Dragoslav Dimitrijevic Beli: GDE JE MOJA MAMA (hronika Avalskog korpusa JVuO)
Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


 

 

Увод

    Народи Југославије вековима су се борили за своју слободу и независност. У тој дуготрајној борби против стране доминације и насилне денационализације , родила се идеја о националном и државном јединству и наишла на широку подршку народа. Она је постала циљ читавих генерација, јер су у њој гледале услов и гаранцију националне слободе. Крајем 18 и почетком 19 века израстао је снажан  југословенски национални покрет. Први и Други устанак у Србији, Илирски препород у Хрватској, сталан отпор Словенаца германизацији и вековне борбе против туђина у Црној Гори били су најснажније манифестације тог покрета. Ослободилачка борба ширила се и у другим југословенским земљама и довела и до устанака у Босни, Херцеговини, Македонији и другим крајевима.

     Као резултат те дуге борбе наших народа створена је, 1918. године, заједничка југословенска држава,  свих југословенских народа; безбројни животи синова њихових узидани су у њене темеље. Само је Србија у ослободилачким ратовима 1912-1918 имала 1. 300. 000 губитака, тј, изгубила је једну трећину од укупног становништва. Стварање нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у Београду је 1. децембра 1918, прогласио регент Александар Карарђевић. 

     У процесу борбе за уједињење, југословенски народи су се борили за пуну равноправност и слободу националног развитка. Оне нису жалили жртве за остваривање тих идеала.

          Међутим, одмах после уједињења, националне и демократске тежње народа биле су изигране од стране великосрпске буржоазије са династијом Карађорђевића на челу. Штавише, великосрпска буржоазија није хтела да дели власт чак ни са буржоазијом осталих југословенских народа у заједничкој држави, негирајући националну индивидуалност македонског и црногорског народа, а хрватском и словеначком народу признајући то само формално. У спровођењу те хегемонистичке политике она се ослањала на централистички апарат, на полицију и на војску. Са друге стране западне силе, бојећи се револуционарног таласа који се ширио са истока, издашно су подупирале великосрпску буржоазију у борби против националних и демократских тежњи југословенских народа и учиниле све да се учврсти њен хегемонистички положај у новој држави.

     Касније, када је прошла непосредна опасност од револуције, незадовољство народа искоришћaвале су националне буржоазије у борби за поделу власти, као и разне групе и организације подстицане с поља као  – франковци, клерофашисти и усташе у Хрватској,  Врешна македонска револуционарна организација (ВМРО) у Македониоји, „зеленаши“ у Црној Гори, „Национални демократ“ и „Национал радикал“, на Косову итд.

     Тако је нерешено национално питање постало основни проблем и главни камен спотицања у даљем развоју Југославије као државе.

     Уз заоштравање националних супротности, Југославију су потресали социјално-економски покрети сељачких маса због нерешеног аграрног питања и аграрних односа на селу. У областима Југославије, сем Србије и Црне Горе, преовладавао је крупни посед цркве, грофова и барона, ага и бегова и крупне градске буржоазије. У Македонији, Далмацији, Босни и Херцеговини владали су полуфеудални односи, са неприкривеним формама феудалне експлоатације. У Војводији, Хрватској и Словенији, иако је сељак био слободан, преовладавао је крупни посед. Удружена буржоазија у крви је гушила побуне сељака, да би коначно изиграла њихове тежње за правилним решењем аграрних односа, - тежње које су их, у дугом процесу националноослободилачке борбе, покретале против туђина.

     Не рачунајући црквене и многе друге поседе који нису дошли под њен удар, аграрна реформа је обухватала 2, 032. 434 катастарска јутра, али од тога је, уз високу накнаду поседницима, подељено свега 594. 870 катастарских јутара, а остало је продато старим или новим  власницима.

     Упоредо с незадовољством и отпором сељачких маса развијао се и револуционарни покрет радничке класе, која се гушила у оштем хаосу и беди.

     Приликом уједињења, у Југославији је било 2. 061 предузеће са око 154. 847 радних места. У току првог светског рата и окупације страдали су индустрија, саобраћај и занатство пре свега у Србији, а после рата споро се обнављала. Услед свега тога, 9/10 радника било је на улици без зараде и хлеба, а број незапослених се повећавао доласком са села неквалификоване и јефтине радне снаге. Радничка класа је била извргнута нечувеној експлоатацији: наднице квалификованих радника су износиле 5 – 6 динара, док су цене животних  потреба биле бескрајно високе. Радни дан се кретао од 9 до 12  (па и 14) часова, а заштити рада нико није поклањао пажњу. Где су могли капиталисти су квалификоване раднике замењивали дечјом и женском радном снагом чија се надница кретала од 2 ½ до 3 ½ динара.

     На противрадничку политику  буржоазије, радничка класа, под руководством Комунистичке партије Југослације (КПЈ) и синдиката, одговорила је организованом борбом. Читаву земљу запљуснули су штрајкови, демонстрације и протестни зборови.

     У том периоду  је класни синдикални покрет у Југославији био је по броју (преко 300. 000 чланова) и борбености међу најјачим синдикалним  покретима у Европи.

     Владајућа буржоазија се бојала да организована радничка класа не стане на чело сељачког покрета и да се незадовољство маса не слије у општенародну револуцију.

     У Москви је марта 1919. године формирана трећа  Комунистичка интернационала        (Коминтерна) на којој присуствовао и представник југословенског пролетаријата.

    У Београду је априла 1919, формирана Социјалитичка радничка партија Југославије (Комуниста), која је на конгрсуу Вуковару  априла 1920, променила назив у Комунистичку партију Југославије (КПЈ). Због тешких и економских прилика у земљи КПЈ  је  уживала  широку подршку и поверење маса па је на изборима за Конституанту (Уставотворну скупштину) добила 58 посланичких мандата и по томе била трећа партија у земљи.

     У страху од револуције, владајућа буржоазија припремала  се за коначан обрачун са радничким покретом и његово, авангардом – Комунистичком партијом и класним синдикалним покретом. У том циљу, она је, крајем 1920,  одлуком – Обзнаном, забранила рад КПЈ и револуционарних синдиката.     Пошто јој је пошло за руком да политиком терора и преваром у току избора за Конституанту и у самој Уставотворној скупштини прогура централистички видовдански устав 28. јуна 1921. године, она је успела да озакони своју хегемонистичку власт и политику насиља. Овим уставом краљ је постао самодржац изнад народа и његовог претставништва.

     Према члану 52. устава, „краљ има право да распушти скупштину. . . краљу се ништа не може у одговорност ставити. Нити краљ може бити тужен“

     Захваљујући томе, и јачању полицијског апарата, великосрпска буржоазија, са краљем на челу, осетила се довољно јаком да се обрачуна са Партијом и класним синдикалним покретом. Законом о заштити државе, од 1921. године, забрањена је Комунистичка партија, а делатност њених чланова оштро се кажњавала. Тако је радном народу Југославије и законом забрањено да се бори за своја политичка и економска права. Тада су се учврстили хегемонија, полицијски терор и свестрана пљачка и корпуција владајуће буржоазије. Међутим није престала даља борба народа. Напротив, национално питање све се више заоштравало, упркос томе што су великосрпски хегемонисти покушали да се нагоде са корумпираним врховима грађанских партија, нарочито са вођством Хрватске републиканске сељачке странке (ХРСС).

     А револуционарна борба радничке класа наставила се у знаку још јаче класне диференцијације и заоштравања класних односа.

     У таквим условима, краљ је, 1929. године, после убиства хрватских посланика у Скупштини, укинуо видовдански устав и завео режим личне владавине  у циљу одбране централизма и самодржавља.

     Ударци који су јој задавани од режима, као и фракционашка борба унутар руководства, отежавали су организационо јачање КПЈ. И тек 1937, када је  на чело КПЈ дошао Јосип Броз Тито ликвидирано је фракционаштво и почело  организационо и идејно јачање Партије и она је могла да развије своју илегалну политичку и револуционарну делатност.

   На међународном плану ситуација се неповољно развијала. Дана 30. јануара 1930, у Берлину, председник Немачке фелдмаршал Паул фон Хинденбург поверио је мандат за председника владе (канцелара) Адолфу Хитлеру, вођи немачке националсоцијалистичке  партије који је потврдио што је раније изјављивао, да не признаје уговор о миру закључен 28. јуна 1919. године у Паризу после завршетка првог светског рата измеђун побеђене Немачке о држава победница, и почео припреме за други светски рат. 

     У Берлину су 25. новембра 1936. године Немачка (Трећи рајх) и Јапан потписали пакт о заједничкој борби „против комунизма“, - тзв. Пакт антикоминтерне, коме је приступила и Мусолинијева фашистичка Италија 6. новембра 1937. године, чиме је створен Тројни пакт с циљем да силе потписнице  изврше нову поделу света и наметну им наци-фашизам.

     Уочавајући непосредну опасност од немачко-италијанског наци-фашизма, КПЈ је повела одлучну борбу против ненародне политике владе Милана Стојадиновића, за одбрану слободе и независности Југославије.

     Децембра 1937, у Москви, Коминтерна је Јосипу Брозу Титу, организационом секретару КПЈ  поверила дужност Генералног секретара КПЈ, а јануара 1938, Тито је формирао нов Централни комитет КПЈ.

     Дана 12. марта 1938, немачке трупе су ушле у Аустрију, а сутрадан објављено је укључивање (Аншлус)  Аустрије у састав Трећег рајха (Немачке)

     Поводом аншлуса Аустрије, 16. марта 1938 Централни комитет КПЈ (ЦК КПЈ) издао је проглас народима Југославије у коме је  позвао демократске и родољубиве снаге српског, хрватског, словеначког и других народа које су вољне да бране мир и независност земље, да се, без обзира на верску, националну и страначку припадност уједине у један фронт и да је протународни и хегемонистички режим Стојадиновића највећа опасност за слободу народа Југославије и за независност државе. На демонстрацијама чланови и присталице КПЈ носиле су на одећи паролу: „Бранићемо земљу“.

     У Москви је 23. августа 1939. године између Савеза совјетских социјалистичких Република (СССР) и Немачке потписан  пакт о ненападању по коме је,  када је у септембру исте године Немачка напала Пољску, Црвена армија запосела њене источне крајеве.

     Дана 29. септембра 1938. године, у немачком граду Минхену, отпочела је дводневна конференција председника влада Велике Британије, Француске, Италије и Немачке, која је удовољила немачком захтеву да јој Чехословачка од своје територије уступи судетску област. Нешто касније Чехословачка је уступила  Пољској област Тјешина а Мађарској део Словачке и Поткарпатске Украјине.

     У октобру 1938, поводом Минхенског споразума ЦК КПЈ упутио је проглас у коме народе Југославије упозорава на опасност од фашизма.

     А у прогласу поводом  немачке окупације Чехословачке марта 1939, се каже:“Независност Југославије се може сачувати од најезде фашистичких освајачако окупимо све родољубиве и демократске снаге и створимо братску слогу и споразум међу народима Југославије“. И даље: „. . . осигурати одбранбену способност за очување Југославије може само и једино народна влада која ће хитно обезбедити народу сва демократска  и национална права и предузети све мере за одбрану земље“. За овакву политичку линију КПЈ се борила упорно и доследно

     У Краљевини Југославији су 11. децембра 1938, одржани парламентарни избори. Гласање је било јавно и  око 74% бирача је гласало. Уз велики притисак полиције владина листа добила је 1, 643. 783 гласова, а 1, 364. 524 гласа удружена опозиција коју су сачињавале: Хрватска сељачка странка, демократи Љубе Давидовића, Земљорадничка странка, Самостална демократска странка. Радикали Аце Станојевића, Црногорска федералистичка група Секуле Дрљевића и Социјалдемократска странка.

     Дана 15. марта 1939, немачке трупе запоселе су Чехословачку. Словачка је дан раније, на подстицај владе Трећег рајха, прогласила је независност, док су Чешка и Моравска постале немачки протекторат.

     Дана 7. марта 1939. године, италијанске  трупе су ушле у Албанију а 16. априла у Риму је проглашено прикључење Албаније Италији.

     Дана 22. маја 1939, у Берлину је између Немачке (Трећи рајх) и Италије подписан  Пакт осовине (Осовина Рим – Берлин), који се државе уговорнице обавезју на заједничко вођење рата. После тога су Немачка и Италија називане и силе осовине.

     Дана 26. августа 1939. године на Брду код Крања у Словенији подписан је споразум између председника  Краљевине Југославије Драгише Цветковића и председника Хрватске сељачке странке др Владимира Мачека којим је  од дотадашње савске и приморке  бановине а делом и других бановина, формирана Бановина Хрватска, а Мачек је ушао у владу као њен подпредседник.

     Хитлерова Немачка  је 1. септембра 1939. године, без објаве рата напала Пољску, што се сматра за почетак другог светског рата, а 3. септембра исте године су Велика Британија и Француска објавиле рат Немачкој.

     Тројном пакту приступиле су Мађарска 20, Румунија 23. новембра 1940, а Бугарска 1. марта 1941. године.

     Двадесет седми март. -У Бечу, у дворцу  Белведере 25. марта 1941, председник владе Краљевине Југославије Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар Марковић, у присуству  представника сила Тројног пакта подписали су протокол о приступању Тројном пакту.

     Дана 27. марта 1941, група официра, са генералом Душаном Симовићем на челу збацила  је владу Драгише Цветковића а нову владу је образовао генерал Симовић, поводом чега су избиле  велике манифестације, у којима су узели врло активног учешћа  и комунисти.

     Дана 28. марта влада генерала Симовића упутила је телеграме владама Немачке и Италије да она и даље остаје верна начелима поштовања међународних уговора, па и протокола подписаних у Бечу о приступању Југославије Тројном пакту.

     У борби за одбрану земље, КПЈ успела је да се афирмише као једина оопштејугословенска партија и стварна снага народа. Зато су се око ње окупили не само свесни представници радничке класе него  и све напредне, демократске и родољубиве снаге. Тако је КПЈ, под руководством Тита, за релативно кратко време успела да се припреми за догађаје који су наступили 25. марта и касније.

          Већ 1938. године било је јасно каква опасност прети Југославији од агресије немачко-италијанског наци-фашизма. После Аншлуса Аустрије, окупације Чехословачке, и нарочито напада Немачке на Пољску 1. септембра 1939, што је био почетак Другог светског рата и њене окупације, и нарочито 1940. године, после ратних успеха Хитлерових армија у западној Европи када су побеђене и окупиране: Данска, Норвешка, Холандија, Луксембург, Белгија и Француска, та опасност је постала сасвим очигледна. Међутим Краљевина Југославија није била спремна за одбрану.

     Узалуд је КПЈ, од 1938. до 1941. године, указивала на опасност која прети независности земље. Сви њени захтеви да се остваре основни предуслови за одбрану земље остали су безуспешни. Политици владе Милана Стојадиновића, - која је отпочела фашизацију политичког живота земље и југословенску привреду претворила у привесак осовинске привреде, уз несметан рад  хитлеровске пете колоне, и, разбивши Малу антанту и Балкански споразум, извршила  потпуну изолацију Југославије – остала је доследна и влада Драгише Цветковића, односно влада Цветковић – Мачек. Она није хтела, у унутрашњиј пoлитици,  извршити такав заокрет који би омогућио да се све националне снаге уједине у јединствени фронт за одбрану домовине, нити, у спољној политици, остварити савез са оним земљама и народима који нису без сумње у датој ситуацији могли пружити моралну и другу помоћ Југославији. Напротив, предузела је мере да се ослободи свих антифашистичких и прогресивних снага које су јој стајале на путу фашизације земље и прикључења Југославције Тројном пакту. Пред рат формирани су концетрациони логори у који су затвaрани комунистги и њихове присталице и други напредни елементи. Ни војни министар ни генералштаб нису предузели потребне мере на припреми армије и народа на одбрани земље.

       Тако се фаталне 1941. године Југославија нашла споља потпуно изолована,  а изнутра – дугогодишњом противнародном политиком владајућих снага – сасвим ослабљена и разједињена. А пета колона се чврсто ушанчила у врховима и државне управе и војске и привреде.

     После успеха у Пољској и у Западној Европи, интересовање Немачке за Балкан знатно је порасло. Зато је растао и њен утицај у балканским земљама, а тиме и утицај профашистичких снага у владајућим круговима тих земаља. С друге стране, балканске државе, међусобно рзједињене и слабо наоружане, очекивале су једини спас од своје пасивне неутралности. Међутим, припремајући агресију на Савез совјетских социјалистичких република (СССР), Хитлер је хтео да расчисти политичку и војну ситуацију у Југоисточној Европи. Државе у овом делу Европе имале су, милом или силом, да приђу Немачкој и да јој ставе своје територије на расположење, тј. да се одрекну свог суверенитета, своје независности. Пошто су Мађарска, Румунија и Бугарска приступиле Тројном пакту, Хитлер је, почетком марта 1941, тражио да то учини и Југославија.

     Уочивши спремност владе Цветковић – Мачек и кнеза Павла да се потпише приступ Тројном пакту, Централни Комитет  (ЦК) КПЈ, прогласом се обратио наоду:

    „Данашња влада спрема издају. За неки дан треба да се потпише Тројни пакт који значи сигурну и срамотну смрт нашој држави, нашој слободи и нашем народу. Први пут у нашој историји треба пред тиранима да клекнемо, да на коленима потонемо у бесчашће и ропство. И то данас, када је цео народ у свим крајевима државе, свих сталежа и узраста устао исто као 1912, 1913, 1914, и када има само једну душу, једну вољу и једну мисао, да на живот и смрт брани своју највећу тековину и светињу – националну слободу и државну незвисност.

     Нећемо ни тројни пакт, ни инструкторе, ни туристе, ни привредне стгручњаке, ни чишћење непријатеља осовине. Хоћемо владу националне слоге и одбране. Све за част и слободу! Част и слободу ни за шта!“

     Међутим, без знања и одобрења народа , кaко је већ наведено, влада је 25. марта 1941. у Бечу, у дворцу Белведере, потписала протокол о приступању југославије тројном пакту.

     Истог дана када је потписан пакт, ЦК КПЈ објавио је проглас у коме је тај акт владе окарактерисан и осуђен као издаја. Увече су избиле демонстрације у Београду, Крагујевцу, Нишу, Цетињу, Сплиту и другим местима, а сутрадан су демонстрације биле још масовније, на којима је осуђивано приступање Тројном пакту.

      Демонстрације  под паролама „Боље рат него пакт“ и „Боље гроб него роб“ биле су најмасовније и најбурније у Београду у којима су врло активно узели  учешћа и чланови КПЈ.

     Под притиском тога расположења и захтева народних маса, 27. марта група прозападно оријентисаних српских официра, уз подршку обавештајне службе Велике Британије, извршила је преврат, срушена је влада Цветковић - Мачек и формирана је нова влада под председништвом генерала Душана Симовића. Али влада је дала изјаву да прихвата Тројни пакт и забранила је нове манифестације и у званичном саопштењу се оградила од расположења и захтева народа.

     У прогласу од 30. марта 1941, ЦК КПЈ изложио је програм мера које је влада требало да предузме у циљу одбране земље:

    „Ми, комунисти, сматрамо да је у интересу очувања мира, у интересу јединства и слоге свих народа Југославије, у интересу одбранбене снаге за очување слободе и независности народа Југославије да садашња влада одмах испуни захтеве за које се огромна већина народа годинама бори:

     пакт о узајамној помоћи са Совјетским Савезом (СССР);

     укидање свих ванредних закона и давање народима Југославијре њихових демократских и националних права и слободе;

     слобода синдикалног и политичког оrганизовања;

     потпуна амнестија свих политичких и војних осуђеника и повратак из француских логора херојских синова наших народа – шпанских добровољаца;

     стављање под суд свих петоколонаша, разних крволока који су по главњачама (затворима) Југославије мрцварили политичке ухапшенике;

     чишћење државног и војног апарата од свих противнародних елемената и туђих агената“.

     Међутим сем склапања пакта са СССР, у Москви ноћу 5/6. априла 1941. године, тј. до напада фашистичких сила на Југославију, ни влада ни Генералштаб нису предузели озбиљније мере да се ојача одбранбена способност земље.

     Иако народи Југославије нису успели да доведу на власт истинске народне снаге, ипак догађаји од 27. марта претстављају велику историјску победу Југославије над снагама фашистичких империјалиста и над њиховим реакционарним петоколонашким и капитулантским упориштима у самој Југославији. То је био одлучан  одговор народа једне мале земље која хоће да брани своју слободу и независност.

     Почев од 27. марта, борба наших народа постала је део свеопште борбе слободољубивих снага у свету против фашистичких агресора.

 

 

%    Априлски рат. -Хитлер је одмах реаговао и већ истог дана донео одлуку да нападне Југославију. И 6. априла на Југославију су извршиле напад без објаве рата 12. немачка армија која је била стационирана у Бугарској и Румунији и 2. немачка армија са положаја и Аустрији и Мађарској; 2. италијанска армија дуж италијанско-југословенске границе, 9. италијанска армија из Албаније и мађарски брзи корпус и делови 3, 4. и 5. пешадијског корпуса дуж мађарско-југословенске границе.

     Основна идеја југословенског „Ратног плана Р-41“ била је: одбрана на свим фронтовима, а офанзива према Албанији с циљем да се заједно са грчком армијом туку тамошње италијанске снаге; Задар заузети препадом; под јачим непријатељским притиском повлачити се општим правцем на југ; у случају повлачења из земље, оdступити у Грчку и тамо организовати фронт заједно са Грцима, а евентуално и са другим савезничким снагама – Британцима. .

     За извршење ове идеје било је предвиђено ангажовање 28 пешадијских дивизија и 3 коњичке дивизије, 18 одреда сваки јачине 1 – 3 пешадијска пука ојачана артиљеријом, 16. посадних пукова и других мањих јединица, у следећем распореду:

     3 група армија: 3. армија требало је да предузму офанзиву против италијанских снага у Албанији у циљу спајања са грчким трупама, док су трупе 3 армијске области имале задатак да бране гранични фронт према јужној Бугарској од Дојранског језера до Криве Паланке;

     5 армија имала је задатак да брани гранични фронт према северној Бугарској и Румунији од Криве Паланке до Голупца;

     6. армија (Сремска, Дунавска и 2. коњичка дивизија, Браничевски, Пожаревачки, Смедеревски, Банатски и Савски одред ) имала је задатак да брани гранични фронт према Румунији, од Голупца до Бегејског Канала;

     2. група армија: 1. армија  држала је фронт према Мађарској од Бегејског Канала до Дунава, а 3. армија (Осјечка, Врбаска и Босанска дивизија и један посадни пук) од Дунава до Доњег Михољца;

     1. група армија: 4. армија била је распоређена према Мађарској, од Доњег Михољца до Орможа, а 7. армија распоређена је према Аустрији и Италији од Орможа до Карлобага:

     Трупама Приморске области било је наређено да бране обалски појас од Карлобага до Будве и да препадом заузму Задар.

     У стратегијској резерви предвиђене су 4 дивизије: Церска око Младеновца, Унска око Старе Пазове, Личка око Модриче и Динарска око Сарајева.

     Ваздухопловство (415 авиона), имало је задатак да врши подршку операција копнене војске, да штити важне објекте и да извесним снагама бомбардује циљеве у приграничним зонама.

     Ратна флота имала је да брани јадранску обалу и да садејствује нападу на Задар, а речна флотила да подржава операције копнене војске.

     Југословенска војска је 27. марта бројала око 600.000 војника, а могла је мобилисати око 1,200.000 људи за оперативну и 500.000 за резервну војску, као и око 900.000 грла стоке. Али, како је 30. марта наређено да тзв, опште активирање (у ствари тајна мобилизација), отпочне 3. априла, општа мобилизација је објављена тек 7. априла, те је рат затекао већи део јединица у покрету ка концетрационој просторији, а неке још и на мобилизацијском месту, јер је трајање мобилизације за већину јединица износило четири и више дана. Рат је отпочео у недељу 6. априла терористичким бомбардовањем Београда (484 немачка бомбардера у пратњи 250 ловаца), као и бомбатрдовањем и других места од немачке и италијанске авијације.

     Многи комунисти који нису били мобилисани пријављивали су се командама војске и тражили оружје и  da буду укључени у војне јединице, али су свуда одбијани.

     Код јединица 4. армије унутрашњим разорним дејством усташких  елемената дошло је до потпуног расула, а повлачењем и појавом сличног растројства и код 7. армије престао је уствари сваки отпор 1. групе армија. Истодобно отпочело је осипање и повлачење 2. групе армија (1. , и 2. армије) из Барање и Бачке, а затим из  Славоније и Срема, преко Саве, на југ.

     У Загреб су немачке трупе ушле 10. априла и усташе су одмах преко радиостанице прогласили стварање Независне државе Хрватске, на челу са Поглавником Антом Павелићем.

     Без неког озбиљнијег отпора Немци су  брзо напредовали и немачке трупе које су нападале из Румуније, већ 12. априла су ушле у Београд.

     Врховна команда је 14. априла затражила од немачке Врховне команде да се обуставе непријатељства и успостави примирје, и наредила југословенским трупама да прекину сваки отпор.

     Са аеродрома из Никшића  15. априла су авионима пребацили се за Грчку и даље за Блиски исток краљ и влада.

     После бегства краља и владе у иностранство – Велику Британију, опуномоћеници Врховне команде, бивши министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивоје Јанковић, потписали су 17. априла, у Штабу немачке 2. армије у Београду, безусловну капитулацију, која је ступила на снагу 18. априла у 12 часова, а југословенски војници и официри, углaвном Срби одведени су у немачко и италијанско заробљеништво, а  оружје и опрема је предата окупатору.

     Напад Немачке и њених савезника 6. априла 1941, затекао је Југославију неспремну у морално-политичком, материјалном и оперативно-стратегијском погледу, и слом одбране је био неминован, али овако брз  и катастрофалан пораз југословенске војске био је природна последица слабости старе Југославије на свим пољима политичко-друштвене, економске и војничке делатности, као и издајства и кукавичлука владајуће буржоазије. Двадесетогодишњим националним угњетавањем, беспримерном експлоатацијом народних маса, гажењем политички слобода, прогањањем и убијањем најбољих представника радничке класе, аферама и корупцијама, противнародном спољном политиком, итд. , владајућа буржоазија старе Југославије није припремила војску, државу и народ на организованији и дужи отпор нападачима.

    Окупација и подела Југославије. -Приликом доношења одлуке о нападу на Југославију, 27. марта 1941, немачки вођа Адолф Хитлер  је дао оријентациони план за распарчавање и поделу југоcловенске државне територије; а у току напада, 12. априла, немачка Врховна команда је издала Хитлерове Привремене смернице за поделу Југославије, у којима је тај план био рaзрађен и конкретизован. Планом за поделу Југославије требало је у првом реду обезбедити немачке империјалистичке, војностратегијске и економске интересе, а затим задовољити империјалистичке тежње Италије и претензије Мађарске и Бугарске, као награду за њихово учешће у агресији. У циљу унутрашњег разбијања Југославијe требало је искористити нерешено национално питање, стимулирајући разбијачке, сепаратистичке и мегаломанске тежње хрватске буржоазије, с тим да се ова, приликом поделе, задовољи и тако учини сигурним ослонцем фашизма у Југославији.

     У духу таквог плана, Немачка и Италија, као водеће фашистичке силе и главни актери напада на Југославију, поделили су југословенску државну територију демаркационом линијом на два основна дела: на немачко и италијанско интересно подручје, с тим што су извесне територије препустиле својим сателитима – Мађарској и Бугарској.

     Демаркациона линија ишла је углавном правцем: Врх (на старој југословенско-италијанској граници недалеко од Tриглава) – Лучне – Јежице – Литија – Церкље – Самобор – Петриња – Глина – Босански Нови – сански Мост – Мркоњић Град – Доњи Вакуф – Сарајево – Устипрача – Прибој – Нови Пазар – Орлова Чука – Шар планина – Тетово – Охридско језеро – Преспанско језеро. После капитулације Италије Немци су запосели  и подручје које су дотле држали Италијани.

     У својој интересној сфери Немачка  је анектирала северни део  Словеније: Горењску, Доњу Штајерску и југоисточни део Корушке, и те области укључили у састав Аустрије која је већ била у саставу Немачке државе.

     Србија, сем делова који су препуштени Бугарској и већег дела Санџака и Косова и Метохије коју су окупирали Италијани представљала је једну административну целину, којом је као окупираним подручјем, управљао немачки војни заповедник. Дана 1. маја 1941, Hемци су формирали Савет комесара, на челу са Миланом Аћимовићем на чије су место крајем августа Немци формирали српску владу на челу са генералом Миланом Недићем, као српску цивилну управу којој су препустили, да под њиховом контролом обављају један део послова.

     Мађарска је окупирала и анектирала Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје

     Бугарска је, према  Бечком споразуму између Немачке и Италије од 20 априла 1941, окупирала и анектирала већи део Македоније, југоисточни део Србије (Врањски и Пиротски округ, - Царибродски, Нишавски, Лужички, Босиљградски, Масурички, Пољанички, Прешевски и Пчињски срез, као и делове Белопаланачког и Власотиначког среза), територију североисточно од Зајечара (између Тимока и државне границе) и мање подручје Косова и Метохије (део Урошевачког и Гњиланског среза).

     Италија је указом италијанског краља од 3. маја 1941 анектирала и прогласила својим саставним делом јужни део Словеније (Нотрањску и Долењску с Љубљаном) – као тзв. Љубљанску провинцију; затим Сушак са залеђем (тадашњи Сушачки, Каставски и Чабарски котар (срез) и део Делничког среза и  отоцима Хрватског приморја (Крк, Раб и други), сем Пага, припојивши ово подручје тзв. Ријечкој провинцији; Далмацију од Сплита од Новиградског Мора, са залеђем до Зрмање (подручје Сплита и Шибеника, Равни Котари , Буковица), и готово сва далматинска острва (сем Брача, Хвара, Шолте и острва дубровачког приморја), као и шире подручје Боке Которске, с тим што је од свих ових крајева образовала тзв. Гувернаторат Далмације у Задру, са Задарском, Сплитском и Бококоторском провинцијом. У корист Велике Албаније под њеноm окупацијом дуж југословенско-албанске границе  Италија је анектирала неколико места и општина у југоисточном делу Црне Горе (Улцињ, Тузи, Плав, Гусиње и др. ), готово целу Метохију и Косово ( без рудника Трепче, Звечанског, Лапског и Вучитрнског среза и дела Урошевачког и Гњиланског среза) и крајњи западни део Македоније (Тетовски, Гостиварски, Кичевски, Дебарски и Струшки срез) предајући цивилну власт на овом подручју Албанцима који су радили за Италијане.

     Још 17. априла 1941,  је група сепаратиста, конституисана у Привремени административни комитет, упутила добродошлицу италијанским трупама, а народу честитала „ослобођење“, манифестујући на тај начин своју спремност да сарађује с окупатором. Италијански цивилни комесар је 12. маја распустио овај комитет и уместо њега именовао Саветодавно веће, а касније је формиран и Црногорски сабор.

     После окупације Црне Горе Италијани су покушали, ослањајући се на једну групу црногорских сепаратиста, да у саставу италијанске империје образују „државу“ с квислиншким апаратом. Сепаратисти су 12. јула 1941, у тзв. Црногорском сабору, а према италијанским инструкцијама, прогласили „суверену и независну Црну Гору“ и замолили италијанског краља да одреди намесника „краљевине Црне Горе“. Међутим, сви ти планови су пропали већ сутрадан, 13. јула, када је дошло до општег народног устанка против окупатора у Црној Гори, тако да је после тога у окупираном делу Црне Горе образован италијански Гувернаторат.

     Одмах после 27. марта Немачка је послала у Југославију специјалне агенте са задатком да припреме проглашење тзв. Независне Државе Хрватске (НДХ). Они су се у том циљу повезали са Славком Кватерником, водећим усташом у земљи, и Влатком Мачеком, претставником хрватске буржоазије, вођом Хрватске сељачке странке и потпредседником тадашње југословенске владе. Уз сагласност и подршку Мачека, они су 10. априла довели на загребачку радио-станицу Славка Кватерника, који је извршио формално проглашење НДХ у тренутку када су немачке трупе улазиле у Загреб и окупирале га. Тада је прочитана и Мачекова изјава којом позива своје присталице да пруже подршку усташкој власти која се буде формирала. Одмах после тога, 15. априла, Анте Павелић са групом од око 400-500 усташких емиграната стигао је у Загреб,  преузео власт и себе прогласио Поглавником НДХ. Поред Мачекове политичке подршке, долазак усташа на власт помогла је  и његова полувојничка организација „Заштита“. Тако су на теритоприји Хрватске, Босне и Херецеговине и Срема,  Немачка и Италија створиле НДХ и на власт довеле усташе са Антом Павелићем на челу.

    Стање у окупираној земљи. -Стање на окупираној територији Југославије било је врло тешко. Земља је била распарчана на десетак разних административних делова, међусобно потпуно одвојених, а националне територије појединих југословенских народа биле су подељене: Словенија – између Немачке, Италије и Мађарске; Хрватска – између усташа, Италије и Мађарске; Македонија – између Бугарске и Албаније под италијанском окупацијом; Србија – између Немачке и Бугарске, затим између Немаца, Мађара и усташа (Војводина), а Косово и Метохија између Немаца, Италијана и Бугара. Оваквим комадањем земље, поред осталог, требало је развити антагонизам између народа Југославије и тиме што више ослабити њихово јединство. На тај начин, а уз образовање квислиншког апарата власти, непријатељ је желео да учврсти окупациони систем и држи што мањи број cвојих трупа, јер су му ове биле потребне за друге задатке.

     Дана 4. маја 1941. , југословенски краљ и влада у избеглиштву објавили су преко савезничких радиостаница да настављају борбу против сила Осовине, што је имало само одређени политички а не и војни значај, поштоје војска капитулирала.

     Остали део буржоазије ставио се, отворено или прикривено, у службу окупатора. Скоро целокупан апарат бивше државне власти, укључујући жандармерију и полицију, па чак и знатан део преосталог официрског састава бивше југословенске војске који је избегао заробљеништво, стајао је на расположењу окупатору и помогао му да врло брзо ствари своје планове и заведе  фашистички поредак.

     Окупатори су, уз помоћ квислинга, у читавој земљи завели страховит терор. Они су пре свега уништавали комунисте и друге истакнуте патриоте.

      Подржавана од окупатора, домаћа буржоазија је развијала шовинизам и подстицала народне масе на међусобни обрачун. Над Србима у Босни, Херцеговини, Хрватској и Срему, тј. у НДХ, усташе су вршиле нечувен терор пре свега над Србима које су масовно и зверски убијали, преводили у католичку веру, пљачкали и палили цркве и куће. У сличној ситуацији били су Срби у Бачкој под Мађарима, У Македонији, на Косову и Метохији под Бугарима, и албанским квислинзима. Сем тога, окупатори су у свим крајевима вршио масовно уништавање Јевреја. При свему томе окупатор је настојао да се свим средствима првенствено обрачуна са српским народом, јер је сматрао да ће његовим уништењем најлакше  држати земљу у покорности.

     Зато је окупатор у Србији већ 30. априла, од  предратних немачких присталица формирао цивилну управу – Савет комесара на челу са предратним министром Миланом Аћимовићем, обновљен је рад општина , среских начелстава и бановинских управа и обновљена је жандармерија Већ 21 маја среска начелства срезова врачарског, грочанског и посавског упутила су свим општинама и жандармеријским станицамаа акт следеће садржине:

    „Комесаријат Дунавске бановине у Смедереву актом својим Пов. II. Бр. 2 од 16 маја 1941 год. доставља следеће:

     Министарство унутрашњих послова Оделење за државну заштиту актом I. Бр. 2 од 12 маја 1941 год. доставља следеће:

    „Према до сада прикупљеним извештајима 6 април је затекао све комунисте слободне и у појачаној акцији, коју до данас нико није сметао нити је могао сметати обзиром на прилике које су наступиле. Њихоу еластичну тактику у акцији прилагођавају данашњим приликама, интезивно раде и њихов се рад осећа.

     Да би ове комунистичке акције биле енергично сузбијене и уништене препоручујем Управи града Београда и банским управама да у своме делокругу и преко подручних власти најстрожије против активних и познатих комуниста иступају, кажњавајући их казном принудног рада уместо досадашњом полицијском казном затвора, а Министарство извештавају о свему њиховом раду, нарочито о новим моментима у њиховој акцији и тактици уколико се такви буду појавили. “

     Доставља се предње наређење Министарства, ради знања и поступка.

     Среска начелства и прет. Градске полиције имају у своме делокругу преко подручних Вам власти односно органа најстрожије поступити против активних и познатих комуниста, кажњавајући  их казном принудног рада уместо досадашњом полицијском казном затвора, а испоставу банске управе извешатавати о свему њиховом раду, а нарочито о новим моментима у њиховој акцији и тактици уколико се буду појавили.

,     Предње се доставља на знање  тачан поступак према предњим наређењима“.

      Крајем  августа 1941,  предратни војвода Коста Пећанац је обновио рад својих  предратних четника којима су се придружили многи нови, а 29. август 1941, на место Савета комесара  Немци су формирали српску владу на челу са предратним војним министром, генералом Недићем, који је касније жандармерију преформирао у Српску државну стражу (СДС), од народа названи недићевци.  У септембру 1941, је и Димитрије Љотић, смедеревски адвокат, предратни министар и немачки присталица,  и председник фашистичке грађанске странке Збор, којој су Немци дозволили рад и за време окупације, формирао  је од својих присталица војску – Српски добровољачки корпус (СДК) од народа названи љотићевци, а све са циљем да се уз  помоћ Немаца  боре против партизана.   

  Са анкетираних подручја окупатори су масовно исељавали становништво, пре свега Србе, али су исељавали и део Словенаца па их је неколико десетина хиљада пребачено у Србију.

     У привредном погледу Југославија је била потчињена ратним потребама окупатора и, у вези с тим подвргнута суровој експлоатацији. Положај радних маса, који је био тежак у старој Југославији, сада се страховито погоршао.

     У таквој новоствореној ситуацији, поново је искрсло главно политичко питање: за или против оружаног отпора окупатору, тј. сарађивати са окупатором или бити против њега. Све патриотске и антифашистичке снаге, са КПЈ на челу, одлучиле су се за оружану борбу против окупатора и његових помагача.

     Припреме за оружани устанак. -Десетог априла 1941, у Загребу одржан је састанак ЦК КПЈ на коме је одлучено да  већи број чланова ЦК  оде у све крајеве земље ради припремања устанка, и да кроз   свенародну оружану борбу  оствари национално и социјално ослобођење наших народа.

     После овог састанка отпочеле су припреме устанка у свим крајевима Југославије, осим у Македонији док није смењен  секретар Покрајинског комитета за Македонију Методије Шаторов-Шарло због тога што  је партијску организацију прикључио Бугарској радничкој партији (комуниста), после чега је партијска организација враћена под ингеренцију ЦК КПЈ.

     При Централним комитетима Словеније и Хрватске и покрајинским комитетима Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Војводине, формирани су Војни комитети или комисије који су имали задатак да руководе припремама за оружани устанак: да прикупљају оружје, муницију, опрему, да стварају и обучавају борбене групе, да организју санитетске течајеве итд.

     На мајском саветовању  КПЈ 1941, у Загребу постављени су као главни задаци: окупљати југословенске народе на најширом основи за борбу против окупатора и његових помагача, борити се против распиривања националне мржње и изазивања братоубилачке борбе, учвршћивати јединство југословенских народа, дати јасну перспективу  борбе, указивати да је буржоазија главни кривац за пропаст земље и да ће без обзира на распарчавање земље КПЈ деловати као јединствена југословенска партија.

     Поводом напада немачке на СССР 22. јуна 1941, ЦК КПЈ издао је проглас у коме је, између осталог, позвао комунисте да се хитно спреме за тешку борбу.

     На седници ЦК КПЈ од 27. јуна 1941 одлучено је да део чланова ЦК одмах пође на терен ради руковођења устанком, организован је Главни штаб Народноослободилачких и партизанских одреда Југославије (ГШ НОПО Ј)  од чланова политбироа ЦК КПЈ а Јосип Броз Тито је као генерални секретар КПЈ постављен за команданта партизанских одреда Југославије.

     Послата је порука партијским руководствима на терену да се одмах приђе организовању оружаног устанка.

     На историјском седници Политбироа ЦК КПЈ у Београду, 4. јула 1941, одлучено је да одмах почне општи народни устанак, да се формирају партизански одреди и почне са извођењем акција против  непријатеља и његових домаћих помагача,  да се у партизанске одреде поставе политички комесари као представници Партије и народа, да се поједини чланои ЦК упуте у одређене покрајине са изванредним  овлашћењима по партијској и војној линији итд. У прогласу који је поводом тога издат, а објављен 12. јула 1941. године, и упућен свим народима Југославије, Србима, Хрватима, Словенцима, Црногорцима , Македонцима и другима,  се поред осталог наводи: „Сада је време, сада је куцнуо час да се дигнете сви као један  у бој против окупатора и његових домаћих слугу“. До 4. јула у Србији су већ били формирани:Ваљевски, Први и Други шумадијски, Космајско-посавски и други партизански одреди у Србији.

     У Билтену  ГШ НОПО  Југославије број 1 од 10. августа 1941 објављена је директива ГШ о задацима партизанских одреда, где се између осталог наводи:

    „1. Народноослободилачки партизански одреди у свим областима Југославије – Србија, Хрватска, Словенија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Македонија, Војводина, Санџак и Далмација- имају главни свој  циљ ослобођење народа Југославије од окупатора и борба против домаћих окупаторских агената који помажу угњетавање и терорисање наших народа. :

       2. Највећи непријатељ слободе и независности наших народа јесте немачки фашизам, па онда сви његови фашистички трабанти који хараче по нашој земљи. Према томе, света је дужност сваког родољуба да се бори немилосрдно до потпуног уништеља те фашистичке банде.

       3. Партизански одреди зову се народноослободилачки и због тога што нису борбене формације било које политичке партије или групе – у конкретном случају ни Комунистичке партије, већ су то борбени одреди народа Југославије у којима треба да се боре сви родољуби способни за оружану борбу против окупатора, без обзира на политичко уверење.

         4. У тој борби са непријатељем наших народа партизански одреди имају многобројне задатке. Они морају рушити све објекте који служе фашистичким освајачима: железнице, мостове, фабрике, радионице, складишта муниције и оружје; они морају свим  силама онемогућити окупаторе да одузимају  сељацима жито, стоку и остале намирнице; реквирирано жито, стоку и друге намирнице треба силом одузети окупаторима и разделити народу, а потребу количину задржати за исхрану одреда. . Партизански одреди морају онемогућити убирање пореских и других дажбина, јер у данашњем моменту све то служи само окупаторима за вођење освајачких ратова и даље угњетавање наших народа. . .                                 

       6. Политичка линија партизанских одреда мора бити  - Народноослободилачки антифашистички фронт свих народа Југославије, без разлике на политичка и верска убеђења. . . . “

     После састанка Покрајинског комитета КПЈ за Србију (23 јуна) поједини чланови упућени су на терен, да организују народноослободилачке партизанске одреде који треба да отпочну са вршењем оружаних акција. Дана 4. јула 1941, уместо Војног комитета образован је Главни штаб  НОП одреда за Србију чији је командант био Сретен Жујовић, а чланови Родољуб Чолаковић, Никола Груловић, Бранко Крсмановић и Филип Кљајић – Фића, који су после неколико дана из Београда изашли на терен да руководе оружаним акцијама.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

%    Друг је Тито изд`o наређење, сви у борбу за ослобођење! – (Партизанcка песма)

        „Није било довољно само позвати народ у борбу против окупатора, под тако тешким условима, већ се морало у исто вријеме дати народу и перспектива за бољу будућност“.

                                                                                     Јосип Броз Тито

Устанак

     Када су у лето 1941, године у Србији, под руководством Комунистичке партије Југославије, чији је генерални секретар био Јосип Броз Тито, формирани народноослободилачки партизански одреди (НОПО) који су повели народноослободилачки рат (НОР) против окупатора, на овом терену, где је касније формиран Авалски корпус, појавили су се космајски и посавски партизани. На терену посавског среза – Умка и западном делу врачарског среза, од краја јула, дејствовала је 2. чета а од септембра 1941, 2. батаљон (београдски) Посавског НОПО, чија су три батаљона дејствовала западно од доњег тока Колубаре према Обреновцу, Убу, Коцељеви и Владимирцима. Командант одреда је био Коча Поповић, а политички комесар Бора Марковић.

     Космајски одред, чији је командант био Милутин Миле Тодоровић, а политички комесар Јован Јоле Јерковић, дејствовао је на теренима космајског, младеновачког, грочанског а делом подунавског, врачарског, посавског и колубарског среза.

     Партизани нису признавали окупацију али ни српске органе власти који су радили за окупатора, сматрајући их сарадницима окупатора, па су забрањивали рад општинских органа управе, палили општинске архиве, разоружавали жандармеријске станице, водили борбу са Немцима и са жандармима, онеспособљавали железничке пруге и путеве, спречавали одузимање жита, намирница и стоке и наплаћивање пореза од сељака итд.

     Тако је због учешћа српских власти  на страни окупатора од почетка устанка НОР добио и обележје грађанског и братоубилачког рата, што је нешто касније и борбом  четника ДМ противу партизана добило још веће размере. Додуше, за почетак грађанског рата може се сматрати ноћ између 26. и 27. марта 1941, када је од припадника војске убијен жандарм који је чувао  објекат Радиостанице Београд у Макишу. Наравно за време окупације у току борбе устаника с једне  противу окупатора и његових сарадника с друге стране не можесе сматрати за грађански рата, али они који су сарађивали са окупаторима сматрају да је то био само грађански рат, чиме желе прикрити своју колаборацију и издају.

     Партизани су били врло активни у извођењу разних акција, посебно у рушењу железничких пруга. Због тога су, по наређењу окупационог војног заповедника Србије делови 704, 714 и 717 немачке посадне дивизје у Србији, 8. и 9. августа 1941, претражили планину Космај са намером да униште партизане, али су десетковали само једну партизанску десетину. (Драгослав Димитријевић Бели: Космајски партизани: К. 1, с. 99. 114. 124).

     Против посавских партизана који су створили слободну територију од Колубаре до Липовичке шуме, а која се надовезивала на слободну територију чији је центар био у Ужицу, Немци су у борбама употребљавали пешадију, коњицу, тенкове, бацаче, артиљерију, јуришне авионе „Штуке“ и мониторе мађарске речне војне флотиле. На крају је 3. батаљон 125 немачког ојачаног пешадијског пука средином октобра 1941, као казнена експедиција, водио борбе са 2. батаљоном Посавског НОП одреда. Због претрпљених губитака у борбама против партизана Немци су пљачкали и палили села и стрељали око четири стотине људи у Степојевцу, Конатицама, Врбовни, Дражевцу, Вранићу, Мељаку, Сремчици, Баћевцу, Барајеву, Бождаревцу, Великом Борку, Лесковцу и другим селима посавског среза.

  

  Под притиском премоћних снага окупатора и његових слугу – квислинга, -

Српске државне страже – недићеваца, Српског добровољачког корпуса – љотићеваца и четника војводе Косте Пећанца, 2. београдски батаљон се није могао одржати на овом терену, па се уз велико осипање борца повукао у Санџак а потом у источну Босну где је ушао у састав 1. пролетерске бригаде.

     Са 2. београдским батаљоном се повукао и Космајски одред за Санџак, али се током зиме вратио на свој терен. У тешким борбама, нарочито са немачким снагама одред је изгубио много бораца и старешина и спао на око тридесетсак људи који су се у лето 1942 укључили у обновљени Први шумадијски НОП одред.

     После немачке казнене експедиције и повлачења партизана, нарочито у срезу посавском од стране квислинга вршена је велика анткомунистичка и антијеврејска хајка и нечувен терор над партизанима који су се предали или били ухваћени, њиховим породицама, сарадницима и присталицама који су хапшени, саслушавани, тучени, мучени и убијани.

     Да би спречио терање ухваћених партизана и њихових пристаица у концетрациони логор на Бањици у Београду, среки начелним  Кокан Урошевић, велики симпатизер партизана, а чија је жена Ковиљка била судија и члан КПЈ, је створио логор у среском месту на Умци и тако је спасао многе затворенике од смрти. Ипак специјална полиција је долазила у логор и неке затворенике спроводила у Београд где су ликвидирани. У лето 1942, логор је распуштен, али се за Коканове симпатије и помоћ бившим партизанима и њиховим присталицама сазнало и окупатор га је ухапсио и спровео  у концетрациони логор у Маутхаузен у Аустрији.

     Партизани су били нова војска какву народ до тада није видео. Све је било ново од назива до устројства и ратних циљева. Били су слабо обучени, носили су своја цивилна одела, по неко је имао део одеће бивше југословенске војске, а касније и униформе заплењене од непријатеља у борбама. Наоружани су били пушкама, имали су и по неки пушкомитраљез и по неку бомбу, а старешине су имале и pеволвере. Оружје је прибављано на терену од народа које је сакривено у априлском рату, а муниција је често била влажна па сваки метак није могао да опали. До наоружања се касније долазило пленом од непријатеља у борбама. Поздрав је био антифашистички са стиснутом песницом. Старешине нису имале официрске чинове. Касније су старешине пришивале партизанске ознаке, све до средине 1943. године када су прихваћени чинови и поздрав бивше југословенске војске. Ословљавање је  било са друже а не са господине. Заклетва се полагала народу а не краљу. Службени поздрав је био: „Смрт фашизму – Слобода народу!“ Исхрана је била шта народ да или донесе што је дељено на равне делове свима, што је било велико изненађење за народ. Храна за борце или стоку и било шта друго се није смело одузимати од народа, ако народ то није добровољно давао, или се то плаћало. Главна партзизанска песма била је:“По шумама и горама наше земље поносне, иду чете партизана, славу борбе проносе; Партизан сам тим се дичим, то не може бити свак, за слободу умријети може само див јунак. . . !“

     Поред борбе против окупатора и његових помагача – квислинга, партизани су се борили за већу социјалну правду,  равноправност народа, равноправност жена и мушкараца, право гласа жена, омладине од 18 година, војске и официра, републикански облик владавине итд. С тим у вези певане су и песме:“Устај сељо, устај роде, у народни фронт слободе, у народнуи фронт слободе да се браниш од господе, од господе министара, од Недића и жандарма. . . “, или:“Пшеница је класала, Шумадија гласала, Шумадија наша дика биће Република!“ Под паролом:“Нема повратка на старо“, стварани су по селима народноослободилчки одбори као органи нове, револуционарне власти

     Тако су борба против окупатора за националну слободу и за ново и социјално праведније друштво, били јасни партизански ратно циљеви.

     У партизане су, пре свега, ступали омладинци и млађи људи из села и Београда, радници, сељаци, ђаци, студенти и други, углавном из нижих социјалних слојева, којима је на срцу лежала слобода народа, социјална правда и равноправност међу народима, људима и половима. У партизане су примани само поштени и честити људи. За сеоско становништво било је изненађење да у партизанима има известан број жена, пре свега девојака, коју су обучване за   болничарке. Посебно изненађење за становништво било је да партизани нису смели пити алкохолна пића. Однос према народу био је веома коректан, ништа се није смело узимати самовољно. Поред војних старешина постојали су и политички комесари чета, батаљона и одреда који су водили рачуна о политичком изграђивању партизана, а посебно о односу партизана према народу. Иначе и песме партизанске су биле борбене и  револуционарне, увелико су певане и руске песме, величан је Савез совјетских социјалистичких република (СССР) и његов вођа Стаљин а тек од 1943 године и Врховни партизански командант Тито, који је прво био команднт Главног штаба Народноослободилачких партизанских одреда, а од краја 1942, командант Врховног штаба народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ = НОВЈ).

     Прве партизанске акције су биле забрана рада обновљених општинских управа које су биле продужена рука окупаторске управе, палење општинских архива, сечење телефонских линија, разоружање  жандармеријских станица, прекопавање друмова, рушење железничких пруга и објеката, борбе противу Немаца, недићеваца, љотићеваца и четника Косте Пећанца, ликвидација ухваћених петоколонаша и сарадника окупатора, држање зборова и објашњавање циљева партизанске народноослободилачке  борбе, формирање народноослободилчких одбора као органа нове власти за коју су се партизани залагали, итд.

     Када су касније, од 1943, на овом терену космајски партизани почели дејствовати, народ је већ знао каква је та војска и шта она хоће.

     А та војска је била једина не само на овом простору северне Шумадије, већ и у целој Шумадији, Србији и Југославији која је пружала снажан отпор окупторима. И захваљујући том непрекидном отпору  окупаторима и њиховим помагачима,  почела је да се мења и спољнополитичка позиција партизана, односно народноослободилачке војске и партизанских одреда   Југославије.

Британске војне мисије код партизана

     Британска (енглеска) влада, која је своје мисије имала у штабу Драже Михаиловића од октобра 1941, у почетку је мало  знала о партизанима, о чијој је снази и дејствима добила податке преко своје прислушне службе, која је успела да, путем операције УЛТРА дешифрује радио поруке свих немачких војних штабова. Тек из тих дешифрованих немачких радио порука Британска влада је сазнала да је више дивизија Немаца и њихових савезника ангажовано у борбама против партизана у Југославији.

     На основу тога британска влада је одлучила да се код партизана упуте британске војне мисије и да то ради  SOE (Special Operationd Axecutive =Управа за специјалне операције) при министарству за економско вођење рата.

     Да би нашли људе за преводиоце, радисте и друге дужности, и који нису за четнике ДМ, Британци су одлучили да такве чланове будућих својих мисија потраже међу исељеницима из Југославије у Канади, а који су чланови Комунистичке партије Канаде.

     О томе Божо Прпић, у својој књизи: „Преко Атлантика у партизане“, на странама 19-24, 27, 132, 146, 148, 150. о томе пише:

       Разговор са енглеским пуковником. „Почетком свибња (маја) 1942. год. дошао је у уредништво наших новина „Новости“ (које смо покренули након забране „Слободне мисли“) један британски представник и саопћио нам, да британско министарство рата  тражи од нас 30 до 40 људи за пребацивање у Југославију.

     Како је британски представник изричито нагласио, да у обзир долазе само комунисти, то смо се обратили за мишљење на ЦК КП Канаде, која је тада била у илегалности, иако је 1941. године КПК позвала све своје чланство да помаже свим могућим средствима – укључивши и ступање у армију – ратне напоре Канаде, односно савезника. ЦК КП Канаде одредио је на идући састанак с британским представником свога представника Шмита, а ми у име исељеника Николу Ковачевића, „Старога“, да испитају точне циљеве те мисије и начин пребацивања добровољаца у Југославију.

     Просторије, у којима је заказан састанак. Биле су на првом кату једне велике зграде у Торонту. Кад су ова двојица ушла у уред, иза стола је устао низак, дебео човјек, обучен у цивилно одијело, пружио им руку и представио им се. По чину је био пуковник.

     Разговор се водио између Ковачевића и британског пуковника.

      - Ми би жељели детаљније знати какав би био задатак наших људи након пријелаза у Југославију? – Упитао је Ковачевић енглески.

     Но показало се  да пуковник знаде хрватско-српски.

  - Диверзантски рад и сличне акције у позадини непријатеља – брзо је одговорио пуковник тврдом екавштином у којој се осјећао енглески нагласак.

- Под чијом би командом били у Југославији? Упитао је даље Ковачевић.

- Сами својом, јер тамо не може бити централизиране војне команде.

- А какву обуку предвиђате?

- Разне диверзантске акције и падобранство.

- Мислите ли да ће се пребацивање вршити падобраном.

- Падобранима, а није искључено и подморницама.

- Можемо ли знати, где ће се вршити обука?

- Основна припрема у Канади, а коначно падобранство на Средњем истоку, одакле ће се вршити пребацивање у Југославију.

-Да ли тиме мислите успоставити везе с партизанима?

- Мислимо са свим снагама отпора у земљи.

- Кога све сматрате „снагама“ отпора?

- Партизане и четнике.

- Да ли ви још мислите да четници не раде за окупатора?

- Како се узме, односно како тко тумачи

- За нас је јасно, да  су четници сурадници Нијемаца и Талијана, па одлазак наших људи к њима уопће не долази у обзир, јер нитко не жели да буде заједно с издајниима и туђим слугама – рекао је Ковачевић оштријим тоном.

- Знам да би код четника били погоднији исељеници који нису комунистички настројени, али они су несигурни за рад у позадини непријатеља – смијешећи се рече пуковник гледајући Ковачевића.

- По чему мислите да нису сигурни? – упита енглески Шмит, дајући тиме до знања пуковнику да и он  ипак разумије разговор.    

- Зато што би код њих могло доћи до колебања у тешкој ситуацији, дочим код ваших људи нема колебања ни компромиса с фашистима – озбиљно одговори пуковник.

- Је ли то разлог да сте се обратили на нас?- Упита Ковачевић.    

- Да, и то је разлог. Ми знамо да сте ви комунисти, а ви знате да смо ми капиталисти или буржоазија, како ви то већ називате. Но сада смо се састали на истом путу и боримо се заједно до пораза фашизма, који нам је заједнички непријатељ. Послије можемо опет наставити сваки своју политику, односно поново повести идеолошку борбу, уколико то буде потребно – рекао је на растанку пуковник.

     На основу ових разговора и раније одлуке о помагању ратних напора Савезника, ЦК КПК дао је сагласност да се може одмах пријећи на избор људи. Пошто се радило о ограниченом броју, почело се бирати само оне раднике, који су потпуно физички здрави и успуњавају све друге увјете с нашег гледишта.

     Прикјупљање радника није било јавно, али су ипак наши исељеници дознали за то, па су у великом броју долазили у уредништво и тражили да их се пребаци у Југославију. Било је појединаца, који су одбијени због здравствених или обитељских разлога, па су протестирали и плакали као дјеца.

            Н а  к у р с у. У липњу (јуну) 1942. почело се формирати групе које нису смјеле бити веће од седам до осам људи.

     У прву групу ушли су: Никола Ковачевић, Јошо Шарић, Емил Вркљан, Стево Сердар, Лазар Јелић, Миха Клобучар, Лука Биљан и ја.     

     Та је група позвана 22 српња (јула) 1942. год. на једномесечну обуку у логор који се налазио близу Торонта.

     Одређено нам је посебно оделење за спавање. Сваки је од нас добио кревет, униформу, два пара рубља и остале војне потрепштине. Послије купања и вечере посјетио нас је командант логора, пуковник у шкотској униформи. То је био висок човјек врло танких ногу, па му шкотска униформа није баш завидно стајала. Говорио је тврдим енглеским нагласком, због чега смо се доста тешко споразумијевали.

     Логор је био изграђен у облику трокута. С двије стране био је ограђен жицом, а с треће пружало широко језеро, дуго неколико стотина миља. У логору су биле посебне бараке за свако оделење, - физичко тренирање (ПТ), за разна предавања, сала за приказивање стручних филмова, подземни магазин за смјештај барута и руковање њиме, бараке за спавање и. т. д.

     Наша прва обука била је физичко тренирање. Бацали смо један другом лопту, гурали се, изводили гимнастичке вјежбе и најзад трчали по стази дугачкој пола миље.

     Учили смо разне диверзије с разним експлозивом. (Касније смо се увјерили да су партизани већ тада у диверзији били много искуснији). Како смо готово сви били рудари, то нам се није било тешко упознати с руковањем експлозивом.

     Морзеове знакове најтеже смо учили. Давање још како-тако, али примање је ишло тешко.

     Одржавали су нам и предавања о методама непријатељске шпијунаже  и врбовања људи, о непријатељској пропаганди, о политичком и економском стању окупиране Европе, о разним начинима подземног рада итд. Ништа о томе нисмо смјели забиљежити у теке, него учити напамет.

     Двадесетог коловоза (августа) завршили смо обуку. Од те обуке нисмо много добили, м осим што смо физички ојачали.

     Одлазак из Канаде:Након завршене обуке пуштени смо један дан у Торонто. Тамо смо се јавили својим пријатељима који су нам приредили опроштајно вече. Неки од њих су били предвиђени за другу групу, па смо се растајали с ријечима:

     - Довиђења у Југославији.

     У логору смо остали неколико дана. Нисмо ништа радили, па смо се помало досађивали. Били смо у неизвјесности: када, којим путем и којим превозним средствима ће нас превести на Средњи исток. Видјели смо само два сигурна пута – један с трупама у конвоју, а други авионом право на Средњи исток. Неког трећег сигурног пута нисмо могли видјети нити смо о њему мислили. ( На наше изненађење пронађен је баш трећи пут – пут теретним бродом око Јужне Африке).

     О путу нам нитко ништа није говорио нити смо о њему знали. Изненада смо добили усмено наређење, да се спремимо и отпутујемо за St. John. Спремили смо своје ствари, примили новац за пут, и исту вечер сјели на влак. Речено нам је, да се тамо јавимо лучкој капетанији, која ће нам пронаћи брод и отпремити нас у Каиро, а пасоши и сви други документи да ће брзо стићи за нама. .

     У St. John стигли смо 1. рујна (септембра). То је мали градић на Атлантику. . .

     Шестога рујна 1942. ујутро брод је кренуо из St. Johna prema Nev Yorku. . . “

     На АТланском океану брод је торпедован од једне немачке подморнице. Око месец дана Прпић и другови су провели у чамцу за спасавање док их један брод није прихватио и са њим отишли за јужну Америку, одакле су другим бродом  око јужне Африке стигли у Египат.

     „Брод је стигао у Suec 7. фебруара 1943. године. Ту смо преноћили под шаторима, а сутрадан кренусмо за Каиро.

     У Каиру су нас добро смјестили. . . Одмах смо настојали да нешто дознамо о Југославији. . .

     Након завршеног падобранског курса одређене су три групе, свака по три члана, за слање у Југославију. Двије групе су отишле још у травњу (априлу). Са једном је отишао Сердар. Са другом Павао Павлић и Петар Ердељац. . .

     Петог свибња (маја) 1943. коначно кренусмо из Каира за Либију. До Тобрука смо ишли возом, а одатле камионом за Дерну где смо морали чекати авион.

     У то су се вријеме водиле завршне операције за Сјеверну Африку. Већ су се многе јединице враћале из Алжира. Међу њима је била и једна јединица „Слободних Француза“. На наш војнички поздрав већина Француза је отпоздрављала  антифашистичким поздравом – стиснутом песницом.

     Двадесетог свибња рекоше нам, да се спремимо и пођемо на аеродром.

     Ту смо добро прегледали своје падобране, примили нове шмајсере и пиштоље и нешто вечерали.

     Око шест сати сједосмо у авион. Одахнули смо. Сад смо тек – након готово годину дана путовања, у којем смо обишли пола кугле земаљске, након толико патњи – били сигурни да идемо у домовину. . .

     Авион је  прелетио преко мог родног Велебита и за час долетио на Крбавско поље. Опазили смо  наложене ватре, којима су партизани давали договорене знакове. Авион је кружио, док се није спустио на одређену висину, а ми смо стајали у приправности и чекали команду. Отвор је већ био подигнут. Стајао сам над њим и проматрао партизанске ватре како горе, као да нас поздрављају. Онда је пала команда:

     Скачи!

     Скочио сам доље према земљи, према својој родној груди, сигуран као дијете, кад скаче у загрљај мајке. . .

     Партизани су нас одвели камионом, којим кренусмо преко Крбавског поља у правцу бијелих потока, гдје се налазио Главни штаб Народно- ослободилачке војске Хрватске. “.

     Прва војна мисија која је имала шифрован назин „Фунгус“, спуштена је ноћу 20/21. априла 1943, „на слепо“, на црначком пољу близу Дрежнице у Лици на територији Хрватске. (Ф. В. Дикин:“Бојовна планина“, стр. 245, 246. Исте ноћи, британска војна мисија, „Hoathleu I“, “на слепо“ је спуштена у источну Босну у околини Шековића. (Дикин, исто, стр. 248) Главни штаб Хрватске, обавестио је ВШ НОВ и ПОЈ који се тада налазио у Црној Гори и ноћу 27/28. маја спустила се британска војна мисија „Тупикал“, за везу са ВШ, код Жабљака у Црној Гори, о чему Ф. В. Дикин пише:

    Британски официр за везу са партизанским Врховним штабом у Југославији:„Двадесет седмог маја 1943. један бомбардер британског ратног ваздухопловства типа „Халифакс“ узлетео је у сумрак са аеродрома Дерне у северној Африци. У авиону су се налазила двојица британских официра и четворица са другим чиновима, укрцани с циљем да изврше један од многих специјалних задатака ради којих се летело из тајних база у окупирану Европу. Њихова мисија је била само на изглед једноставна. Подухват назван „Typical“ састојао се у томе да се падобранима ноћу у планине Црне Горе спусти група која ће званично представљати Британску Главну команду Средњег истока акредитовану код Врховног штаба југословенских партизана. Капетан Стјуарт и ја, као официри, носили смо извесна упутства из Каира, која су се морала запамтити и усмено пренети. . .

     Капетан В. Ф. Стјуарт из Управе војне обавештајне службе британске Главне команде Средњег истока добио је упутство да руководи мисијом заједно са мном, али са одвојеним ланцем командовања. . .

     Његов задатак је био да процењује војну ситуацију и на партизанској и на непријатељској страни и да извештава о томе, док сам ја био дужан да се договарам с партизанским руководством о заједничким оперативним задацима и да преносим своје утиске о јачини и структури покрета. Сваки је имао одвојену радио-станицу и свог радио-телеграфисту, који су повезани са нашим станицама у Каиру.

    Двадесетог маја примио сам директиве у каирском уреду Југословенског одсека С. О. Е. , које је требало да научим напамет. Био сам именован за „официра за везу с Партизанским Врховниом штабом за Југославију. Ви ћете се представити као лице које је именовала Главна команда Средњег истока, чијим сте наређењима потчињени“.

     Морао сам да пут „наставим падобраном“ на раније припремљен рејон, сада под конротолом „Партизанског Врховног штаба за Југославијуу“ и треба да ме прате капетан В. Ф. Стјуарт, са два радио-телеграфисте, и један Југословен из Канаде.     Један од радио-телеграфиста и канадски Хрват били су под мојом командом. Први, водник Волтер Роутон, из краљевског ратног ваздухопловства, био је придодат британској Главној команди Средњег истока крајем марта. Никад га раније нисам видео.

     Роутон, стар двадесет година, несташни ланкаширски младић, јавио се добровољно за „специјалне дужности“, из досаде, у школи за обуку радио-телеграфиста, где је био наставник, и мрзовољно је прошао кроз један падобрански курс. Његова техничка вештина и упорнист, заједно са оштрим запажањем и способношћу да самостално ради, учинили су да је његов случајни избор за члана групе постао моја добра срећа.

     Иван („Џон“) Старчевић, канадски Југословен, који ми је већ био познат, изабран је од преосталих чланова групе смештене у вили близу Мена-хауса, изван Каира. Пошто сам слабо знао српско-хрватски, додељен ми је као тумач. Ако су му биле поверене и неке друге дужности, ја их никад нисам открио. Много пута у току месеци који су уследили био сам срећан због његовог присуства.

    Радио-телеграфиста Била Џ. Стјуарта придружио нам се такође у последњем тренутку и представљен ми је као водник „Роуз“.

     Можда је иронија таквих подухвата да човек не познаје тајне својих другова. Водник „Роуз“ је био палестински Јеврејин немачког порекла, из једног рано основаних насеља на тој мандатској територији. Он ми је то открио доцније, када је нашао за потребно. У британску копнену војску натерала га је Јеврејска агенција, с надом да ће, као радио техничар изузетних квалитета, бити послат у фебруару 1943, у Египат као наставник у британској школи за радио-обуку. „Роузу“ је шеф Јеврејске агенције у Каиру рекао да „покуша“ да сазна шта се догодило са јеврејским заједницама у Југославији и да о томе извести. „Роуз“ је недавно на необјашњив начин био послат на један падобрански курс, неупућен у смишљене прорачуне својих претпостављених, али са природним фатализмом генерације  његове расе. Сада се нашао у нашој групи. Приликом једне посете Израелу, после двадесет година, сазнао сам случајно његово право име – Перец Розенберг. У међувремену он је радио као главни радио-стручњак Хагане. Састали смо се у његовом насељу близу Хаифе и наставили тамо где смо били стали. То је мален, тих човек, веселих очију, неговорљив, живахан и пун маште. Ништа га није могло изненадити. И управо то је било оно што треба.

     Роутон и „Роуз“ омогућили су опстанак наше мисије.

     И Бил Стјуарт је добио једно појачање за свој део мисије. Водника Џона Кембела, из краљевских морнаричко-десантних јединица, доделиле су надлежне старешине на сам дан нашег поласка. Он је вршио дужност шифранта и личног стражара. Није била његова грешка што његове услуге, и у једном и у другом смислу, нису често узимане у обзир.

     Ово би био потпун приказ мисије Тупикал.

     Моје дужности, различите од дужности Била Стјуарта (обојица смо имали посебне шифре), биле су одређене директивом коју сам примио и поверио памћењу увече 20. маја 1943. Требало је да објасним партизанском руководству: Гледиште које је заузела Главна команда Средњег истока, наиме, да је рат на Средоземљу ушао у фaзу у којој се савезничке офанзиве могу сматрати неминовним и зато постаје пожељно усаглашавање партизанских напора.

     Даља упутства која су ми дата гласила су: Да се побринете да партизанске снаге врше нападе на одређене циљеве на непријатељским комуникацијама за снабдевање и, ако је потребно, с британским људством које бисмо ми обезбедили; да извештавате о војној ситуацији у земљи и дајете савете у избору циљева; да преносите жеље Главне команде средњег истока Партизанском Врховном штабу и да известите о гледишту које је он заузео.

     У погледу британских односа с генералом Михаиловићем руководићете се следећим разматрањима, која ћете објаснити партизанском Врховном штабу у подесном облику. Влада Његовог Величанства донедавно није била свесна чињенице да су се извесни Михаиловићеви команданти нагодили са непријатељем. Чим се ово обавештење добило, влада Његовог Величанства предузела је кораке да изрази своје потпуно неслагање с генералом Михаиловићем да и даље одржава везе са овим командантима. . . .

Britanske namere izra`ene u ovim direktivama bile su preciznije od onih koje su date Hadsonu (koji je u jesen 1941, poslat u {tab Dra`e Mihailovi}a) i docnije Atertonu ili Fungusu. . .

Stjuart i ja bili smo poslati u centralnu komandu partizanske vojske kao oficiri za vezu, pot~iweni neposrednim nare|ewima britanske Glavne komande Sredweg istoka.

Ciq izra`en u direktivi koju je britanska Glavna komanda Sredweg istoka dala tada{woj misiji bio je ograni~en na saradwu s partizanskom komandom, i nije bilo nagove{taja da jedan takav predlog podrazumeva priznawe partizanskih snaga kao formalnih saveznika. . .

Mada je na{ glavni zadatak bio da izvr{imo pripreme za zajedni~ke diverzije na glavni komunikacijama na podru~jima koja su dr`ali partizani, iz Londona je u posledwem trenutku stiglo nare|ewe da se ne otpo~ne bilo kakvo snabdevawe te vrste sve dok na{a grupa ne po{aqe svoje prve izve{taje. Me|utim, iz Kaira je ve} bila upu}ena radio-poruka partizanskoj komandi da }emo joj doneti sanitetski materijal.

Dvadeset ~etvrtog maja (1943) primili smo presudan signal iz Crne Gore. Grupa za prijem ~eka}e nas na jednoj maloj zaravni blizu planine Durmitor slede}e no}i. Britanci "neka vi{e ne odla`u, jer Nemci sa ve}im snagama ho}e da prodru. U slu~aju nevremena ~ekamo ih drugu ve~er".

To ve~e na~inili smo kona~an plan zajedno sa komandantom bombarderske eskadrile Kraqevskog ratnog vazduhoplovstva koja je bila odre|ena za takve specijalne operacije.

Na{u vazduhoplovnu posadu sa~iwavali su mladi Novozelan|ani: svi su imali mawe od dvadeset jedne godine; komandir aviona bio je vodnik-pilot. Wihova bodra i pouzdana ta~nost prilikom primawa posledwih uputstava bila je zarazna.

Kada smo obavili posledwe pripreme, iz Kaira nam je, bez obja{wewa, nare|eno da iznesemo iz aviona sanitetski materijal koji je ve} bio najavqen partizanskom {tabu. Trebalo je, dakle, da letimo u jednu nejasno shva}enu bitku protiv zajedni~kog neprijateqa ne nose}i nikakvu vrstu pomo}i i padaju}i samo na teret svojim prisustvom.

Na{ bombarder "halifaks" uzleteo je, prema planu, slede}e ve~eri i uzeo odre|en kurs u pravcu severa preko Sredozemnog mora. Vremenske prognoze bile su povoqne. Kada smo, lete}i visoko, pre{li granicu izme|u Gr~ke i Jugoslavije kroz otvor za izbacivawe bombi mogli smo videti dole svetlosti neprijateqskih transportnih kolona kako se kre}u putevima. Me|utim, na{ avion je upao u struje atmosferskog elektriciteta koje su nas sna`no odbacile od na{e mar{rute preko Soluna ka Egejskom moru.

^lanovi misije nisu imali kiseoni~ke aparat, i po{to je bombarder zbog vremenskih prilika bio prisiqen da leti na ve}oj visini, svi smo se, neprimetno, onesvestili - ne znaju}i da su nas okolnosti primorale da odustanemo od poku{aja da stignemo na ugovoren sastanak.

     U zoru smo se naglo povratili. Avion je leteo nisko iznad Sredozemnog mora, s topoviмa uperenim navi{e, udaqavaju}i se brzo od nema~ke lova~ke baze kod Herakliona na Kritu i o~ekuju}i neprijateqski napad iz vazduha, koji nije usledio. Posle devet ~asova leta spustili smo se, bez novih nezgoda, kod Derne (u severnoj Africi-Libija).

Kao zato~enici vremenskih prilika proveli smo slede}ih nekoliko ~asova u svojim {atorima na rubu aerodroma, svesni s kolikom nas napeto{}u o~ekuju osmatra~ke patrole s neupaqenim signalnim vatrama na mestu na{eg odredi{ta.

Vazduhoplovna posada primila je novo uputstvo. U suton 27. maja (1943) ponovo smo se ukrcali u isti avion. U mraku, dok se "Halifaks" sve vi{e pewao, lete}i prema severu, sedeli smo pozadi me|u zave`qajima i opremom, uz brujawe motora, koje nam je onemogu}avalo nesuvislo, nepovezano }askawe uobi~ajeno u takvim trenucima, utonuli smo i zanemeli u bu~nu osamqenost. Na{ drugi no}ni let protekao je bez nezgoda.

Ve} smo bili podesili padobrane i opremu kad nam je jedna pukotina me|u oblacima, u pomr~ini, omogu}ila da ugledamo dole vatre u vidu krsta - ranije ugovoreni signal na zemqi. Na{i ~asovnici su pokazivali ta~no tri ~asa ujutru.

Motori bombardera malo su se uti{ali, po{to je pilot, smawuju}i brzinu, okrenuo natrag da bi preleteo preko vatri. Odjednom je upalio zeleno svetlo iznad izlaza iz aviona i mi smo, na nagli pokret dispe~erove ruke, izba~eni u prostor.

Bela kupola jednog padobrana lebdela je nedaleko od mene na istoj visini sa mnom. Bio je to Stjuart, pa smo doviknuli jedan drugom pozdrav. No} je bila tako mra~na da nismo mogli razabrati konture zemqi{ta ispod nas Samo su jarki odblesci topovske vatre osvetqavali sveobuhvatnu tminu.

Duvao je jak vetar. Na{a grupa isko~ila je na visini oko {eststo metara iznad najvi{eg i najdivqijeg dela crne Gore. Spu{tali smo se brzo, daleko od vatri, koje su naglo nestale iz na{eg vidokruga usled konfiguracije zemqi{ta. Nekakva planinska struja podigla me je ponovo navi{e. Potom sam, padaju}i brzo, u potpunom mraku, zatvorio o~i, ~vrsto stisnuo noge jednu uz drugu i opustio se, ~ekaju}i {ta }e biti. Tresnuo sam na zemqu, odahnuo i otkotrqao se, zaprepa{}en.

Bilo je suvi{e mra~no da bih mogao videti gde se nalazim i gde su se spustili ostali. Po{to smo se javili zvi`ducima, cela grupa se najzad okupila na jednom mestu i svi smo bili iznena|eni {to nijedan od nas nije zaradio ni ogrebotinu. Ozna~ili smo svoj polo`aj џepnim lampama i avion je u~inio {irok zaokret da bi u drugom preletu spustio na{e zalihe. Blesnuv{i svetlosnim signalom u znak pozdrava, pilot nas je napustio, uzimaju}i kurs natrag prema Africi. Nije bilo nikakvog znaka vatre niti zvuka.

Ostaviv{i grupu kraj gomile skupqenih padobrana, krenuo sam u pravcu za koji smo se slo`ili da mora voditi prema signalnim vatrama. Kora~ao sam sa divqim izrazom na licu, i sa uperenim pi{toqem. Posle nekoliko trenutaka sudario sam se s nekim mekim predmetom. Bio je to ~ovek, koji je ne{to o{tro uzviknuo na srpskohrvatskom jeziku. Odgovorio sam istim tonom, da sam britanski oficir. ^ovek me sna`no zagrli, i ja sam jedva mogao nazreti visokog mladi}a u izno{enoj sivkastoj uniformi. Bio je to jedan od jugoslovenskih izvidnika koji je

napustio vatre da bi nas potra`io. Kada sam ga poveo ka mestu gde je ~ekala na{a grupa, on opali iz pu{ke u vazduh. Posle nekoliko trenutaka za~uh iza sebe {um koraka po travi. Za~uv{i pucaw, moji drugovi su se upla{ili najgoreg.

Razdawivalo se. Primetili smo da smo se spustili na jednu livadu na visoravni, {iroku stotinak metara i oivi~enu sa svih strana stewem i mno{tvom ~etinara. Onda nas je opkolila grupa mladi}a kli~u}i u glas. Svaki od wih, bio je obu~en i naoru`an na svoj na~in: neki su bili u sivkastim uniformama, drugi u izno{enim civilnim odelima svake vrste. Po{to smo sakupili ono {to nam pripada i po{li, usledi `iv razgovor i otpo~e{e pitawa: za{to nismо do{li ranije? Odakle smo stigli? Koliko imamo godina? Kakve vojne ~inove imamo?

Sve ovo i jo{ mno{tvo pitawa postavqali su mladi}i tr~e}i pored nas u ra{trkanoj gomili odu{evqeni i uzbu|eni ovakvim neobi~nim susretom.

Za nekoliko minuta stigli smo na {iroku planinsku zaravan, unapred odre|enu za glavnu ta~ku na{eg spu{tawa. Mnoge signalne vatre, napravqene od grawa u obliku grubog krsta, jo{ su se dimile pri jasnoj svetlosti praskozorja.

Patrole su okolo tra`ile na{e zalihe. Jedan visok oficir, u elegantnoj sivoj uniformi i visokim crnim ~izmama, istupio je i po{ao nama u susret predstaviv{i se kao "Veqko" (General Pavle Ili} Veqko). On je bio upu}en da dovede misiju u Vrhovni {tab udaqen desetak kilometara odatle.

Imali smo kratak odmor u jednoj maloj kamenoj kolibi me|u grupom seqa~kih ku}a. Jedinu prostoriju u ku}i, kao i ulaz, }utke su ispunila prijateqska nepoznata livca. Po tradiciji crnogorske gostoqubivosti, ~ak i u takvom jednom trenutku, na gruboj klupi ~ekali su nas hleb i rakija.

Postrojena je pratwa. Na{a grupa je po{la pe{ke u koloni po jedan, bodro odbiv{i ponu|ene kowe. Kora~ali smo s poja~anom energijom posle sre}nog spu{tawa. Bilo je jo{ rano. Vazduh je bio ~ist i o{tar. Dok smo i{li, "Veqko" nas je, jednostavnim re~ima, obavestio o tome da su partizanske snage izlo`ene te{kom neprijateqskom pritisku, da im je zaliha oru`ja i municije pri kraju i da za rawenike nema lekova, ~ak ni zavoja.

Na{a mala kolona kretala se jednom stazom preko otvorenog zemqi{ta bez drve}a, sa {irokim poqanama i gomilama sivog stewa. Daleko ispred nas pru`ao se zup~ast planinski venac, krunisan u sredini xinovskim vrhom Durmitora za nas jo{ jedna te{ka re~ iz nedavne radioporuke - koji se ponosno uzdizao, dominiraju}i okolnim zemqi{tem, sa sne`nom kapom iznad gustog {umskog pokriva~a.

Pribli`avali smo se jednoj ra{trkanoj varo{ici. Ku}e, retko pore|ane du` jedne ulice, bile su opqa~kane i puste. S desne strane, na jednom skladnom bre`uqku, nalazila se pravoslavna crkva sa kubetom u obliku glavice crnog luka; stajala je usamqena, kao simbol neke davne pobede nad Turcima. To mesta{ce, @abqak, bilo je centar ovog kraja i, kako nam je "Veqko" rekao, prelazilo je nekoliko puta iz ruke u ruku utoku borbi vo|enih za posledwe dve godine, a bilo je sa prekidima i sedi{te partizanske komande u Crnoj Gori. Prilikom svog posledweg boravka ovde partizani su varo{icu spalili da bi neprijateqa li{ili baze, a prethodnog dana bombardovali su je neprijateqski avioni, pa su mesne jedinice bile evakuisane. Ve}ina stanovni{tva potra`ila je uto~i{te u okolnim brdima.

Grupice seqaka stajale su du` ulice pa`qivo posmatraju}i strance u neobi~nim uniformama. Mnogo je takvih pro{lo ovim putem, ali sada se proneo glas da su me|u wima najzad prijateqi i saveznici. Povremeno bi odjeknuo kratak pqesak propra}en re~ima u znak uzdr`ane dobrodo{lice.

Pro{li smo pored skeleta ku}a kad stazu ispred nas iznenada oivi~i{e proplanci s bukvama i svetlozelene livade. Drve}e se lepezasto {irilo na obe strane, skrivaju}i od pogleda ivicu tamne vode. Bilo je to Crno jezero, smirena krasota ome|ena gustim drve}em, koje je unaokolo dosezalo do uske staze {to je obele`avala {irok krug oko obale. S one strane jezera, u kristalnom vazduhu, dominirala je prizorom planina Durmitor s padinama mawih grebena na bokovima.

Du` putawe koje su oivi~avale jezero kretali su se, u koloni po jedan, brdski kowi}i nose}i rawenike - neme osobe upalih obraza, uvijene u pohabane ~ar{ave, koje su se klatile na grubim drvenim sedlima, samarima.

Zaokrenuli smo naglo me|u drve}e, i "Veqko" nas povede uz strminu, dok iznenada ne nabasasmo na grupu qudi i `ena koji su bili sme{teni pod malim {atorima. Izme|u wih su se kretale devojke raznose}i obed, i, s obzirom na wihovu ode}u i pona{awe, ~oveku, prepu{tenom za trenutak ma{tawa, moglo je izgledati da je nai{ao na grupu skija{a na nekom planinskom odmori{tu.

U sredini proplanka videli smo kako na grubo otesanoj kru`noj klupi od paweva i oborenih grana sede naoru`ani qudi u uniformama. Ustali su da nas pozdrave. Jedan od wih stupi napred, sa izgledom prirodnog autoriteta. Vitak i uredan, u sivoj uniformi, bez ikakvih oznaka ~ina, nosio je vojni~ku kapu i crne jaha}e ~izme.

U radio-porukama primqenih iz Crne Gore pre na{eg polaska nije bilo otkriveno nijedno ime, i Britanci nisu imali nikakvih ~vrstih dokaza o identitetu partizanskih rukovodilaca. Znao sam samo da se komandant partizanskih snaga u Crnoj Gori krije pod pseudonimom Tito.

Grupa Britanaca stala je pred wim mirno i vojni~ki ga pozdravila. Onda smo redom istupali i rukovali se sa Titom i oficirima oko wega.

Ovo su bili na{i drugovi u toku slede}ih meseci, ali na{ prvi susret iznad Crnog jezera bio je obojen izvesnom naivno{}u stranaca koji su jo{ bili pod utiskom padobranskog desanta i lebdeli izme|u dva odvojena sveta.

Bil Stjuart i ja dali smo na{e podatke o sebi kratkim zapam}enim re~enicama. Na{a misija bila je poslata po direktnom nare|ewima britanskog komandanta Sredweg istoka u trenutku kada je rat u Sredozemqu do{ao u fazu u kojoj }e saveznici verovatno preduzeti ofanzivu. Bilo je po`eqno da se usklade na{i zajedni~ki napori i naro~ito da se dobije partizanska podr{ka za vr{ewe napada na neprijateqeve komunikacije koje prolaze preko jugoslovenske teritorije. Imali smo zadatak da izve{tavamo o vojnoj situaciji u onim oblastima koje dr`e partizani i da preko radija saop{tavamo Titova gledi{ta na{oj Komandi u Kairu.

I pored artiqerijske vatre koja je ve} bila oglasila na{ desant, Tito je odgovarao prikladnim kratkim re~enicama. Pozdravio je na{ dolazak u jednom te{kom trenutku. Nemci su preduzeli operaciju da bi okru`ili i uni{tili wegove glavne snage u ovim pustim planinama bez hrane i za{tite. Pre na{eg spu{tawa izvr{ene su sve takti~ke pripreme za prolazak partizanskih jedinica u severozapadnom pravcu, i glavne snage ve} su se nalazile u pokretu. Kona~na nare|ewa vi{im komandantima Tito je izdao toga jutra, pred sam na{ na{ susret, i kada smo se mi pojavili me|u drve}em, konferencija se upravo zavr{avala. Lanac partizanskih jedinica koje su {titile brda oko mesta na{eg spu{tawa kod Wegobu|e sada se povla~io. Neprijateqske patrole bile su u neposrednom dodiru s wima.

Tito i wegov {tab ostali su pozadi zbog nas. Sada nam je bilo jasno za{to se u poruci koja je stigla do nas u Dernu insistiralo na hitnosti. Kratko zadr`avawe, izazvano vremenskim prilikama, poja~alo je napetost i{~ekivawa, po{to su najbli`e nema~ke jedinice opkoqavale @abqak.

Partizanske jedinice koje su se nalazile oko aerodroma i Titove grupe s wegovim {tabom predstavqali su "za{titnicu i najlo{ije su hrawene".

Vazdu{na podr{ka saveznika bila je hitno potrebna da bi se otupela o{trica neprijateqskog pritiska, a eksplozivnim sredstvima mogli bismo dogovorno napadati na `elezni~ke pruge i puteve kojima pristi`u Nemci i wihovi saveznici u bitku koja je u toku, kao i u Gr~ku i daqe u severnu Afriku

Trebalo je da zajedno raspravimo o tim stvarima.

Potom smo posedali u krug i svaki od nas stupio je u nevezan razgovor sa svojim susedom, gotovo nesvestan dramati~nosti susreta. U~tivo pitawe da li je sa na{om grupom stigao najavqeni sanitetski materijal moglo je samo ostati bez odgovora. Mogli smo jedino re}i da drugi avioni treba da nas slede.

U toku razgovora za vreme obeda, me|u {atorima, Tito je, neposredno i bez primesa ironije upitao za{to britanska komanda nije do sada poslala neku reprezentativnu misiju; da tome nije razlog {to je jedna ranija grupa, pod komandom majora Atertona (Atherton), koja je stigla u glavnu partizansku komandu po~etkom pro{le godine, nastradala, i da li mi mislimo da su za tu nesre}u krivi partizani. Stjuart i ja odgovorili smo da se u Kairu nije tako tuma~io taj doga|aj i da }e biti vremena za razgovor izme|u nas o svim pitawima.

Pripreme za prihvatawe na{e misije dr`ane su u strogoj tajnosti, i stanovnici okolnih sela ozbiqno su upozoreni na to. Godinama docnije se}ali su se oni, sa izvesnom zebwom, kako su se jedne no}i, u pomr~ini, s pustili s neba stranci. Puste planine Durmitora imaju svoje tajne: jezera iz kojih u odre|eno vreme izlaze |avoli da bi igrali i odakle se pojavquju zmije. Mo`da su i nas ukqu~ili u takve legende.

Za ~etu koja je o~ekivala na{ dolazak bio je to nov zadatak, koji je predstavqao ozbiqnu odgovornost. Neki od wih proveli su po~etkom pro{le godine tu, u blizini, vi{e nedeqa sa sli~nim zadatkom: da prihvate jednu sovjetsku misiju koja nikad nije stigla.

Qudstvo je uzeto iz Prate}eg bataqona Titovog {taba. Re~eno im je da su du`ni da sa~ekaju dolazak jedne britanske misije koja }e se spustiti padobranima, i da moraju dr`ati u tajnosti svoje prisustvo i na{ dolazak.

Prihvatna grupa oti{la je u selo Wegobu|e, gde joj nare|eno da na~ini gomile od grawa u obliku krsta sv. Andreje, koje }e zapaliti samo kad iznad toga rejona bude kru`io avion nepoznat osmatra~ima po svom obliku. Ako bi se vatre zapalile prerano, mogli bi ih primetiti Nemci, pa bi ih wihovi lovci prilikom

no}nog patrolirawa mogli bombardovati ili bi neprijateq, na osnovu ranijeg iskustva sa sli~nim britanskim grupama, poslu`iv{i se varkom, poku{ao da nas namami da se spustimo na wihove polo`aje.

Britanski avion trebalo je da stigne izme|u deset i dva ~asa no}u izme|u 24. i 25. maja. Osmatra~i su uzalud ~ekali. U zoru su gomile grawa skrivene u okolnu {umu. Slede}e ve~eri, u sumrak, ponovo su postavqene na Wegobu|skom poqu. Pored svake hrpe nalazio se jedan vojnik sa {ibicama.

Qudi su bili uzbu|eni i nestrpqivi. Buka aviona predstavqala je ranije za wih uvek znak opasnosti. Prvi put je trebalo da do~ekaju prijateqe iz vazduha.

No}u izme|u 27. i 28. maja osmatra~ke grupe ~ule su brujawe avionskih motora. Na{ bombarder na~inio je krug, i uskoro su obrisi limenih kutija i qudi lebdeli u vazduhu, spu{taju}i se izvan vatrenog kruga.

Osmatra~i su napeto o~ekivali dolazak prijateqa. "Stranci su se", pisao je jedan iz partizanske Prate}e ~ete, se}aju}i se doga|aja, "morali ose}ati mawe sigurno. Sam desant na ovom terenu i u tom ~asu nije bio prijatna stvar, jer je uvek postojala mogu}nost da se padne u nema~ke ruke".

Od nas se od prvog ~asa mnogo o~ekivalo. Vesti o na{em spu{tawu stigle su do susednih jedinica i o tome se diskutovalo na no}nim sastancima koje su dr`ali komesari. Mi smo predstavqali simboli~nu vezu sa spoqnim svetom i na{e fizi~ko prisustvo re~ito je govorilo o tome da je prvi put prekinuta izolacija na{ih novih drugova.

Jedan od hrvatskih rukovodilaca, Vladimir Bakari}, pisao je docnije: "Saznali smo da se kod @abqaka spustila savezni~ka vojna misija {to se odmah pro~ulo po bataqonima. Na koncu smo dobili dugo o~ekivano i veliko moralno priznawe na{e borbe. Shvatili smo da }e to imati ogroman zna~aj za daqi razvoj politi~ke situacije u zemqi i na tok rata".

Na{ dolazak izazvao je bujicu srda~nih ose}awa. Kao {to se izrazio jedan od svedoka na{eg prvog susreta s Titom: "Imao sam utisak da ovde u ovom jelaku iznad mirne dubine malog jezera po~iwe da izvire i da se {iroko i na sve strane preliva velika istina o herojskih borbi jugoslovenskih partizana".

Na{a grupa rastala se od Tita oko podne toga dana i smestila se u maloj kolibi na obali jezera, kamo su bile done{ene na{e zalihe i radio-oprema sa mesta gde smo se spustili.

Britanskoj misiji obezbe|ena je li~na pratwa iz sastava Prate}eg bataqona Vrhovnog {taba.

Ovi vojnici trebalo je da budu na{i verni ~uvari u danima koji su dolazili. Bili su to prvi partizani koji su se svakodnevno nalazili u na{em dru{tvu - minijaturni svet vojnih jedinica na koje }emo nailaziti.

Komandir je bio "Tomo", mlad seqak kome su pobili `enu i decu. Nije imao nikakve {kole, niti je znao da ~ita ni da pi{e. Wegova zdepasta prilika mogla se videti u svako doba: kako postrojava na{u odrpanu ~etu, kako nadgleda stovarivawe na{ih radio-stanica prilikom kratkih zastanaka i kako, za vreme retkih odmora, podi`e na{e improvizovane {atore napravqene od padobrana.

"Tomo" je bio }utqiv i neustra{iv mladi}, stalo`en i bez osmeha; kao i wegovi drugovi vojnici, naviknut na krajwe napore i ravnodu{an prema opasnosti.

Poginuo je za vreme jedne docnije akcije.

Me|u ostalim ~lanovima na{e pratwe nalazila su se dva de~aka od petnaest godina, jedan nastavnik muzike, Jagodinac, Srbin, stolar po zanatu, pismen i ~io, ube|en da se bori za novi, boqi svet.

Kasno posle podne do{ao je do nas "Veqko" s porukom od {taba da moramo krenuti ~im padne mrak. Nismo bili iznena|eni.

[ume oko nas o`ivele su od naoru`anih qudi. Predali smo na{e suvi{ne zalihe {tabu, da ih podeli, i sa svojom pratwom i mazgama natovarenim radio-stanicama i najnu`nijom li~nom opremom pridru`ili smo se koloni u pokretu. Padala je sitna ki{ica. Forsirani mar{ koji je zapo~eo te no}i zavr{io se neka dva meseca kasnije. .

U ranim ~asovima 2. juna potra`ili smo zaklon u pe}ini na padini kod mesta Barni Do, bez hrane i vode. Zavesa oblaka i magle bila se podigla, i Nemci su preko dana tragali iz vazduha za ciqem - jedinim preostalim mostom preko Pive ispod nas. . .

U pono} se {tab zajedno sa grupom Prate}eg bataqona i Britanskom misijom okupio u jednoj drugoj, prostranijoj pe}ini na putu koji se pewao ka poru{enom seocetu Mratiwu - popri{tu borbe prsa u prsa u toku prethodnih ~asova. Ova izdignuta ta~ka vladala je prelazom preko reke, kojim je cela vojska morala pre}i ili nestati.

U toku dana 3. juna Tito je u istoj pe}ini odr`ao sastanak Vrhovnog {taba i vi{ih komandanata. Ovde je odlu~eno da se glavna operativna grupa podeli na dva dela: Prva i Druga divizija, zajedno sa Vrhovnim {tabom, trebalo je da se probija u zapadnom pravcu. . . ; druga grupa, sastavqena od Tre}e i Sedme divizije, uz glavni zadatak da {titi centralnu bolnicu sa oko tri hiqade rawenika, imala je da . . . . izbori prolaz ka istoku, u relativno mirni Sanxak. . .

U ~etiri ~asa ujutru 4. juna na{im kolonama predstojalo je pewawe preko litica na levoj obali Pive. . . Duboko ispod nas, iznad vijugave linije reke, neprijateqske "{tuke" obru{avale su se na posledwi preostali most, koji smo pre{li pro{le no}i, koji je labavo visio kao jedina veza izme|u nas i onih - a bilo ih je mnogo - koji su se gomilali na drugoj strani. Ova klimava konstrukcija, koja je je na momente i{~ezavala u dimu i pra{ini

Na{a grupa mogla je u ovom trenutku da upotrebi posledwu konzervu od eksplodiranih bombi, podse}ala je na simboli~nu vezu izme|u `ivota i smrti.

U kratkom vremenskom razmaku od nekoliko dana. . . bili smo gurnuti u epsku borbu koja se vodila u jednom kotlu - okru`ewu. Nije bilo ni fronta ni boravi{ta.

Ovo je bila na{a mar{ruta posrtawa, na{e pokretno bojno poqe. Jedinice ispred nas i na bokovima borile su se za svaki vis, za svaku kosu. . .

U zoru 5. juna Vrhovni {tab se zadr`ao kod grupe napu{tenih drvenih koliba na ivici malog gaja Mrkaq - Klade.

Zaustavili smo se pod drve}em, gde je [tab ostao slede}a dva dana. Komandanti Prve i Druge divizije, ~iji su predwi delovi vr{ili pritisak na neprijateqsku barijeru ispred nas, do{li su da se posavetuju sa [tabom.

Tada donesene odluke bile su posledwe n naredbe iz centra izdate za proboj . . . Takti~ke odluke trebalo je otada da donose komandanti svaki za svoju jedinicu.

U obli`woj {umi zakopani su glavni arhivski materijali Vrhovnog {taba i Centralnog komiteta Komunisti~ke partije. Ova simboli~ni ~in obele`avao je kriti~ni ~as. . .

U ranim ~asovima 8. juna pre{li smo, bez nezgoda, reku Sutjesku kod Suhe, i kolona se uputila pored livade ka seocetu Tjenti{te, gde su Nemci dr`ali dva poru{ena turska utvr|ewa. . .

Kolone jedne hercegova~ke brigade stigle su na na{u visinu, uspostavqaju}i vezu s glavnom grupom i poja~avaju}i odbranu na{eg levog boka "koji je vodio haoti~nu i te{ku borbu {to su mu je nametnuli Nemci sa dominiraju}ih ta~aka koje su ozna~avale zatvoren obru~.

Me|u ovim qudima bio je jedan stari seqak koji je nosio najvi{e srpsko odlikovawe - Kara|or|evu zvezdu - dobijenu na solunskom frontu u prvom svetskom ratu. U ovoj sada{woj borbi on se prikqu~io jednoj partizanskoj brigadi iz Hercegovine zajedno sa svoja tri sina. Dvojica su poginula u ranijim borbama. U jednoj od borbi u ovom {umovitom predelu, koje su sada besnele po celom bojnom poqu, poginuo mu je i posledwi od wegovih sinova, i komandant brigade je preneo vest ocu.

Jedinice su se kretale kroz {umu, i nije bilo vremena da se sahrani mrtvac. Sinovqevo telo le`alo je pokriveno granama. Komandant brigade mi je docnije pri~ao daje starac govorio skoro ne`no, a smisao wegovih re~i bio je: "Sine moj, neka ti je lako li{}e koje le`i na tebi. Ne}u plakati. Neka to ~ine udovice onih koje }emo mi uskoro pobiti. "

Ponovo smo se prikupili, zajedno sa za{titnim jedinicama iz glavne grupe, u gustoj {umi koja pokriva dominantnu ta~ku Ozrena, strmog brda, okru`eni urnebesom borbe koja se vodila u {umi i po ~istinama susednih brda. Strmine su bile o{tre, pa smo se pewali dr`e}i se za ruke. Tra`e}i put, mogli smo ~uti razgovor nema~kih patrola.

Ali to nije bio jedini neprijateq. Glad je zavladala u vojsci i me|u rawenicima, iscrpquju}i wihovu sve mawu snagu i donose}i smrt, slabim i iznemoglim. Posledwa sledovawa hrane podeqena su brigadama i bataqonima u borbi koji su predstavqali udarnu snagu posledweg juri{a na nema~ke polo`aje, na utvr|ene ta~ke wihovog okru`ewa, na brdima zapadno od Sutjeske. . . sardina. Ona je predstavqala simbol na{eg raspolo`ewa i situacije. Ja sam bio sklon da je ~uvamo, veruju}i, uprkos jasnim znacima koji su nam suprotno govorili, da }emo ostati `ivi da bismo je sutradan potro{ili. Stjuart se nije slo`io s tim i wegovo mi{qewe je prevagnulo: "Boqe je otvoriti je i umreti sa punim stomakom. "

Ova {ala pokazala se kao predose}awe.

Neprijateqski avioni - pravi {aroliki cirkus "dornijea", "{tuka" i neobi~nih letilica - uhvatili su nas pri svitawu (9. juna 1943) na proplancima okru`enim brezama ba{ ispod vrha Ozrena. . . Avioni su, spu{taju}i se nisko, leteli uzdu` i popreko {ume, {ablonski, ostavqaju}i pri svakom preletu ~istu putawu od bombi, a katkada izbacuju}i mawu seriju granata iz pilotskih kabina. . .

Pri jednom takvom bombardovawu na{a grupa bila je saterana u {kripac. Imao sam samo vremena da doviknem Stjuartu: "Uzmi zaklon. Upotrebqavaju eksplozivna zrna!" Kada su eksplozije odjeknule, rasturili smo se po tesnom prostoru. Bil Stjuart i grupa oficira u jednom pravcu, a Tito, komandant Prate}eg bataqona i ja u drugom, dok su se ostali ~lanovi Britanske misije i jugoslovenskog {taba razi{li me|u drve}em. Kada je posledwa bomba iz jednog sve`wa eksplodirala na nekoliko metara od nas, Tito, nekoliko wegovih qudi i ja na{li smo se na gomili u jednom plitkom udubqewu u zemqi. Izvukav{i se iz udubqewa, potra`ili smo nov zaklon pre slede}eg talasa, ali nismo ostali nepovre|eni. Jedan od komandira iz Prate}eg bataqona i nekoliko wegovih qudi bili su mrtvi. Tito, rawen u rame komadom bombe, le`ao je pod telom svog alza{kog psa Tigra, koji se u samom trenutku eksplozije bacio preko svog gospodara. I ja sam bio zaka~en: moja leva cipela bila je razneta, hramao sam s lakom ranom na nozi.

Stjuart se nije video. On je poku{ao da se za{titi u stoje}em stavu, zakloniv{i se iza debelog bukovog stabla, ali je poginuo pogo|en u glavu komadom bombe ili zrnom. Ostali iz na{e grupe nisu bili povre|eni. Sjuartovog radio-telegrafistu o{amutio je udarac komada bombe koji se zadr`ao u {pilu karata u xepu na grudima. . .

Mrak je doneo olak{awe i ti{inu. Odobreno je da se sahrane tela Bila Stjuarta i ostalih. Me|u ovim drve}eni stenama palo ih je preko stotinu. . .

"Na{a Misija bila je sada sa jedinicama Prve divizije koje su se pribli`avale reci Bosni i `elezni~koj pruzi {to vodi ju`no od Broda ka Zenici i Sarajevu.

Re{ili smo da priredimo jednu sve~anu predstavu. @eleo sam da po{aqem Kairu o~evidan prikaz diverzantske akcije na `eleznici. . . sa britanskim eksplozivnim sredstvima. . .

Pred sam sumrak 30. jula (1943) stigao sam, u dru{tvu Ko~e Popovi}a, komandanta Prve proleterske divizije, i wegovog {taba, na jedan isturen polo`aj u {umi koja dominira `elezni~kom prugom iznad `elezni~ke postaje Bijela Voda, blizu mesta{ca @ep~e.

Kroz dvogled smo mogli videti dole malu stanicu i patrole u ~etni~kim uniformama kako se voze kamionima pored we.

Kada se smrklo, Popovi} i wegov {tab si{li su do jedne ta~ke u blizini `elezni~ke postaje. Na odseku od {est kilometara postavqen je eksploziv u obilnim koli~inama, da bi jasno obele`io akciju. . . .

Ti{inu je prekinuo jedan jugoslovenski borac, opaliv{i iz pu{ke. . . U istom trenutku, uz zaglu{nu grmqavinu, pruga je raskomadana nizom eksplozija, koje su svojim bleskom osvetlile ceo predeo.

Sutradan je u Kairo stigao izve{taj o novoj akciji: "^etrnaest kilometara `elezni~ke pruge poru{eno jugoisto~no od mesta @ep~e"

Za vreme ove no}ne akcije na `elezni~ko pruzi kod postaje Bijela Voda partizani su zarobili komandanta Zeni~kog ~etni~kog odreda, Goluba Mitrovi}a, i dvojicu iz wegovog {taba. . .

U ovoj akciji zapleweni su i prou~eni spisi Zeni~kog ~etni~kog odreda. Oni su pokazivali u malom tragediju mesnih prilika u Bosni od ustanka 1941. godine.

Ova mala jedinica dobila je ime po varo{i Zenica, centru kombinata fabrika ~elika, koje su radile za Nemce i ~ija je proizvodwa predstavqala zna~ajan privredni faktor. Komandant, Golub Mitrovi}, prvobitno je vodio ~etu jedne od prvih partizanskih jedinica u ovom rejonu. U prole}e 1942. on se odmetnuo i obrazovao vlastiti ~etni~ki odred. Kratko vreme posle toga zarobio je i pobio grupu hrvatskih partizana - rudara iz Husiwa, jakog komunisti~kog centra - a nedavno je do~ekao u zasedi jednu patrolu sedme divizije i ubio komesara i celu grupu.

Ovaj ~etni~ki odred bio je sada u sastavu grupe odreda koja je operisala u isto~noj Bosni pod rukovodstvom majora Ba}ovi}a, Mihailovi}evog komandanta za isto~nu Bosnu i Hercegovinu.

Ve}ina ovih ~etni~kih odreda - {to se jasno videlo iz zaplewenih dokumenata - ve} se bila sporazumela sa Paveli}evim usta{ama o uzajamnom nenapadawu, primaju}i nemarno s obe strane, oru`je i potrebe za operacije protiv partizana. Ali senka usta{kih pokoqa, koji su izazvali prvobitni ustanak ~etnika i partizana u Bosni u leto 1941, te{ko je pritiskala ove kompromise i izazivala trvewa i mr`wu me|u borcima ovih bosanskih srpskih ~etni~ki grupa.

Komandant Zeni~kog odreda u pismu od 18. oktobra 1942. ukazuje na

Nesporazume izme|u {taba i hrvatskih vlasti - ( vlasti Paveli}eve Nezavisne dr`ave Hrvatske). U~inio sam sve {to sam mogao da otklonim ovu nesuglasicu i da poboq{amo odnose izme|u ovog odreda i Hrvata. Ovaj {tab je tra`io posredovawe Nemaca u Zenici. Tamo{wa nema~ka komanda zahtevala je pismeno da zeni~ki ~etni~ki komandant ide pod wihovom za{titom u komandu nema~ke divizije u Sarajevo. Ovaj {tab je tra`io da se prvo dobije odobrewe od komandanta majora Ba}ovi}a, ali Nemci su odgovorili da nemaju vremena. [tab je zato odlu~io da po{aqe Goluba Mitrovi}a u Sarajevo ne ~ekaju}i odobrewe.

^etvrtog maja sklopqen je sporazum izme|u predstavnika zeni~kog ~etni~kog {taba i majora Pohe koji je radio u ime nema~kih vojnih vlasti. Wegov glavni ciq bio je da se izvr{e neophodne detaqne pripreme kako bi ~etnici preuzeli od Nemaca ~uvawe `elezni~ke linije i mostova u ovom rejonu. Ovde su ih zatekle partizanske snage.

Pred kraj leta 1943, drugog ~etni~kog vo|u, \uru Ple}a{a, zarobili su partizani blizu Knina, u severnoj Dalmaciji. On je bio na putu za {tab popa \uji}a, glavnog italijanskog saradnika i Mihailovi}evog komandanta za podru~je Dinarskih Alpa. Ple}a{ je najpre radio Srbiji za Kostu Pe}anca, zvani~nog {efa ~etni~ke organizacije posle izbijawa rata, koji je nekoliko nedeqa posle primirja pri{ao Nemcima.

U februaru 1942. komandovao je jednim legalizovanim ~etni~kim odredom kod U`ica, u zapadnoj Srbiji, i trebalo je, po Pe}an~evim uputstvima, da odr`ava korektne odnose sa Nedi}em i Nemcima. U avgustu iste godine Mihailovi} je postavio Ple}a{a za inspektora svojih snaga u isto~noj Bosni, a u februaru 1943. za komandanta isto~ne Bosne, sa zadatkom da organizuje ~etni~ki korpus "Gavrilo Princip".

Ple}a{ je sazvao konferenciju mesnih ~etni~kih vo|a da bi osnovao ovu komandu, s tim da u \uji}evpm {tabu vode pregovore za primirje sa usta{ama. Na tom mestu je Ple}a{ - ili barem wegova arhiva - pao u ruke partizanima.

Poslali smo Kairu niz poruka o ~etni~kom pitawu, u svetlosti zaplewenih dokumenata. . . . Trideset prvog avgusta u Kairo je stigla posledwa na{a poruka na tu temu: "Nemamo nikakvih dokaza o bilo kakvom Mihailovi}evom otporu. Pomoglo bi mi ovde, u raspravqawu sa {tabom, kad biste me obavestili o nekim pouzdanim primerima otpora Mihailovi}evih komandanata u Srbiji, po{to se stalno suo~avam sa slu~ajevima la`nog svojatawa (partizanskih) akcija od strane Mihailovi}a u ovom i drugim rejonima. "

Vrhovni {tab mi je stalno podnosio na uvid obave{tewa B. B. S. -a u kojima se slave herojski podvizi upravo onih ~etni~kih komandanata ~iji su spisi bili u mojim rukama

Krajem avgusta, u vezi sa mojim porukama, primio sam na razmatrawe jedan predlog iz Kaira da se preko B. B. S. -a poimeni~no `igo{u oni ~etni~ki komandanti za koje postoje dokazi da sara|uju sa Paveli}em i Nemcima.

Odgovorio sam: "Smatram da bi napad na ~etnike saradnike okupatora preko B. B. S. -a bio odli~an korak napred, ali u~initi to izostavqaju}i Mihailovi}a predstavqalo bi manevar koji ovde niti bi bio dobro primqen niti shva}en. . . "

Te no}i 30/31. jula 1943 pregazili smo {iroku reku (Bosnu), duboku do pojasa na brzacima, i pre{li u {umske predele centralne Bosne. . .

^etvrtog avgusta 1943, u ranim ~asovima, stigli smo na {iroki plato Petrovog poqa, (planina Vla{i}) iznad varo{ice Travnik. . .

Prvi put posle spu{tawa misije imali smo kakav-takav krov nad glavama i pauzu u kojoj smo mogli da sredimo svoja iskustva i da razmotrimo najva`nije zadatke postavqene misiji Tupikal u Kairu. . .

Na{ stalni pratilac, pored za{titne pratwe, bio je na{ prvi oficir za vezu "Veqko" - Pavle Ili} - koji se vratio na svoju du`nost u {tabu i koga je, posle dolaska glavne partizanske grupe, nasledio Vladimir Dedijer, gorostasan Srbin. ogromne fizi~ke izdr`qivosti, neumoran u razgovoru. . .

Poticao je iz jedne porodice beogradskih intelektualaca, poreklom iz Hercegovine. Otac mu je poginuo u prvom svetskom ratu kao oficir srpske vojske, a on je odveden kao izbeglo dete u Englesku. Govorio je te~no engleski, i otpo~eo je svoju karijeru kao inostrani dopisnik nezavisnog beogradskog dnevnog lista Politika. . . Po~etkom avgusta oti{ao je u neku misiju u Hrvatskoj. . .

Pukovnik Vladimir Velebit, pridodat Vrhovnom {tabu, bio je sada zvani~no dodeqen nama, kao oficir za vezu sa Britanskom misijom. Brzo smo uspostavili poseban i trajan li~ni kontakt. Vlatko je bio iz jedne srpske porodice u Hrvatskoj. Wegov otac bio je general u austrougarskoj vojsci u prvom svetskom ratu. Sin je studirao prava na zagreba~kom univerzitetu i postao sudija negde u unutra{wosti. . . ^ovek {irokog obrazovawa, koji je ukqu~ivao i znatan dar za jezike. Vlatko je bio izvanredan drug na poslu. Govorili smo nema~ki, i na{a saradwa tekla je glatko, u stalnoj atmosferi uzajamnog poverewa, do kraja rada misije Tupikal. . .

U razgovorima s Titom i wegovim {tabom . . . pokrenuto je pitawe ameri~kog predstavni{tva. . . . U tom smislu po~etkom jula uputio sam poruku Kairu, energi~no tra`e}i da se u~ini takav potez. . . U ranim ~asovima 21. avgusta grupa za do~ek stajala je u blizini sela Oklinak, na Petrovom poqu, da bi prihvatila kapetana Melvina O. Bensona iz ameri~kog Ureda za strategijske slu`be (Office of Strategic Service. O. S. S. ).

Uve~e na dan svog dolaska Benson je ve~erao s Titom i wegovim {tabom i bio primqen neobi~no srda~no. Jugoslovenima je bio veoma potreban publicitet u Sjediwenim Ameri~kim Dr`avama o wihovoj borbi, naro~ito me|u Amerikancima hrvatskog i slovena~kog porekla, ~iji je uticaj na zvani~nu politiku prema jugoslovenskim pitawima bio od posebnog zna~aja a do tada je bio usmeren u antipartizanskom pravcu.

Prvi zahtev koji je Tito uputio Bensonu ticao se preno{ewa propagande namewene ovim grupama u Sjediwenim Ameri~kim Dr`avama, da bi se suprostavio sna`nim velikosrpskim elementima, koji su vladali ameri~kom {tampom, i u novinama na nacionalnom i na lokalnom jeziku.

Kao {to je Benson napisao u zavr{nom izve{taju svoje misije:

Za vreme mog ~etvoromese~nog boravka kod partizana jedna stvar je uvek bila izvor smutwe i neprilika: neta~no objavqivawe jugoslovenskih vesti preko wujor{kog i londonskog radija. Odavawe priznawa ~etnicima za partizanske pobede, wihovo tretirawe kao patriota, kao i poku{aj da se ~etnici izjedna~e s partizanima, bilo je nemogu}e objasniti.

Vazduhoplovni poru~nik Kenit Sajers, u uniformi Kraqevskog ratnog vazduhoplovstva, stigao je kao vojnoobave{tajni oficir da zameni Bila Stjuarta. Padao je velikom brzinom u pomr~ini, kao krhka figura s ra{irenim nogama, ali je, sre}om, i{~a{io samo zglob na nozi.

Za wim je do{ao Jan Makenzi, major u sanitetskoj slu`bi Kraqevske kopnene vojske, iskusan i darovit hirurg. Wegov bolni~ar izba~en je iz aviona slede}e no}i, nezgodno pra}en protivtenkovskim pu{kama i eksplozivima.

Dolazak Jana Makenzija, predstavqao je ne{to vi{e nego simboli~nu pojavu jednog britanskog vojnog lekara. Wegova uro|ena skromnost i izvanredno znawe u~inili su daje postao omiqen u jugoslovenskom sanitetskom {tabu, a naro~ito kod Gojka Nikoli{a ({efa {taba) sa kojim je uspostavio srda~nu i tesnu saradwu. Rad Jana Makenzija, koji je vr{io operacije nad rawenicima, uporedo sa svojim jugoslovenskim kolegama, pod uslovima stalnih neprijateqskih napada na grani~na podru~ja na kome se nalazila na{a centralna komanda, odra`avao je moralno priznawe Britanskoj misiji van uobi~ajenih obaveza.

Krajem avgusta 1943, do{li smo do zakqu~ka da je oko 75000 qudi bilo organizovano u redovne vojne jedinice, pored mno{tva partizanskih odreda. Procenili smo da je ovoj vojnoj organizaciji oko tri ~etvrtine qudi nisu ~lanovi Komunisti~ke partije, ali da su ~vrsto povezani u jednu celinu pod wenim rukovodstvom.

U vojnim jedinicama koje je Britanska misija, nalaze}i se uz Tita, neposredno poznavala, ve}inu su ~inili Srbi, iz same Srbije ili iz srpskih sela u Bosni, Hercegovini i Hrvatskoj, ili Crnogorci iz nekih plemena i srpski seqaci iz Sanxaka.

Procena je ukqu~ivala muslimanske jedinice iz Bosne i Hercegovine, i Hrvate iz drugih podru~ja.

Sastav i ja~ina formacija partizanske vojske u u`oj Hrvatskoj, Dalmaciji i Sloveniji bili su van dosega na{eg iskustva.

Glavni zakqu~ak na{ih opa`awa bio je da Narodnooslobodila~ka vojska - u izrazitoj suprotnosti s pansrpskim, antihrvatskim i antimuslimanskim

fiksnim idejama Mihailovi}evih ~etnika - predstavqa jednu jugoslovensku vojnu organizaciju, jedan revolucionarni politi~ki pokret, koji je zami{qen kao ne{to sasvim suprotno od onoga {to je predstavqala Kraqevska jugoslovenska vlada u Londonu, zvani~no priznata od strane Britanaca.

Najdubqi utisak o partizanskim vojnim formacijama, koji je sa`eto pokazivalo na{e iskustvo, bio je da svaka jedinica predstavqa zajednicu i pribe`i{te me|usobne bliskosti qudi koji su izbegli iz svojih razorenih sela i pokoqa wihove rodbine. Ova atmosfera preneta je i u wihove pesme, koje su se ~esto pevale. Qudi su se borili za povratak svojim ku}ama, koje }e biti ponovo sagra|ene u novom i boqem svetu nego {to je onaj koji su poznavali. Masovno, oni su predstavqali siroma{ne i zanemarene slojeve dru{tva, razne starosne grupe i dru{tvene kategorije koje nisu bile pod uticajem mesnih organizacija tradicionalnih politi~kih partija iz pro{losti. Ovo je bila osnovna snaga pokreta: mobilizacija omladine, `ena i qudi u godinama, kao i stvarawe novih odnosa i morala.

Etapa na{ih istra`ivawa bila je pro{la i narodnooslobodila~ki pokret ulazio je u novu fazu razvoja. Zato sam 23. avgusta (1943) poslao slede}u poruku:

Kao rezultat nekoliko razgovora s Titom u proteklim nedeqama i na osnovu op{teg prou~avawa situacije, smatram da je pripremna etapa jednog zadovoqavaju}eg dodira s partizanskim {tabom zavr{ena i da bi rad trebalo sada da te~e po organizovanom planu. Mislim zato da bi trebalo preduzeti dva koraka: da se po{aqe jedan brigadni general radi obrazovawa misije na visokom nivou; da ja otputujem po~etkom slede}eg meseca i podnesem iscrpan izve{taj o partizanskoj vojsci, wenoj mogu}oj vojnoj vrednosti i o snabdevawu ove zime. . .

Na{a saradwa s partizanima trebalo bi da se pro{iri najkasnije do kraja septembra, imaju}i u vidu ~iwenicu da oni moraju doneti va`ne odluke pre zime. . .

Nekim, meni nepoznatim slu~ajem, jedan oficir vi{eg ranga bio je izabran za {efa nove misije kod Tita. Direktivu za wegov rad sastavio je li~no premijer (Vinston ^er~il) 23. jula i ona je stigla u Kairo. Tekst je bio odobren i dopuwen u kona~nom obliku 11. avgusta, u dogovoru sa generalom Mejtlendom Vilsonom, britanskim glavnim komandantom Sredozemnog rati{ta. . .

Odre|ivawe ove misije vi{eg ranga predstavqalo je kulminaciju razgovora na visokom nivou o britanskoj podr{ci pokretima otpora u Jugoslaviji za koju nisam znao, izuzev preko glasina koje mi je preneo major Bazil Dejvidson, ~ija je misija bila spu{tena kod nas 16. avgusta. On je rukovodio Jugoslovenskom sekcijom S. O. E. u Kairu, i mi smo radili zajedno na planirawu prvih misija kod partizana.

Bazil Dejvidson bio je s nama nekoliko dana pre nego {to je oti{ao na izvr{ewe zadatka: U Vojvodinu, odakle je, prema prethodnom sporazumu s Titom, trebalo da se ova britanska misija, preko jugoslovenskih kanala prebaci u Ma|arsku.

Bazil Dejvidson opisao je iskustva svoje misije u svojoj kwizi Partisan Picture, Bedfords 1946, koja predstavqa prvi objavqeni prikaz jedne britanske misije kod Narodnooslobodila~ke vojske Jugoslavije i jedan nadahnut istorijski zapis o

podnebqu gde su izrasli koreni partizanskog rata kako ga je video jedan britanski oficir u jesen i zimu 1943. godine.

U toku jula i avgusta {est misija pod britanskim rukovodstvom poslato je u partizanske komande u Bosni i Sloveniji. One su imale neposrednu radio-vezu s Kairom; mi nismo imali nikakvih dodira s wima i vrlo malo smo znali o wihovim zadacima.

Dvadeset ~etvrtog avgusta Britanska misija je bila upozorena na neminovan i unapred pripremqen pokret sa Petrovog poqa ka Jajcu, sredwovekovnoj bosanskoj prestonici.

U{li smo u grad slede}eg jutra. U prvi mah `ivot je u gradu izgledao gotovo normalan. Na pijaci je bilo vo}a i povr}a. Bilo je elektri~ne struje; telefonske linije nisu bile prekinute. Stanovni{tvo je i{lo za svojim svakodnevnim poslovima. . .

Isto ve~e Jajce je po~elo dobijati izgled vojne komande. Tito i Vrhovni {tab smestili su se u zgradama grupisanim oko stare turske tvr|ave, koja je dominirala gradom, dok se vojske ulogorila na periferiji. . .

Britanska misija, zajedno sa na{im hirurgom Janom Makenzijem i Benijem Bensonom, u{la je u jednu drvenu ku}icu pored reke.

Nismo `iveli pod ku}nim krovom od odlaska iz Afrike. Routon, radio-telegrafista, je na{krabao u svojoj bele`nici: "Kakva promena! Ne vidim nikakvog razloga da se vra}amo starom na~inu @ivota. . . Dobijamo slaninu i jaja za doru~ak. . . To su stvari o kojima smo samo sawali i razgovarali pre dva meseca". A onda dodao:" Naravno, mo`e se svakog ~asa desiti da napustimo ovo". . .

EPILOG. U razgovoru s Titom 8. septembra u wegovom {tabu u turskoj tvr|avi u Jajcu, koji je usledio posle savezni~kog saop{tewa preko radija o italijanskoj predaji, on se slo`io da pratim generala Ko~u Popovi}a i jedinice prve proleterske divizije u trci s Nemcima za ulazak u Split, na Dalmatinskoj obali. Nagrada je bila zaplena glavnih italijanskih zaliha u ovom gradu. Pre polaska na put javio sam Kairu da je, u zbrci odjeka italijanske predaje, hitno potrebno da li~no prisustvujem predaji najbli`e komande italijanske vojske.

Potvrdio sam da su zavr{ene tehni~ke pripreme za prihvatawe brigadnog generala Maklejna i nove britanske misije koja treba da stigne slede}ih dana. . .

Na{ zadatak je bio da stignemo u Split pre dolaska glavnih nema~kih snaga, koje su se kretale ka jugu du` obale Jadranskog mora i imale isti ciq kao i na{e jedinice. . .

Na{ mar{ bio je uzor brzine i organizacije. Jugoslovenske jedinice, sa svojom dugom praksom u takvim pokretima, kretale su se u urednim kolonama, dawu i no}u, zaustavqaju}i se samo povremeno da bi se nekoliko minuta odmorile. Nije bilo logorovawa ili bivaka, i spavawe je bilo ograni~eno na takve zastanke.

U toku dvadeset i ~etiri ~asa udaqili smo se sedamdeset kilometara od na{e bosanske komande. Pred zoru 14. septembra general Popovi} i wegov {tab, sa isturenim patrolama, izbili su iz bosanskih {uma na bele padine brda dalmatinske obale. Na{li smo se na ivici nekog napu{tenog sela. Dole je le`ala ravnica prese~ena putem koji je vodio prema jugu. Bio je to pravac na{eg kretawa ka obali. Nikakve italijanske stra`e niti garnizoni nisu se nalazili na na{em

putu, . . Me|utim mi smo ulazili u jedno podru~je gde su varo{ice i sela bili nominalno pod lokalnom kontrolom usta{a.

Trebalo je da se u svanu}e odmorimo u napu{tenim seoskim ku}ama. Posle nekoliko minuta pucwi pu{aka i mitraqeska vatra naterali su nas da istr~imo iz svojih privremenih stanova. Nekoliko stotina metara ispod nas na putu kretala su se prema severu dva kamiona na ~elu sa jednim motociklistom. Kroz dvoglede smo mogli identifikovati osobu na motoru kao pukovnika Bobana, zloglasnog komandanta Crne legije.

Bez nekih vidnih nare|ewa, jedna od na{ih ~eta, u streqa~kom stroju i s mitraqezima na krilima, krenula je brzo u napad na neprijateqsku kolonu, koja se zbog neo~ekivanog udara, naglo zaustavila. Akcija je za nekoliko minuta bila zavr{ena i transport savladan. Boban se okrenuo, hitaju}i natrag putem ka jugu, pra}en jakom vatrom, iz koje je iza{ao nepovre|en i i{~ezao preko jedne uzvi{ice.

Neprijateqski kamioni vozili su zalihe hrane i municije. Vratili smo se u na{u seosku komandu na obed, koji je bio pra}en isprekidanim pucwima, koji su objavqivali streqawe zarobqenih usta{a. Brzo reagovawe ~elnih jedinica obezbedilo nam je inicijativu, ali jaka pucwava iz {ume severno od nas otkrila je prisustvo jedne ja~e usta{ke jedinice. Slu~ajno smo uhvatili iz zasede deo wihove kolone za snabdevawe. . .

Slede}e ~asove izgubili smo u odbijawu ovog neprijateqskog napada sa severa. . .

Kada je pao mrak, krenuli smo ponovo istom brzinom. U ranim jutarwim ~asovima 16. septembra Popovi} i wegov {tab, zajedno s na{om grupom, stigli su na jednu ta~ku na golim brdima koja su dominirala glavnim putem {to je vodio dole ka Splitu i na morsku obalu, koju smo sada mogli videti prvi put posle mnogo meseci planinskog i {umskog ratovawa. Bili smo u veselom raspolo`ewu. Iznenada se pojavio, dolaze}i iz grada, mali automobil "fijat", koji je u ovom trenutku delovao sme{no i deplasirano. Od voza~a smo saznali da je italijanski garnizon u Splitu, u op{tem ustanku 9. septembra, ve} razoru`an u svojim kasarnama od strane organa ilegalaca mesnog partizanskog odbora i u~enika gimnazije.

General Popovi}, wegov politi~ki komesar Mijalko Todorovi} i ja ugurali smo se u mali automobil i krenuli da oslobodimo grad, ostavqaju}i glavninu jedinica da nas prati, zajedno sa Bensonom, Routonom i na{om radio-stanicom. Dok smo, u vedrom jutru, prilazili kroz sela na periferiji Splita, seqaci su stalno izlazili na put, odu{evqeni na{om neskladnom pojavom, nude}i nam na svakom zastanku vino i vo}e. U gradu je vladala radosna vreva. Probili smo se do hotela u luci, gde je ve} bila sme{tena privremena komanda, koju je uspostavilo mesno vojno i gradsko rukovodstvo, otkriv{i sada svoje prisustvo. Hodnici i sobe ove gra|evine bili su puni u`urbanih pristalica.

U toku jutra jedinice jugoslovenske Prve proleterske divizije u{le su u grad i zaposele polo`aje na visovima koji dominiraju gradom i selima u neposrednoj blizini, o~ekuju}i prve sudare s nema~kim jedinicama koje su napredovale du` obale sa severa. Zaplewena italijanska transportna sredstva, oru`je i oprema ve} su bili prikupqeni. Mar{rute za evakuaciju u brda bile su pripremqene. . .

Kada smo prvi put do{li u hotel "Palas", pri{ao mi je elegantan ~ovek u uniformi. Po odlikovawu i ~izmama video sam da je to italijanski general, a on je uprkos mojoj pra{wavoj ratnoj ode}i, do{ao do zakqu~ka da sam britanski oficir. Wegovo dr`awe bilo je pomalo snishodqivo. "[ta vi radite sa ovim banditima?" - bila je wegova prva primedba. Dobio je odgovor da je mo`da dve godine zadocnio upotrebqavaju}im taj izraz. Odbio sam poziv da ga posetim u wegovoj vili da bismo pretresli doga|aje i stavio sam mu jasno do znawa da, ako ima ne{to da mi ka`e, mora to u~initi u prisustvu jugoslovenskih predstavnika. Wegov polo`aj bio je nezavidan. Kao komandant divizije "Bergamo", s delovima jedne italijanske korpusne komande sa bazom u Splitu, general Bekuci bio je odgovoran za nekih 14. 000 qudi, ve} razoru`anih i pritvorenih u vojnim barakama, i za stotinak svojih vojnika, naoru`anih pu{kama, koji su vr{ili stra`arsku i patrolnu slu`bu u krugu ovih baraka. . .

Kada je slede}eg jutra nema~ko ratno vazduhoplovstvo bombardovalo italijanske barake, ubiv{i vi{e od nekoliko stotina italijanskih vojnika za nekoliko minuta i bacaju}i letke u kojima se Italijani pozivaju da ne pristupaju komunistima, general Bekuci me je hitno potra`io. . . Ponovio sam da bih, kao britanski oficir za vezu pri jugoslovenskom Vrhovnom {tabu, mogao da se sastanem s wim samo uz saglasnost jugoslovenskog komandanta divizije. Ako general Bekuci nije slu{ao radio, skrenuo sam mu pa`wu da je wegova du`nost jasna. Mar{al Badoqo (predsednik italijanske vlade posle zbacivawa Musolinija) potpisao je primirje sa anglo-ameri~kim komandantom na Sredozemqu i naredio svim italijanskim jedinicama da se pridru`e saveznicima. Bio sam spreman da li~no jam~im za bezbednost generala Bekucija ako izda takvo nare|ewe svojim jedinicama, s tim da se evakui{u iz Splita i da se pridru`e jugoslovenskim snagama u zale|u. On je znao isto tako dobro kao i ja da Jugosloveni nemaju nameru da, bez artiqerije ili te{ke borbene tehnike, brane grad od Nemaca, u koji za nekoliko ~asova treba da stignu. Ciq Jugoslovena bio je da pokupe italijanske vojne zalihe. Oni nisu bili zainteresovani za sudbinu italijanskih jedinica. . Po{to je stvar izgledala hitna, oti{ao sam da posetim jugoslovenskog komandanta divizije.

General Popovi} je saslu{ao sa izvesnom dozom ironije moj predlog da potpi{emo neki dokument o primirju sa Italijanima, koji bi regulisao budu}i polo`aj generala Bekucija i mo`da okrenuo neke wegove jedinice protiv Nemaca. . .

General Bekuci se vi{e brinuo za svoju reputaciju nego za trenutno stawe u kome su se na{le wegove jedinice. On je jasno stavio do znawa da se, bez obzira na bezbednost koja bi mu se mogla pru`iti, ne}e povinovati nare|ewima mar{ala Badoqa i odvesti svoje snage u brda. On je `eleo da reguli{e svoj polo`aj po uobi~ajenim ratnim zakonima, o kojima, me|utim, nije vodio ra~una tokom protekle dve godine. Sada je tra`io na~in da izmisli neku formu kojom bi prikrio ~iwenicu da je wegovo qudstvo, ne pokazuju}i nikakav otpor, dopustilo da ga razoru`a stanovni{tvo Splita. Jugosloveni su bili zainteresovani samo za pojedince za koje su smatrali da su izvr{ili zlo~ine prethodnih meseci nad partizanskim zarobqenicima. . . . Bekuci mi je objasnio da se to mo`e odnositi na svakog od wegovih qudi koji je ukrao pile iz nekog sela, {to je bio veoma ~est

slu~aj. U izvesnim prilikama municijski vagoni italijanske artiqerije bili su puni opqa~kanih zaliha hrane umesto granata. . .

. . . ja sam upitao Ko~u Popovi}a koliko Italijana namerava da streqa. Wegov brzi odgovor bio je: jedanaest. To su bili policijski slu`benici i obave{tajni agenti neposredno odgovorni za smrt uhva}enih mesnih partizana. . .

Na drugom sastanku, me|utim, koji je odr`an toga dana, on je potpisao nacrt jugoslovenskih uslova i dokument smo overili kapetan Benson i ja, kao i britanski oficir za vezu sa partizanskom komandom za Dalmaciju Xon Bark. . .

Odvojeno od ove predigre, jedan italijanski bataqon lakih tenkova pre{ao je na stranu Jugoslovena i bio desetkovan u borbama oko grada po dolasku glavnih nema~kih snaga. Oko dve hiqade qudi vojne policije - karabiwera - odmar{iralo je hrabro u Bosnu. Imao sam prilike da sretnem docnije wihovog pukovnika, koga je mu~ila dosada u nepoznatoj okolini i koji me je pitao da li igram brix.

Pred sam na{ silazak na obalu stigla je radio-poruka iz Kaira, koju je uhvatio Roution i u kojoj mi se nare|ivalo da se bez odlagawa sastanem sa mojim naslednikom. Nije bilo na~ina da se odmah vratim, i bio sam prinu|en da produ`im s jugoslovenskom Prvom proleterskom divizijom sve dok nismo zaposeli Split. Po{to sam prisustvovao oslobo|ewu grada, izvestio sam Ko~u Popovi}a o nare|ewu da se vratim u Bosnu ne ~ekaju}i planirano povla~ewe na sever. Nije bilo nikakvih problema. . .

Prethodne ve~eri odr`an je miting na glavnom splitskom trgu, kojem su prisustvovali pobedonosni dostojanstvenici: general Popovi} i wegov politi~ki komesar Mijalko Todorovi}; Lola Ribar, koji je stigao odvojeno, 9. septembra, kao predstavnik Vrhovnog {taba pri dalmatinskoj ^etvrtoj operativnoj zoni; komandant ovog teritorijalnog podru~ja Vicko Krstulovi}, stari prijateq i drug iz dalmatinskih jedinica u petoj neprijateqskoj ofanzivi (Bitka na Sutjesci); i mesne civilne i vojne vlasti, koje su preuzele kontrolu nad gradom. Dok smo stajali na balkonu gradske ku}e u venecijanskom stilu, gledaju}i dole na masu gra|ana, sastavio sam prigodan kratak govor, koji je preveo Lola Ribar. Okolnosti su bile neobi~ne, i samo prisustvo predstavnika Velike Britanije i Sjediwenih - ameri~kih dr`ava izgledalo je nedovoqno za ovu priliku. U nekoliko improvizovanih re~enica poku{ao sam da istaknem sudbonosne posledice italijanske predaje, koja je ubrzala anglo-ameri~ko zauzimawe kontinentalne Italije i omogu}ila osvajawe luka i vazduhoplovnih baza na zapadnoj obali Jadranskog mora, preko puta od nas, odakle }e uskoro sti}i presudna pomo} Jugoslaviji. Tek docnije sam imao prilike da pro~itam u nema~kim novinama objavqenim u Zagrebu kako je jedan mesni Jevrejin preru{en u britanskog oficira dr`ao neki bedni govor sa balkona gradske ku}e u Splitu. Ovaj kratki govor bio je {tampan u Slobodnoj Dalmaciji, partizanskom dnevnom listu, koji je po~eo da izlazi, u tira`u od dvadeset hiqada primeraka, pre na{eg dolaska u Split.

No}u 19. septembra Volter Routon i ja napustili smo Split kamionom, da bismo se vratili u Jajce, s malom grupom partizana i kurira, koji su nam se kao pratwa prikqu~ili na putu na sever koji vodi natrag u centralnu Bosnu.

Na tra`ewe Lole Ribara poneo sam sa sobom primerke Slobodne Dalmacije i naliv-pero, kojim je verovatno bilo potpisano „primirje" sa generalom Bekucijem, da ga, kao dokaz na{eg uspeha, poklonim Titu.

Improvizovano putovawe bilo je prilika da se osmotri `ivot i rad lokalnih partizanskih organizacija na teritoriji relativno mirnim izme|u neprijateqskih ekspedicija. Putovali smo s malim za{titnim pratwama, koje su se od mesta do mesta smewivale, uzimane iz lokalnih odreda. ^im smo stigli na gole, stenovite Dinarske planine, put se pretvorio u utabane staze. Prvo mesto gde smo se zadr`ali bilo je selo Sajkovi}i.

Tu smo proveli nekoliko dana, s mesnom partizanskom stra`om (seoskom za{titom), koja je bila sme{tena u {kolskoj zgradi. Ona se sastojala od jednog oficira i tridesetak qudi i omladinaca, starih i ispod 14 i preko 70 godina. Preostale stanovnike ovog srpskog sela poklale su usta{e u leto 1941. godine ili su bili u partizanskim brigadama u drugim delovima zemqe. Komandira je pogodilo mitraqesko zrno u nogu. Rana je bila zahva}ena gangrenom. Samo sa jednim zavojem za prvu pomo}, koju sam nosio u xepu, ni{ta nisam mogao da u~inim. No on je, izgleda, osetio olak{awe od neke lepqive materije koju mu je obilato stavila na ranu jedna seqanka.

Selo se nalazilo na jednom od glavnih puteva koji su se vijugaju}i dizali od morske obale i kojima su partizanski vojnici i seqaci, u kolonama mazgi, prenosili italijansko oru`je i municiju iz Splita. Oni su }utke prolazili pored {kolskog dvori{ta. (Partizani su opremom i borbenom tehnikom divizije "Bergamo " snabdeli novoformirani 8. dalmatinski korpus. ) U toku slede}a tri dana upoznali smo se, u malom, sa okolnostima u kojima se `ivelo na slobodnoj teritoriji. Oko hiqadu metara isto~no nalazio se usta{ki garnizon od nekih osam hiqada qudi. Mogli smo kroz dvogled posmatrati wihovo kretawe. Ova snaga mogla je likvidirati partizansku stra`u u svakom trenutku i prese}i puteve snabdevawa koja prolaze kroz ovaj rejon. Ali postojala je neka vrsta nesigurne, nepisane ravnote`e, koju mi je objasnio komandir. Ako bi wegova jedinica bila savladana, pojavila bi se najbli`a partizanska brigada ili divizija koja bi uni{tila neprijateqski garnizon. Ova pretwa predstavqala je stalno obeshrabrewe za svaku takvu izolovanu ili lokalnu akciju.

Na brdima zapadno od nas bila je neka ~etni~ka formacija, jedna iz grupe pod komandom pravoslavnog sve{tenika \uji}a, Mihailovi}evog predstavnika za dinarsko podru~je, koji je do prethodne nedeqe tesno sara|ivao sa Italijanima, a sada s Nemcima. Ova formacija se sastojala od qudi iz susednog sela, kilometar i po daqe, i u vreme na{eg dolaska weni ~lanovi su provodili kraj nedeqe sa svojim porodicama. Wihovo prisustvo prinudilo nas je da ostanemo sa stra`om sela Sajkovi} dok se ~etnici ne vrate u svoje planinske baze.

Jedne ve~eri Volter Routon i ja slu{ali smo preko na{e radio-stanice vesti B. B. S-a, i on je, sa odgovaraju}om ironijom, zabele`eno u svoj dnevnik: "London je danas emitovao nekoliko istina o partizanima i ~etnicima. Na vreme. "

Ova prisilna dokolica omogu}ila nam je da se odmaramo u jednostavnom svetu svakodnevnog `ivota jedne usamqene partizanske stra`e. Preko dana sedeli bismo u ogra|enom dvori{tu {kole, posmatraju}i na{e drugove. Oni su predstavqali tipi~nu grupu seqa~kih ustanika, simboli{u}i ranije pobune protiv drugih

okupatora. Stari qudi bili su veterani takvih istorijskih akcija, a omladina je bila docnije regrutovana za sada{wi sukob. Oprema im je bila dirqiva po svojoj raznolikosti. Svaki ~ovek ili de~ak imao je pu{ku ili pi{toq razli~ite izrade, s nekoliko metaka. Kao vojna snaga oni nisu postojali; kao simbol prisustva bili su svemo}ni.

Hranu nam je spremala mlada devojka, koja nikad nije govorila, ni s nama niti sa nekim od wenih drugova. Najpre smo mislili da je weno }utawe posledica preterane stidqivosti prema strancima, a onda sam saznao wenu istoriju od komandanta. Bila je jedini pre`iveli svedok susednog srpskog sela, u kojem su usta{e dve godine ranije izvr{ile pokoq. Qudi, `ene i deca bacani su preko jedne litice, a ova devojka bila je posledwa `rtva. Pri padawu ona se zaustavila na telima porodice i prijateqa. Tu je le`ala nekoliko nedeqa i ostala u `ivotu zahvaquju}i tome {to je lizala vlagu sa stene, sve dok je nisu na{li partizani. Onemela je od potresa i tako je i ostala.

Ova slaba stra`a predstavqala je i jedan primitivan obave{tajni centar. Seqaci, naro~ito `ene i ~obani, odlazili su, tobo` nekim poslom, do prijateqskih i neprijateqskih sela i baza i vra}ali se nose}i stalno izve{taje o neprijateqskim pokretima, Jednoga jutra stajala je izvan dvori{ta neka seqanka predu}i vunu na preslici. Kad je zavr{ila svoj tihi posao, pru`ila je komandiru par~e hartije sa podacima koje je bila prikupila oko {ume. Tako smo saznali da su se ~etni~ke jedinice iz susednog sela vratile u brda. U ku}ama koje smo mogli videti na stazama prema zapadu nije bilo nikoga. Do{lo je vreme da krenemo. Komandir je pokupio svoje malobrojno qudstvo u odrpan, ali `ivahan stroj i odr`ao uzbudqiv govor da bi probudio u wima ponos {to prate do slede}e etapne stanice ~lanove jedne savezni~ke misije na wihovom putu u Vrhovni {tab. Nalazio sam se na ~elu kolone, ja{u}i mr{avog kowa s Volterom Routonom iza sebe, dok je na{u radio-stanicu i opremu nosila jedna jogunasta mazga. Pro{li smo u ti{ini kroz ~etni~ka imawa koja su se na{la na na{em putu. Nije bilo nikakvog znaka `ivota izuzev jednog slu~ajnog neprijateqskog lica koje je virilo iza od{krinutih vrata.

Kada smo krenuli severno, u{li smo u zapadnu Bosnu, istorijsku vojnu granicu Hrvatske protiv Turaka, a sada partizansko upori{te. Put nas je odveo do malog seoceta severno od varo{i Grahovo, koja je bila centar partizanske teritorijalne vojne komande. Pre{li smo skoro pedeset kilometara pre odmora u zaseoku gde smo se oprostili od na{e {arolike pratwe.

Sutradan smo na~inili {irok krug da bismo izbegli jo{ jedno usta{ko upori{te i stigli u Drvar 24. septembra. . . Sada smo se nalazili na ~vrsto dr`anoj slobodnoj teritoriji, u rejonu Prvog bosanskog korpusa, ~ijeg sam komandanta, Kostu na|a, ve} sreo prethodnih meseci u isto~noj Bosni.

Za vreme putovawa seqaci su nas do~ekivali s velikom radoznalo{}u. Na{e prisustvo o~igledno je uticalo na stvarawe svesti o postojawu i nekog drugog saveznika osim Rusa, o ~ijim su podvizima, preko {apirografisanih radio-biltena, stizale vesti i do najmawe partizanske jedinice. . .

Proveli smo jednu no} u {tabu korpusa, vatreno diskutuju}i s politi~kim komesarom o toku rata u spoqwem svetu. . .

U {tabu Bosanskog korpusa Britanci su ve} imali misiju za vezu, ~ijeg smo radio-telegrafistu, desetara Smola, sada prvi put sreli posle odlaska iz Kaira. Bio je spu{ten padobranom u Bosnu prethodnog aprila. Sa prirodnim odu{evqewem razmenili smo s wim iskustva.

Posle podne 26. septembra Volter Routon i ja krenuli smo seqa~kim kolima, s jednim partizanskim vojnikom kao pratwom, na posledwu etapu na{eg puta. Okolno zemqi{te ~vrsto su dr`ale bosanske jedinice, pa nismo imali nikakve potrebe za posebnom za{titom. Na{ posledwi zastanak pre Jajca trebalo je da bude u Mrkowi} Gradu, gde se, kako su mi dan ranije rekli seqaci, odr`avala konferencija partizanskih komandanata brigada i gde su o~ekivali da ja odr`im govor. Kada smo stigli na periferiju grada, jedna partizanska patrola obavestila me je da su to ve~e neki vi{i savezni~ki oficir i wegov {tab primqeni u gradskoj ve}nici. Shvatio sam da }u sada, pod ovakvim okolnostima, sresti brigadnog generala Ficroja Maklejna.

Na{ ulazak u Mrkowi} - Grad nije izgledao nimalo vojni~ki. Tromo smo se kretali kroz ulice na{im kolima, sede}i na slami. Po{to smo stigli pred op{tinsku zgradu, Routona i mene uveli su unutra. Za stolovima su sve~ano sedeli oficiri i ugledne zvanice. U pro~equ, na po~asnom mestu, bilo je {est britanskih oficira, besprekorno odevenih i doteranih. U sredini velikog stola sedela je visoka, `ivahna i prijatna osoba u uniformi brigadnog generala. ^iste}i ostatke slame sa svoje ode}e, propisno sam pozdravio. Rukovali smo se i pridru`ili grupi.

Ovaj pozdrav okon~ao je misiju Tupical.

Dolaskom Maklejnove misije, 17. septembra 1943, odnosi izme|u Tita i Britanaca bili su postavqeni na zvani~niji i vi{i nivo. Ficroj Maklejn bio je li~ni predstavnik premijera (Vinstona ^er~ila), i wegov dolazak zna~io je de facto priznawe Narodnooslobodila~ke vojske kao vojne snage koja igra zna~ajnu ulogu u jugoisto~noj Evropi. . .

Me|utim, prvi zadatak nove britanske misije bio je da radi na ostvarewu {irokog programa vojnog snabdevawa Titovih snaga. . . Pored organizovawa vojnog snabdevawa iz savezni~kih baza u Italiji, dolazak Maklejnove misije naveo je Tita da postepeno tra`i i zvani~no priznawe narodnooslobodila~kog pokreta kao formalnog vojnog saveznika i privremene uprave zemqe.

Posle razgovora s Titom, koji su po~eli one no}i kada je stigao, i posle niza rasprava koje smo zajedno vodili na `ivahnim {etwama po okolini Jajca, Ficroj Maklejn je 5. oktobra, zajedno sa svojim na~elnikom {taba pukovnikom Vivijenom Stritom, otputovao iz grada kopnom ka obali, koju su sada, posle predaje Italije, delom dr`ale partizanske snage, a odatle morem u Italiju. Nosio je sa sobom iscrpan izve{taj o vojnoj i politi~koj situaciji sagledanoj iz Jajca, kao i spisak zahteva za vojnu pomo}.

Britanska misija i jugoslovenski Vrhovni {tab bili su zauzeti pripremama za prihvatawe materijala iz britanskih i ameri~kih baza u Italiji, koji bi se preneo pomorskim i vazdu{nim putem, i to u koli~inama koje do sada nisu tehni~ki bile mogu}e, sve dok anglo-ameri~ke armije nisu zauzele znatniji deo jadranske obale Italije i dok, na li~nu intervenciju premijera, nisu obezbe|ene

potrebne eskadrile transportnih aviona za takav let i u sredwoj Evropi, s bazama na italijanskim aerodromima. Po~etna eksperimentalna faza slawa avionskih po{iqki malih razmera iz severne Afrike sada je bila pro{lost. . .

Planirano je tako|e da se, pored pove}anog broja avionskih letova s po{iqkama, obezbedi jedna improvizovana poletno-sletna staza na partizanskoj teritoriji gde bi britansko ratno vazduhoplovstvo moglo organizovati slu`bu letewa radi stalnog dono{ewa materijala. . . Izabran je {iroki plato blizu varo{i Glamo~, koji se nalazio na ivici Dinarskih planina, na putevima koji vode iz Bosne ka morskoj obali. . .

Nedostatak vesti iz Kaira stvorio je atmosferu napetosti u Titovom {tabu, koja mi u prvo vreme nije bila jasna, kao ni mojim drugovima oficirima iz nove misije. Ficroj Maklejn ~inio je sve da predo~i britanskom ministru inostranih poslova Antoni Idnu, koji je pratio premijera (Vinstona ^er~ila) i delegaciju britanske vlade kroz Kairo pa wihovom putu za Teherensku konferenciju, razmere i va`nost jugoslovenskog partizanskog pokreta. . .

Brizanska misija u Jajcu, preko reke Vrbasa, bila je sme{tena u ku}i biv{eg nema~kog direktora mesne hemijske fabrike. Jednog jutra posetila su nas tri pukovnika iz Vrhovnog {taba. Posetiocima sam qubazno ponudio {qivovicu. U toku nevezanog razgora u prijateqskom tonu, jedan od jugoslovenskih oficira izjavio je da je uhva}en u zasedi neki nema~ki major. Wegova {tabna kola su uni{tena, voza~ ubijen, a on rawen. Jugoslovenski pukovnik je dodao da je izdato nare|ewe da se zarobqenik streqa. Ponudio sam im jo{ jedno pi}e i zamolio ih da mi poka`u isprave tog nema~kog oficira. Istresli su ih na sto. Iz isprava se videlo da on pripada komandi nema~ke vojne obave{tajne slu`be u Beogradu. Dakle, u izvesnom smislu, jedan od na{ih protivni~kih parwaka. Tra`io sam da se ni{ta ne preduzima dok se slu~aj ne iznese pred jugoslovenski Vrhovni {tab. Do{lo je do o{tre rasprave, u kojoj su na{i posetioci isticali da je moje uporno neslagawe sa odlukom o pogubqewu nema~kog zarobqenika stvorilo jaz izme|u nas od po~etka prve Britanske misije. . . Poslao sam odmah poruku na~elniku {taba, generalu Arsi Jovanovi}u, sa kojim nikad nisam bio u bliskim ili poverqivim odnosima, i zatra`io hitan sastanak. On je podr`ao stav svojih pukovnika i odbio moju molbu da se nema~ki oficir preda britanskoj misiji, da ga ona, kad se za to uka`e mogu}nost, prebaci avionom u Italiju.

Pribegao sam posledwem sredstvu. Zatra`io sam zvani~an razgovor s Titom. Rekao sam, {to sam mogao takti~nije, da su na{i obave{tajni organi iskusniji u ispitivawima, da nema~ki oficir koji se sada nalazi u jugoslovenskim rukama mo`e biti od izuzetnog zna~aja za obe strane, i da dajem svoju ~asu re~, kao britanski oficir, da }e iscrpan izve{taj o saslu{awu zarobqenika obavqenog u Italiji biti poslat jugoslovenskom Vrhovnom {tabu. Tito je prihvatio moj predlog bez diskusije, samo je postavio jedan uslov: Nemac mora biti vra}en posle

rata i stavqen pod vojni sud. Mo`da je ovo bio samo izraz karakteristi~nog Titovog smisla za humor i wegov na~in da mi da lekciju zbog moga stava prema celom pitawu ratnih zarobqenika koji sam zauzeo na vlastitu odgovornost.

Po povratku u komandu Britanske misije hitno sam javio Kairu, uz iscrpne podatke, o zarobqenom nema~kom oficiru i o rezultatima mog razgovora s Titom. Stigao je brz odgovor kojim mi se nala`e da po svaku cenu vodim ra~una o tome

~oveku. To ve~e on je na prili~no osoran i mrzovoqan na~in, bio predat na{oj komandi. . .

Te no}i smo se morali vratiti u Livno, na konferenciju s jugoslovenskom delegacijom u wihovom {tabu korpusa. Zajedno sa pukovnikom Velebitom povezli smo i zarobqenika u zaplewenim nema~kim {tabnim kolima. . .

Po{to smo sre}no stigli u Livno, obe grupe, i britanska i jugoslovenska, ru~ale su zajedno da bi se raspravilo o predlogu koji je izneo Lola Ribar: da ne bi vi{e trebalo ~ekati Ficroja Maklejna ili na dolazak britanskih aviona u Glamo~, ve} da sami preduzmemo let zaplewenim nema~kim "dornijeom", koji se sada, s naslikanim jugoslovenskim oznakama i nedovoqno maskiran, nalazio u jednom vo}waku blizu grada. . .

Takav poduhvat bio je neuobi~ajen i vezan s velikim pote{ko}ama. Bili smo izlo`eni `estokoj kritici na{ih jugoslovenskih kolega, koje je `ustro predvodio sam Ribar. . .

Re{ili smo da poku{amo izvesti ovu operaciju i poslali smo poruku Bariju da nam da ovla{}ewe i tehni~ka uputstva. Dozvola je data. . .

Da bismo sveli na minimum opasnost da budemo iznena|eni jo{ na zemqi, na Glamo~kom poqu, posadi je dato uputstvo da poleti iz svog maskiranog skrovi{ta blizu Livna na poletno-sletnu stazu pred samo svitawe u subotu 27. novembra 1943. . .

Na{a grupa prikupila se, u samu zoru, na sredini poqa. Naredio sam Volteru Routonu da ostane pored svoje radio-stanice, u na{oj ku}ici u Glamo~u, i da po{aqe poruku ~im budemo uzleteli. Poletno-sletna staza predstavqala je ravnu putawu pokrivenu travom, koju smo ras~istili prema specifikaciji, ali po{to nismo imali nikakvo sredstvo da ozna~imo wene granice, stajao sam malo sa strane od ostalih da bih pokazao pilotu gde avion treba da dodirne zemqu. On je tako nisko doleteo da sam morao le}i potrbu{ke da me ne bi zgazio, a onda sam potr~ao da se pridru`im grupi, koja se sastojala od onih koji su imali da lete za Italiju i od ostalih ~lanova obeju misija. I{li smo brzim koracima ka "dornijeu" ~iji su motori, prema na{im uputstvima, radili i daqe punom snagom. U posledwoj sekundi, gowen nekim nagonom, pogledao sam preko ramena i spazio dva predmeta sli~na malim fudbalskim loptama kako odska~u na nekoliko koraka daqe i jedan mali nema~ki avion koji se obru{avao pravo na nas. Kad sam se bacio na zemqu odjeknula je eksplozija i par~ad su letela na sve strane. Jedina opasnost o kojoj smo mislili nije nas mimoi{la. "Hajnkel" koji je vr{io napad uhvatio nas je neza{ti}ene na otvorenom prostoru. Razbe`ali smo se {irom po polegloj travi, goweni od aviona, koji je leteo u sve ni`im krugovima na nekoliko metara iznad na{ih glava i lovio svakog pojedina~no, dok smo mi uzaludno tra`ili zaklon na velikom bilijarskom stolu Glamo~kog poqa.

"Dornije" se zapalio posle drugog niskog naleta bombardera. Municija iz wegovih mitraqeza eksplodirala je i letela na sve strane. Jedan britanski oficir nosio je ko`uh od ov~je ko`e. U se}awu mi je ostala jasna slika kako juri blizu mene dok smo be`ali od upaqenog "dornijea" tra`e}i neki zaklon, koji nismo mogli da prona|emo. Potro{iv{i municiju, avion je i{~ezao preko brda.

Na{ao sam se u jednom plitkom udubqewu na ivici poqa sa tri Jugoslovena. Ostali smo priqubqeni uz zemqu dok je nema~ki avion leteo tamo-amo iznad

na{ih glava, poku{avaju}i da podesi putawu mitraqeskih zrna da bi nas pogodio. Pilot je uspeo da rani jednog od Jugoslovena. Drugi, oficir za vezu {taba korpusa u Livnu, le`ao je na le|ima i hladnokrvno fotografisao prizor. Kad sam ustao, nije bilo nikog na vidiku, nije se ~uo nikakav zvuk osim motora pogo|enog aviona, koji je pove}ao brzinu kad je vatra stigla do komandi. Za kratak trenutak ugledao sam u`asan prizor: prazan avion kretao se polako i pravo prema nama. Posle nekoliko sekundi otpao mu je rep i krhotine su se sru~ile u oblaku dima i plamena.

Prva mi je pomisao bila da na|em Robina Veterlija, britanskog oficira, koga sam, u svojoj svesti, video kako tr~i pored mene. Zvao sam ga ali nije bilo odgovora. Nisam otkrio nikog osim onih sa kojima sam bio u slabom zaklonu. Ostatak na{e grupe kao da je i{~ezao. Kora~ao sam sasvim polako i sam prema avionu, setiv{i se iznenada da sam svoju torbu za spise, u kojoj su se nalazila poverqiva dokumenta, ispustio u trenutku kada su eksplodirale dve bombe. Oko smrskanog "dornijea" le`ala su mrtva tela. Svi su trenutno izginuli. Me|u mrtvi ma je bio i Robin Veterli, koji se nije nikud ni pomerio. Wegovo tr~awe bilo je privi|ewe u mojoj glavi. Takvi slu~ajevi nisu retki u ratu. Stajao sam pored wega kada je sledio napad, dok se s druge strane od mene nalazio Velebit, koji je, kao i ja, ostao nepovre|en.

Pre`iveli su se prikupili, jedva vuku}i noge. Me|u poginulima koji su le`ali oko aviona bili su {ef jugoslovenske delegacije Lola Ribar, na{ in`ewerijski oficir Donald Najt i ve}ina na{e jugoslovenske pratwe. Miloje Milojevi} je bio lako rawen, po sedamnaesti put. Ose}ali smo se nemo}ni i o~ajni. Niko nije progovorio ni re~i.

^uv{i pucwavu, Volter Routon tr~ao je kilometar i po od Glamo~a da bi saznao {ta se desilo. Uz pomo} mesnog odreda koji je tamo bio sme{ten pokupili smo tela i odneli ih, bez re~i, natrag u selo. Torba za spise koju sam dr`ao u rukama u trenutku napada bila je sva izre{etana par~adima bombi. Oba pilota uspela su da se oslobode iz svojih sedi{ta kada je "dornije" bio pogo|en, ali radio-telegrafista, koji se u tom trenutku na{ao na vrhu uskih ~eli~nih lestvica prika~enih uz avion, ba~en je, obezglavqen, na zemqu.

Po povratku u na{u bazu u Glamo~u poslao sam li~nu poruku Maklejnu u Italiji: "27. novembar. Dikin za Fic. Avion napadnut od strane "hajkela" pred samo uzletawe. Veterli, Najt, Ribar odmah poginuli od bombe. Miloje rawen. Letilica uni{tena. Vra}am se u Jajce. Uskoro izve{taj o detaqima. "

To poslepodne sahranili smo mrtve na seoskom grobqu uz jednostavnu vojni~ku ceremoniju. Grupa pre`ivelih otputovala je kamionom u {tab korpusa u Livnu, gde se nalazio Xon Heniker, privremeno odvojen od Majklenove misije. Wegovo veliko saose}awe zbog {oka koji smo do`iveli usled ove nesre}e bilo mi je od neprocewive pomo}i. Slede}eg jutra nastavili smo put u Jajce.

Smrt Lole Ribara bila je za Jugoslovene velika tragedija. Kao organizator pokreta studenata univerziteta (u Beogradu) u toku predratnih godina, on je predstavqao simbol omladine narodnooslobodila~kog pokreta, a kao bliski li~ni saradnik Titov bio je predodre|en za visoku du`nost u budu}oj upravi dr`ave koja se sada stvarala. Wegovo telo nije sahraweno sa ostalima u Glamo~u, ve} je bilo preneto natrag u Jajce radi ukazivawa po~asti. . .

Smrt Lole Ribara nisu o`alili samo wegovi jugoslovenski i britanski drugovi. U toku posledwe dve godine dugih mar{eva i `estokih sukoba Lola se retko rastajao od svoga kowa. @ivotiwa je uvek ispoqavala neobi~ne znake neraspolo`ewa ako bi i za trenutak bila odvojena od svoga gospodara. Sada je kow postao razdra`qiv, tako da mu se niko nije smeo pribli`iti. Predose}awe nestanka gospodara dovodilo ga je do besnila. Nekoliko dana docnije `ivotiwa se bacila u smrt, sko~iv{i u jedan duboki klanac.

Dok sam podnosio izve{taj Titu o glamo~koj nesre}i, predao sam mu izjavu sau~e{}a od generala Mejtlenda Vilsona povodom smrti Lole Ribara i drugih ~lanova jugoslovenske grupe. U ovoj poruci glavni britanski komandant Sredozemqa izrazio je tako|e nadu da bi moglo do}i do "vrlo skorog sastanka" izme|u Titovih predstavnika i wega. Tito me je zamolio da po{aqem odgovor, koji je on izdiktirao jednom sekretaru: "@rtve koje su pale na zaravni Glamo~a simboli{u na{e bratstvo po oru`ju. Mo`da }e wihova `rtva doprineti jo{ te{wem jedinstvu izme|u nas u na{oj daqoj borbi. "

Tragedija na aerodromu bila je i qudska nesre}a, ali je bila povezana i sa dalekose`nim politi~kim odlukama na jugoslovenskoj strani. Od kraja oktobra u`a politi~ka grupa Komunisti~ke partije Jugoslavije donela je odluku da se u gradu Jajcu, koji je predstavqao simbol celokupnog pokreta, odr`i zasedawe delegata - istaknutih li~nosti zdru`enih u zajedni~kom frontu, da bi objavili spoqnom svetu, unutra{wim suparnicima, ~etnicima i usta{ama, kao i pasivnim delovima stanovni{tva, obrazovawe nove privremene vlasti. Nagove{taj o ovoj odluci dao mi je Velebit po~etkom oktobra, i tokom narednih dana iz svih delova zemqe hrlile su kolone delegata ka bosanskom gradu.

Titov zahtev od 26. oktobra 1943. da jedna jugoslovenska delegacija bude primqena u Kairu bio je u neposrednoj vezi sa ovom politi~kom odlukom, u te`wi da se iza|e iz }orsokaka u koji se za{lo jo{ od doga|aja iz 1941. godine. Britanci su sada pre}utno priznavali ratni doprinos Narodnooslobodila~ke vojske, ali su jo{ priznavali Mihailovi}a ministrom rata u Kraqevskoj jugoslovenskoj vladi u Londonu, sa kojom su Velika Britanija, Sovjetski Savez i Sjediwene Ameri~ke Dr`ave imale formalne diplomatske odnose.

Skup u Jajcu imao je za ciq uspostavqawe jedne samostalne nacionalne vlasti uprkos me|unarodnoj situaciji. Misija na ~elu s Lolom Ribarom obrazovana je s nadom da }e biti prisutna u britanskoj Glavnoj komandi uj Kairu u trenutku kada skup u Jajcu bude zvani~no i javno proklamovao nove politi~ke strukture, kao protivte`u kraqu i Kraqevskoj jugoslovenskoj vladi. Delegacija je dobila uputstva u tome smislu, s namerom da se tra`i britanska podr{ka za ovaj revolucionarni korak.

Poruka generala Vilsona sadr`avala je direktan nagove{taj da bi on mogao da primi jednu takvu delegaciju u skoroj budu}nosti. Neposredna posledica razgovora Ficroja Maklejna sa Idnom bila je ta - {to nama koji smo bili u Titovom {tabu nije bilo poznato - da su savezni~ke sile na Teherenskoj konferenciji formalno priznale jugoslovenske snage za vojnog saveznika, o~iglednom opirawu Rusa da se preduzme takav korak. Ovu vest trebalo je da donese Ficroj Maklejn da su vremenske prilike pre nesre}e dozvolile wegov povratak vazdu{nim putem. Me|utim, prijem jugoslovenske delegacije bio je sada

odobren od britanske strane kao rezultat Teheranske konferencije. O wenim politi~kim implikacijama trebalo je da se raspravqa u pregovorima koji }e neizbe`no uslediti kada obnovqena jugoslovenska grupa bude stigla u Kairo.

Uo~i sastanka delegata celokupnog narodnooslobodila~kog pokreta, koji su se tada okupqali u Jajcu i oko wega, umesto Ribara, do{ao je, po Titovom nalogu, za {efa nove misije pukovnik Velebit. Grad su bombardovali nema~ki avioni istog dana kada je izvr{en napad na glamo~kom aerodromu. Wihovi izvi|a~i iz vazduha nisu mogli da ne primete kolone koje su se kretale iz svih podru~ja zemqe u pravcu ovog grada. Ali ni Nemci ni ~lanovi Britanske misije koji su tada bili prisutni nisu jo{ bili svesni zna~aja ovog skupa.

Ulice su bile pune nestrpqivih delegata, od kojih sam mnoge poznavao sa ranijih susreta u Titovom {tabu, partijskih rukovodilaca iz Hrvatske i Slovenije, ~lanova ranijeg politi~kog saveta koji je bio predstavqen u Titovom {tabu u toku prethodnih meseci kao zametak i paralelna politi~ka vlast obrazovana u Biha}u pro{log novembra. Bilo je tu stranih i nepoznatih qudi i `ena iz drugih podru~ja.

Odmah pored male seqa~ke ku}e u kojoj je bila komanda prve Britanske misije, na levoj obali Vrbasa, koji u kaskadama proti~e kroz grad, nalazio se dom predratne organizacije "Soko", koji su razru{ile neprijateqske bombe. Sada su zidari i tesari u`urbano radili da obnove ovu zgradu pripremaju}i se za istorijski sastanak.

Uve~e 29. novembra Britanska misija je bila obave{tena da }e se skup{tina odr`ati te no}i. Nas trojica, u dru{tvu Vlatka Velebita, sedeli smo na balkonu, gledaju}i dole na skup, okrenut prema podijumu, na kome su sedeli Tito i u`a grupa rukovodilaca. Pozadi su bile nabrane dve jugoslovenske zastave sa crvenom partizanskom zvezdom u sredini, a izme|u wih masivan gipsani odlivak amblema narodnooslobodila~kog pokreta.

U toku no}i, dok smo sedeli nasloweni na ogradu balkona, donet je niz rezolucija i odr`an niz govora kojima je objavqeno osnivawe nove privremene uprave i izvr{nog ve}a (Nacionalni komitet oslobo|ewa Jugoslavije), doneta odluka o formalno prekidu sa Kraqevskom jugoslovenskom vladom u izgnanstvu i o zabrani povratka kraqa u zemqu do zavr{etka rata.

Predsednik zasedawa, dr Ivan Ribar, otmena i stalo`ena osoba, ne pokazuju}i nikakve vidqive znakove `alosti zbog smrti svog starijeg sina dva dana ranije, objavio je simboli~no naimenovawe Tita za mar{ala. Niz politi~kih ovla{}ewa koji je usledio bio je unet u zvani~ne rezolucije. Prisutni britanski oficiri bili su svesni daje ovim u~iwen jednostran revolucionarni akt sa dalekose`nim istorijskim posledicama koji je ozna~avao vrhunac partizanske borbe {irom Jugoslavije. Bili smo nemi posmatra~i ra|awa jednog novog sistema vlasti. Dubqi smisao ove no}i odu{evqene i trijumfalne govorni~ke ve{tine, morali smo preneti na{im pretpostavqenima.

[tampane primerke zvani~nih odluka donetih na ovom skupu dao mi je Mo{a Pijade da bi se saop{tile britanskim vlastima. Slede}eg jutra Britanska misija je poslala poruku Ficroju Maklejnu, od koje je sa~uvan jedan odlomak: "^ekamo u Jajcu Va{a uputstva. Prisutvovali smo pro{le no}i zasedawu antifa{isti~kog ve}a. Dobijam tekstove govora. Skup{tina je poslala telegram ^er~ilu. "

Odluka u Jajcu predstavqala je ultimatum saveznicima da formalno priznaju politi~ku vlast narodnooslobodila~kog pokreta. Mada su se detaqi mogli saznati kada mi stignemo u Kairo s dokumentarnim dokazima, ovaj akt po prijemu na{e prve poruke u britanskoj Glavnoj komandi prouzrokovao je trenutnu uzbunu. Stigao je hitan odgovor; "Ne treba da idete za Kairo dok ne usledi takvo nare|ewe. Partizanska delegacija tako|e ne treba da putuje dok takvo nare|ewa ne budu primqena. Sledi poruka, obja{wewe i upitnik. "

Tako|e smo obave{teni da }e se prvom prilikom jedan britanski avion spustiti kod Glamo~a.

Na{a grupa je ponovo prikupqena: Velebit, Milojevi}, neki ~lanovi Britanske misije i na{ zbuweni zarobqeni Nemac, koji je prebacivan tamo-amo od Glamo~a do Jajca. Iz Livna smo se prebacili daqe u na{u glamo~ku bazu, gde je Volter Routon odr`avao redovnu radio-vezu s na{om isturenom komandom u Italiji.

Poletno-sletna staza bila je o~i{}ena od olupina "dornijea" i na travi su ostale samo crne mrqe.

Me|utim, nismo `eleli da nas neprijateq ponovo iznenadi. Preduzete su posebne mere bezbednosti: jedinice Prvog bosanskog korpusa koje su bile sme{tene oko Livna dr`ale su jake polo`aje pozadi brda koja okru`uju letili{te; iskopani su rovovi na ivici aerodroma zaposednuti protivavionskim mitraqezima sa poslugom.

Vreme se iznenada poboq{alo: bilo je hladno, ali vedro. Niz tehni~kih uputstava dobijenih iz Brindizija 2. decembra pomogao nam je da izvr{imo pripreme za sletawe aviona slede}eg jutra.

Pred samo podne ~uli smo brujawe motora. Jedna nenaoru`ana "dakota" nisko je proletela, u pravilnom krugu, iznad poqa i spustila se kao pri rutinskom letu. Iznad na{ih glava je dvadeset minuta, kao za{titna pratwa, kru`ila eskadrila ameri~kih "lajtninga", lovaca-bombardera, koji su leteli na granici svog radijusa dejstva. Wihovo prisustvo prekinulo je napetost onih koji su ~ekali na zemqi. Uz povike odu{evqewa, sli~ne poklicima nekog indijanskog plemena, na{a grupa je potr~ala prema avionu, koji se polako, po travi, kretao ka nama. Prvi se pojavio Ficroj Maklejn. Do{lo je do kratke izmene pozdrava. "Lajtninzi" koji su nas {titili, ve} su uzimali kurs ka svojoj bazi, dok se grupa pewala u "dakotu. "

Na{ let do Brindizija bio je bez nezgoda. Moj odlazak i zavr{etak rada moje misije u Jugoslaviji izgledali su kao laka protivte`a wenom po~etku. Misija Tupical stigla je usamqena i spu{tena iz aviona u nepoznat svet. Odlazio sam u dru{tvu svog naslednika, tada {efa redovne i vi{e misije dodeqene jednoj priznatoj savezni~koj snazi, zajedno sa Vlatkom Velebitom i Milojem Milojevi}em, proku{anim drugovima po oru`ju u jednom sukobu ~iji su nam stil i priroda nametnuli prisne odnose u na{em svakodnevnom `ivotu tokom proteklih meseci.

Zarobqeni Nemac, kapetan Mejer - kako su govorile wegove vojne isprave - bio je nepredvi|en, neo~ekivan putnik. Wegovo prisustvo me|u nama u avionu simbolizuje promenu klime partizanskog rata od na{eg dolaska. Bili smo najpre

progowena divqa~ koju su Nemci lovili po planinskim i re~nim tesnacima Crne Gore. U toku narednih meseci na{i najbrojniji neprijateqi, Italijani, polo`ili su oru`je. Nemci su se sada tromo kretali, u neodlu~nim akcijama protiv na{ih jugoslovenskih prijateqa, izgubiv{i inicijativu, sve vi{e zabrinuti zbog pretwe savezni~kog iskrcavawa u neposrednoj budu}nosti i zbog britanske i ameri~ke materijalne pomo}i wihovim protivnicima.

^iwenica da se kapetan Mejer nalazio u na{im rukama bila je rezultat ovih promena na ratnoj pozornici. Wegov odlazak iz jugoslovenskog zarobqeni{tva, korenita promena u wegovom polo`aju kao ratnog zarobqenika i saznawe da je izbegao sigurnu smrt izazvali su neposrednu i prirodnu reakciju. On je, govorqiv i grozni~av, sedeo pored mene u avionu u toku na{eg mirnog putovawa. Ugodno je bilo slu{ati od wega, izra`eno nervoznim re~enicama, fragmente wegovog iskustva kao vojnog obave{tajnog oficira, koji su otkrivali nedostatke mre`e Abvera (nema~ke vojne obave{tajne slu`be) sa bazom u Beogradu.

Mejer je u~estvovao u nekoliko misija na partizanskoj teritoriji, i kada je uhva}en u jednoj zasedi i doveden u Jajce, bio je na zadatku da organizuje nema~ku podr{ku ~etnicima u Lici i severnoj Dalmaciji pod popom \uji}em - karakterom koji nam, po ~uvewu, nije bio nepoznat - ~iji je izvor hrane i oru`ja presu{io posle italijanske predaje. . .

Bio sam suvi{e umoran da bi pokazao mnogo interesovawa za detaqe wegove pri~e, koju }e sastaviti u celini na{i kontraobave{tajni organi u Italiji. . .

Na{ avion sleteo je u sumrak kod Brindizija, sada jedne od dve baze iz kojih je Kraqevsko ratno vazduhoplovstvo dejstvovalo u Jugoslaviji i ju`noj i sredwoj Evropi. . . uzleteli smo iste ve~eri. . . Sleteli smo u Aleksandriju u zoru, kad se nad pustiwom ra|alo sunce. . . . Sutradan smo otputovali u Kairo i razi{li se, oti{av{i svako na svoju du`nost. Vratio sam se u svoj ured u Jugoslovenskom odseku Komande za specijalne operacije, u fizi~ki blisku sredinu, ali jo{ odvojen i neuklopqen u wen uobi~ajen rad. U svojoj ma{ti i mislima bio sam jo{ u Bosni. Postojao je jedan li~ni duhovni jaz, koji je trebalo premostiti, a taj proces zahtevao je vremena.

 

Referisawe ^er~ilu Ujutru 9. decembra primio sam u posetu, u svojoj kancelariji, jednog vrlo uglednog {tabnog oficira, koji je do{ao s pozivom da prisustvujem iste no}i ve~eri u britanskoj ambasadi. . . U nazna~eni ~as, odgovaraju}e odeven, do{ao sam u ambasadu zajedno sa svojom suprugom koja je radila u na{oj komandi. U{av{i u veliki salom za primawe, zatekao sam tamo ne samo ambasadora i wegovo osobqe ve} i premijera (Vinastona ^er~ila), ministra inostranih poslova, na~elnika General{taba, generala Mejtlenda Vilsona i vi{e oficire Britanske komande za Sredozemqe, kao i drugu gospodu visokog ranga. Tu se nalazila britanska delegacija sa Teheranske konferencije na svom povratku u London, i odmah mi je postalo jasno da je to premijer naredio da se prikupe ~lanovi britanskih misija u Jugoslaviji, Gr~koj i Albaniji koji su se nalazili u Kairu, da bi ih li~no ispitao o situaciji u ovim podru~jima.

Slu~ajno sam ^er~ilu sa kojim sam radio kao wegov kwi`evni sekretar pre rata, napisao jedno li~no pisamce, preko na{eg ambasadora u Kairu, javqaju}i da

odlazim u jednu misiju u Jugoslaviju. Mora da je to privatno pismo stiglo do wega za vreme wegove posete severnoj Africi. Ono nije sadr`avalo nikakav nagove{taj o visokoj politici, niti to da sam poslat Titu. Ali wegovo dejstvo bilo je neo~ekivano i sigurno nenamerno. Kejsije primio telegram kojim mu se nala`e da u~ini {to je potrebno kako bih ja bio poslat iz Kaira da izvestim premijera o najnovijoj situaciji u Jugoslaviji. Odgovoreno je da se ne nalazim u Kairu, po{to sam pre nekoliko dana spu{ten padobranom u pomenutu zemqu.

Ova epizoda izgleda da je podstakla izve{taje o razvoju britanske politike u Kairu, i, zahvaquju}i jednoj mawoj napomeni, li~no interesovawe premijera bilo je usmereno u jednom kriti~nom trenutku odluke na doga|aje u Jugoslaviji. Wegov li~ni kabinet, veoma takti~no, obavestio je Ministarstvo inostranih poslova da nikakav poseban politi~ki doga|aj nije izazvao poruku ^er~ila. Ja sam bio wegov prijateq u mirno vreme, poma`u}i mu pri pisawu wegove biografije o Molborou, i bilo je mogu}no daje ovaj telegram bio podstaknut isto toliko prijateqskom `eqom da me vidi koliko i ne~im drugim.

Saznav{i da sam ve} otputovao na ovu misiju, o kojoj je javqeno, ^er~il je tra`io obave{tewe o operaciji. Javqeno mu je da se grupa sre}no spustila, ali da nikakav dodir nije uspostavqen od tada i, imaju}i u vidu okolnosti kratko opisane u prvoj poruci, bilo je mogu}no da se ni{ta daqe nije moglo ~uti.

Osamnaestog juna lord Selborn, ministar za ekonomsko ratovawe (u ~ijem je sastavu bila S. O. E. ), napisao je premijeru da se on boji {to sam ja tamo. Sada{wa ofanziva Osovine mogla je promeniti celokupnu situaciju. Od misije za nedequ dana nije stigla nikakva vest. . .

Osamnaestog juna (1943) kratak pregled britanskih aktivnosti u Jugoslaviji otkrio je stvarno stawe. . .

Premijer je, na ovom pregledu, napisao generalu Izme|u 23. juna:"Sve ovo od najve}e je va`nosti. . . Kad sam posledwi put bio u Kairu, ~uo sam da }e jo{ izvestan broj aviona biti stavqen na raspolagawe. Smatram da . . . ovaj zahtev treba da ima prioritet ~ak i nad bombardovawem Nema~ke. "

Istog dana bila je odr`ana konferencija na~elnika General{taba u Dauning-stritu na kojoj je ^er~il podvukao veoma veliku va`nost, naro~ito u sada{we vreme, davawa "najve}e mogu}e podr{ke jugoslovenskom antiosovinskom pokretu, koji je dr`ao oko 33 osovinske divizije u tom prostoru". Ova stvar je toliko va`na da on smatra da "se izvestan broj aviona kojima bi se pove}ala na{a pomo} ako je potrebno, obezbedi i nau{trb bombardovawa i protivpodmorni~kog rata".

Zatim zauzesmo svoj mesta za trpezarijskim stolom.

Kasnije smo se vratili u salon, gde su {tabni oficiri pripremali karte Balkanskog poluostrva i obesili ih na zid. Iznenada sam, sav uzbu|en, shvatio da je ovo vojni~ki posao. Kasno no}u, ne ostavqaju}i nam vremena da sredimo misli premijer je Xorxu Xelikou, Xuqenu Emeriju i meni naredio da mu podnesemo izve{taje o situaciji na teritorijama sa kojih smo do{li. Za mene je ovo bilo premo{}avawe provalije, u najneo~ekivanijim okolnostima i okolini, i ne se}am se {ta sam rekao.

Premijer je boravio u vili ministra-rezidenta dodeqenog Britanskoj sredozemnoj komandi, Kejsija. Slede}eg jutra Ficroj Maklejn, Ralf Stivenson, ministar pri jugoslovenskoj Kraqevskoj vladi, i ja bili smo pozvani u ^er~ilovu

spava}u sobu da bi nas daqe ispitivao o op{toj situaciji u Jugoslaviji, koja je bila od posebnog politi~kog zna~aja. Ficroj Maklejn je bio ve} izvestio li~no ^er~ila o odnosima s Titom i partizanskim pokretom, i na sada{wem sastanku trebalo je rozmotriti delikatno pitawe polo`aja Mihailovi}a i Kraqevske jugoslovenske vlade sa gledi{ta na{ih planova da se pove}a vojna pomo} Titu. Morala se doneti odluka na nivou Kabineta da li da rizikujemo, i u kojoj meri, politi~ke zaplete koji bi usledili posle na{eg priznawa Narodnooslobodila~ke vojske Jugoslavije, i da se razmotre posledice takve akcije za na{e zvani~ne diplomatske odnose sa Kraqevskom jugoslovenskom vladom.

^er~il je `eleo dovoqno jak dokaz, iz prve ruke, o ~etni~koj saradwi s neprijateqem da bi mogao predlo`iti svojoj vladi revidirawe britanskih odnosa s jugoslovenskim kraqem i wegovom vladom u izgnanstvu. Oni su se sada bili prebacili u Kairo, u nadi da }e situacija opravdati wihovo neposredno me{awe u poslove zemqe. Bilo je ~ak govora o slawu kraqa u jednu odva`nu misiju u Srbiju.

Skoro dva sata premijer je ispitivao mene, kao oficira koji se najvi{e bavio dokazima izvu~enim iz zaplewenih nema~kih i ~etni~kih dokumenata o vezama izme|u Mihailovi}a i wegovih komandanata sa Italijanima i Nemcima. Bio je to nezahvalan zadatak

Pitawa su bila nagla{avana i ispitivan je svaki detaq koji sam ja mogao znati, i dok sam govorio znao sam da pabir~im elemente koji bi mogli biti od presudnog zna~aja za eventualni prekid odnosa izme|u britanske vlade i Mihailovi}a. Bio je to sasvim slu`ben razgovor, bez ikakvog li~nog i privatnog dijaloga.

Isto ve~e ^er~il me je pozvao na ve~eru u ministrovoj vili. Nemilosrdno ispitivawe nastavqeno je do ranih ~asova "

Ru~ak sa kraqem Petrom "Ovom prilikom premijer mi je naredio da li~no saop{tim jugoslovenskom kraqu Petru kratak pregled zakqu~aka do kojih su do{li Britanci o stawu i ja~ini Titovog pokreta i o stepenu saradwe izme|u Mihilovi}a i na{ih neprijateqa. Stivenson je priredio ekskluzivni ru~ak na kome smo bili kraq, wegov engleski a|utant i ja. Bilo je mo`da karakteristi~no za ^er~ila da svojim pot~iwenima poverava takve zadatke, za koje oni sami snose neposrednu odgovornost. Bio je to neugodan vid proveravawa dokaza, ali to je predstavqalo jednostavan i zgodan na~in da se potvrde stanovi{ta koja je on jednom kao premijer zauzeo.

Kraq me je primio s obazrivom i dostojanstvenom u~tivo{}u. Nijedan od nas nije vodio ra~una o ru~ku. Nisam bio u najboqem raspolo`ewu, ali sam mu saop{tio bez traga nerazumevawa da su oni od nas koji su bili dodeqeni Titovoj komandi stekli ube|ewe ne samo da se Titove snage uspe{no bore protiv Nemaca, ve} i da su pristalice Mihailovi}a i wegovi pot~iweni komandanti u prisnom prijateqstvu i dodiru s neprijateqem. Stavio sam mu jasno do znawa da sam su{tinu mojih primedbi ve} preneo britanskom premijeru.

Mladi kraq je dozvolio da skratim diskusiju, koja je vi{e bila monolog s moje strane. Zamolio me je u~tivo da ga ponovo posetim. Takva prilika nikad se vi{e nije ukazala. . . .

Na Durmitoru dvadeset godina kasnije. Misija Tupikal rasformirana je krajem septembra 1943. Weni ~lanovi ukqu~eni su u misiju Ficroja Maklejna i u toku narednih meseci razi{li su se na druge du`nosti. . .

Dvadeset godina docnije preduzeo sam jedno putovawe natrag u prostor i u vreme s prtqagom pome{anih i fragmentarnih se}awa. U ti{ini {uma i brdskih padina koje okru`uju vrhove Durmitora, - bojovne planine, minule bitke, juna~ka dela i sudbine qudi, me|u koje je jedna mala grupa neupu}enih bila naglo uba~ena iz drugog sveta, pojavili su se u siluetama.

One se nisu odmah razaznavale u tihoj veli~anstvenosti pozornice. Nije bilo nikakvih vidqivih znakova strahota i triumfa jednog dalekog sukoba. Drve}e je izraslo, i wegovo tamno zelenilo skrivalo je brazgotine od `estokih borbi, a ve~iti snegovi sa planinskih grebena izbrisali su tragove na{ih mar{irawa.

Jednog majskog jutra moja supruga i ja napustili smo gradi} @abqak, sada ponovo izgra|en i pun vreve u pazarne dane. Jedini znak rata predstavqao je spomenik poginulim iz Durmitorskog partizanskog odreda, podignut u obliku kamene seqake ku}e ~iji su zidovi bili ispisani imenima palih boraca, i u blizini pravoslavne crkve s torwem nalik na glavicu crnog luka, izgra|ene u nekom ranijem veku, da obele`i crnogorsku pobedu nad osvaja~kom turskom vojskom. . .

Seqaci su nam rekli da su u dalekoj pro{losti na ovo pusto zemqi{te bili do{li Grci i ostavili svoje grobove u blizini. . .

Dok smo le`ali me|u grobovima, na toplom prole}nom vazduhu, kolone natovarenih volovskih kola zastajale su na ovom mestu radi kratkog odmora, . . . Seqaci su bili jedva svesni na{eg stranog i deplasiranog prisustva, upu}uju}i nam kratke svojevrsne pozdrave. Ponekad bi, s tihom u~tivo{}u, upitali odakle smo, a mi smo ih prepu{tali da sami poga|aju. . .

Na{ identitet, me|utim, uskoro je bio otkriven na neo~ekivan na~in. Na na{em lepom mestu pojavila se jedna porodi~na grupa: otac je kora~ao na ~elu. mali de~ak je bio na kowu, a `ena je i{la pozadi. Bili smo na putu za {kolu u @abqaku. Grupa se zaustavila pored nas. ^ovek me je jedan minut }utke posmatrao, a onda mi se obratio na srpskom: "Vi ste ~ovek koji je do{ao iz {ume. " U daqem razgovoru otkrio nam je da je kao mladi} od osamnaest godina bio ~lan partizanske patrole poslate da nas prona|e prilikom na{eg spu{tawa padobranima. Se}awe je do{lo za tren oka.

Posle uzbudqivog razgovora pozvani smo u wegovu ku}u slede}e no}i. Na{ drug bio je pripadnik mesnog roda @ugi}a. Sedamdesetak du{a iz naseqa sjatilo se oko nas. Kao predratni ~lan Komunisti~ke partije, Tomo @ugi} je, zajedno s porodicom, bio `igosan od strane italijanskih okupatorskih vlasti 1941. godine. U wegovoj ku}i se pre toga tajno sastajao partijski komitet za Crnu Goru kome je Tito prisustvovao. Ku}u na imawu i okolne zgrade spalila je neprijateqska patrola, a posle rata mesne vlasti su je ponovo izgradile i ostavile na wu plo~u kao znak da je tu odr`ana partijska sednica.

Porodi~na gozba u na{u ~ast, koja je trajala do zore, bila je slika u malom jednog posebnog sveta: `enska ~eqad u crnom i stoje}i, qudi za grubim drvenim

stolovima, pe~ena ovca, koja je dospela iz nekih skrivenih kuhiwa, ~a{e napuwene vinom i rakijom, `alobne gusle, gor{ta~ka harfa s jednom jedinom `icom, na kojoj guslar gudi i peva u uglu epove pro{losti i improvizovane pesme iz partizanskog rata. Soba sa niskom tavanicom bila je ukra{ena trima portretima: ruskog cara Aleksandra, crnogorskog kraqa Nikole i mar{ala Tita - splet neprekinutih tradicija po prostoj logici istorije, koja je bila predstavqena sudbinom jedne planinske porodice.

Kada su Italijani spalili ovu ku}u, ustani~ko skrovi{te generacija, Tomo i ~lanovi wegove porodice pobegli su. Ostala je samo glava porodice, stogodi{wi slepi starac, i jedna snaha, koje su vezali i odveli u @abqak.

Seqaci su izvukli starca iz zapaqenih ru{evina i odveli ga na levu obalu Tare na istoku. . . . Tomov otac . . . kad je stigao na ovo mesto umro je.

Na{ sastanak s Tomom bio je prvi takav susret u podru~ju Durmitora - bojovne planine dvadeset godina posle spu{tawa britanske grupe na tom mestu. Zbir ovih se}awa podstakao je autora da napi{e ovo svedo~anstvo. "

 

Teheranska konferencija o partizanima u Jugoslaviji.

U Teheranu glavnom gradu Irana 28. novembra 1943. godine po~ela je trojna konferencija {efova antihitlerovske koalicije: britanskog premijera Vinstona ^er~ila, predsednika vlade Saveza Sovjetskih Socijalisti~kih Republika mar{ala Staqina i predsednika Sjediwenih Ameri~kih dr`ava Ruzvelta. Prvog decembra Konferencija je zavr{ila rad usvajawem zakqu~aka, a ovde citiramo deo koji se odnosi na Jugoslaviju:

 

"Konferencija:

1) Sagla{ava se da se jugoslovenskim partizanima maksimalno pomogne u namirnicama i opremi, kao i akcijama komandosa.

 

Vinston ^er~il o jugoslovenskim partizanima.

U svom ~uvenom delu "DRUGI SVETSKI RAT", u tomu V glava XXVI, Vinston S. ^er~il, izme|u ostalog pi{e: "MAR[AL TITO I JUGOSLAVIJA.

Mihailovi} i Tito - Zna~aj borbe na Balkanu - Misije koje su izvr{ili Dikin i Maklin (Maklejn) - Porast partizanskih snaga posle kapitulacije Italije - Moj telegram Ruzveltu od 23. oktobra 1943. godine - O{tri sukobi izme|u Mihailovi}a i Tita - Tri nova faktora u na{oj politici - Randolsf se pridru`uje Maklinu (Maklejnu) - Kraq Petar u te{kom polo`aju - Pismo koje sam uputio Titu b. januara 1944. godine - Wegov odgovor - Daqa prepiska - Povla~imo svoje oficire za vezu iz Mihailovi}evog {taba - Ekspoze koji sam podneo Parlamentu 22. februara 1944. godine - Kraq Petar smewuje Puri}evu vladu.

Od Hitlerove invazije i osvajawa Jugoslavije u aprilu 1941. godine ova zemqa je bila popri{te stravi~nih zbivawa. . . Divqa gerila kojom su se Srbi vekovima opirali protiv Turaka otpo~ela je po planinama. . . Nemci su primenili politiku ubistva i ucene. Oni su za gerilsku aktivnost vr{ili odmazdu streqawem. . . Pod tim pritiskom Mihailovi} se postepeno stavio u takav polo`aj koji su neki od wegovih komandanata iskoristili da se sporazumeju sa nema~kim i italijanskim trupama da ih ostave na miru u izvesnim planinskim oblastima, a da oni zauzvrat . . . ni{ta ne preduzimaju protiv neprijateqa. . .

Divqi i besni rat za opstanak protiv Nemaca rasplamsao se me|u partizanima. Izme|u wih je istupio Tito, najistaknutiji i uskoro najglavniji. . . kada je jednom u svojoj du{i i u svojoj glavi objedinio komunisti~ku doktrinu sa plamenim ose}awima prema svojoj rodnoj zemqi koja se nalazila u najte`im mukama, postao je vo|a ~ije su pristalice imale malo {ta da izgube do svoje `ivote i koji su bili spremni da umru, a ako }e umreti da ubijaju. Ovim se pred Nemce postavio problem koji se nije mogao re{iti masovnim streqawima. . . Partizani su pod Titom otimali oru`je iz nema~kih ruku. Wihov broj je naglo rastao. Nisu ih zastra{ivale nikakve, ma kako krvave bile, odmazde vr{ene nad taocima ili po selima. Wihova lozinka bila je smrt ili sloboda. Oni su ubrzo po~eli da nanose te{ke udarce Nemcima i postali gospodari prostranih oblasti.

Isto tako je bilo neizbe`no da partizanski pokret zapodene `estoke sukobe sa onim svojim sunarodnicima koji su pru`ali otpor sa pola srca ili se za li~nu bezbednost cewkali sa zajedni~kim neprijateqem. . .

Koliko god su mi ostale obaveze dozvoqavale, pratio sam ove doga|aje. Izuzev nekoliko mr{avih po{iqki koje smo bacali iz aviona nismo bili u stawu da pru`imo pomo}. Na{ [tab za Sredwi istok bio je odgovoran za sve operacije na tom podru~ju i tako je organizovano izvesno telo agenata i oficira za vezu sa Mihailovi}evim sledbenicima. Kada smo se u leto 1943. godine probili do Sicilije i Italije, Balkan, a naro~ito Jugoslavija, nikako mi nisu silazile s uma. Do tog trenutka smo slali svoje misije iskqu~ivo onim bandama na ~ijem se ~elu nalazio Mihailovi}, koji je predstavqao zvani~ni pokret otpora protiv Nemaca i jugoslovensku vladu u Kairu.

U maju 1943. godine zauzeli smo nov stav. Doneta je odluka da se upute male grupe britanskih oficira i podoficira da uspostavimo vezu sa jugoslovenskim partizanima, uprkos ~iwenici {to se vodila svirepa borba izme|u wih i ~etnika i {to je Tito kao komunista vodio rat ne samo protiv nema~kih osvaja~a ve} i protiv srpske monarhije i Mihailovi}a. . .

Krajem istoga meseca kapetan Dikin, nastavnik na Oksfordskom univerzitetu i ~ovek koji mi je pre rata pet godina pomagao u mom kwi`evnom radu, spu{ten je iz padobrana sa zadatkom da organizuje jednu misiju kod Tita. Zatim su usledile i druge britanske misije, tako da je daje do juna prikupqeno obiqe podataka.

Na~elnici general{tabova su 6. juna podneli ovakav izve{taj: "Sude}i po raspolo`ivim podacima Ratnom kabinetu je jasno da su ~etnici u Hercegovini i Crnoj Gori doveli svoje odnose sa Osovinom do beznade`nog kompromisa. Za vreme nedavnih borbi u Crnoj Gori mo`e se re}i da su dobro organizovani partizani pre nego ~etnici privukli snage sila Osovine. "

Krajem tog meseca usredsredio sam svoju pa`wu na pitawe pronala`ewa na~ina za dobijawe najboqih rezultata od lokalnog otpora silama Osovine u Jugoslaviji. Po{to sam zamolio da mi se podnesu potpuni podaci, predsedavao sam konferenciji na~elnika general{tabova u Dauning stritu na dan 23. juna. Tokom diskusije istakao sam veoma veliki zna~aj ~iwenice da se pru`i najve}a mogu}a podr{ka jugoslovenskom antiosovinskom pokretu koji je dr`ao oko trideset tri divizije sila osovine u toj oblasti. Ovo pitawe bilo je toliko va`no da sam izdao nare|ewe da se odvoji izvestan mali broj aviona kojima bi se pove}ala na{a pomo}, makar i na ra~un bombardovawa Nema~ke i podmorni~kog rata. . .

Pre nego {to sam krenuo za Kvibek odlu~io sam da pripremim put za daqu akciju na Balkanu, odnosno da postavim jednog starijeg oficira na ~elo jedne ve}e misije upu}ene partizanima na lice mesta uz opunomo}ewe da mi dadu neposredne preporuke u pogledu na{eg budu}eg stava prema wima.

Predsednik vlade - ministru spoqnih poslova 28. jul 43.

G. Ficroj Maklin (Maklejn), ~lan Parlamenta, je ~ovek hrabar po prirodi koji u`iva status poslanika i ima iskustvo u radu Ministarstva spoqnih poslova. On treba da otputuje u Jugoslaviju i otpo~ne saradwu sa Titom. . . Moje je mi{qewe da treba glasati za Maklina, postaviti ga za {efa svejedno kakve misije koja se trenutno ima u vidu i staviti mu na raspolagawe jednog dobrog general{tabnog oficira. Nama je me|u ovim neustra{ivim i progowenim gerilcima potreban predstavnik koji bi bio neka vrsta ambasadora-vo|e.

Ova misija, koja je padobranima spu{tena u Jugoslaviju septembra 1943. godine, nai{la je na iz korena izmewenu situaciju. . . Iako je jugoslovenska partizanska armija, ~iji je ukupan broj, posle kapitulacije Italije iznosio 200. 000 vojnika, prvenstveno vodila gerilske borbe, upustila se sada u {iroku akciju protiv Nemaca. . .

Jedna od posledica ovakvog pro{irewa aktivnosti u Jugoslaviji bila je poo{travawe sukoba izme|u Tita i Mihailovi}a. Titova vojna snaga, koja je neprestano rasla, postavqala je u sve `u~nijem obliku pitawe sudbine jugoslovenske monarhije i vlade u izgnanstvu. . .

Moja tmurna predvi|awa su se obistinila. Krajem novembra Tito je sazvao politi~ki kongres svog pokreta u Jajcu u Bosni i ne samo {to je obrazovao privremenu vladu, "sa jedinim pravom da predstavqa jugoslovenski narod", ve} je isto tako zvani~no li{io kraqevsku jugoslovensku vladu u Kairu svih wenih prava. Kraqu je zabraweno da se vrati u zemqu pre oslobo|ewa. Partizani su se neosporno utvrdili kao vode}i element otpora u Jugoslaviji, a naro~ito posle kapitulacije Italije. Ali je bilo va`no da se u atmosferi okupacije, gra|anskog rata i emigrantske politike ne donose nikakve neopozive politi~ke odluke u pogledu budu}eg re`ima u Jugoslaviji. Tragi~na Mihailovi}eva figura postala je glavna prepreka Potrebe su iziskivale da i daqe odr`avamo tesne vojne odnose sa partizanima, stoga je trebalo ubediti Kraqa da ukloni Mihailovi}a sa wegovog polo`aja ministra rata.

Prvih dana decembra obesna`ili smo zvani~nu podr{ku Mihailovi}u i opozvali britanske misije koje su operisale na wegovoj teritoriji.

U svetlosti ovih doga|aja razmatrana su jugoslovenska pitawa na Konferenciji u Teheranu. Iako su tri savezni~ke sile bile odlu~ile da pru`e maksimalnu podr{ku partizanima, Staqin je osporio doprinos Jugoslavije u ratu karakteri{u}i ga kao mawe zna~ajan; Rusi su ~ak doveli u pitawe i na{e cifre koje su se odnosile na broj osovinskih divizija na Balkanu. Pa ipak se kao ishod inicijative g. Idna sovjetska vlada saglasila da uputi jednu rusku misiju Titu. Rusi su tako|e izrazili `equ da odr`avaju vezu i sa Mihailovi}em.

Po povratku iz Teherana u Kairo sastao sam se sa kraqem Petrom i obavestio ga o snazi i zna~aju partizanskog pokreta, saop{tiv{i mu da }e mo`da biti potrebno da ukloni Mihailovi}a iz svog kabineta. Jedina nada koju ima Kraq za povratak u svoju zemqu bila bi da se na{im posredovawem ostvari izvesna nagodba sa Titom i to bez odlagawa i pre nego {to partizani jo{ vi{e ne poja~aju svoj upliv u zemqi. Rusi su tako|e izrazili spremnost da rade na ostvarewu neke vrste kompromisa. . . .

Dobijao sam gotovo podudarne savete o tome kojim pravcem krenuti u ovoj neprijatnoj situaciji. Britanski oficiri koji su sara|ivali sa Titom i komandanti na{ih misija kod Mihailovi}a davali su sli~ne izve{taje. Britanski ambasador pri kraqevskoj jugoslovenskoj vladi, g. Stivenson, delio je isto ube|ewe. On je 5. decembra (1943) telegrafisao u Ministarstvo spoqnih poslova: "Na{a politika se mora zasnivati na tri nova faktora: partizani }e vladati Jugoslavijom. ONI SU NAM U VOJNOM POGLEDU TOLIKO DRAGOCENI DA IH MORAMO NEDVOSMISLENO PODR@ATI, PODRE\UJU]I POLITI^KE OBZIRE VOJNIM. Krajwe je sumwivo da li se monarhija mo`e i nadaqe smatrati objediwavaju}im elementom u Jugoslaviji. "

Ova kriza oko jugoslovenskih poslova pritiskivala me je dok sam le`ao bolestan u Marake{u. Maklin (Maklejn), koji me je posetio u Kairu, trebalo je u to vreme da se vrati u Jugoslaviju. Wemu je bilo stalo da moj sin po|e sa wim i tako su preduzeti koraci da se Randolf prikqu~i na{oj misiji spu{taju}i se padobranom.

Predsednik vlade - ministru spoqnih poslova 29. dec. 43.

Randolf koji ~eka da se padobranom spusti u Jugoslaviju ostavio mi je slede}u bele{ku sa datumom od 25. o. m. ^ini mi se da je sud iznet u woj zdrav i da u velikoj meri odra`ava Va{e i moje gledi{te. On kre}e na put kroz nekoliko dana. . . .

Dodao sam i svoja gledi{ta i skicu odgovora Titu.

Predsednik vlade - ministru spoqnih poslova 30. dec. 43.

Vi{e nije mogu}e naterati Tita da prihvati kraqa Petra u razmenu za raskid sa Mihailovi}em. Kada jednom ode Mihailovi}. Kraqevi izgledi }e se umnogome popraviti, tako da }emo se mo}i zalo`iti za wegovu stvar u Titovom {tabu. Rekao bih da smo se u Kairu svi slo`ili da savetujemo kraqu da ukloni Mihailovi}a PRE ISTEKA OVE GODINE. Sve Dikinove i Maklinove izjave i svi primqeni izve{taji potvr|uju da je aktivno sara|ivao sa Nemcima. Ni u kom slu~aju ne}emo uspeti da pomirimo ove dve strane, sve dok se ne odreknemo Mihailovi}a, ne samo mi ve} i Kraq.

Molim Vas obavestite me da li da po{aqem slede}u poruku, ili da se jednostavno zadovoqim prijateqskom potvrdom, mada se bojim da }emo u ovom drugom slu~aju propustiti pogodnu priliku da li~no uspostavimo vezu sa ovim zna~ajnim ~ovekom.

Ne `elim da se ova privatna poruka razglasi sve do Sjediwenih Dr`ava i Staqina, jer bi to neizbe`no dovelo do odlagawa. Sem ako se Vi ne slo`ite, predla`em da je u vidu pismom po{aqem u Bari po vazduhoplovnom kuriru Maklinu, koji }e je zatim isporu~iti. On i Randolf }e se spustiti padobranom kroz nekoliko dana Obavestite me isto tako na koji na~in }ete prekinuti sa Mihailovi}em i pozvati kraqa da to isto u~ini. Moje je mi{qewe daje to jedina Petrova {ansa.

Zatim 2. januara: (1944):

Iskazi qudi koje poznajem i kojima verujem ubedili su me da je Mihailovi} vodeni~ni kamen privezan o vrat mladoga Kraqa i da Kraq nema nikakvih izgleda sve dok ga se ne otarasi.

Ministar spoqnih poslova se slo`io sa mnom i tako sam napisao pismo Titu koji mije bio poslao ~estitke povodom mog ozdravqewa:

AFRIKA: 8. januar 1944.

Mnogo Vam hvala na qubaznom telegramu koji ste mi u vezi sa mojim ozdravqewem poslali u svoje ime i u ime patriotske i partizanske armije Jugoslavije. Od majora Dikina, jednog od mojih prijateqa, saznao sam sve o Va{im juna~kim podvizima. Najiskrenije `elim da Vam pru`im svaku pomo} koja se nalazi u qudskoj mo}i putem prekomorskih po{iqaka, vazdu{ne podr{ke i pomo}i koju }e Vam ukazati komandosi u borbama na ostrvima. Brigadni general Maklin (Maklejn) je tako|e jedan od mojih prijateqa i kolega u Parlamentu. Pored wega u Va{em }e {tabu uskoro slu`iti i moj sin, major Randolf ^er~il, koji je i sam ~lan Parlamenta.

Pred nama stoji jedan vrhunski ciq a to je da od prqave nacisti~ko fa{isti~ke qage o~istimo evropsko tle. Mo`ete biti sigurni da mi Britanci ni najmawe ne `elimo da odre|ujemo budu}u vladu Jugoslavije. Istovremeno se nadamo da }emo u najve}oj mogu}oj meri svi udru`iti svoje snage da bismo zajedni~kog neprijateqa doveli do poraza, posle kojeg }e narod svojom voqom odlu~iti o obliku svoje vladavine.

Re{io sam da britanska vlada prekine sa pru`awem svake daqe podr{ke Mihailovi}u i da iskqu~ivo poma`e Vas; stoga }emo biti sre}ni ako kraqevska jugoslovenska vlada ukloni Mihailovi}a iz svojih saveta. Me|utim, kraq Petar II se jo{ kao de~ak otrgnuo iz izdajni~kih {aka svoga regenta princa Pavla i kao predstavnik Jugoslavije i mladi kraqevi} u nevoqi potra`io uto~i{te kod nas. Ne bi bilo ni vite{ki ni ~asno za Veliku Britaniju kada bi ga sada odgurnula. Mi isto tako ne mo`emo tra`iti od wega da prekine sve postoje}e veze sa svojom zemqom. Stoga se nadam da }ete nas razumeti {to }emo i daqe ostati u zvani~nim odnosima sa wim, dok }emo istovremeno Vama pru`ati svaku mogu}u vojnu pomo}. Usto tako se nadam da }e se mo`da obostrane raspre privesti kraju, jer one samo idu naruku Nemcima.

Mo`ete biti sigurni da }u o svemu podrobno obave{tavati svoje prijateqe mar{ala Staqina i predsednika Ruzvelta; isto tako se od sveg srca nadam da }e vojna misija koju sovjetska vlada upu}uje u Va{ {tab u sli~nom skladu sara|ivati sa angloameri~kom misijom na ~ijem se ~elu nalazi brigadni general Maklin (Maklejn). Budite dobri da sa mnom vodite prepisku preko generala Maklina i nazna~ite sve ~ime smatrate da Vam mogu pomo}i, jer sam ~vrsto re{en da u~inim najboqe {to mogu.

Unapred se radujem kraju Va{ih patwi i oslobo|ewu ~itave Evrope od tiranije. . .

Odgovor sam dobio tek posle skoro mesec dana.

Mar{al Tito - predsedniku vlade (primqeno 3. februara 1944)

Va{a ekselencijo,

Va{a poruka koju je doneo brigadni general Maklin dragoceni je dokaz da na{ narod u svojoj nadqudskoj borbi za slobodu i nezavisnost ima uza se pravog prijateqa i saveznika koji duboko shvata na{e potrebe i na{e te`we. Za mene li~no Va{a poruka je ~ast jer izra`ava Va{e visoko priznawe na{e borbe i napora na{e Narodnooslobodila~ke vojske.

Iz sveg srca Vam zahvaqujem na fotografijama sa Teheranske konferencije sa posvetom.

Va{a ekselencija mo`e biti sigurna da }emo se truditi da o~uvamo Va{e prijateqstvo ste~eno u ovom te{kom ~asu istorije na{eg naroda, prijateqstvo koje nam je izuzetno drago. Na{oj opusto{enoj zemqi i narodu iscrpenom od patwi potrebna je i bi}e im i ubudu}e potrebna pomo} na{ih velikih saveznika ne samo za vreme rata, ve} isto tako i u periodu mira da bismo mogli isceliti duboke rane koje nam je naneo gnusni fa{isti~ki osvaja~. Na{a je `eqa da kao saveznik do krajwih granica izvr{imo svoju du`nost u zajedni~kom vojnom naporu

uperenom protiv zajedni~kog neprijateqa. Pomo} koju nam pru`aju na{i saveznici vrlo mnogo doprinosi da se stawe na boji{tu u~ini sno{qivijim.

Isto tako se nadamo da }emo sa Va{om pomo}i dobiti te{ko naoru`awe (tenkove i avione), koje nam je u ovoj etapi rata i zbog postoje}e snage na{e Narodnooslobodila~ke vojske neophodno.

2. Potpuno shvatam Va{e obaveze prema kraqu Petru II i wegovoj vladi i nastoja}u, ukoliko to interesi na{ih naroda dozvole, da izbegnem nepotrebne politi~ke sva|e i zbog toga ne dovedem na{e saveznike u nezgodnu situaciju. Me|utim, uveravam Vas, Va{a ekselencijom, da unutra{wa politi~ka situacija stvorena u ovoj `ilavoj borbi za oslobo|ewe nije samo sredstvo koje koriste pojedinci ili izvesne politi~ke grupacije, ve} je i izraz `arke `eqe svih rodoquba, svih onih koji se bore i koji su se odavno vezali za ovu borbu, a to je ogromna ve}ina naroda Jugoslavije. Zbog toga je narod postavio (sebi) te{ke zadatke koje smo mi du`ni da izvr{imo.

3. U ovom trenutku su svi na{i napori usmereni u jednom pravcu, a to je 1) okupiti sve rodoqubive i ~estite pojedince, kako bi na{a borba protiv osvaja~a bila {to uspe{nija; 2) izgraditi me|u narodima Jugoslavije bratstvo i jedinstvo koje nije postojalo pre rata i zbog ~ijeg je odsustva na{a zemqa dovedena do katastrofe; 3) obezbediti uslove za ustrojstvo jedne dr`ave u kojoj }e se svi narodi Jugoslavije ose}ati sre}nim, a to je u pravom smislu demokratska, federativna Jugoslavija. Uveren sam da na s Vi shvatate, i da }e navedena stremqewa na{eg naroda u`ivati Va{u dragocenu podr{ku.

Odista iskreno Va{,

Tito

Mar{al Jugoslavije

Smesta sam odgovorio. Predsednik vlade - mar{alu Titu (Jugoslavija) 5. febr. 44.

Veoma mi je milo {to je moje pismo bezbedno stiglo do Vas; Va{ odgovor mi je pri~inio zadovoqstvo. Mogu razumeti rezervisan stav koji zauzimate prema kraqu Petru. Ima ve} vi{e meseci kako pomi{qam da mu savetujem da razre{i du`nosti Mihailovi}a i da zatim ra~una sa ostavkama svih svojih sada{wih savetnika. . .

Drugo, moramo se postarati da uspostavimo direktnu komunikacijsku liniju sa Vama preko mora, ~ak i ako budemo morali daje pomeramo s vremena na vreme. Samo }e na taj na~in biti mogu}e da Vam pored ostalih potrebnih zaliha dostavqamo tenkove, protivtenkovske topove i drugu te{ku municiju, u koli~inama koje zahteva Va{a vojska. O svemu tome razgovarajte sa generalom Maklinom koji u`iva moje puno poverewe i ima neposredan pristup k meni, isto kao i vrhovnom komandantu. "

Tito je odgovorio ^er~ilu 9. februara u kome je izme|u ostalog naveo da se "Od kraqa o~ekuje da da jednu izjavu o tome da jedino u srcu nosi interes svoj otaxbine i `equ da ona bude slobodna i ustrojena onako kako to po zavr{etku rata slobodnom voqom re{i sam narod, a da }e do tada ~initi sve {to se nalazi u wegovoj mo}i da podr`i istrajnu borbu jugoslovenskih naroda. . . "

 

^er~il je Titu odgovorio 25. februara 1944. godine.

U svojim memoarima ^er~il nastavqa:

"Kada sam bio u stawu da sve to objasnim Parlamentu 22. februara 1944. godine, evo {ta sam rekao:

"Veoma ve{to vo|eni, organizovani na principu gerile, partizani su u isti mah neuhvatqivi i smrtno opasni. Oni se nalaze ~as tu, ~as tamo, oni su svuda i na svakom mestu. Nemci su protiv wih organizovali ofanzive velikih razmera, pa ipak su partizani svaki put, ~ak i kada su bivali opkoqeni, izmicali nanose}i mnogo muka i `rtava neprijatequ. Partizanski pokret ubrzo je pretekao snage generala Mihailovi}a. Ne samo Hrvati i Slovenci, ve} se i veliki broj Srba pridru`io mar{alu Titu, tako da on u ovom trenutku ima preko ~etvrt miliona qudi za sobom i velike koli~ine oru`ja zaplewenog od neprijateqa ili Italijana; ovi qudi su organizovani u znatan broj divizija i korpusa.

"^itav pokret je dobio svoj pe~at i oblik, a da nije izgubio osobinu gerile, bez koje svakako ne bi mogao uspeti. Oko ovih herojskih snaga i u okviru wih razvio se jedan nacionalni objediqavaju}i pokret. Komunisti imaju tu ~ast da su wegovi pokreta~i; ali kako je ovaj pokret dobijao u snazi i broju, tako se obavqao i jedan proces modifikacije i objediwavawa na koji su se nadovezala nacionalna shvatawa. U mar{alu Titu partizani su na{li istaknutog vo|u koji se proslavio u borbi za slobodu. Na nesre}u, mo`da neizbe`no, ove nove snage su do{le u sukob sa snagama pod generalom Mihailovi}em. Aktivnost Titovih snaga remetila je nagodbe Mihailovi}evih komandanata sa neprijateqem. On je poku{ao da ih savlada i tako su se odigrale mnoge tragi~ne bitke i izbile gorke raspre me|u qudima iste rase i zemqe, a jedini vinovnik ovih neda}a jeste na{ zajedni~ki neprijateq.

"Ve} dugo vremena sa posebnim interesovawem pratim pokret mar{ala Tita i poku{avao sam i poku{avam da mu svim raspolo`ivim sredstvima doturim pomo}. Jedan moj mladi prijateq, profesor Oksfordskog univerziteta, major Dikin, sada potpukovnik Dikin, nosilac Ordena za izuzetne zasluge, spustio se u Jugoslaviju padobranom ima ve} skoro godinu dana, gde je u {tabu mar{ala Tita proveo osam meseci. Jednom prilikom su obojica bili raweni od iste bombe. Zatim su se sprijateqili. Izme|u wih dvojice se stvorila ona prava, qudska veza, ali se nadamo da ne}emo morati primeniti isti postupak prilikom uspostavqawa na{ih li~nih odnosa. Iz izve{taja potpukovnika Dikina stekli smo `ivu sliku o ~itavoj ovoj borbi i li~nosti koje je vode. "

Predsednik vlade - ministru spoqnih poslova 1. april 44.

Smatram da na Kraqa treba izvr{iti krajwi pritisak da se otarasi svojih dosada{wih savetnika koji ga sudbonosno vuku na dno poput vodeni~nog kamena. Kao {to Vam je poznato, mislio sam da }e se ova stvar okon~ati pre kraja pro{le godine. Ne shvatam {ta se dobilo ovim razvla~ewem. . . Moja je misao od po~etka bila da se Kraq udaqi od Mihailovi}a, da prihvati ostavku Puri}eve vlade ili je raspusti kao i da ne}e biti nikakve velike {tete ako nekoliko nedeqa ostane bez vlade. . . Sla`em se da kraq Petar da izjavu kakva pogoduje situaciji. Bojim se da }emo za sada morati ostaviti stvari na tome. . .

Svi ovi doga|aji koriste i nama i Titu, ali zacelo {tete Kraqu i wegovoj mizernoj vladi. Ako Kraq hitno ne u~ini ne{to, kao {to se da zakqu~iti po smislu Va{eg ekspozea, on }e ube|en sam, izgubiti svaku nadu da povrati svoj presto. Posle rasprava koje smo o ovim pitawima vodili u Kairu videli smo kako je u Titov {tab pristigla veli~anstvena ruska misija i vrlo je verovatno da }e se Rusi energi~no zalo`iti za komunisti~ku Jugoslaviju na ~elu sa Titom, a svaki suprotan poku{aj oglasiti "nedemoktratskim".

Stoga se nadam da }ete ovoga puta reagovati veoma brzo; sastavi}ete Kraqu dobru dekleraciju, natera}ete ga da razre{i du`nosti Puri}a i kompaniju i prekine svaku vezu sa Mihailovi}em; zatim }ete ga prisiliti da obrazuje vladu za nu`du na koju Tito ne}e popreko gledati. Tako nam bar ostaje mr{ava nada da }emo kroz nastupaju}ih pet-{est nedeqa izgraditi most izme|u wih dvojice. Mi nemamo prava da zbog slo`enosti srpske politike zako~imo one vojne snage koje `ele da se bore sa partizanima, ili se mogu navesti na takav postupak.

Tek je krajem maja Mihailovi} bio smewen, a izvestan umereni politi~ar, dr [uba{i}, biv{i ban Hrvatske i ~lan seqa~ke stranke dr Ma~eka, zamoqen da obrazuje novu vladu.

Predsednik vlade - mar{alu Titu (Jugoslavija) 17. maj 44.

Jutros je, povinuju}i se britanskom savetu, kraq Petar II raspustio Puri}evu vladu ~iji je ministar rata bio general Mihailovi}. Kraq je spreman da obrazuje novu vladu ili osnuje dr`avni savet na ~elu sa banom Hrvatske (dr Ivanom [uba{i}em). Jasno je da ovu odluku svesrdno odobrava Vlada Wenog veli~anstva.

Nije nam poznato {ta }e se dogoditi u srpskom delu Jugoslavije. Kao vrhovni komandant, Mihailovi} svakako zauzima mo}an polo`aj na lokalnom planu i ne zna~i da }e izgubiti svoj uticaj ako prestane da bude ministar rata. Ne mo`emo predvideti {ta }e on u~initi. Tako|e postoji vrlo velika masa qudi ~iji se broj pewe mo`da i na 200. 000. To su srpski seqaci-zemqoposednici koji su nastrojeni antigermanski, ali i jako srpski i koji, prirodno, imaju zemqoposedni~ka shvatawa suprotna teoriji Karla Marksa. Moj je ciq da nagnam ove snage da sara|uju sa Vama na stvarawu jedne ujediwene i nezavisne Jugoslavije koja }e sa svoga tla isterati i posledweg prqavog hitlerovskog ubicu i osvaja~a.

Za op{tu stvar i na{e odnose sa Vama va`no je obezbediti pristojne uslove kako bi se u odnosu na na{ glavni ciq ove promene mogle razviti u povoqnom smeru. Bi}e mi mnogo `ao ako ma u kom vidu pohitate da ih javno napadnete. Evropu ~ekaju presudni doga|aji. Bitka u Italiji odvija se u na{u korist. General Vilson me uverava u svoju re{enost da Vas do maksimuma pomogne. Stoga smatram da Vas mogu s pravom zamoliti da se uzdr`ite od davawa svih onih izjava koje se sukobqavaju sa ovim novim doga|ajem, bar za nekoliko nedeqa dok ne uspemo da razmenimo telegrame o tome.

Brigadni general Maklin, koji se trenutno nalazi pored mene, sti}i }e kod Vas za mawe od tri nedeqe i obavesti}e Vas o svim stavovima sa kojima se ovde upoznao. Nadam se da }ete bar sa~ekati wegov povratak

A dotle jo{ jednom Vam ~estitam na broju neprijateqskih divizija koje dr`ite prikovane na svojim raznim frontovima. Svati}ete me, mar{ale Tito, kada ka`em da }e rat uskoro dosti}i visok stepen napetosti i da }e se britanske. ameri~ke i ruske trupe sve do jedne baciti na zajedni~kog neprijateqa. Morate u punoj snazi do~ekati krizu. Mada ne mogu tvrditi da }e neprijateqska sila ubrzo propasti, za to postoje pouzdani izgledi.

  i kasnije 24. maja :

Kraq je otpustio Puri}a i kompaniju i ~ini se da }e ban Hrvatske okupiti oko sebe izvesne qude . Moje mi{qewe da ova vlada treba neko vreme da miruje i pusti doga|aje da idu svojim tokom. Mislim da se ovakav stav uglavnom podudara sa va{a Ruse i Amerikance {to se odvija me|u nama.

   Toplo pozdravite Randolfa (^er~ilov sin), ako se na|e u va{oj blizini. Maklin se uskoro vra}a. @eleo bih da i sam do|em do vas, ali sam prestar i prete`ak za skakawe pomo}u padobrana.

   Ovde je {ire nego {to je uobi~ajeno, citirana kwiga  F. V. D. Dikina, jer kod nas ima istori~ara i drugih koji pi{u da su sovjetski-ruski  agenti u SOE u Kairu pogre{no obave{tavali ^er~ila o ratnim zbivawima u Jugoslaviji, pa je zbog toga on, ^er~il, odlu~io da se partizanima {awe pomo}, a prekine slawe iste ~etnicima DM.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

     Наређења и директиве Драже Михаиловића:

           „На непријатеља се не сме пуцати“, -Завине 24. 04. 941.

           „Борбу са Немцима избећи по сваку цену“, Митровац на Тари, 5. мај 1941

           „За акцију према Немцима, још није време“, Равна гора, средином јуна 1941

 

Организација Драгољуба Драже Михаиловића (ОДМ)

       Када су окупатори у распарчаној Југославији почели да заводе окупаторски поредак, појавио се на Равној гори, Дража Михаиловић, пуковник југословенске војске која је капитулирала, али он се није хтео предати немачким трупама, истичући да он не признаје капитулацију.

    Драгољуб Дража Михаиловић, рођен је 20. априла 1893. године у Ивањици, педесетак километара јужно од Чачка у југозападној Србији. Отац му је тамо био срески начелник. Два су његова стрица били официри. Одрастао је у време у ком је Србија, иако још увек спутана патријахалном традицијом, пролазила кроз процес изванредног политичког, економског и војног развоја, и када је српска омладина била прожета огромним националним поносом и вером у мисију свога народа.

     После завршених шест разреда гимназије, Михаиловић је 1. септембра 1910. постао питомац 43 класе ниже школе  војне академије, у својој 17. години. Учествовао је у оба балканска и Првом светском рату из кога је изашао са чином поручника и више одликовања. 

     Од 1921, до 1923. био је у Вишој школи војне академије, те је након допунског образовања преведен 1926 у генералштабну струку.

    Дража Михилоић и Де Гол нису били заједно у војној академији у Сен Сиру и нису се лично познавали. -Национална свијест тешко илази на крај с митовима које јој супроставља или намеће национализам. Страст припадања, утјецај националиста и страх од тога утјецаја онемогућују је и обесхрабрују. Критичка повијест, особито у малих народа, често је осуђена на пораз или на изгнанство. Хрватска се историографија није усудила рећи све што је била дужна о злочинима усташа. Српска је често покушавала приказати четништво као национални и ослободилачки покрет. Јавно мнење је у таквим приликама изложено обманама, понекад их само производи или подржава.

     Дух којем се привиђало митско „догађање народа“, посијао је, већ прије него што је изишао из боце, мноштво неистина. Међу њима је и однос генерала Де Гола спрам Драже Михаиловића и Јосипа Броза. На почетку деведесетих  година (прошлог века) прикупио сам и објавио дио података у вези с тим. У међувремену – „између азила и егзила“ – успио сам их допунити. У институту  Charles de Gaulle  у Паризу пружила ми се прилика да их провјерим. Уочи распада Југославије, амбасадор Иво Вејвода извукао је из Архива Централног комитета Савеза комуниста Југославије документе који су ми омогућили да их проширим.

     Неколико покушаја да овај оглед штампам у Београду пропало је – најпре у НИН-у, затим у још неким гласилима, часописима. У ратним приликама нисам желео да постане дијелом антисрпске пропаганде, тако да га у овом облику нисам нудио у Хрватској. Изишао је у мојој књизи „Svijet ex“ у Француској, Италији и Њемачкој. Остао је недоступан нашем читаоцу.

     Често се тврдило да су Дража Михаиловић и Шарл де Гол били у истој класи („промоцији“) француске  војне академије у Сен Сиру. Та је прича колала у фоајеима министарства  вањских послова на  Ke d Orseju, по амбасадама у Паризу и Београду, вукла

се по новинама и разговорима. Изгледала је вјероватна. Мало је коме падало на ум да је покуша проверити. Нитко то није тражио.

     Истина је, међутим, друкчија. Дража Михаиловић и Шарл де Гол нису били заједно у војној академији. Нису се особно познавали. Никада се нису ни сретали. Погледао сам

Пописе питомаца Сен Сира – Михаиловићева имена нема на њима, ни прије ни за време, ни послије де Голове класе. Архиви биљеже да је мајор Михаиловиоћ био 1930. године на шестомесечном артиљеријском течају у Француској – а у де Головом досјеу стоји да је у то доба био на Блиском истоку, у Либанону и Сирији“. (Предраг Матвејевић: Де Гол, Дража и Тито, мит и истина, наставак 1, страна 8, дневни лист Данас од 1. априла 2004. године. )

     Између 1927, и фебруата 1935. са прекидом када је био на усавршавању у Француској, Михаиловић је био је прво заменик начелника а затим начелник штаба команданта краљеве гарде. У јуну 1935, након кратког инструктажа у организационом оделењу  Генералштаба, именован је за војног аташеа у Софији. Унапређен јеу чин пуковника септембра исте године. Априла 1936, враћен је у Југославију на захтев Бугарске владе јер је долазио у додир са неким бугарским официрима који су били у немилости. Убрзо је током године, послат на исту дужност у Чехословачку, где је остао до 1937. године. У току  службовања у иностранству успоставио је добар контакт не само са официрима тих земаља, већ и са совјетским војним аташеима и стекао  је искуствo обавештајном раду.

     О његовом службовању у Чехословачкој, у официрским круговима се о Михаиловићу  препричавала  једна анегдота и његовој обавештајној „стручности“. На неке маневре у СССР позвано је и неколико Чехословачkих официра. На молбу Михаиловића, под лажним именом су у ту групу Чехословачких официра убацили и Михаиловића. Када су маневри завршени Чехословачки официри су добили поклоне, а које пушио кутије – табакере за цигаре. Када је Михаиловић отоворио табакеру у њој је са унутраше стране било угравирано његово име, иако је пријављен као Чехословачлки официр и под другим именом.

     У својој књизи: „Четници у другом свјетском рату“, страна 125-126, Јозо Tомашевић наводи и следеће:

     Истрајан радник и одличан официр. -„Од маја 1937, па до априла 1941, Михаиловић је заузимао неколико различитих положаја у југословенској војној хијерархији, од начелника штаба Дравске дивизијске области до команданта 39. пешадијског пука у Цељу, одакле је почетком 1939, израдио и предао својим претпостављенима план за реорганизацију југословенских оружаних снага на принципу националног порекла, то јест српског, хрватског и словеначког, са образложењем да ће национално чисте јединице више од мешаних побољшати кохезију војске и њену одбранбену моћ. Његови претпостављени су му на том плану оштро замерили, и он је 1. новембра 1939. био кажњен  са тридесет дана строгог затвора, што је било оглашено у читавој војсци. Из Цеља је премештен у министарство војске, морнарице и ваздухопловства на дужност начелника  секције за фортификације, наког чега је вршио наставничке дужности у војној академији. После је био начелник општег оделења при инспекторату војске. Професионално се интересовао за  пешадијску тактику, али је крајем тридесетих година проуочавао герилско ратовање.

     У новембру 1940. опет је био кажњен са тридесет дана затвора јер је без допуштења присуствовао у униформи неком квази-политичком квази-друштвеном скупу што га је за припаднике  Удружења резервних подoфицира приредио британски војни аташе у Београду.

     Али упркос тим инцидентима, његов лични војни досје  описује га као „истрајног радника и одличног официра“.

     Неколико месеци пре напада Немaчкe на Југославију, Михаиловић је постављен за заменика начелника штаба Шесте армијске области у Мостару. Tу дужност је један од његових каснијих команданата, мајор Вучковић, описао као „потпуно безначајан положај. Његов ратни распоред за помоћника (заменика) начелника штаба Друге армије, с којом се у време

Априлског рата нашао у околини Добоја, био је једнако тако безначајан.

     Био је у пријатељским  односима с ваздухопловним генералом Бором Мирковићем и учествовао је у припремама за државни удар од 27. марта 1941, али  у то време није био у Београду.

     До априла 1941. Михаиловић се ни по чему није издвајао од многих других југословенких генераштабних официра – понешто натпросечан, одгојен у традиционално војном начину размишљања, иако је показивао  извесну независност мишљења. Пошто је официрима било забрањено да се баве политиком,  само је издалека познавао међународна збивања и, наравно, није имао искуства у политичком организовању и руковођењу. Знао је поред српског, француски и бугарски језик. Мало је имао војне и политичке проницљивости и флексибилности за човека који је постао вођа једног покрета у земљи, која је још у миру била дубоко подвојена старим националним, верским и другим свађама, а коју је после априлског рата растрзала окупација, те социјална и политичка револуција.

     Оно што је имао била је дубока оданост династији и политичком поретку српске доминације у Југославији; током ратних година, иако је за себе говорио да је напросто официр, показивао је ту оданост династији с тврдоглавом  одлучношћу и усмереношћу према циљу. “

     Као што се види, Михаиловић је преко тридесет година провео у војсци где је владало строго правило надређености и подређености, односно строге дисциплине и безпоговорности где су сва наређења виших од нижих примана са разумем, што је било од великог значаја за начин мишљења и понашањр Михаиловића и у току  Другог светског рата.

     Као припаднк  привилегованог официрског кора српске а затим југословенске војске у Краљевини Југославији у којој је Комунистичка партија била стављена ван закона, васпитаван је у духу великосрпства, монархизма, унитаризма и изнад свега антикомунизма,  што ће у рату одлучујуће утицати на његово држање, понашање и одлуке које је доносио.

     Официрима у Краљевини Југославији било је забрањено да се баве политичким активностима а нису имали ни право гласа и зато Михаиловић није имао никаквог политичког искуства.

     Политички је био присталица западних демократија, пре свега Француске, Велике Британије и Сједињених америчких држава.   

     Пијандура. -Генералски кругови, пише у својој књизи „Србија и Југославија“ , к. 3. , стр. 0904, Васа Казимировић, „може се скоро са сигурношћу рећи, нису много ценили Михаиловића. Ни до рата, а ни када је постао вођа гериле. Неки од генерала, као Владимир и Емил Белић, који је у наставном оделењу Генералштаба  био старешина Михаиловићу, говорили су о Михаиловићу чак најгоре, називајући га и „шупљоглавцем и пијандуром“.

     Истини за вољу за време рата на столу пред Михаиловићем је увек била  флаша ракије, а он је најчешће био под „гасом“.

         „Са преувеличаном свешћу, - наставља Казимировић, - о свом значају и, тежећи да себи прибави уважење, лако је постајао безобзиран према онима за које му се чинилио да га недовољно поштују и да му се испречавају на путу. “

     Од официра који су са Михаиловићем дошли из Босне на Равну гору само су двојица имали браду – Фрањо Сеничар, кога је Михаиловић знао од раније  и Ратко Мартиновић. Михаиловић је Мартиновићу неколко пута стављао примедбу шта ће му толика брада. Тек  када је Мартиновић средином августа 1941, напустио Михаиловића, он је, на предлог својих најближих сарадника пустио браду да би себи прибавио веће уважавање.

     У поменутој књизи, стр 0907, Казимировић, даље наводи: Самозвани Месија. -„Једном на челу војне организације, коју је осмислио, Михаиловић није трпео- конкуренцију. Хтео је да буде први и као такав од свију и сваког прихваћен. Он је чак сматрао да је позван да буде први, онај чија се реч слуша, да је предодређен за предводника. Колико је у томе играо улогу фатализам, којим  је био прожет, а колико је то био израз уверења да само он може помоћи српском народу и династији Карарђевића, може се само нагађати.

     Из ових или оних разлога, тек Михаиловић је, кад је основао свој горски штаб, тражио од свију који нису били спремни да се предају окупатору, који су хтели да се боре против окупатора, да му се безусловно покоре, прихвате га као старешину – свеједно што (у то време) за то није имао никакву легитимацију, ни од војске, а ни од владе. . .

     Михаиловић је поручио и генералу Новаковићу, и Кости Миловановићу – Пећанцу, али и свим Србима у исто време (у говору који је одржао на Тометином пољу, на Видовдан 28. јуна 1941), да је овлашћен  (од краља Петра другог) да „управља“ борбом  и да су сви Срби дужни слушати његова наређења. . . “

     Али извесно је да је то пре свега био израз његовог официрског  васпитање и дрила да подређени беспоговорно морају слушати и извршавати наређења надређених. И  није случајно да је из Босне довео групу официра, подофицира и војника у којој нико није имао чин пуковника као он.  Он је  и у путу из Босне до Равне горе  од потчињених строго тражио беспоговорно  слушање и извршавање његових заповести, а  неке најбезазленије поступке потчињених није сматрао за акте недисциплине већ их је оцењивао као комунистичке испаде које неће трпети.

     Михаиловић  је сматрао да држава није претрпела слом кривицом војске, него у првом реду, кривицом политичара који су толико упропастили морал у народу да се то не да ни описати, а затим кривицом Хрвата који су починили масовно издајство.

     Напад Немачке и осталих земаља на Краљевину Југославију, 6. априла 1941, Михаиловића је затекла у Славонији а капитулација војске  Југославије, средином априла 1941. године, затекла га је у Босни у околини Маглаја. Како није хтео да се преда немачкој оружаној сили која је без објаве рата  напала Југославију, Михаиловић је кренуо за окупирану Србију и око 11. маја 1941. године стигао на Равну Гору са око 26. официра, подофицира, војника и жандарма.

     Од Бања Луке до Равне горе

    Успут се групи Михаиловића прикључио и  поручник Ратко Мартиновић, са три војника који такође нису хтели да се предају немачким трупама, о чему у својој књизи :“Од Равне Горе до Врховног штаба“,  Мартиновић пише:

    Поручник Мартиновић у априлском рату. -„Било је пре подне 27. марта 1941. године. Седео сам у канцеларији начелника штаба Врбаске дивизије, генералштабног пуковника Црвенчанина. Дошао сам самоиницијативно да обавестим штаб дивизије о чудном понашању двојице пуковника, Mајетића и Грбића, и потпуковника Шулетића. Двадесет петог марта , када је издато  саопштење о приступању Југославије Тројном пакту, они су се састали у кантини 33. пешадијског пука у Бањалуци (Босна)и јавно се веселили и лумповали. Хвалили су  Хитлера и владу Цветковић-Мачек, а помоћник команданта 33. пешадијског пука, потпуковник Шулентић, није се устручавао да изјави како би требало позвати Хитлера да и код нас направи мало реда. . . .

     Пуковник  Црвенчанин ми је смирено објаснио да се о свему води рачуна и да ја не морам да бринем о потпуковнику Шулентићу. Хтео је још нешто рећи, али га је прекинуио телефон. Када је спустио слушалицу, раздраган ми је пришао и загрлио ме.

     „Пала влада Цветковић – Мачек и кнез Павле. Генерал Симовић образовао је нову владу. Пођите у своју јединицу јер ћемо сада објавити да све јединице буду у строгој приправности. “

     Пошао сам према својој касарни која је била око један километар од штаба дивизије. Пролазио сам поред Творнице дувана када сам из масе радника која се почела окупљати у кругу  фабрике, чуо узвике „Боље рат него пакт!“ Пошао сам даље   а нека ме језа ме је све више обузимала Одједном се огласила фабричка сирена. Није престајала па сам знао да то нема везе са узбуном. . . Пре него што сам стигао до своје чете, наишла је велика група ђака, била је то цела учитељска школа. Људи су приолазили са стране. . . Неки ђаци око мене узвикивали су: „Живели официри!“. . .

     Нагло, као бујица, расла је поворка која се кретала према центру града. Ту су се сливале поворке, исто тако бучне, из других праваца. Неко је покушао да говори. Све се то губило у граји и скандирању „Боље рат него пакт!“ Необјашњиво брзо појавило се много застава. Међу њима било је и црвених. Бучна поворка од неколико хиљада грађана кренула је Господарском улицом, кроз центар града, до штаба Врбаске дивизије. Ту се зауставила прекривши цео простор између народног позоришта, Дечјег забавишта и Команде дивизије. Из масе се издвојила делегација која је пошла да честита команданту дивизије. Дошавши до средине малог парка испред зграде дивизије, срела се са командантом, дивизијским генералом Алимпићем. У тој маси нисам могао видети шта се све догађало. Генерал се поске поздрава и кратког разговора поново руковаио с неким грађанима и пошао ка згради команде. На другом крају маса се ускомешала и видео сам да је неко говорио. Није се добро чуло јер сам био подаље, а маса је непрекидно жаморила. У тренутку када би говорник престао, чуло се повремено скандирање „Боље  рат него пакт!“, а онда „Доле фашизам!“ и понекад „Хоћемо савез са Русијом!“. . .

     Већ три дана јединице 33. пешадојског пука су на простору свог мобилизацијског развоја. Био сам командир чете за везу. То је била чета која је већ 50% била мобилисана и имала је три вода. Први вод био је радио-телеграфски, други телефонски и трећи пионирски. . .

     Сине немој нас осрамотити:- Решио сам једно вече да се опростим са родитељима. Са наредником Клеутом договорио сам се да прикрије моје одсуствовање ако би ме неко у међувремену тражио. . .

     Затекао сам родитеље закључане у кући која је била сасвим на периферији града. . . Када су ме родитељи упитали хоће ли бити рата, пало ми је на памет како сам, тако рећи, присилно послан у Војну академију. Мати је одредила или  занат или Војна академија. Мислио сам да сам од два зла изабрао мање, а моје жеље да учим даље и уживам у младости и слободи угушио сам у стези војне дисциплине већ од своје четрнаесте године. Осетих да сам за тренутак био одсутан па одговорих:

    „Мислим да ће нас Хитлер напасти!“

     Затим смо још дуго и топло разговарали о животу и то је био мој опроштај и последње виђење са мајком.

     Шестог априла моја чета је извршила покрет ради укрцавања у воз на рампи која је тих дана направљена на излазу из града. Двоумљења више није било. Почео је рат. Вести о бомбардовању Београда. Укрцавање  је требало да буде увече.

     Када сам са четом стигао на Бањалучко поље, видео сам тамо свог оца Васу са великом торбом у којој је некада носио месарски алат. Била је пуна поховане пилетине и друге хране. Понудили смо и војнике и сели да једемо. Отац је био узбуђен и када се нико није надао, почео је говорити. Рекао је двадесетак речи, и мени је у ушима остало само: “Доле Хилер!“ а на растанку загрљај и речи: „Сине, немој нас осрамотити!“. . .

     Док смо путовали у фургонима једне дугачке композиције, мене је пратила једна мисао о мом комшији Хансу Калиху. Били смо вршњаци, ишли у исту школу. Његов отац и старији брат бавили су се цвећарством и повртарством. Не једанпут седели смо на брани на Врбасу, скакaли у воду, крали воће  и лубенице. Заједно се возили чамцем или сваки у својој сандолини, које смо звали „ласте“. Тога лета четрдесете, купали смо се, као обично, на „Сантрачу“, једној брани на Врбасу код Ребровачке цркве, Ханс студент, ја официр. Разговарли смо о Хитлеру. Цело друштво је било на једној страни, а Ханс на другој. Међу нама су била и два брата Љубо и свето Божић, за које се говорило да су комунисти, иако им је отац био посебно реклигиозан, а поп, тако рећи, није избијао из њихове куће. За мене они су били комшије и преда мном никада нису испољавали да су комунисти.

     Овде морам рећи да је тада моја  представа о комунистима била онаква како су нас учили у Војној академији и како смо читали у обавезним билтенима које је „под пов. “ издавало само за официре Министарство војске.

      То што су Божићи и остали говорили против Хитлера, ја нисам ни помишљао да доводим у везу са комунизмом, мада се касније, у народноослободилчкој борби, показало да су Божићи заиста комунисти и велики родољуби. Мало-помало разговор се претворио у свађу. Ја сам, ваљда, имао мање теоријски аргумената од других па сам прешао на физичке аргументе. Да ли зато што сам био нешто јачи и борбенији, да ли због подршке целог друпштва, или због Хансовог устручавања јер сам био официр, Ханс је извукао дебљи крај и напустио наше друштво готово побегавши. Сада, у возу, стално сам слушао његове речи: „Показаће вама Хитлер свима“, а ја сам продужавао својим мислима: „Ето, дошло време да се види ко ће коме показати. “. . .

     Пре подне 8. априла искрцали смо се у рејону Нашица који је био концетрацијски простор Врбаске дивизије. Ратни командант Врбаске дивизје, генерал Драгослав Милосављевић, већ је био у Нашицама. Мене је преко ађутанта пука, поручника Смиљанића, позвао командант пука, пуковник Мајетић. И он је већ стигао у Нашице. Штаб пука био је у кући из које су исељени цивили.

     Ви сте на манифестацијама викали, боље рат него пакт, па сада ратујте. -Када сам ушао,   

Мајетић ме је дочекао набусито и седећи. Пред њим су биле карте на којима је нешто било уцртано црвеном оловком.

    „С ким имате везу, господине поручниче?“ поставио ми је питање. Изненадио сам се, јер све што је до тада рађено, било је по плановима и по усменим наређењима.

    „Господине пуковниче, молим вас задатке и веза ће бити одмах успостављена. “

    „Шта ви хоћете, да вам ја тражим где су батаљони и суседни пукови и где је дивизија?“

     Осетио сам да Мајетић хоће да ме изазове па сам ућутао.

    „Ви сте на манифестацијама викали, боље рат него пакт, па сада ратујте“, рекао ми је Мајетић

     Као да је тиме задовољио неку своју унутрашњу скривену мисао, одједном је продужио службено, показујући ми на карти положаје које треба да поседне пук. Тако сам добио први задатак у априлском рату. . .

     Док сам вршио организацију везе и размештај чете, био сам изненађен мноштвом питања која су ми у разговору постављали војници. Питали су ме да ли су Немци преко Новог сада продрли ка Београду, да ли је Београд до темеља  порушен, да ли ће са Немцима бити склопљено примирје. Ово је било мало чудно, али ја нисам ни сањао да „пета колона“ шири још горе гласове. То ћу тек доцније осетити, када за мене и за све друге који су хтели да се боре буде сувише касно, јер ћемо бити беспомоћни, збуњени и не само сувише слаби већ и потпуно онемогућени да ма шта предузмемо. Моји одговори били су кратки и јасни. „Па где су вам Немци? Нема их нигде. Ако наиђу, борићемо се. “

     Узео сам  из курирског оделења чете мотоциклисту да ме пребаци до првог батаљона, чији је командант био мајор Брусић, коме сам се јавио када смо стигли и рекао да сам дошао лично, уколико би дошло до борбе, да могу одмах слати извештаје. Брусић је одмахнуо руком.

    „До какве борбе?“ рекао је.

     Заноћили смо у селима у близини Подравске Слатине, недалеко од југословенско-мађарске границе. . . Приватно сам разговарао са наредником Клеутом, који ми је рекао да нема ништа ново сем паничних вести које неко проноси.   

     Пета колона, шифровани сигнали, пуцање на војску. -Још док смо се кретали, приметио сам да се са разних брежуљака сигналним средствима одржава веза. Ова сигнализација ми је била чудна. Нисам знао детаљан распоред јединица које су штитиле границу па сам мислио да оне између себе кореспондирају. Покушао сам да ухватим  сигнале. Међутим, знаци Морзеове азбуке нису ми давали никакав одговор. Схватио сам да су то шифровани знаци. Остало ми је само да се чудим неразумљивом  распореду јединиџа, а увече се то сигнализирање још боље видело. Покушо сам да разговарам са мајором Брусићем, али он је до крајности био незаинтересован. По наређењима која је издавао, видео сам да му је главна брига била да се добро смести и нахрани.

     Цео дан 9. априла нисмо добијали никаквих наређења. Мислио сам да смо због оно неколико  прелетања немачких авиона обуставили даље покрете. Тек што смо пред вече успоставили радио-везу  -  редовно јављање  -   стигла је депеша лично за команданта батаљона, мајора Брусића. Он ми је саопштио, после дешифровања  депеше, да смо одсад у заштити пука, да је наређено одступање и да се јаке немачке тенковске снаге крећу од Вировитице. Мене је упутио назад у састав пука. Покушао сам да разговарм с њим, а он ми је, не прикривајући своју злурадост што морамо одступати, рекао нека само радим свој посао и да ћемо посести фронт на Сави, добацивши: „Ако Немци не стигну пре нас“.

     Почело је одступање. Кретали смо се и ноћу и дању. Моја техничка чета за везу била је испред коморе пука. По селима и шумарцима дуж пута, нарочито ноћу, чула се пушчана и митраљеска паљба. Ноћу пређени пут није одговарао утрошеном времену. Често се застајало, по ко зна чијем наређењу, чекало, а онда би оно припуцавање уносило забуну. Војници и подофицири моје чете, ако бих наишао поред строја и на застанцима, питали су ме шта је ово. Ко пуца? Са Клеутом сам кришом разговарао о „петој колони“. За повлачење сам мислио да је то стратегијско скраћивање фронта па ме то и није посебно узбуђивало. Нас двојицу збуњивало је то што смо наилазили на групе војника које су „изгубиле“ своје јединице. Неке су биле и без оружја. Испред Нашица неко је из доста велике даљине припуцао на комору. Већ је био дан па сам интервенисао са делом своје чете. Међутим, на ћувику са кога је пуцано, није било никога, некуда су побегли или су се сакрили. У комори је било панике и опет је изгубљено доста времена.

     Приметио сам да оно светлосно сигнализирање не престаје ни дању ни ноћу у размацим од по два сата, али увек са другог места.  Све чешће смо сретали неорганизоване групе које су се изговарале да траже своје јединице. Готово после сваког таквог сусрета Клеут и ја смо морали да сузбијамо разне гласине. Колале су просто невероватне вести: немачке тенковске колоне продрле у позадину, градови падају један за другим:Нови Сад, Ниш, Београд, Загреб. . . Само на нашем правцу одступања није било непријатеља. Неухватљиво је било како су се те гласине шириле, из којих су извора потицале.

     Франковци пуцају на војску са звоника ђаковачке катедрале. -Бранећи комору и расчишћавајући гужве, ујутро, 11. априла, нашао сам се на зачељу пука са водом пуковске противтенковске чете. Командир вода је био активни наредник Богдан Кончар, добро сам га познавао јер смо били заједно неко време у митраљеској чети 1. батаљона 33. пешадијског пука.

     Пришао сам му и кренули смо заједно. Разговарали смо о противтенковским топовима М 38, калибра 47мм. Улазили смо у Ђаково. Куће затворене, на прозорима капци. Одједном, на једној раскрсници дочека нас митраљеска ватра. Без команде, како је ко стигао, узимали смо заклоне. После краткотрајног изненађења и неколико митраљеских рафала видео сам да са звоника Ђаковачке катедрале митраљез бије по нама. Привукао сам се до Кончара, а он ме упита да није то нека грешка. Можда мисле да смо Немци. Убрзо смо се уверили да то  није грешка, већ да су то били „франковци“.   

     Митраљез је и даље косио дуж цесте. Да ми њега скинемо, чиjи је да је, а већ смо уз пут чули да су доста војника разоружали „франковци“. Осмотрили смо двогледом и утврдили да је митраљеско гнездо на прозору звоника.

     Кончар је брзо поставио противтенковац и нанишанио. Јак пуцањ и Кончарова псовка. На прозору торња облачић белкастог дима.

     Више није било митраљеске ватре, али Кончар, за сваки случај, опали још један метак. Граната се распрсну на зиду испод прозора. Нисмо гађали противтенковском гранатом. Чували смо их ако наиђу тенкови.

     Прикупио сам војнике, углавном из подгрмечких селаа. Погледах још једанпут на катедралу, и колона продужи раскаљаним путем ка Босанском Шамцу. . .

     Био је то пети дан рата и не знам да ли сам видео више од десетак немачких авиона. Били су то самио извиђачи који су са велике висине надлетали цео прстор. . . Гужва је постојала све већа. Ускоро се  није могло ићи путем који је био потпуно закрчен возилима и запрегама. Неке групе, па и читаве колоне, долазиле су из супротног правца, говорећи да ће посести положаје код Ђакова. Официра готово да није било са војском. Кога год сам питао где им је командир, добијао сам одговор: „Отишао у штаб“. . . Тек у зору 12. априла стигли смо до Шамца.    

    Повлачење у Босну и капитулацију. - Преко Саве код Шамца превозиле су три скеле. . . Направила се велика гужва. . . Прошло је доста времена док сам успео да пребацим чету. . . . На десној обали Саве срео сам команданта пука  Мајетића који ми је одмерено рекао:

    „Продужите покрет преко Модриче ка Добоју. Пук ће тамо посести положаје и добићете даља наређења“.

     . . . сретао сам колоне које су ишле у супротном правцу. Ускоро сам увидео да ово више  није обична гужва, већ опште расуло. . . .

     Четрнаестог априла после подне стигли смо у близину Добоја. . Пуковник Мајетић нам је саопштио да од Бањалуке према Добоју креће немачка оклопна колона и саопштио нам да  ће нас поново позвати да нам изда наређења, када из дивизије добије заповест.

     У ток ноћи и сутрадан, ситуација се јако погоршала. Ширене су разне гласине, а појавило се и дезертерство, а официри су трагали за цивилним оделима, не питајући каква су и колика им је цена. . .

     Око подне 15. априла разговарао сам са наредником Клеутом, који ми је још из Бањалуке био близак, и он ми је тада рекао:“Ово је тотална издаја и сваки час треба очекивати капитулацију. Ако дође до капитулације, ја ћу у Бањалуку да средим неке ствари, а потом у  моју Лику“.

     Ја нећу у Бањалуку, ја ћу у Србију. Мени се увртела у главу мисао да ће се у Србији борбе наставити, одговорио сам Клеуту.

     После подне 15. априла 1941, године, дође један курир  и предао ми коверат. Отворивши га занемео сам и пружио га нареднику Клеуту.

     Било је то кратко саопштење свим старешинама и јединицама. Потписано је примирје са Немачком. Стајао је још и округли штамбиљ и потпис пуковника Мајетића. Убрзо се неко јавио телефоном и саопштио: „Са јединицом останите на својим положајима и одложите оружје. Војницима саопштите да је склопљено примирје. “

     Постројили смо чету. Одржао сам кратак говор. Било је то само упознавање са ситуацијом. Рекао сам да, према ономе што ми је саопштено преко телефона, треба очекивати да нас све одведу у ропство. Убрзо смо чули како се командант 33. пешадијског пука Богдан Мајетић са групом официра и белом заставом отишао према Добоју да се преда Немцима. Пуковник Мајетић је прихватио усташку власт у НДХ и био командант 4. пешадијске дивизије хрватског домобранства,  са седиштем у Бањалуци, због чега је после ослобођења осуђен као ратни злочинац.

     Дошао је час растанка са војницима. Провели смо око месец дана заједно, довољно да растанак буде дирљив. Посебно ми је било тешко растати се с Клеутом. Са војницима сам се чврсто руковао, неки су ме загрлили.

     Са мном су кренули три  војника из чете и редов-ђак професор Радоман Дамјановић. Кренули смо према Хан Пијеску и даље према Дрини и Србији. . . 

      Прикључење Михаиловићевој групи. -У густој шуми борова и јела, пред само вече, било је тамно као да је већ пала ноћ. Излазећи из те шуме, пред нама је одједанпут постало светлије, јер се отворила пространа висораван. Стотинак метара од ивице шуме била је група кућица покривена сламом. . . Случајно приметисмо неку прилику испред оближњих кућа. Личила је на војника. Није се добро видела јер се већ доста смрачило, а било је и далеко. Кренули смо у колони по један. Кад смо се приближили, видели смо да је то стражар пред кућом, а он је нас видео. Са доста велике даљине викнуо је:“Стој! Ко иде!“ Из куће су истрчала још три војника. Били су наши. Почело је споразумевање и убрзо смо могли да им приђемо. . .     Први човек кога сам срео од те „велике“ војске, за коју смо успут чули, био је мој добар познаник Милован Живић. Њега сам познавао са војне академије, где смо од пет, четири године провели заједно. Припадао је старијој 60, а ја 61 класи. Обрадовали смо се један другом и на тренутак заборавили  у каквој се ситуацији налазимо. Моја „војска“ се тако спојила са Живићевом, било нас је свега осам. Два официра и шест војника. Живићу сам постављао питање за питањем и он ми је одговарао.    „Ово што ћеш видети, води генералштабни пуковник Дража Михаиловић. Начелник Штаба 2 армије. Повео нас је у Србију јер ми  не признајемо капитулацију. Уз пут смо рушили пругу Завидовићи – Хан Пијесак. Овде смо нас четворица а има нас двадесетак“, почео је хвалити Дражу Михаиловића. На мом лицу приметио је разочарење. Ја сам се у себи надао да ће то бити неке већа „војска“, а испала је много мања него што су били гласови које је иза себе остављала. Тако смо разговарали можда један сат и, ваљда, због мог изгледа, почео ме наговарати да останем, мада ја у тим тренуцима нисам о одласку ни мислио. Живић ми је објаснио где ћу наћи Дражу Михаиловића и ја сам кренуо да му се јавим.

     Пред кућом из које је жмиркала једва видљива светлост стражарио је жандарм. Знао сам знаке:“Послао ме поручник Живић“. Пропустио ме је у кућу која је била нешто боља од других. На вратима сам застао и у соби видео шест официра. Прелетевши погледом, одабрах пуковника Дражу Михаиловића и прописно га ослових:“Господине пуковниче, ја сам поручник Ратко Мартиновић из 33. пешадијског пука, који се код Добоја распао. Јављам вам се да сам спреман да се ставим под  вашу команду за борбу против Немаца. Са мном су још три војника. “     Седели су на слами преко које је било прострто шаторско крило, Дража у планинској пелерини мало налакћен  и нешто издвојен. Мирис овсене свеже сламе мешао се са мирисом ватре на огњишту и мирисом петролејке. Пуковник Михаиловић је имао у устима лулу. Жмиркао је кроз златом уоквирене наочаре. Главу је држао мало накривљену. Као да се трудио да одмах при првом сусрету стави до знања да је главни старешина. Уједно је остављао утисак да свога саговорника помно слуша и да дубоко размишља о  ономе што му се говори. Осећао сам као да ме одмерава од главе до пете. Учинило ми се да то траје  дуго, кад ме одједном упита да ли сам негде водио борбу. Неочекивано питање. Збуних се и као правдајући се рекох да нигде није било борбе са Немцима. Ниједно наређење за поседање положаја нисам добио, а онда се присетих и испричах му шта се десило на железничкој станици Возућа, и како смо се поново наоружали разоружавши неке жандаре. Када сан причао како су усташе објавиле да је проглашена Независна Држава Хрватска, под заштитом великог немачког Рајха, пуковник Михаиловић упаде.

    „Да, да, видите као су нас Хрвати издали“, гледао је у мене упитно, и ја схватих да од мене очекује одговор.

    „Да, господине пуковниче, усташе прогласише Независну Државу Хрватску“, рекох без много размишљања.

     Потпоручник Владимир Ленац, Qoti}evac у Михаиловићевој групи. -Дража ми дозволи да седнем и разговор који је мојим доласком био прекинут, продужи се. Резервни потпоручник, који ми се мало пре представи као Владимир Ленац, почео је говорити о државном уређењу Југославије. Причао је како су све политичке странке биле труле и без идеја, а политичари корумпирани. Када је све оцрнио, почео је одједном да хвали Љотића и да тврди да је њему требало дати власт. Љотић је најспособнији и најпоштенији политичар, рекао је, он би организово Југославију.

     Док је Ленац говорио, ја сам, готово не слушајући га, размишљао о љотићевцима у  Бањалуци. Као кроз сан чуо сам последње речи које је Ленац нагласио:“Љотић је геније“. Мене је то погоди и ја упадох непримишљено:“Звала би се наша држава Стрмоглавија а не Југославија“. Ленац скочи бесно и, уневши ми се у лице, поче да галами хистерично. Био је црне пути, а мени се учинио још црњи. Полако сам се и ја дигао и обрачун је био на помолу. Да би спречио свађу, Дража ми строгим гласом нареди да се јавим попручнику Живићу. “Биће те у његовој групи и под његовом командом“. Одлазећи био сам збуњен оваквим пријемом. Вратио сам се Живићу. Од умора сви су већ спавали, А Живић је, мало од ракије а мало од неиспаваности, једва гледао. . .    

     Јутро је свануло давно. . . Живић ми први назва добро јутро. “Сада ће донети пуру“, рече смејући се. . . Тада смо повели разговор о исхрани. Рекао сам Живићу да немам новца јер сам последњу плату примио 1. априла у Бањалучком гарнизону и да сам успут све потрошио.                                     Бројали смо дане колико смо већ дуго у рату. Био је 22. април 1941. и у мојем сећању остаће урезано да сам Дражу Михаиловића први пут срео 21. априла 1941, после 15. дана рата који је био све само не рат. . . Са овог разговора прешли смо на разговор о Љотићу. . .   

      ОДЈЕДНОМ ОСЕТИХ ДА МИ ЈЕ БРАДА ВЕЋ ДОБРО НАРАСЛА. ПОЧЕО САМ О ТОМЕ МИСЛИТИ, И ЈОШ ДУГО САМ МИСЛИО ДОК СЕ НИСАМ КОНАЧНО ОДЛУЧИО.  НЕЋУ СЕ БРИЈАТИ ДОК НЕМЦЕ НЕ ИСТЕРАМО ИЗ НАШЕ ЗЕМЉЕ. . .

     Хтео сам да мало поразговарам са Живићем јер ми се досад није за то пружила прилика. Почео сам како су ме синоћ примили код Драже. Испричах о Ленцу, а Живић упаде:“Ала си налетео. ЛЕНАЦ СЕ ЦЕЛИМ ПУТЕМ ХВАЛИ КАКО ЈЕ ЉОТИЋЕВ СЕКРЕТАР И ВОЂА  ЉОТИЋЕВЕ ОМЛАДИНЕ“. Рекох како ме је Дража готово истерао, уместо да њему забрани да тако говори са мном као старијем по чину.

     Продужио сам причу како сам имао школског друга Готовца, који је са мном учио гимназију. Док сам био на служби у Бањалуци, за њега се јавно говорило да је Хилеровац и да је, наводно, писао Адолфу Хитлеру да му пошаље новчану помоћ за ширење Љотићевих идеја међу омладином. Иначе сам знао и за догађаје пред изборе, када је био заказан збор на коме ће Љотић говорити. Било је то управо када сам из Оточца премештен у Бањалуку. Грађани су поцепали све Љотићеве плакате, и, како се говорило, јајима гађали Љотића. Ја тада, свакако, нисам знао да су комунисти били иницијатори демонстрација, па сам Живићу причао да су то урадили грађани. Исто тако, једанпут је дошло до туче на бањалучком корзу између љотићеваца и шетача који су претежно били ђаци. То сам случајно посматрао, јер сам свако вече излазио на корзо. . Љотићевци, који су наишли, почели су да вичу: „Живео Љотић!“ и да певају своје песме. Али за трен ока су били растурени.

     И овде налетех баш на љотићевце. Био сам мало депримиран.

    „Овај Ленац је још већи фанатик него они у Бањалуци“. Знаш шта, Ратко, главно је да одгурамо до Србије па ћемо онда видети шта ћемо. Неће бити они једини, а можемо се и одвојити, “ – одговори ми Живић.

     Ја се сложих и одох до капетана Узелца да узмем плату.

     Жандарм који је стајао пред кућом био је сув и повисок. Одавао је утисак јаког, кошчатог човека. Био је то Благоје Ковачевић. О њему ће још бити речи. Добио је наређење да пријави сваког ко хоће к Дражи. Упитавши ме кога тражим, одговорио сам да сам пошао до капетана Узелца по плату. Благоје ми показа на суседну кућу.

    Благоје Ковачевић, жандармеријски каплар, био је пратилац Драже Михаиловића и његово лично обезбеђење. Носио је на леђима, у дрвеном сандучићу, најповерљивију архиву и новац. Погинуо је у Струганику почетком децембра 1941. када су Немци извршили препад на кућу војводе Мишића да би заробили Дражу Михаиловића, пошто су оценили да је одиграо своју улогу у разбијању устанка. Благоје је погинуо штитећи одступницу Дражи и групи официра.

    Стигавши тамо, приметио сам овна, обешеног о једну грану и допола одераног. Поред овна стајао је Узелац и посматрао сељака који је дерао овна. Кад сам му рекао да немам новаца и да бих молио да и мени да плату, погледао ме је и рекао да причекам. Био је округао, шири него дужи, одело масно, доња дугмад на копорану откопчана да му не стежу сало на стомаку који је прелазио преко широког војничког опасача.

     Сачекао сам док сељак није извадио џигерицу коју је Узелац узео и тада тек пошао са мном. Густирао је како ће за господина пуковника направити гулаш. Узелац је био смештен у другој кући, са још два жандарма. Од сељанке је узео зделу и ставио џигерицу у њу. Пришао је једном сандучету. Затим, погледавши ме, извадио хиљаду динара из њега и пружио ми их. Упитао сам шта је то.

    „Немамо више пара, и не можеш добити ратну плату. “

    „Како су остали добили?“

    „Пуковник је синоћ наредио да више не дајемо. “

     Овај човек није остављао лош утисак, јер је цела његова физиономија одавала добричину коме је важно шта ће појести. Видео сам и да је мало накресан, али тада још нисам знао да је Узелац алкохоличар.

     „Од чега ћу плаћати храну за своје војнике? До сада сам готово целу своју плату потрошио. “

     Узелац се упутио здели са џигерицом, а ја, видевши да је он све што је смео рекао, кренем ка својој групи. Новаца је сигурно било, јер ми је Живић рекао да је пре два дана овде био благајник босанске дивизије са сандуком новца, благајном дивизије. Тај сандук је сада код Узелца.

     Постепено сам упознаоп ову групу, која је доцније постала носилца „равногорског покрета“. Обавештени смо да данас неће бити покрета и да ћемо за ручак сви добити овнујског печења. Значи, још је неки ован заклан. О априлском рату Живић и ја смо имали времена да причамо . .

    „Био сам у 41. пешадијском пуку. Без борбе, не опаливши ни метка, напустили смо Барању“, причао је Живић. „Ширили су се разни гласови“.  Све исто, капитулирали су само неколико дана пре 33. пешадијског пука. Можда стога што је већи део људства био из тих крајева па су могли брже до својих кућа. Став њиховог команданта пука, пуковника Укмара, био је као и Мајетићев. Према Живићевом казивању, мајор Мирко Станковић окупио је двадесетак официра и подофицира. Договорили су се да формирају „Српски одред“ и да крену према Србији. Како је договор трајао дуго, од тог одреда остала је само једна групица у којој је био и наредник-водник Божо Перовић. Као пуковски заставник, понео је пуковску заставу, што је касније покушавано да се опише као велики подвиг. Сада ми је било јасно зашто сам, одступајући од Вировитице, већ између Нашица и Ђакова сретао војнике из разних јединица, па и из 41. пешадијског пука.

    „Мајор Станковић, водник Божа Перовић и неколико војника пребацили су се са мном преко Саве код Брчког. Станковић је сазнао да је у Грачаници штаб Друге армије и кренусмо тамо. Свугде хаос. Нико ником не командује. Један пуковник у планинској униформи галами, био је то Драгољуб Дража Михаиловић. Сакупља војнике и официре за борбу са Немцима. Седамо у камионе и крећемо према Дервенти. Ускоро наилазимо на немачку претходницу. После краће борбе одступили смо преко Добоја ка Маглају. Остало нас је мало. У овом покрету сам први пут срео и упознао пуковника Дражу Михаиловића“, причао је Живић. „Ту у близини Маглаја, Дража нас је сакупио и, као што видиш, повео у Србију. Још смо успут покупили капетана Узелца са неколико жандарма.  

    Неки емигрантски писци, међу којима и мајор  Мирко Станковић, преувеличавали су борбу коју је код Дервенте водио тзв. Брзи одред. Према казивању Живића овој борби нико није придавао неку важност. Била је то извиђачка акција која се завршил кратком ватреном чарком при сусрету са немачком претходницом. Војници брзог одреда  Никола Вучковић и Драгослав Поповић, изјавили су ми, да је било кратког припуцавања са Немцима, али да до праве борбе није  ни дошло.

    Добили смо добар комад овнујског меса и вруће „кукурузе“. Тек што смо појели, појавио се поручник Илија Пажин са наређењем за покрет. Пребацићемо се у село Сјеверско, да бисмо били ближе Дрини. У Сјеверско ћемо ући кад падне мрак, ради тајности.

     Развлачећи у говору босанско-херцеговачким дијалектом, Пажин је довољно истицао своју важност. Када је отишао, Живић  ми рече да је он ађутант пуковника Михаиловића. А шта је онда Ленац. И он је ађутант или секретар, тако нешто. Изгледа да је баш добру двојицу изабрао, с њима нећемо лако изићи на крај.

     Почели смо се спремати за покрет. У ствари нисмо имали шта да спремамо, већ смо дошли до куће где су били Дража и остали официри, који су стајали посматрајући како жандарми и војници товаре коње. Шаролик изглед ове војске подстаче ме да почнем бројати колико нас је: 8 официра, 4 жандарма подофицира и један каплар, већ поменути Благоје Ковачевић, затим још 4 подофицира, са водником Божом Перовићем и заставом. 41. пешадијског пука, коју је он као пуковски заставник понео са собом после капитулације. Ако прибројим Живића и моје војнике (нас осам), значи да је ова „велика војска“ бројала око 26 људи разних чинова.

     Прва невина жртва. - Предвођени пуковником Дражом Михаиловићем, кренули смо даље ка Србији. . .

     На једној пољани између села Бабљак  и Сјевeрско изненада смо угледали сељака који бежи пред нама. Угледавши релативно дугу колону, вероватно се уплашио и почео бежати преко ливаде.

    Челна патрола је отворила ватру на њега а он је, врдајући, и даље бежао. Дража је имао јахаћег коња али га није јахао, па нареди Пажину да ухвати сељака. Пажин, који је био артиљеријски официр, узјаха коња и потера га у галопу да сустигне бегунца, Сељак је баш прилазио једној огради када га Пажин сустиже.

     Чули смо на овој даљини слаб пуцањ из пиштоља поручника Пажина, који не заустави коња. Онда обиђе око сељака, који је пао, и у галопу се врати. Сви остали смо стајали и посматрали шта се догађа, као да гледамо филм.

     Пажин притера коња до Драже па скочивши стаде мирно и рапортира:

    „Господин пуковниче, један Турчин мање“. Дража не рече ништа,  већ само круто нареди:

   „Покрет“.

    Прошли смо доста близу сељака који је испружен лежао на ливади. По одећи се могло видети да је Муслиман. Уместо црвеног феса који је лежао поред њега, на челу му је текао млаз црвене крви.

     Нико није проверавао да ли је мртав, нити је ко издао наређење да се покопа. Уграбивши у једном тренутку прилику, питао сам Пажина зашто је убио сељака.

    „Шта се ти мешаш? Да није крив, не би бежао. Шта би било с нама да нас пријави Немцима?“

    „Којим Немцима, по богу, брате. Одакле овде Немци?“

    „Јесам ли вам  рекао да се то вас не тиче. Зна се ко овде наређује“.

    Баш као да је он, поручник Пажин, командант ове групе.  

    Ућутао сам, али нисам престао размишљати.

     Мајор МИРКО  СТАНКОВИЋ, осредњег раста, смеђе косе и плавих очију, сматрао је да је потребно да ми и он понешто објасни, Слушао је мој разговор са Пажином, па ми рече:““Видео сам и јуче да сте се свађали са Ленцом. Чини ми се да се вама овде не свиђа. Видите, свуда око нас је шума, па изволите куда вам воља“. . .

     Почео сам се правдати, а мајор је у згодном тренутку почео да се хвали како је спасао пуковску заставу, како се Дража борио код Дервенте и да су Ленац и Пажин у борби били храбри. Уздржао сам се да не одговарам, јер сам осетио да све ово и оно што је причао Живић не иду једно с другим. Нисам ни слутио да ће Станковић бити један од првих који ће напустити Дражу. Можда је на њега утицао Ленац, који је и овог пута, а и доцније, готово стално био уз Станковића.

         Кад смо наставили покрет ка Сјеверском, опет сам са Живићем разговарао о априлском рату и о растурању војске, о остављању наоружања Немцима и огромне опреме итд.

    „Пета колона“, рече Живић.

     Нисмо умели да дамо одговор каква је била  та „пета колона“. Сада бих знао, али у оно време сам осетио да све пропада.

     Живић ми рече како је Дража рекао да је пуковник Маглић, начелник штаба Друге армије, по избијању рата, отишао да лечи ухо, а њега оставио у гужви.

    „Сећаш ли се ти Маглића из Академије?“.

    „Како да не. Он је заиста био мало наглув. Нисам знао да је он био начелник Друге армије“.

    „Да“, рече Живић, „Дража му је био помоћник. “

     При првом сусрету су ми рекли да је Дража био начелник Друге армије, помислих у себи. После ћу слушати и од других официра приче о борби код Дервенте и Добоја и постепено, али непрекидно величање Драже, које је извирало из његове околине, јер других извора није било.

     Командант колоне пуковник Михаиловић, огрнут планинском пелерином, корачао је  у средини колоне а челна патрола је улазила у село Сјеверско. Непријатеља није било. Сељаци се нису дали изненадити, па су се повукли у куће да би старци и бабе дочекали непознату војску.

     Ађутант Пажин и капетан Узелац преузели су улоге интенданта и коначара. . . Пажин је рекао да је Дража послао неке људе још из Мислова да извиде Дрину. . .

    Добојски четници код Михаиловића. - Тек што смо се сместили, пронесе се: „Узбуна, к` оружју!“. Није био одређен никакав положај за поседање па смо, истрчавајући из кућа, гледали на коју страну и против кога да се окренемо. Око стотину метара од нас видели смо гомилу од тридесетак различито обучених и наоружаних  људи.

     На двадесетак метара од мене стајао је наредник Фрањо Сеничар са пушкомитраљезом у рукама. Клатећи се, викао је што га грло носи: „Ко је тамо?“

     Фрању Сеничара сам запазио још раније и Живић ми је објаснио да њега Дража води још из Грачанице, из штаба Друге армије. Овај морнарички наредник, или како смо га доцније звали  „Маринац“, у ходу се љуљао као да стално иде по палуби брода на узбурканом мору. Живић ми рече да је то од шљивовице. Фрањо је био, као и ја, необријан и чупав, само су му брада и коса биле риђожуте. . Очи су му биле ситне и увучене па је изгледало као да жмири. Доцније, кад год смо се сретали, осећао сам се нелагодно од његовог погледа. Као да је увек мислио неком о глави. Питао сам Живића зашто се  Фрањо не брије. Насмејао се и рекао:

    „Он то не ради, као ти, због жалости за изгубљеном домовином, он нема времена да се брије јер треба наћи толико ракије колико он може да попије, па је и главни снабдевач, задужен за ракију.

     Не развијајући се у стрелце, она гомила је полегла, сем двојице. Један је био у официрској униформи а други доста низак, са шубаром на глави. Неко од њих је исто тако викнуо: „А ко је тамо?“

     Сеничар се поново јавио, додавши: „Ако сте усташе, побићемо вас као зечеве“, и још више махао је пушкомитраљезом.

    „Ми смо четници“, одлучише они да се први представе, и тако се ова неизвесност прекиде.

     Били су то припадници предратне „четничке организације“. Њих је предводио „војвода“ Митар. Себе су називали Добојским четницима. Пуковник Михаиловић је одмах примио војводу Митра. Поздрављајући се са четницима, изненадих се када сам међу њима нашао једног познаника из Oточца. Био је то Знидаршић. Становали смо кућа до куће. . .

     Прелаз Дрине код Старог брода 24. априла 1941. -Ујутро, добивши неке податке како, наводно, Немци и усташе из Рогатице припремају напад на нас, Дража Михаиловић нареди покрет. Дошле су вести и од патроле са Дрине да код Старог Брода може да се пређе Дрина. Чамаца има а и  доста војске је већ туда прешло. . .

     . . . пред вече смо избили пред село Стара Гора. Одатле смо кренули једном коњском стазом која је готово окомито водила право ка Старом Броду. . . Одстојање није било велико, али је висинска разлика била велика. Са око 1. 000 метара требало се спустити на око 300 метара.

     Хук Дрине постајао је све бучнији, а сјај зоре све светлији. Одједном, какав диван призор. Из кањона, са чијег смо се врха и ми спустили, отела се Дрина у матици и буковима. По средини белела се као сребро. Застао сам и гледао лепоту Дрине. Тек касније приметих неколико кућа прибитих уз падину на једној и на другој страни. Било је то село Стари брод. Долина, којих стотинак метара широка и око два километра дугачка, била је довoљна за неколико њива које су храниле ову сиротињу. Убрзо сам видео да ови људи живе и од сплаварења. Један чамац био је привезан из обалу, а мало низводно и сплав. На другој обали, мало укосо, било је неколико кућа. Доцније смо видели да су то српске куће. Суседи су се слагали и река, која их је раздвајала, није сметала да често један другом притекну у помоћ.    

     Дрина је овде била као створена за прелаз, вероватно се село због тога и звало Брод или због сплавара који су овде пристајали да се одморе и притегну везове.

     Ударајући у једну окомиту  високу стену, Дрина је овде мењала правац, и док је по средини матица бучала, при нашој обали вода се враћала готово стотинак метара у супротном правцу. Због тога је било лако повратити чамац који би река при превожењу занела. Сељаци су били изненађени видевши толико наоружаних војника, а чини се да су их „војводини“ четници највише збунили. Рекоше да су у овој бежанији до сада превозили углавном војнике без оружја.

     Почеле су припреме за прелаз. Дража је наредио да се поделимо у групе: прва група, обезбеђење – патрола; друга је била главнина – официри и жандарми; трећа, подофицири и војници са заставом и, на крају, Добојски четници војводе Митра, над којима је Михаиловић настојао да преузме команду. Жандарми су растоваривали коње да би их натерали у воду да препливају Дрину.

     Капетан Узелац се трудио да што гласније довикује да чувају радио-станицу. Видео сам да се то односи на сандук са новцем, Касније је некоме пало на памет да прича како имају и радио-станицу. Ја сам се насмејао домишљатости капетана  Узелца.

     Жандарми натераше коње пре него што је неко прешао да их на другој обали дочека. Један коњ није могао да се успне уза стрму обалу на другој страни. Мучио се а матица га је односила све даље, док му вода не пређе преко главе и он нестаде у бучној и хировитој Дрини.

     Настао је застој. Није било чамџија, па сам се ја понудио. Дража је тада одредио Живићеву групу, у којој сам био и ја са својим војницима, да пређемо први и извршимо обезбеђење прелаза на другој обали. Пребацио сам у две туре Живића и војнике и када сам се вратио по трећу туру, пуковник Михаиловић је држао говор прикупљеној групи сељака и сплавара. Говорио им је да нас се не плаше, да ми не признајемо капитулацију и да оружје нећемо предати. Сељаци су се мало откравили и јавише се сплавари који ће даље превозити. Ипак, гледајући  како управљам чамцем, пуковник је одлучио да њега ја превезем. Сео сам у чамац. Кад год се тога сетим, пожалим што ми није неко провиђење рекло шта ће бити па да преврнем чамац, али овај свет је толико материјалан и нико унапред не зна шта ће се догодити касније.

     Овако, понашајући се као млађи према старијем, и то доста старијем генералштабном пуковнику, пажљиво сам прионуо уз весла, објаснивши Дражи како да се држи да би се без муке превезли  на другу обалу.

     Сплавари су предложили да се опрема превезе сплавом. Опет је главну реч имао Пажин, који је са Узелцом оганизовао да се сплав повуче узводно и када је опрема натоварена, сплав је отиснут на матицу. Сплавари су вешто управљали, косо секући реку, па је матица сама носила сплав према другој обали.

     Било је то 24. априла 1941. године, када се Дража Михаиловић, са групом од свега 26 официра, подофицира и војника и око 3о четника Митра „војводе добојског“, по лепом и ведром  дану пребацио преко Дрине. До границе Србије било је још неколико километара. Радост међу нама била је велика, као да смо већ у Србији.

     Дража је и сам био узбуђен и, одбијајући димове из луле, говорио је:

    „Господо, још мало стрпљења па ћемо у Србију. “

     Када је пребацивање звршено, колона је кренула према селу Гостиљ. Тамо је жандармеријска станица и граница према Србији. Овог пута Дража је наредио поручнику Пажину да са патролом разоружа жандарме. Пажин се издвојио, а ми смо се за његовом патролом, у дугачкој колони, пењали ка тврдој згради жандармеријске станице у Гостиљу. Застали смо да видимо шта ће Пажин урадити.

     Пажин је полако и опрезно кренуо ка станици.

     Напето смо посматрали како Пажин прилази касарни. Оданде ни гласа. Долази до врата. Мислили смо, жандарми су некуда одмаглили. Међутим није било тако. Жандарми су били обавештени о војсци која им се приближава. Када је Пажин тражио да положе оружје, они су пришли шошкама и одложили га.

     Поручник Пажин нам је дао знак да можемо напред. Један жанадaрмеријски наредник командовао је разоружаним жандармима да изађу. Када смо им пришли они су већ били постројени. . . Пуковник Михаиловић је позвао жандарме да пођу с нама, а они који остану, како рече Дража, нека никад не забораве да су положили заклетву краљу и отаџбини.

     Пошао је с нама само један поднаредник по имену Милутин Јанковић, повисок, црн и снажан. . .

     У жандармеријској станици било је и ракије, којом је командир обилато нудио присутне. Попили су цео балон, а маринац Фрањо је претходно напунио своју чутуру. Слободно је пришао Дражи и понудио га. Михаиловић не одби, већ добро потегну. Доцније сам видео да је Фрањо због снабдевања Драже ракијом уживао његове симпатије, али сам увек имао утисак да међу њима има и нешто друго што никада нисам открио. . Интимност и слободно понашање наредника Фрање према Дражи били су и остали тајна за све, и сви су се с тим и помирили, трудећи се да се не замере Фрањи. . .

     Док смо се одмарали, пришао ми је Знидаршић и рекао ми да би војвода Митар желео да разговара са мном, али сам му одговорио да за то има времена. . .

     Увече смо кренули ка селу Заовине. У првом засеоку Николићи смо за водича узели неког Марића. Он је покушао да се извуче да нам не буде водич, али  онда му приђе Фрањо, већ подоста зарастао у жуту браду , и ставивши фењер тик између свог и сељаковог лица, искези своје крезаве и од дувана пожутеле зубе и гадно опсова, додавши: „Марш напред!“ и још га грубо гурну руком. Сељак поскочи и готово полете. Не одупирући се више, тако је журио да што пре стигне до засеока Вежање, да смо готово трчали. 

     На непријатеља се не сме пуцати. - Тако смо 24. априла 1941, у четвртак, нешто пре пола ноћи, стигли у Вежање, главни део села Заовине. . .

     Први којег смо пробудили, био је кафеџија Никодије. Покушао је да нас смести у другој кафани и у школи, па се чак сетио и сеоског кмета да га позове у помоћ. Све му то  није много помогло. Никодије, који је био подебео и већ у годинама, морао је потрчати по селу да би сместио ову војску. Дража је оценио да је за њега и официре најбоље да буду у кафани, која је била пространа и солидно зидана. . .

     Подофицире и жандарме сместише по најближим кућама, а четнике  војводе Митра у школу. Живићу и мојој групи запала је друга кафана, која је била нешто мања и по инвентару сиромашнија.

     После овог размештаја, преко Пажина и капетана Узелца уследило је наређење да се донесу сено и слама, мада су неки заспали чим им се указала прилика да легну. Ипак Милојко Узелац није заборавио да кмету нареди да разреже ко ће од мештана шта сутра да донесе да би се војска нахранила. Није заборавио ни четнике војводе Митра. Када је Узелац рекао бројно стање, тргао сам се. По његовом наређењу били смо добра пешадијска чета, мада нас је, укупно са добојским четницима, било једва шесдесет.

     Уплашио сам се када су почели да постављају стражаре. Помислио сам да нећемо ни ја, ни Живић ока склопити. Срећом то је било блефирање, у ствари, одређено је само једно стражарско место, и то пред Никодијевом кафаном, у коју се сместио Дража са официрима. Оно је, као и до сада, припало жандармима. Живићу је Пажин наредио да, чим сване, постави једно осматрачко место тако да нас нико не изненади. Одредио је и знаке распознавања и знак за узбуну. Није заборавио да каже да се не сме пуцати, већ да је господин пуковник наредио да ћемо се, у случају наиласка непријатеља, повући најпогоднијим правцем  

     Плаћање признаницама уместо новцем. -Пробудио ме је кафеџија и тек сам тада видео да је то висок, мршав и кошчат човек. Синоћ сам мислио да је то неки сељак који је доносио сламу по наредби. Ослови ме са „господине капетане“, можда сам му због браде изгледао старији. У руци је држао полулитрењак ракије.

    „Добро нам дошли !“ и пружи ми ракију. . .

    Живић је кренуо са поднаредником Зоркићем, који је био у његовој чети још у 41. пешадијском пуку и који је стално носио пушкомитраљез „збројовку“. Упутили су се ка цркви  да би  поставили осматрач, као што је наредио пуковников ађутант Пажин. Црква је била на узвишици и на погодном месту, па је тамо постављен осматрач. Први осматрач био је Живићев војник Поповић, Мачванин. . .

     Мене и Живића су позвали у штаб. Изненадили смо се том новом позиву. Мислили смо да се неко шали. До сада су нас позивали код  господина пуковника, а сада одједном у штаб.

    „Велика војска па нам и штаб треба“, добацих Живићу.

    „Не треба војсци, али треба Ленцу и Пажину“, рече Живић. . .

     Док смо разговрали са кафеџијом Никодијем, позвао нас је Ленац који нам је дао неколико на комаде исечених листова. На њима је писало: „Признаница  за издату“. . . . затим неколико тачкица. Испод тога само „Пуковник Драг. Михаиловић“. Тада сам први пут видео његов потпис.

     Михаиловић је у Заовинама формирао свој први штаб. -После тога упитао сам Ленца:

    „Ко нас је звао у штаб ?“

    Ленац се подиже па рече:    „Звао сам вас обојицу да вас упознам с тим да је сада формиран штаб и да смо, до даљег, капетан Узелац, поручник Пажин и ја задужени да обављамо штабске послове. Убудуће се нама обраћајте за све што вам треба“.

     Подигох руке да бих исказао своје чуђење, а Ленац ми се у брк подругљиво насмеја.

    „Сада  можете ићи и све што  узмете од сељака или задруге, плаћајте тим признаницама, то вам је као новац. Готовину морамо чувати за друге потребе. “

     Окренусмо се да пођемо и приметих да нас овај резервни потпоручник љотићевац, и не поздрави.  

     Као да сте с коца и конопца. -Тек што смо изашли, срели смо Дражу. Поред њега је корачао подебео сељак, обучен више грађански него сељачки. Видех да је то сеоски старешина који се такође звао Никодије, али презиме му је било Божић. За њима је ишла група официра, а мало подаље стајали су сељаци, њих двадесетак, и живо расправљали.

     Пришли смо им Живић и ја да бисмо чули о чему је реч.

    „Море, и овај је имао висок чин. Каже, неће да се предају, а где му је та војска  којом је командовао. Што је распусти па дође овде на нашу грбачу?“

    „Чекај“, упаде Живић, „о коме ви то говорите?“

    „Па о вашем пуковнику, да о коме би. Покупите се ви синко, па идите својим путем и немојте да ми због вас страдамо. “

     Живић, чије је лице, иначе, увек било некакве жућкасте боје као у Кинеза, па су му и очи биле мало косе, поцрвене. Један сељак се убаци:

    „Ма ко вас овакве покупи, бога вам. Као да сте с коца и конопца. “

    „Завежи чича“, рече Живић. „Шта си рекао господину пуковнику малопре? Јеси ли и пред њим био дуга језика?“

    „Ма уме тај ваш пуковник да замрси па му не можеш ни са једног краја прићи. “

    Мајор Палошевић приступа Михаиловићу. -Одједанпут чусмо како се од цркве оглашава наш Поповић. Давао је знак да нам се приближава једна група војника. Нису личили на Немце, па Поповић није давао узбуну. Из правца откуда смо и ми дошли, видели смо да долази група од пет официра и четири војника.

     Вратио сам се до Никодијеве кафане и обавестио пуковника Михаиловића да долази једна група официра и војника. Намерно нисам хтео да то саопштим неком од три члана новог штаба. Пуковник ми рече да, за сваки случај, наша група буде у приправности, а поручнику Пажину нареди да жандарми заузму заклон и буду спремни да отворе ватру на његову команду. Мајора Станковића посла да дочека и легитимише официре: Дража узе двоглед и рече помало несигурним гласом:

    „Ово су неки из јуришног батаљона. “ Спустио је двоглед па обриса очи испод наочара и додаде: „Не треба приправност, то су наши. . . “

     Мајор Станковић, удаљивши се једно педесетак метара од нас, чекао је нову групу. Одједном видесмо како шири руке и оте му се узвик: „Палош“. Потрча напред и кад дође до ониског официра са кићанком на глави, они се чврсто загрлише и пољубише.

     Новодошавши је био мајор Миодраг Палошевић. С њим су били капетан Миленко Рељић, поручник Боривоје Илић, потпоручник Павле Мешковић, наредник гојко Ајваз, за кога смо из даљине мислили да је официр, и четири војника. О свима њима биће још речи.

     Пре него што је мајор Палошевић рапортирао, Станковић, који је био узбуђен, рече:

    „Господине пуковниче, ово је мој класни друг из 48 класе Војне академије. “

     Палошевић још једанпут састави пете, лупнувши што је јачем могао и рапортира:

    „Господине пуковниче, зовем се Палошевић Миодраг, командант 1. јуришног батаљона. После  борбе код Бијењине са усташама и Немцима одступио сам и већ неколико дана идем за трагом ваше групе“. Палошевић је реферисао како су му Немци код Бијељине уништили готово цео батаљон.

    „Колико сте имали мртвих ?“ упитао је Дража.

    „Нисмо имали противтенковских топова. Када смо се повлачили, на нас су ватру отварале и усташе из позадине и тако се батаљон растурио. Већ смо били чули за капитулацију па је и морал  војника опао“. . .

     Побогу браћо, задругари су годинама текли док су ово стекли, а ви разнесте све. -Са Живићем и два војника отишли смо у сеоску задругу да видимо шта се тамо може добити. Пара смо имали неограничено, јер на признаницама које нам је издао Ленац, са потписом Драг. Михаиловић, није била ограничена сума.

     Чим смо ушли у задругу,  видели смо да нисмо једини. Прво нам је пао у очи капетан Узелац, не због своје  подебље фигуре и простора који је заузимао, већ због онога што је  радио. У руци му је био нотес и лако је било закључити да врши неку врсту инвентарисања. Трговац, чије име не знам, само је ломио прсте и кукао:

    „Побогу, браћо, немојте, господо, ако бога знате, па ово је сва имовина задруге. Задругари су годинама текли док су ово стекли, а ви разнесте све. “

     Дућан је био пун. Жандарми, подофицири, војници, четници војводе Митра и, у првом реду до тезге, господа официри. Свако је меркао шта му треба, па и не треба, јер, јер све је ово било џабе и нико не мисли на задругаре. Нестрпљиви нису могли сачекати трговца који је са Узелцом 

отишао у магацин, већ су из рафова сами узимали робу

     Живић и ја смо се некако прогурали да бисмо и ми узели шта нам треба. Нашли смо омот жилета, десетак кутија дувана и цигарет-папира, нешто соли, брашна, граха и неколико каишева сланине. Дали смо задружном трговцу признаницу, а он нас је жалосно гледао, а онда је поцрвенео као да ће да нам баци у лице ту признаницу.

     У дућан упаде сеоски главар Никодије Божић, за кога сам чуо да је више пута покушавао да постане народни посланик. Када је видео шта се ради, викну на трговца да прекине продају и затвори задругу. Угледавши капетана Узелца који је излазио из магацина, закука:

    „Шта је ово, господине капетане. Идем до господина пуковника да се жалим. “

     Узелац му приђе и ухвати га за прса.

    „Немој да галамиш, за све што узмемо, дајемо признанице. Ми смо војска, ми се не предајемо Немцима, и све ће бити плаћено кад их победимо“, рече Узелац некако шупљим гласом јер ни сам није веровао у то што је говорио. Божића  готово изгураше из дућана и он се упути ка Никодијевој кафани.

     Дража прво хоће да похвата везе. -Међу четницима је био и Жнидаршић. Држао је у руци стотинарку и покушавао је да купи „драву“. Других цигарета није ни било јер су их већ однели Узелчеви жандарми за потребе штаба, тј. господе официра. Угледавши га како држи стотинарку, трговцу као да се смучи, дохвати неколико паклица „драве“ па му их даде преко реда, а новац не узе.

     Када смо Живић и ја кренули са војницима који су носили наш пазар, кренуо је и Жнидаршић. Јавим се Живићу да ћу мало да поразговрам са Митровим четницима.

     Мисао о борби против Немаца није ме напуштала. Био сам до краја решен да се не предајем, већ да се борим. Сада седимо у Заовинама и чини ми се да више нигде нема војске која се бори. До Заовина се још говорило о герилској борби, али све то као да је остало са оне стране Дрине. Сада су се шириле вести да Дража настоји да похвата везе, али какве и с ким, то се није знало. Неки су чак и отворено говорили да је најбоље да се растуримо.

    Четници чекају вести од војводее Косте Пећанца. -Кад сам дошао до школе, нашао сам војводу Митра како седи са својим четницима и пијуцка ракију. Онако мален, поскочи и загрли ме. Изненадих се таквом дочеку, али ћу убрзо видети о чему је реч. Митар је почео издалека, да говори о господину пуковнику, о великој војсци којом је командовао, а онда, заставши, додаде „Види сада шта ће бити од нас“. Ћутао сам чекајући да се изјасни.

     Не могавши да нађе речи којима би продужио разговор, Митар рече отворено:

    „Што ви, поручниче, не бисте прешли  к нама. Ето послао сам у манастир Рачу курира и чекам вести. Знате, у сваком манастиру треба да буде обавештење од главног војводе шта да се ради. “

     Гледао сам га као да не разумем, а он ми рече да је штаб војводе Косте Пећанца  у неком манастиру. Можда је у Рачи.

     Митар се ослободио и рекао како би њему и четницима добродошао сваки официр. Кад сам га упитао шта ће радити ако не добије везу и наређење од Косте Пећанца, Митар се збунио , али је брзо одговоpио како би се вратили до Добоја или би претходно потражили Пећанца у Црној Гори. Уздржао сам се да одмах не кажем да ја не намеравам натраг у Добој.

     Овај разговор или, да кажем, врбовање, нагло је прекинуто уласком у школску зборницу, где смо Митар и ја разговарали, капетана Ковачевића, који је стално био са Добојским четницима.

     Уместо да објасни шта је било, због чега је љут, капетан Ковачевић је псовао матер нареднику Фрањи.

    „Он ће мени командовати“, и опет опсова, „Фрањо (Аустроугарски цар) је командовао мом оцу у првом (светском) рату а сада мени опет да командује Фрањо. “

     Смиривали смо га да чујемо шта се десило.

     Ковачевић исприча како му је Фрањо малопре у задрузи тражио да прегледа шта су четници све потрпали у џакове, а он му је све бацио пред ноге, не треба му ништа од Фрање.

     Фрањо Сеничар се уз необјашњиву подршку пуковника Михаиловића према нама бахато понашао. Доцније сам видео да ипак према сваком није такав. Један од првих према коме је био снисходљив, био је мајор Палошевић. . .

        Краљ и влада избегли су у иностранство. - Увече у кафани код Никодија  марински наредник Фрањо Сеничар, који је већ, како се каже, стекао право грађанства или, боље рећи, апсолутне припадности официрској групи, почео је чепркати око радија. Нисам покушавао да поправим радио који је само крчао, из простог разлога што сам  мало разумео немачки, јер сам по коментарим оних који су знали немачки, међу којима је био и пуконик  Дража, видео да су сазнали нешто о влади и  краљу. Наиме тврдили су да немачки радио ни једном речју не помиње краља и владу, већ да стално позива на ред и послушност. Пуковник Михаиловић, као да је нешто знао, убедљиво је говорио да су влада и краљ избегли преко Грчке. Свима нам је сметало што су Михаиловић и Палошевић, не обазирући се на присутне, највише говорилi француски. То је нарочито револтирало Палошевићевог класног друга, мајора Станковића.

     То вече пуковник Михаиловић је наредио да се сутра прикупе сељаци у што веће, броју, а и ми сви морамо бити присутни, како рече , да разговарамо о ситуацији.

    Жалбе сељака на непримерено понашање. - Сутрадан се ситуација променила. Уместо да сељаци дођу на збор који је заказао пуковник Михаиловић, дошла је делегацијаа коју је предводио сеоски старешина Никодије Божић и тражила да их пуковник прими на разговор.

     Михаиловић као да је  од ових људи очекивао неко признање зато што не признаје капитулацију, па је био изненађен кад су почели говорити о, како рекоше, пљачки задруге. Један постарији домаћин жалио се да наши војници и четници залазе по кућама и узимају шта им се свиђа. па да nеки дирају и жене. Док су се сељачке жалбе ређале, а оне су биле тешке, Михаиловић је преко жандарма поручио  да се прикупимо у што већем броју. Већ нас је и тако било подоста са сељацима. У разговорима нисмо сви имали исте ставове. Неки су оправдавали оно што је урађено у задрузи, а било је војника који су говорили да није требало све узети, и село мора да живи.

     Мислио сам да ће Дража покренути раправу о нашим неправилним поступцима према сељацима. Међутим, када се прикупило доста наше војске, он поче износити своја гледишта на капитулацију. Час је говорио о генералима, не устручавајући се да помене и Симовића, рекавши да им је главна брига  како да побегну, а не како да командују; онда је говорио како Југославију савезници неће препустити Хитлеру, а беснео је када је говорио о Независној Држави Хрватској.

     Сељаци, међу којима је први говорио Божић, тражили су да ми оставимо њихово село на миру. Други су питали мислимо ли ми да се боримо, при чему је био очигледан страх од те  борбе јер би им Немци могли, како су говорили, све спалити. Гледајући са стране, рекао бих да је свако певао своју песму, да би, на крају, сељаци беспомоћно слежући раменима, отишли својим кућама. Ускоро нам је било јасно да се они нису поморили с тим да и даље останемо њихови нежељени гости.

     Михаиловић не трпи недисциплину и комунистичке испаде. -Михаиловић није могао спречити да због робе из задруге не дође до сукоба и међу нама. Ако су сељаци онако беспомоћно отишли, тако није учинио резервни поднаредник Шијачић. Кад су Ленац и Пажин вршили расподелу шећера, цигарета, сувог меса и друге робе, Шијачић се бунио, ако би се тако могло рећи, што је војницима припало само нешто сланине, брашна и пасуља. Свађао се са Ленцом, кога већина није симпатисала, због његовог истицања Љотића и додворавања Дражи. А Шијачић, који је, како сам доцније сазнао, би графички радник, као да је посебно био нетрпељив према Ленцу.  И поручник Пажин је сматрао да и он треба да очита лекцију Шијачићу па је, не бирајући речи, викао на Шијачића, који је иначе, вршио дужност писара и на машини писао све што је тзв. Штабу требало. Ленац је у више наврата називао Шијачића комунистом. Шијачић се усудио да каже:

    „Ви, господо официри, имате пара и једете печење и шунке, а ми постан качамак и пасуљ. “

     Сви који смо се задесили у кафани, окупили смо се око њих тројице. Због галаме, из собе је изашао пуковник Михаиловић.

     Ленац му је одмах пришао и оптужио Шијачића, не устручавајући  се да каже: „То су комунистички испади, он се стално нешто буни. “

     Пуковник Михаиловић позва Шијачића, који се већ повукао и сео за један сто. Очекивали смо да ће и Дража викати. Међутим, он оштро подвикну да неће трпети никакву недисциплину ни комунистичке испаде. Запретио му је да ће при следећем испаду бити кажњен и да ће га отерати. Шијачић је само рекао: „Разумем. “

     Размишљао сам о овоме и сетио се случаја када је у Војној академији и мене пуковник, мој оделењски старешина Влајко О. Јевић, назвао комунистом. Догодило се то овако.

     У строју за вечеру позвао ме је дежурни да читам „Оченаш“. Био сам заузет шапутањем са другом до мене па нисам чуо. Дежурни официр ме је казнио да после вечере па до повечерја испред шатора наглас декламујем „Оченаш“. Било је то за време летњег логоровања.

     Казну сам морао извршити, па сам после вечере стао пред шатор и почео: „Оче наш, иже јеси итд. . “ Одједанпут на десетак метара од мене мој друг Зоран Васиљевић поче гласно да пљује. Шта се десило?

     Зоран је имао обичај да стално кроз зубе пљуцка. Ми смо покушавали да га одучимо од тог ружног обичаја, али он се често заборављао. Тога дана није приметио да иза њега иде капетан Бимбашић, и Зоран, као да је гађао, пљуцне баш на врх капетанове чизме.

     Бимбашић га је на тај начин казнио што му је наредио да после вечере до повечерја пљује у тестију док је не напуни. Тако смо се нас двојица случајно то вече нашли заједно на извршавању казне.

     Ми смо се , и не размишљајући много, брзо сложили: ја бих викнуо „Оче наш“, а зоран „пу“, ја „иже јеси“ а он “пу“, и тако све до „лукаваго“, а он опет „пу“, па све из почетка.

     Присутни су почели грохотом да се смеју. Пошто је смех заразан, он се пренео на цео логор.

     Наишао је пуковник и, разуме се, сутра на рапорт. Ето, тада ме је први пут неко назвао комунистом. Мене је то јако увредило, јер су нас учили да су комунисти безбожници и људи без икаквог морала. Ја сам тада био питомац од шеснаестак година, и када ми је пуковник рекао да пишем кући да ми пошаљу цивилн одело, то је за мене била права трагедија.

     Сада, овде, било је нешто другачије. Чудио сам се, јер су се моја схватања о комунистима ипак у раздобљу од седам година нешто променила.

     Шијачић је једноставно негодовао с правом. Није било оправдано да официри пеку овна на ражњу, а војницима дају постан пасуљ.

     Пуковник Јевић је тада одустао да ме предложи за искључење из Војне академије, али шта ће бити са Шијачићем, како ће он проћи?

     Новац из Бајине баште. -Приметио сам да нема мајора Палошевића.

У раговору, Живић ми је рекао да је видео како по селу тражи  сељачко одело. Да неће и он, као они код Добоја, у цивил па кући да збрине породицу.

    „Неће бити тако“, рече Живић.

    „Откуд знаш?“

    „Пажин ми је рекао да у Бајиној Башти има банка пуна пара и да је неки Којић, посланик, послао поруку да тај новац још нису узели Немци. “

     Ова прва мисија мајора Палошевића у цивилном, сељачком оделу била је успешна. Донео је доста новаца, а колико, то нико, сем Драже, Узелца и њега, није знао.

     Михаиловић прославио рођендан. -Неки дан увече било је лумповања, испечено је неколико прасади. Чак је тражено од Никодија да домаћица спреми  гибаницу за официре. Доцније сам сазнао да је 27. априла 1893. рођен Дража, и та лумперајка је могла бити на његов рођендан, мада смо мислили да је то опијање одраз невоља у које смо запали. 

    Треба чекати. - Ушли смо у мај, а још се не мичемо из Заовина. Осећамо да смо се сељацима попели наврх главе. Било је међу њима и много ратника из првог светског рата, а био је један чак из српско-турског рата. Они су се ишчуђавали брзој капитулацији, и сматрали  да је срамота што без зрна барута изгубисмо рат. Узалуд смо Дража и ми остали говорили да Хитлер мора пропасти, и да ће Енглези и Американци победити.

     Једном приликом један сељак постави питање шта је са Русима. Зашто Руси ћуте?

     Међу официрима било је говора о СССР, тј о Русији. То је и био повод за стратегијске мисли пуковника Драже и за политичке нападе и тираде Љотићевог секретара Ленца. Већина је избегавала те разговоре. Једном смо чули од Драже, када је мало попио, да је СССР склопио са Хитлером пакт о ненападању. Том приликом он је рекао: „Гурнуће њих Енглези у рат. “ А када пукне између њих и када се та два горостаса ухвате у коштац, онда ће бити прави рат. За сада се не може ништа очекивати, јер су Руси и Немци савезници. ТРЕБА ЧЕКАТИ рекао је Дража, и то случајно ту у Заовинама. А то   т р е б а  ч е к а т и, постала основна замисао Дражине стратегије, којом је у почетку окупације настојао да спречи развој устанка, али је врло брзо пrешао на своју праву и јeдину стратегију, борбу против снага које су се покренуле против окупатора, и ту није било „чекања“. . .

     Сељаци хоће да нас пријави Немцима. -Живићев и мој домаћин, кафеџија Вукадин, знао је готово све што се говорило међу официрима, као и о њиховим међусобним односима, јер је његов дечак Миодраг добро памтио све што се говори, а више је био у кафани свога рођака Никодија, него код свог оца, где није било господе официра и штаба.

     Да би нам  испричао све шта се дешава, почео је са уводом како се неки сељаци спремају у Бајину Башту да нас пријави, како рече, жандармима. Нисмо то поверовали. То би значило да ће и Немци одмах за нас сазнати. Мали Миодраг је чуо, каже Вукадин, како се неки о томе договарају јер не могу више издржати наш зулум.

     Нисмо веровали да би нас неко могао пријавити Немцима, али смо ипак то реферисали пуковнику Михаиловићу. То је учинио Живић као старешина наше групе. Када се вратио, рекао је да Дража није био нимало изненађен, јер је већ обавештен о томе. Живић ми је на карти показао да му је пуковник Михаиловић објашњавао како би нас Немци могли бацити у Дрину.

     Подстакнут овим извештајем, Михаиловић је скупио све официре и подофицире. Састанак је личио час на предавање, час на говор. Пуковник је изнео опширно ситуацију по капитулацији, па је рекао да Немци не могу добити рат због своје економске слабости и због великог простора на коме ратују. Говорио је и о Енглезима, Русима, Американцима, а онда неочекивано, пошто је рекао да је наш положај у Заовинама неповољан, понудио је свима који не  желе да и даље остану, да признају, како рече, капитулацију.

    „Ми ћемо ускоро напустити Заовине и не могу вам рећи којим ћемо правцем отићи“; ипак пошто је нагласио да Србија треба да одигра главну улогу, било нам је јасно да ћемо кренути на погоднији терен на коме ће моћи да се маневрише.

     Дан касније, пуковник Михаиловић је опет добио извештај да Немци из Вишеграда и Бајине Баште организују потеру за нама. Више се није могло знати шта је истина, а шта лаж. Целу ноћ смо провели у приправности. За 5. мај био је предвиђен покрет, тако да бисмо Ђурђевдан, 6. мај, прославили на Тари. То је требало да нас подсети на стару традицију хајдучког састанка.

     Борбе с Немцима избећи по сваку цену. -Пре поласка из Заовина избио је сукоб између поручника Пажина и мене. Пажин је наредио да наши војници носе намирнице и пртљаг за официрску групу, пошто нису могли све потоварити на коње.  Мислио сам да је то Пажин измислио, па сам почео да слободно с њим расправљам, као поручник са поручником. . .

    Кренули смо у колони по један. На челу је била патрола из јуришног батаљона, са наредником Ајвазом, за њима жандарми и подофицири, па официри, испред којих је био огрнут пелерином и са штапом у руци пуковник Михаиловић. . .

     Црнпурасти војник Бењамин прогура се до мене. . . “Господине поручниче, видео сам и чуо да ви не симпатишете Љотића“, застао је, а ја га подржах, додавши онако како сам мислио: „Љотић би хтео бити југословенски Хитлер“.

    „Видите, господине поручниче“, продужи Бењамин, „ја сам  Јеврејин и још Немци нису ни окупирали целу Југославију, а мене је већ разоружао потпоручник Ленац. Одредио ме је за кувара и прети ми да ће ме првом згодом отерати. “

    „Па шта ти ја ту могу помоћи?“

    „Молио бих вас да будем у вашој групи“, реће Бењамин и журно оде да га ко не пита шта је са мном разговарао. . .

     На Тари смо се сместили у једној колиби код Ловачког дома. Још нисмо ватру наложили, кад се пред колибом зауставише Дража и Пажин. Били смо  у колиби  у којој је раније била стока и на њој није било врата. Пажин је говорио Дражи:

    „Мартиновић се опет бунио. Неће да носе храну и пртљаг. “

     Дража дрекну:

    „Шта он хоће“, и опсова. Пре него што су ме Живић и Радоман успели задржати, ја искочих из колибе.

    „Зашто псујете, господине пуковниче, поручник Пажин лаже. Ми нисмо могли носити офицрски пртљаг јер смо имали доста и своје хране. Није рекао да је то било ваше наређење. “

     Дража се подбочи на штап па оштро упита:

    „Ко овде командује?“

    „Ви, господине пуковниче. “

    „На своје место и немојте да се то понови, иначе ћемо по ратном закону. “ Окренуше се и одоше ка Ловачком дому.

     Убрзо је жандарм све официре позвао на хитан састанак са господином пуковником. Ватра је већ горела, и није нам се ишло. Наређење је наређење, и зато кренусмо нагађајући о чему ће бити речи. Мислили смо ради обезбеђења. Али Дража нас је изненадио.

    „Господо официри, опет смо обавештени да Немци крећу од Калуђерских бара. Немамо много времена за одлучивање. Треба да се повучемо, да Немци не би направили обруч. Стога се треба поделити у више група и кренути разним правцима. “

     Официри су дисциплиновано чекали наређење ко ће у коју групу и где ће бити зборно место. Нико није постављао питање одакле извештај о Немцима, па смо доцније Живић и ја закључили да је неко морао доћи да јави или је то масло водича који нам је са Митровца побегао. Ми смо се шалили, можда хоће Вежањци (из Заовина) да нас што даље покрену, да им се не бисмо вратили.

     Уследило је наређење. Прва група: пуковник Михаиловић са официрима, жандармима, подофицирима  и Палошевићевим „јуришлијама“, укупно око двадесет. Друга група:Добојски четници са војводом Митром, бројно стање тридесет, и трећа, најмања група: Живић и ја са Зоркићем и пет војника, укупно осам.

     Други део наређења био је оштар, готово претећи, а односио се на забрану било какве борбе са Немцима. Дража је закључио:

    „Борбу са Немцима избећи по сваку цену. . . Нећу да ми на леђа натоварите потеру. “

     Трећи део наређења био је кратак:

    „Зборно место Сувобор кад ко стигне, смештај у колибама и хватање везе. “

     Пошао сам са Митром, рекавши Живићу да ме сачека. Хтео сам још једанпут да видим какви су планови „војводе добојског“. Војвода је окупио четнике и без околишења рекао:

    „Био сам код господина пуковника. Каже да ће нас Немци опколити и наредио је да се пробијамо по групама. Ја, као ваш војвода, више нећу под команду овог пуковника“. Ја се мало тргох. „Ако неко од вас хоће, ено га тамо“, показа руком, „па нека иде слободно. “

      Сви су заграјали:

    „Нећемо, доста нам је војне дисциплине и бахатих официра“, а капетан Ковачевић додаде:“ и пијаног Фрање. “ Зачудих се томе.

     Четници су се већ почели спремати, а Митар позва Жнидаршића па ми пред њим рече:

    „Поручниче, немој бити луд па ићи с њима. Раде ти о глави. Преда мном су малопре говорили да ће те уразумити и ликвидирати. Ево имаш код нас и познаника, па ћемо заједно у Црну Гору“.

     У себи сам одлучио да не идем с овим четницима, није ми се свидело војводино иступање. А још код првог сусрета с њима видео сам да немају одређеног циља. Извукао сам се да ћу се договорити са Живићем.

    „Дођи брзо јер ми крећемо, рече Митар, војвода добојски, кога више никад нисам ни чуо ни видео

     Копкало ме је оно што ми је рекао војвода да је чуо да ће ме ликвидирати, и када сам са Живићем о томе мало поразговарао, зaкључили смо да се то, можда, односи на одвајање наше малене групе. Зашто би им баш нас осам, са једним пушкомитраљезом, сметали. . . Договорили смо се да кренемо зором право на Калуђерске Баре. Тако ми остадосмо на Митровцу.

     Те  ноћи забележили смо промену. Пошто се поздравио с нама, нашу групу је напустио професор Радоман. Рекао је да неће са војводом Митром, али да не зна  с ким ће и како даље. Тако је и онако мала група постала још мања. Остало нас је седам.

     Наша група је белом зором, кажем белом, јер је ноћашњи снег својом белином прекрио Тару, кренула право ка Калуђерским Барама. . . “

     Заробљавање немачког подофицира испод Рудника. - железницом преко Горњег Милановца према Bеограду и даље према СССР, односно Русији По жељи поручника Живића група је отишла према планини Рудник. Успут су по селима видели како сељаци скупљају оружје које је остало од југословенске  војске која је капитулирала, да га преда Немцима по њиховом наређењу. По градовима, као Горњем Милановцу већ су успостављене  немачке окупационе власти а свуда су по селима наставиле са радом старе општинске, а по градовима среске власти. Немачка војска се кретала друмом и да би је напали.

     У својој књизи, Мартиновић наставља:“Највише смо разговарали о томе како да нађемо једну базу, да се смиримо и одморимо. Одједном се Живић сети манастира Враћевшнице. То је била спасоносна идеја. . . Угледали смо коначно и зграду манастира и конака. Како смо банули изненада калуђери су се збунили. . . Истина, уз пут смо војнике поучили како ће  калуђере поздравити са „помоз бог“, па ако су старији, да их у руку пољубе. Збуњени калуђери немадоше времена да чују оно „помоз бог“, већ су, како би се рекло, зинули од чуда откуд сад ова наоружана војска.

     Дочек је текао, отприлике, овако.

    „Ко сте ви и откуда, браћо?“

    „Ми смо део војске која се није предала Hемцима“, одговорио је Живић. „Него, оче игумане, дајте нешто да уморна војска поједе и попије. “    

     Игуман, за кога сам касније сазнао да се зове Јован Рапајић, промрси нешто у браду и ми добисмо кисело млеко и проју. Војнике смо после вечере сместили на сеник, испод кога су, као у шупи, стајале манастирске чезе и пољопривредни алат.

     Истина, када су војници пошли на спавање, игуман је и сам мотао да једе, а како га Живић и ја нисмо остављали, он је и нас позвао на вечеру. Његова вечера је била другачија. Почела је са ракијом, било је ту и мезе, а  завршила се вином.

     Мало-помало, игуман нам је испричао како су Немци већ успоставили власт и сада прикупљају жандарме и полицију. Говорио је о томе како је у Милановцу од 20 часова до јутра грађанима забрањено кретање. Каже како га је позвао и о свему обавестио нови преседник општине Горњи Милановац. Сем тога, цео Милановац је облепљен плакатима са немачким упозорењима и наређењима. За ношење оружја птредвиђена је смртна казна, што посебно нагласи игуман, као да је хтео да види хоћемо ли се ми уплашити.

     Игуман је без устручавања говорио о немачкој сили. . . Кад Живић помену да смо чули да Немци иду на Русију, игуман хтеде да му упадне у реч, али Живић лупи руком по столу и викну:

    „Руја ће њима сломити врат!“

     Игуман Јован мало увуче врат па, као да узима залет, поче поново говорити о немачкој сили и снази, а да у Русији влада „некрст“. Ми се нисмо снашли у разговору о некрсту, а ни игуман у нашимн војностратегијским погледима на рат са Русијом, па смо после бурне расправе, остајући сваки на своме, пошли на спавање. Живић и ја смо се ипак надали да ћемо се сутра споразумети са игуманом Јованом. .

     Јутро је већ поодмакло. Чекали смо доручак. Нисмо придали никакву важност томе што су још за мрака калуђерске чезе отишле према Горњем Милановцу.

     Одједном смо чули зујање мотора. Немци?

     Један од нас је истрчао  и угледавши камион са двадесетак Немаца, довикну: „Бежи“. Поскакали смо са сеника и без доручка побегли у шуму. . . Заноћили смо у шуми. . . Пробудили смо се рано. . . Живић и ја смо решили да се кроз шуму спустимо према  селу Сврачковцу, засеоку села Мајдана, да  са косе видимо шта раде Немци. . . Изашавши на ивицу шуме, одмах приметисмо на путу, стотинак метара од нас, како један Немац нешто ради око мотоцикла. Толики страх, а оно један једини Немац  слободно стоји, тако рећи, усред Србије. Што је превише, превише је. Паде ми мрак на очи, како се то каже, и без договарања рекох Живићу.

    „Штити ме одавде, а ја одох да овог заробим. “

     Повео сам војника Вучковића. Претрчасмо поред једне куће педесетак метара и код брвна стадосмо. Са оне стране потока на путу Немац је и даље радио око мотора.

    „Хенде хох! (Руке у вис), раздерах се толико да сам се готово и сам уплашио од свог гласа.

     Немац се трже, испусти неку алатку из руку. Усправи се и полако подиже руке у вис.

    „Ком хер“, опет викнух ја.

     Немац, подигнутих руку, дође до брвна на потоку, застаде и ја викнух:

    „Форверц!“

     Када је прешао преко брвна, скинуо сам му опасач са пиштољем и тада приметих да се упишао. Гледао ме избезумљено и дрхтао. Поведосмо га ка шуми. Он се толико тресао да је једва корачао.

     Прошли смо поред једне куће где је човек поправљао ограду. Када смо стигли до њега, он се изненада умеша.

    „Шта радите, побогу, хоћете ли да због вас Немци стрељају цело село.

     Погледах га и одговори:“Шта се тебе тиче! Хоћеш ли да и тебе поведемо?“. . . Док смо застали, Немац се и даље тресао. Рекох Вучковићу да га води у шуму и дадох му пиштољ да га преда поручнку Живићу. Трчећи сам се вратио преко брвна до мотоцикла. Тек што сам га гурнуо у јарак, чуо сам како Живић и војници нешто вичу и рукама показују. Тада и ја чух зујање аутомобила. Погледах на ту страну и видех иза кривине једну лимузину.

     Потрчао сам натраг и тек што сам прешао поток, Немци су почели пуцати. Нисам имао куд па сам се зауставио да и ја отворим ватру. Живић, готово истовремено кад и ја, отовори ватру из пушкомитраљеза. Гађао сам и ја. Немци попадаше поред аутомобила. Да ли је који био рањен или погинуо, нисмо знали. После рата, очевици тог догађаја рекоше да ниједан Немац није страдао. То нам је било прво пуцање на Немце, па је и нама, можда од узбуђења, да не кажем страха, мало рука дрхтала, јер са тог остојања не бисмо смели промашити. Немци су престали пуцати па смо мислили,  да су погинули. Престали смо гађати и ја сам дотрчао до Живића. Ипак смо се уплашили од ове прве борбе и са заробљеником кренусмо узбрдо кроз шуму. Није нам ни на памет пало да претресемо и запалимо аутомонбил. . .

     Живић и ја смо саслушавали заробљеника. Немачки смо учили од трећег разреда гимназије и у Војној  академији пет година. Ипак нисмо знали говорити немачки јер је систем учења био такав. Немац је објаснио да припада тенковској јединици и да се зове Ханс. Рекао је да је родом из Дрездена. Када смо га питали шта му значе сребрни ширити, рекао је да је  „унтерофицир“, и тада, као да се нечег сетио, променио је држање. Успели смо још сазнати да његова јединица, по наређењу „фирера“, креће на Русију. Ханс је одушевљено причао како је у „Совјетунион“, у Русији, преврат, како је Молотов убио Стаљина и да је њих Немце позвао да тамо успоставе ред.

     Настојали смо да добијемо што више података и да проверимо приче о великим немачким губицима у Грчкој, али узалуд. Ханс се час правио да не разуме, час би рекао како је он подофицир Рајха и да по ратном праву не мора давати податке. Имали смо доста муке док смо га разумели.

     У једном тренутку Ханс се толико охрабрио да је рекао како смо ми његови заробљеници. Потегао сам да га ударим кудаком, јер ме је та његова глупост изазвала, али ме је Живић задржао. Ханс се уплашио да ће добити батине па је почео викати:“Југославија капитулирт“. . .

     На крају смо одлучили да Немца пустимо. Претходно смо написали писмо на нашем језику, запретивши команданту места осветом ако буде малтретирао грађане. . . Било је већ јутро  када се заробљеник упутио према друму. Сваки час се окретао, ваљда не верујући сам себи да се спасао – мислио је да ће ипак неко пуцати у њега. . .

     Око подне смо приметили како Немци на друму испаљују ракете и у три колоне крећу према шуми у којој смо били и Руднику. . .

     Срећом почела је јака олуја и, како то у планини бива, зачас се небо зацрнело. Невреме је трајало сат-два и Немци су се повукли у Милановац. . .

     Разговараlи смо о немачкој потери и закључили да се пребацимо на Сувобор. . . Сишли смо у село Мајдан по храну и водича. . . Тек у зору смо се поделили у две групе и прво је моја група кренула преко друма, али су нас Немци опазили и препуцали. Чекали смо Живића, али он није прешао за нама. . Заноћили смо у једној кући. Сутрадан када је требало кренути даље јавио ми се војник Драгослав Поповић да је болестан, имао је брух, и да не може даље. Опет смо се смањили за једног. Остадосмо Зоркић, Никола Вучковић и ја.

     Успут смо се договорилио, да када нађемо  пуковника Михаиловића и остале, да им ништа не говорио о Немцу кога смо ухватили а после пустили.

     Око 26. маја 1941, на Сувобору смо  наишли на Фрању Сеничара.

     Потпоручник Ленац, Михаиловићев делегат у Београду. -„Сеничар је, као и ја, био подоста зарастао у браду, само је његова била жута а посебно су му од дувана били жути бркови. Своју маринску униформу заменио је војно-четничком, па је и на глави имао шубару са кићанком. На раменима  је прикачио звездице чина наредника. Униформа је била од Палошевићевих војника. Униформа му уопште није пристајала, а целу ову опрему допуњавала је мртвачка глава са укрштеним кpстима, начињена од посребреног метала, која је сијала на шубари изнад средине четвртастог чела.

     Фрањо Сеничар је са једним жандармом био патрола на извиђању по задатку.

    „Осматрамо сувоборски пут да нас не изненаде Немци од Горњег Милановца преко Брајића“, рекао је. Мало из хвалисавости, мало што је био припит, Фрањо је на моја питања, и не осетивши, почео да пребројава цело равногорско друштво.

     Изоставио је Ленца и Шијачића.

    „А шта је са потпоручником Ленцом?“ упитах.

    „Отишао је у Београд“.

    „Како у Београд?“

    „Па послао га је господин пуковник да иде по новац код надлежних. “

     Када сам га упитао да ли ће се Ленац враћати на Равну гору,  Фрањо је одговорио:

    „Вероватно неће. Он је одређен за нашег делегата у Београду. “

     На Равној гори. После овог подужег разговора са Сеничаром, који је као узгред поменуо и генералштабног потпуковника Драгослава Павловића који је завршио „ратну школу“ у Француској, поручника Нешка Недића и Воју Поповића  као нова лица, кренусмо сви стазом кроз дивну храстову и букову шуму која се звала Равна гора. Ишао сам да се придружим Дражи Михаиловићу ради борбе против окупатора, али то је била само жеља и нада.

     Цео тај велики простор служио је као испаша за стоку свим селима која су окруживала сувобор. Пашњаци и ливаде на Равној гори и у околини били су ввласништво породица Дамњановића, Томовића и Ћировића из села Коштунића, Теочина и Планинице. Они су ту имали своје колибе, а неке од њих сада су запосели незвани гости.

    „Како ви прођосте на Тари код Калуђерских Бара, и како стигосте довде ?“ упитах Фрању.

     Фрањо као да је заборавио да нам је пуковник Михаиловић пред растурањем на Тари саопштио да смо опкољени од Немаца.

    „Прошли смо лепо. Они сељаци из Заовина су нас лагали, а водич нам је побегао. Пуковник нас је водио по карти. Ноћу смо путовали, а дању смо се одмарали и хранили. “ Фрањо је продужио да прича како је био у претходници и да је први стигао на Равну Гору. „Сместили смо се у колибама, а пуковник је негде дан раније отишао, наредивши нам да чекамо. Два дана смо живели у страху да никад више нећемо видети пуковника, а онда нас озари сунце. Дође Дража весео и раздраган: Јунаци, овде ћемо се сместити, рече. И ето, и ви ћете кроз пола сата видети где смо се улогорили. “

     Полако. ногу пред ногу, благо се спуштајући, ишли смо кроз шуму. Одједном кроз дрвеће угледах крчевину. Две колибе, од којих једна полуозидана. Доњи део од камена а горњи од тесане грађе.

    „Ово је колиба Михаила Дамњановића“. Показа Фрањо. „У њој су смештени Дража и официри. Ту је „горњи штаб“, додаде Фрањо, и тако сазнадох да су назив „штаб“ из Заовина унапредили у „горњи штаб“, који смо ми у међусобном разговору касније називали „горњи дом“.

    Шта ће вам та брадурина? Хоћете ли да вам се вашке излегу? По надлежности, Фрањо је известио потпуковника Павловића, да би ме он после тога пријавио Дражи. Павловић је био ниског раста, мало дебељушаст и проћелав. Већ за оних неколико минута док сам му се представљао, више пута је брисао ознојено чело. Видео сам, када је кренуо у просторију где је био пуковник Михаиловић, да Павловић има на ногама прекрасне чизме од црвенкасто смеђе коже.

     Када је после неколико минута отворио врата, позва ме:

     „Господине поручниче, уђите!“

     Изненада осетих извесну трему. Можда због службеног тона, а и зато што сам знао да сам добио наређење да дођемо на Сувобор па отишли на Рудник. Сем тога, сигурно ће ме питати за Живића.

     Дража је седео за столом на коме  је била карта састављена од неколико секција. Нагнут над том картом, срачунато заузет, није ме одмах погледао. Дозволио је да ја изговорим целу реченицу

   „Господине пуковниче, јављам се на расположење пошто сам извршио наређење које сте нам издали на Тари. “

     Не подигавши се, Дража извади лулу из уста и одсутно погледа на чаше и флашу  са ракијом, које су стајале на крају стола. Затим му лице постаде одједном строго и оштрим гласом упита:

    „Да ли ће бити баш тако? Ја сам наредио да идете право и у највећој тајности на Сувобор. “

     Мене подиђоше неки жмарци. Шта је сад ово, помиских.

Срећом, недоумица не потраја дуго.

    „Сећате ли се, Мартинивићу, вашег испада на Тари?“ и надаље оштрим гласом упита Дража

     Мени лакну.

    „Господине пуковниче, тада сам био револтиран на пуковника Пажина“, одговорих.

    „Убудуће водите рачуна“, Дража ме готово прекиде, „јер нећу дозволити никакву недисциплину. Иначе, радиће војни суд.

     Очекивао сам нешто горе па са олакшањем одсекох:

    „Разумем, господине пуковниче!“

     Дража је изгледао као мало  расејан, и ја, осетивши мирис шљивовице, помислих: „ И он је, као Фрања, под гасом. “ Поправивши наочаре, упита ме:

    „Шта ће вам та брадурина? Хоћете ли да вам се вашке залегу?“

    „Господине пуковниче, молим вас да ми одобрите да носим браду јер сам се зарекао да се  нећу бријати док Немце не истерамо из наше отаџбине или док не погинем. То је мој завет, а ја ћу водити рачуна да будем уредан. “

     Сада не треба водити борбе, морамо се организовати. -Повукавши два-три дима из луле, Дража рече као за себе: „Добро, видећемо то доцније. “ Затим је тражио да му причам шта сам радио ових двадесетак дана.

     Почео сам опширно да причам од прославе Ђурђевдана на Калуђерским Барама све до Рудника. . . Сетио сам се и да кажем да смо, придржавајући се његовог наређења, избегли борбе с Немцима

     Дража је опет повукао неколико димова, па је више пута поновио да сада не би требало водити борбе.

    „Морамо се организовати“, рекао је и поново ме погледао, а глас му опет постаде строг. „Ми смо овде чули да су на Руднику вођене борбе. “

     Лутајући, и ми смо често слушали овакве и друге гласове па му мирно одговорих:

    „Свашта се чује, али се мало шта види. Тако смо ми господине пуковниче, чули да Немци иду на Русију и да је Молотов убио Стаљина, па је позвао Немце да тамо направе ред, “

     Михаиловић живну и покрену се као да жели устати, али остаде да седи. Опет протрља наочаре.

    „Ко то прича?“ упита.

     Ја се тргох, јер умало да се не издадох и не помену заробљеног Немца, али мирно рекох.

    „Сељаци, највише они који долазе из градова. “

     Дража ме још упита да није на Руднику водила борбу група војводе Митра.

    „Нисмо наишли ни на какву групу, нити смо чули за борбе на Руднику. “ У себи помислих, зар је могуће да се чуло за оних неколико испаљених метака и једног заробљеног Ханса, па закључих да то није могуће јер су и питања господина пуковника потпуно неодређена.

     Као за себе, Дража понови „да не треба водити борбе“ и као да се сети да сам ја ту присутан, нареди ми да позовем потпуковника Павловића, додавши да ћу од Павловића добити сва упутства.

     Добивши дозволу да се удаљим, изашао сам и, пролазећи кроз предсобље, саопштих Павловићу да га позива  господин пуковник Михаиловић.

     Изашао сам пред кућу где су седели, из моје групе, Зоркић и Вучковић окружени радозналим официрима. Бојао сам се да случајно не одају шта се све дешавало с нама па сам им се придружио. Нисам хтео да говорим док нисам чуо шта су све до сада испричали њих двојица. Међутим, мој страх је био безразложан, јер је њих двојицу већ доста тога везивало са мном. Испричао сам пред целом групом шта сам разговарао са господином пуковником, тако да сам Вучковићу и Зоркићу дао на знање да наш договор и даље важи.

     Почео сам причу о одласку Немаца на Русију, кад ме позва потпуковник Павловић да ми изда упутства. Упутили  смо се према једном вењаку поред Михаилове колибе.  Ту је био сто од тесане грађе а око њега клупе. Око вењака било је поређано доста пањева, од којих су неки велики служили и као столови.

     Официри који су после рата емигрирали у Америку, међу којима и мој класни друг Јакша Ђелевић, овај простор су у својим написима називали „зеленим салоном“. Ускоро сам видео да и овај вењак и шумски столови око Михаиловићеве колибе, у којој се, како рече Фрањо, сместио „горњи штаб“, служе за седељке, на којима се уз пијуцкање шљивовице, које је увек однекуд било, развијале разне стратегијске мисли, тј. разна надмудривања, а највиише су служили да се играњем убије време. Само понекад пуковник Михаиловић је овамо позивао официре на састанке да би издао нека наређења или одржао какву говоранцију о ратној ситуацији и нашој улози у њој.

     Конспиративно стварање организације. -Павловић није дозволио другим официрима да се придруже нама двојици, управо их није позвао. Иако сам све испричао Дражи, Павловић се подробно интересовао о Живићевој и мојој групи. Морао сам све поновити, а Павловића је посебно интересовала вест да је Молотов убио Стаљина и желео је да зна од кога сам то могао чути. Нисам се дао збунити. Када ме је питао за Живића, једноставно сам скратио причу, рекавши да је сигурно отишао к жени, за коју се надао да је у његовом селу Реснику код Крагујевца.

     Павловић је прешао на излагање задатака, а они су, отприлике, били ови: сви морамо да се ангажујемо у раду на организацији по селима и у градовима; треба пописивати све подофицире и официре, како активне тако тако и резервне, који су избегли заробљавање и крију се код својих кућа; потребно је организовати службу обавештавања како бисмо могли овде мирно седети и радити. Павловић је говорио да већ постоје добре везе са Београдом и да је наша пропаганда таква да се свуда прича о „шумским“, како он назива ову групу. Тај назив сам тада први пут чуо. Заставши мало да би постигао бољи ефекат, Павловић ми рече како пуковник Михаиловић има овлашћења од краља.

     Нисам имао разлог да у то не поверујем, али сам се после неколико дана уверио да ствари стоје другачије. У тренутку када је Павловић рекао да Дража има овлашћења од самог краља, усудио сам се да поставим питање:

     „Хоће ли ускоро бити борбе с Немцима?“

     Павловић се мало збунио и да би добио у времену, позвао је наредника Гојка Ајваза да донесе ракије. После тога је употребио доста речи да ми објасни како нас неће напустити Савезници и да још није време за борбу.

    „Ми се сада морамо законспирисати, јер би нас свака војна акција одала, а за организацију је потребно да будемо стално на једном месту. Треба везе похватати и треба се прво у народу учврстити. Ми се нисмо предали и видећете какав углед у народу уживамо. “

     Да би се што пре извукао, скренуо је разговор на моју браду. Та моја брада је увек била на нишану, и то према потреби. Час је било добро што имам браду, час је некоме сметала. Неколико месеци касније, када сам био у сваком погледу далеко од Равне горе и кад сам обријао браду, баш они којима је сметала моја брада, узели су је за свој симбол, али не као знак жалост за изгубљеном отаџбином, већ да би изгледали страшније када су извршавали разна недела над народом.

    Гибаница је за официре из Горњег штаба. -Павловић се присети да нама тројици није одредио место боравка и начин исхране, па ми рече да се обратим капетану Узелцу. Има крај „доњег штаба“ мала колиба у коју се можемо сместити, рече Павловић. Тако сазнадох да поред „горњег“ постоји и „доњи штаб“.

     Угледавши наредника Гојка Ајваза како носи боцу ракије официрима који су седели подаље од вењака, Павловић га позва и нареди му да зовне капетана Узелца.

     Прилазећи, Узелац поздрави својом кратком чупавом руком.

    „Тарасе“, ослови  Павловић интимно капетана, „нахраните добро поручника и његове људе. “

    „Разумем, господине потпуковниче“, одговори Узелац, али у његовом гласу било је доста интимности а и држање није личило на „став мирно“, јер је стајао заденувши палац у џеп на чакширама. Окренуо се као лађа и пошао према другој мањој згради – вајату.

    „Можете бити слободни, господине поручниче“, рече ми Павловић

     Дигао сам се и оштро поздравивши уз уобичајену фразу:“Разумем, господине потпуковниче“, кренух за Узелцом.

     Узелац из оног масног џепа извади повећи кључ и позва једног жандарма који је био његов магационер. Откључавши вајат, пренесе наређење на жандарма, додавши да нам да хране за три дана.

     Ушао сам са жандармом у вајат и дао знак Зоркићу и Вучковићу да приђу. Вајат је био крцат земљаним и дрвеним посудама пуним сира и кајмака, а на полицама је било неколико великих печених хлебова и проја.

     Висиле су ту и пршуте и сланине. Тако нешто нисам одавно видео. Хтео сам да запитам одакле им све то, али се предомислих. Ако питам, може ми дати мање, а даде ли ми мало, боље је да тражим још неголи да питам одакле све то.

     Жандарм ме одмеравао као да је оцењивао колико могу појести и као да је то множио у својој глави са три човека па још са три дана. Онда дохвати повећу проју, један заструг сира и један кајиш сланине. Био сам задовољан. Поглед ми се ипак задржа на тепсијама које су стајале на полицама као на почасном месту. У њима су биле гибанице. Видеши да гледам гибанице, жандрм рече да је то за господу официре из „горњег штаба“. Упитах а шта ћемо следећих дана, на шта магационер додаде врећицу кукурузног брашна и рече да му дам једну торбицу па ћу добити пасуља.

     Рекох Зоркићу да испразни Вучковићеву торбицу, коју потом напунисмо пасуљом.

     Пришао нам је Узелац да види јесмо ли подмирени и рече да му се сутра јавим да регулише начин исхране. Нисам се обрадовао када је рекао да ће нам давати новац. Имао сам лоше искуство већ до сада са набавком хране за новац. Готово да нико није хтео да прима новац, јер, рекоше, више ништа не вреди, поготово у овој планини. . .

     Испред Михаиловићеве колибе и вајата била је тишина. Официри су се некуда повукли. Био је ведар мајски дан, а подне превалило. Сео сам са Зоркићем и Вучковићем да ручамо и разгледао кућу коју је запосео пуковник Михаиловић Видео сам да Михаилова колиба има горе три просторије. Касније сам сазнао да је у почетку две просторије заузимао начелник штаба тј, горњег штаба, а једну мању, у којој ме је и примио, заузимао је Дража. Ту је и спавао. Трећу је заузимао Бењамин за официрску кухињу. Касније су доњи део зграде, који је делимично био укопан и служио за крупну стоку, преуредили и ту сместили официре, углавном само због спавања, јер су цео дан били на другим пословима, било да су се картали или су ишли на терен по задацима.

     Приметио сам да је у вајату, као  војничка  „душема“, био постављен лежај за капетана Узелца. То је била интендантура.

     Иза Михаилове колибе, вењака и вајата пружио се повећи шљивик. Цела ова крчевина могла је имати око две стотине метара у дужини и педесетак у ширину. Уоколо свугде висока и густа стара букова шума. Мало подаље чуло се блејање оваца па сам оценио да на око 300 метара даље у шуми има још једна колиба.

     Смештај на Равној гори и исхрана. -Преко крчевине водио је наниже пут, боље рећи, траг од кола на којима су сељаци из шуме извлачили дрва за огрев или у села извозили само сено за зiмску прехрану стоке. После ручка тим путем смо се упутили и ми да се сместимо у колибу Ратка Томовића, коју нам је одредио потпуковник Павловић и која је била око 500 метара даље.

     До колибе, одакле смо чули блејање оваца, требало је ићи навише. Баш тих дана пуковник Михаиловић је ту колибу одредио за смештај, како су говорили, радио-станивце. Ускоро ће се видети каква је то радио-станица.

     Зоркић, Вучковић и ја ишли смо без речи. Као да је сваки у глави сређивао своје мисли. Вучковић, млад, здрав и снажан војник, одрастао поред бугарске границе, и поред многих искушења његових предака, био је довољно патриота да не напушта ово наше друштво, ову групу која се овде, судећу по свему, окупила без циља. Надао сам се да ће ми пуковник Михаиловић већ у првом разговору нешто рећи. На Тари је обећао да ћемо добити даља наређења. Мени је онако узгред, више као за себе, рекао „да не треба водити борбе“, а потпуковник Павловић ми је о томе одржао читаво предавање.

     Стигли смо до колибе. У ствари, ту су биле, једна поред друге, две колибе. Мања, нова са подрумом, али још недовршена, тек што је озидана и покривена. Подрум је био намењен за смештај ћумура док га домаћин не прода на пијаци у граду. На стотинак метара испод колибе текао је поток Граб.

     До смо ишли пречицом, преко потока који је извирао из такозване Мокре пећине, наишли бисмо најпре на колибу Срећка Томовића, Ратковог брата од стрица, који је био богат. Та колиба је имала два оделења а између њих је простор са огњиштем. Ту је била смештена подофицирска група за коју потпуковник Павловић рече „доњи штаб“.

     Као да су нас очекивали, дочекаше нас радосно готово сви подофицири. Били су ту наредник-водник Божо Перовић, наредници Митар и Сава (Босанци), Фрањо Сеничар, жндармеријски наредник Ђуро Станковић, жандармеријски каплар Благоје Ковачевић и још тројица жандарма, који су нешто касније упућени некуда на терен.

     Разлика између њиховог држања и оних у „горњем штабу“ није могла остати непримећена. Доцније ћу видети да на свако појачање групе нису сви гледали истим очима.

     Одмах су нас понудили дуваном, а то је био високи степен добродошлице. Почела су наизменична питања како је ко прошао од растанка на Тари.

     Перовић је био убеђен да су се једва пробили кроз немачки обруч. Прећутао сам да ми је Фрањо рекао да није било Немаца и да су сељаци из Заовина све измислили. Перовићево причање је било убедљиво, тако да ми је било жао разуверити га.

     Поред колибе Срећка Томовића била су четири пласта сена. Упитах Перовића можемо ли користити сено за лежање.

    „Зашто то питате, сада смо ми овде газде. “

    Тек тада ми паде у очи да код колиба нисмо видели ниједног сељака ни чобанина. Упитах Перовића где су чобани, а он ми одговори да су сви са стоком избегли одмах по доласку групе. Говорили су да су Немци предвидели строге казне за све који прикривају оружје.

     „Неће то потрајати дуго“, продужио је Перовић. „Господин пуковник је предузео мере и већ су сељаци почели да нам долазе и доносе храну. Нас називају `шумски` и све више нас поштују. Када им господин пуковник говори, гутају сваку његову реч. “

     Прва моја равногорска ноћ полако је падала. Оштар планински ваздух спуштао се са Сувобора и нас тројица пођосмо међу пластове  мирисног сена да се одморимо, препустивши сутрашњицу сновима.

     Јутро је тек почело да свиће. Осетих инстиктивно да неко стоји изнасд мене и пробудих се у том тренутку. Махинално дохватих пиштољ, кад се огласи Фрањо.

    „Не бојте се, господине поручниче. Ја само посматрам вашу браду, косу и бркове. “

    „Немојте се шалити, наредниче“, рекох, „човек би могао онако из сна и да убије.

     Сеничар је развукао уста у неки неодређени осмех и извадио кутију са дуваном па почео да завија цигару.

     Видео сам да има неке намере па причеках да се изјасни.

     „Како вам се свиђа горе?“ упита ме Фрањо.

     Помислио сам да ме провоцира па упитах:

     „Где горе?“

     „Па горе где смо се срели“, и додаде:“Има колиба, има сира, а нађе се и по која чобаница. Рат је, господине поручниче. “

     „Не мислим сада о тим стварима, господине наредниче“, рекох готово службено.

     „Немојте тако. Променићете и ви, као и други мишљење. Тако је говорио и поручник Пажин, а сада иде чак до Тометина Поља. Пешачи више од два сата до школе у селу. “

     Да ли си ти и ноћас био горе на обезбеђењу.

     Он ме погледа као да сам дошао са другога света.

    „Какво обезбеђење? Ноћу имамо само једно стражарско место пред кућом где спава господин пуковник кад је овде. “

     Погледах га упитно, али не усудих се да га питам зар пуковник Михаиловић није стално на Равној Гори.

     Колиба Ратка Томовића готово да је била на самој ивици шуме – Равне горе, на коси између потока Граба и једног малог поточића, који мора да је извирао негде близу јер преко њега нисмо прешли кад смо долазили овамо.

     Са ивице шуме пружао се поглед на ливаду према брду Игришту, које је било начичкано колибама. Дим се извијао из колиба бео и плавичаст. Све је то удаљено од потока Граба око један километар, па су се могле видети људске прилике како се врзмају око кућа. Нисам знао да ћу и сам кроз који дан ићи од колибе до колибе и молити за храну, да ћу тешко налазити по који килограм брашна и пасуља за оно мало новца који ћемо добити за исхрану.

     Гледајући према потоку, чије се жуборење у ово рано јутро јасно чуло, паде ми на памет да овде направимо брану и да се купамо и перемо, што смо ускоро и остварили. . .

     Већ сам се навикао да жандармеријског капетана Узелца или, како су га овде сви звали, Тараса, нађем увек у нарочитом стању. Овога пута, Узелац је био, као увек, мало припит, а било би боље рећи да никад није био потпуно трезан. . .

     Ваљда се зато није одмах ни сетио због чега сам дошао. Кад сам га подсетио, почео је нешто бројати а онда оде до оног истог сандучета из кога ми је дао плату у Мислову, кад сам први пут срео групу Драже Михаиловића. Отворио је сандуче и пружио ми једну нову папирнату стотинарку. Погледа ме па рече да је то за нас четворицу (Вучковић, два војника и ја) за десет дана. Ја сам га забезекнуто гледао, а он, заплићући језиком, поче да ми објашњава како новаца нема, а уста све више, сваком по два  и по динара дневно, треба стегнути кајиш. Очајање које осетих што зависим од њега изазва у мени тако дубоко незадовољство да сам тај поступак једва отрпео. Касније сам проверио да ли Дража Михаиловић зна за ово и добио одговор да је то његово наређење.

     Изишао сам без поздрава, питајући се све време зашто му не вратих и оних сто динара. Својим војницима нисам хтео објашњавати како сам прошао, а они, видећи ме љутитог, нису ме ни питали. Ипак ми приђе Вучковић, држећи једну повећу и подебљу цигару, био је то дуван завијен у новинску хартију, и упита ме шта је било.

     Ја му испричах да цео дан треба да се храни за два и по динара, а још пре него што смо дошли на Равну гору, тражили су нам за килограм пројног брашна и по седам динара. Овде ће бити сигурно још и скупље.

    „Ма немој да бринеш, господине поручниче, снаћи ћемо се ми већ некако“. . .

     Два војника, која смо добили уместо Зоркића, били су Личани. Један се звао Дане, као многи Личани. Причао нам је како је једва избегао јер су се појавиле  „усташе“ и Србе одводе у затвор. Овај наш Дане радио је као носач у Загребу па је успео преко познаника на железници  да избегне најпре у Београд, а на Равну гору довео га је један официр који се затим вратио у Београд. . . .

     Када сам се мало смирио, отишао сам у подофицирску групу да видим какво је њихово искуство са исхраном. Изненадио сам се када сам сазнао да подофицири добијају по седам динара дневно,  готово три пута више. Међутим, они се нису много бринули, причали су причу коју сам већ чуо од Фрање Сеничара. Чини ми се да снабдевање углавном зависи од тога како се ко снађе у околини, прво ближој, по колибама, па онда у даљој, по оближњим селима. . .

     Прилике на Равној гори. -Ако бих хтео да дам праву слику онога шта се тих дана радило на Равној гори, могло би се то овако описати:

     Да почнем од главе. Од наредних три-четири дана, пуковник Михаиловић је провео у Струганику два дана.

     Потпуковник Павловић не напушта логор, већ иде од једног до другог и само разговара.                             Пред „горњим штабом“  стално по неко игра карте. Ако је присутан и наредник Фрањо, игра се обавезно у новац.

     Мајор Палошевић често иде у Горњи Милановац, а његови официри Мешковић и Илић нешто извиђају код Весковића колиба,

    Пажин, кад се укаже прилика, иде по задатку у Тометино Поље код учитељице. Истина, после неколико дана чуо сам да преко те учитељице треба да Ленац пошаље паре.

     Капетан Рељић је имао најтеже задужење, да по околним селима, рекао бих, агитује за храну, јер то није било прикупљање намирница, већ наговрање људи да донесе храну на Равну гору за војску која не признаје капитулацију и коју су све чешће називали „шумски“.

     Ових неколико жандарма морали су појединачно ићи до жандармеријских станица, прво у најближој околини, а после све даље, ради повезивања и придобијања жандарма, причајући им како пуковник, кога су често називали и генералом, има овлашћења да их стави под своју команду.

     Павловић је и мени обећавао да ће ме обријати како бих и ја пошао по селима, јер задатака има много, а нас мало. . .

     Једном приликом, кад сам се купао са  Божом Перовићем, похвалио ми се како су он и Узелац, када су са Таре дошлина Равну гору где су сви остали а само су они  ишли са господином пуковником у Струганик и како су пред вече дошли пред кућу војводе Мишића и како су се Михаиловић и војводин син Александар Мишић срдачно поздравили. . .

    За акције према Немцима још није време. -Једнога дана све нас је позвао пуковник Михаиловић. . . Када  му је пуковник Павловић рапортирао, рекао је:“Господине пуковниче, у строју има седам официра, седам подофицира, четири жандарма и шест  војника“. Био је одсутан поручник  Пажин,  ађутант Михаиловића.

     Михаиловић, кога су почели називати Чича, је говорио о војводи Мишићу и војнополитичкој ситуацији, а на крају је казао да се не врше никакве акције према Немцима јер зато још није време. .

      Гојко Ајваз, који је радио код капетана Узелца и био благајник, рекао ми је једном приликом да је, из Београда,  Ленац послао 2, 500. ооо динара. Да ли је та сума била толика? Сигурно је била већа, јер пред нама су у оваквим случајевима увек скривали право стање да не бисмо тражили повечћање за исхрану. . .

     Напад Немачке на Русију и реаговање пуковника Михаиловића. -Сутрадан ујутро отишао сам до Саше (који је радио на радиостаници)да видим није ли uхватио какве нове вести Радио-Лонона. Саша и Светозар су скушали „Сендер Белград“. . .

      Нешто није било у реду. Или је Радио-Лондон престао да емитује, или се пријемник покварио. Саша је волтметром контролисао клеме и спојеве између појединих цеви да види је ли апарат исправан. У једном тренутку је загрмело, како се то каже, јер је потенциометар био постављен на највећу јачину. Саша је преводио. Ванредно саопштење, „Сондермелдунг“, а затим: „Морген ум 6 Ухр“, Саша је одмах преводио даље: „одговарајући на нападе Црвене армије, немачке чете прешле су. . . “ и тако је поводом немачког саопштења о нападу на СССР остало у сећању више узбуђење неголи сам текст. А онда су затрештали Хитлерови маршеви. Нас тројица смо се згледали.

     Одједном, као да смо неком опругом одбачени, скочили смо и повикали:

    „Немачка напала Русију!“ Вичући и понављајући то, трчали смо према „горњем штабу“. Низбрдица нас је повукла и изгледало ми је да летимо, а не да трчимо. Пред Михаиловом колибом нашли смо доста официра. Ја приметих Тараса и наредника Гојка, али се незауставих, потрчах ка „доњем штабу“, ка колибама Ратка и Срећка Томовића. Дохватио сам пушку и почео пуцати од неке неодређене радости, као да је тај напад Немаца на Русе био и немачки и Хитлеров крај.

     Подофицири и официри су прихватили и пуцњи су одјекивали Равном гором. Била је то прва пуцњава на Равној гори, али, као што смо се обрадовали, тако нам је то брзо и пресело.

     Ускоро се од „горњег штаба“ зачуло: „прекини паљбу!“

     После  више пута поновљеног наређења, престало је пуцање, да би убрзо стигло наређење да се сви окупимо код Михаилове колибе.

     То је значило рибање пред „горњим штабом“. . .

     Из Михаилове колибе изашао је потпуковник Павловић и рекао нам да сачекамо да нам господин пуковник одржи говор. Затим је спровео праву малу истрагу о томе како је дошло до пуцњаве кад се зна да је пуковник изричито наредио да се, у  интересу тајности, не сме ни метак опалити. . .   

     Када се појавио Михаиловић, Павловић нам нареди да се постројимо. Док смо се постројавали, пуковник је ставио наочаре и погледао у цедуљу која му је била у руци.

     Мало се по војнички испрсио, да би се одликовање Белог орла боље приметило, па приђе строју да прими рапорт.

     Одмах сам приметио да је изостало оно уобичајено „помоз` бог“ и по изразу лица и укоченом држању видело се да је љут.

     Пре него што је почео да говори, упита ко је први пуцао.

    „Ја сам почео први, господине пуковниче“. Стајао сам у првој врдси четврти или пети, и када ми је Дража прилазио, имао сам утисак да ће ме и физички напасти. . .

     Дража ми се унесе у лице и кроз стиснуте зубе рече: “Шта је вама, поручниче?“ „Сутра да ми дођеш на рапорт“. Михаиловић се измаче неколико корака испред строја и упути свима исто питање: „Шта вам би, побогу, да пуцатае? Јесам ли ја забранио да се пуца? Ми овде живимо у конспирацији и нико не сме ни метка да опали! Ако  се то још једанпут понови, под војни суд ће свако ко прекрши наређење“. . .

     Потом је погледао у ону хартију мало одахнувши и почео да говори, можда и више од пола сата. . .

     Пошто нас је изгрдио због недисциплине, Михаиловић је. . . рекао, отприлике, да смо преуранили са радошћу, јер нам мора бити познато да су Немци јака сила која је окупирала целу Европу. Да бисмо се радовали немачкој пропасти, морамо чекати да видимо како ће се развијати ситуација на фронту. Русијом владају безбожници, рече, и руски народ ту власт не воли. Треба чекати да се Руси и Немци  искрваре, па када Енглеска и Америка ударе преко Турске (не знам зашто преко Турске, али баш тако је рекао, додавши: с леђа), онда да и ми кренемо.

     Највише је говорио о томе како морамо брже него до сада да се организујемо и да више не може бити оних који то неће. На крају није заборавио да понови да сада није време за борбу, већ да треба радити, а недисциплину неће трпети. Ми смо примили на себе историјску одговорност и морамо истрајати у оном што смо започели, завршио је Дража, не објашњавајући шта смо то започели. . .

     Била је недеља по подне. Обично би дошло неколико сељака, како су овде говорили, угледнијих, да нешто чују. Да ли су чули за напад на Русију или нису, али било их је више него обично. Чувши пуцњаву, убрзо су сазнали зашто се пуца па су хтели да и од господина пуковника чују коју реч.

     Дража је седео замишљен пред колибом, и вењаку, „зеленом салону“, а лула није престајала да му дими. Као да му је неко покварио планове или као да га је дубоко дирнула нова ситуација, па дубоко размишља. Са неким сељацима, који су имали одликовања на грудима, разговарао је и појединачно.

     Када је пришао групи сељака, руковао се са свима, што није увек чинио. Тада је углавном понављао оно што смо и ми већ чули. Одговорио је на неколико питања о Русима па и на оно које му је један солунац поставио:“ Хоћемо ли сада ударири на Немце?

     Дража је прво упитао тог солунца на ком је фронту био, па је онда рекао: „Знаш ли када смо ми прешли у офанзиву на Кајмакчалану? Ето, видиш и сам да сада није време. Треба  сачекати“. . .

     Очекивали смо са радозналошћу и нестрпљењем да се врате неки од официра који су пошли, како смо ми мислили, да извиде ситуацију.

     Немци и Аћимовићева полиција хапси комунисте. -Први су се вратили Нешко  Недић и Воја Поповић. . . Они су причали да Немци хапсе све комунисте и Јевреје. . . Ако Немци хапсе оне комунисте из Ваљева које познајем“, рекао је Воја, „неће много погрешити јер нису ни смели остати на слободи“. . .

     После доручка отишао сам у „горњи штаб“ да видим има ли каквих задатака за моју групу. Тамо сам нашао поручника Илића и  Мешковића како у „зеленом салону“ пију кафу. И мене понудише једном шољицом, а Мешковић рече да је ово „Београђанка“.

     Успут упитах како живи народ у Београду.

     „Не питај. Страшно, црна берза, страх од Немаца, рушевине“.

     Михаиловић је у вези са шефом комесарске управе Миланом Аћимовићем. -Мешковић је причао како је имао задатак да успостави везу са Костом Пећанцем. Нико не зна где је, а пуковник намерава да га стави под своју команду. Задужио је неке људе и Ленца да пронађу Пећанца како би се успоставила веза с њим.

     Упитао сам намерава ли Ленац натраг на Равну гору. Мешковић ми је одговорио да Ленац има задатак да прикупља новац и да нема изгледа да ће више долазити на Равну гору. . . .

     Уместо да добијем задатак за моју групу, пошао сам са Илићем и Мешковићем на Сувобор.

     Нема опасности“, рече Илић. „Синоћ нам је Павловић причао да су у Београду ангажовани неки виши официри и командант жандермерије да се код комесара Аћимовића заузму за нас. Ускоро ће на Равну гору доћи и командант жандармерије, пуковник Тришић, да поздрави пуковника Михаиловића. “

    Мешковић је додао да се и сам уверио да у Београду Немци и наши агенти врше претресе по кућама и патролирају по улицама.

     Иста ситуација као и у Ваљеву, о чему нам је причао Нешко Недић. . . .

     Поручник Пажин, ађутан пуковника Михаиловића, чије понашање према мени није више било онако набусито, затражио је од мене два војника који ће са два жандарма да буду на сталној стражи пред „горњим штабом““, тј пред Михаиловом колибом, где је боравио и радио пуковник Михаиловић. Одмах сам одредио једног Босанца и једног Личанина да се јаве поручнику Пажину. За командира ове страже био је одређен жандармеријски поднаредник Милутин Јанковић.

     У „зеленом салону“, под вењаком, ситуација је била као и пре напада Немаца на СССР. Горела је карбидна лампа и при тој блештавој светлости официри су се картали и пијуцкали расхлађену ракију. На  Равној гори било је доста извора а и потоци су били хладни, па је било лако расхладити шљивовицу. Мезе је обезбедио Милојко Узелац Тарас, чији је вајат увек био пун.

    Потпоручник Ленац из Беогрaда шаље новац Михаиловићу. -То вече капетан узелац ми је дао хиљаду динара, а Пажин је рекао да је донео новац опет од учитељице из Тометиног Поља. Додао је да је ред да и ја као официр могу понешто да купим као и они у „горњем штабу“.

     Нашалио сам се и упитао га зашто му учитељица даје толики новац, на шта ми је он одговорио да она нема појма шта му даје. Све је то спаковано и запечаћено, и тек кад га овде отворе, види се шта је. .

     Михаиловић упозорава на опасност од комуниста. -Резервног поручника Воју Поповића вратио је из његовог села Нешко Недић да извести пуковника како се око Робаја мотају неки сумњиви типови који себе називају партизанима.

     Пуковник нас је позвао, чак и подофицире, да би нас обавестио о неким наоружаним групама које су се појавиле у околини Робаја и да је послао Поповића да извиди ко су ти људи и шта хоће. Био је љут и рекао ј да неће  дозволити да се по селима свако мота. Ако су то комунисти, он ће их вратити у градове да тамо муте, а не по нашим селима

     Да ли је Дража пречуо да је Поповић ту наоружану групу назвао партизанима или је сам, већ први пут када их је поменуо, изједначио партизане с комунистима. За неколико дана дошао је поново Воја Поповић и поднео детаљан извештај шта се у селима догађа.

     Од кога су Поповић и Недић добили податке о партизанима, нису хтели да кажу нама, али је Воја рекао да тих партизана има између двадесет и педесет, што није могао тачно да утврди. Највише их је, чини ми се, љутило што су тим партизаника пришли и неки омладинци који су већ били уписани у јединице Нешка Недића и што су у шуми близу Робаја полагали некакву заклетву.

     Пуковник је нашао за потребно да нам одржи предавање о томе како нико нема право да заклиње људе у војску, осим регуларне и краљу  заклете старешине. А ово је узурпација тих права. . .

     Ситуација је била озбиљна. То сам закључио и по реаговању „горњег штаба“ а и по узбунама на Равној гори, под изговором да ће нас напасти комунисти. То је било свесно, како бисмо осетили да нам прети опасност од комуниста. Међутим, пошто се никад ништа није дешавало, те узбуне су имале и супротан ефекат, па смо већ почели и да се на рачун узбуна шегачимо. . .

     Сељаци називају Михаиловићеве људе четницима. - Pостројио „равногорце“, официре и подофицире, и када је наишао пуковник, предао му рапорт. Бројно стање се повећало само за два-три подофицира и оних неколико мојих војника. Официре Дража није задржавао иако су свакодневно долазили. Враћао их је на терене где су могли формирати јединице „равногорске непредате војске“, коју су сељаци већ увелико почели звати четницима.

     Истину за вољу, пуковник се љутио на тај назив, али другог није било, и ми смо за народ све више постајали четници

     Саопштење југословенске владе да се избегавају борбе са окуатором. -По Павловићевом држању, док нас је припремао за дочек господина пуковника, видело се да је реч о нечем веома важном. . .

       Пуковник Михаиловић је чак и лулу одложио, накренуо мало главу па промуклим гласом рече: „Синоћ  је, (22. јула 1941), наша влада у Лондону издала саопштење преко Радио-Лондона у коме нас позива да избегавамо   борбу са непријатељском силом и да чекамо на бојни знак који ће бити  дат кад за то дође време“.

     Михаиловић је  објашњавао да су напори за успостављање везе уродили плодом и да је добио овлашћење од владе да све стави под своју команду.

    Продужио је Дража да говори о бандама и елементима који су се повампирили откад су  Немци напали на Совјетску Русију. Говорио је и о великој немачко снази, о томе да Немци незадрживо напредују. 

     Тргох се када пуковник рече да и овде, на Равној гори, има лакомислених који би хтели у борби против Немаца. Такве ће он најстрожије кажњавати, заврпшио је свој говор пуковник. . .

     Рањавање и смрт Михаиловићевог ађутанта поручника Пажина. - Тог јутра пробудили смо се касније. Да није било галаме и једног пуцња код „горњег штаба“, не бисмо се још пробудили, јер смо били уморни од ноћног дежурања (код привременог аеродрома). Истрчали смо из бивака, а одоздо се и даље чула вика и некакво јаукање.

     Потрчали смо ка „горњем штабу“ и негде на средокраћи између нашег бивака и „горњег штаба“ угледали поручника Пажина како се отима за пушку с једним војником. У том тренутку се нисам ни сетио да је то онај Личанин који је некад био код мене и којег сам доделио за стражу код „горњег штаба“. Још пре него што смо ми стигли, дотрчао је жандармеријски поднаредник Милутин Јанковић, који је био командир те страже. За њим су још неки дотрчали, па смо ускоро окружили Пажина и Личанина, којег је Јанковић вештим ударцем оборио на земљу и стао му ногом на груди.

     Уто је дотрчаои мајор Палошевић и наредио да Личанина свежу и одведу у „горњи штаб“.

     Пажина су Палошевић и Мешковић одвели у амбуланту. Приметих да Пажин нема оружја, односно пиштоља.

      Равногорски лекар, који је иначе био зубар, мало уплашено а и невешто почео је да обрађује рану, док је Пажин стиснуо зубе и јечао. Зрно је прошло кроз бутину и доктор Рип је рекао да кост није повређена, али  би било добро да Пажина одведу у болницу.

Палошевић је био најактивнији  и већ је послао Мешковића да из неке колибе доведе коња да би Пажина пребацили до првог села, а одатле у Горњи Милановац у болницу.

     Војника Личанин одвели су у просторију где је била смештена стража. .

     Око „горњег штаба“ владала је гужва и забуна. И официри и подофицири питали су једни друге шта се десило. Била су ту два-три официра за које нисам знао одакле су, „јорганџије“, како су називали „равногорци“. Неко је рекао да је пуцано на пуковника.

     У тој гужви пришао ми је кувар Бењамин. Његова кухиња за официре била је у просторији до пуковникове собе, па сам га упитао да ли зна шта се десило. Бењамин ми је, да не чују и други, испричао како је у Дражиној соби била велика  и жучна расправа, па није могао разумети о чему се говорило. Онда је из собе истрчао поручник Пажин а за њим још  један официр, који је пришао стражару и нешто му рекао. Стражар је потрчао за Пажином низ брдо и одједном се чуо пуцањ.

     Бењамину сам рекао да никоме не говори да је чуо свађу, јер би могао настрадати.          Први официр кога сам ја видео поред Пажина био је мајор Палошевић, а одмах за њим стигао је потпоручник Павле Мешковић. Ја сам долазио одоздо, из супротног правца. Закључих да је, према ономе што ми је Бењамин рекао, један од те двојице  био је тај који је стражару нешто рекао.

     Док су у амбуланти превијали Пажина, стигао је и Мешковић са сељаком који је водио коњића. Мали брдски коњ имао је дрвени самар који није био ни притегнут. Палошевић и лекар помогли су Пажину да се попне на коња. Никоме нису дали да се приближи Пажину, који је око себе гледао као  тражећи некога коме би нешто рекао. Сместили су га на самар, који је Гојко Ајваз прекрио ћебетом, и кренули према селу Планиници, удаљеном добар сат хода. Ту је требало да узму сеоска кола и превезу Пажина у Горњи Милановац. Са Пажином су пошли мајор Палошевић и потпоручник Мешковић. Тек када су полазили, на вратима колибе појавио се пуковник Дража Михаиловић и, не упитавши ништа, наредио Палошевићу да се хитно врати чим Пажина смести у болницу.

     Тако је поручник Пажин пошао на свој последњи пут, са кога се више никад није вратио.

     Палошевић и Мешковић, а и жандармеријски каплар Благоје Ковачевић, који је водио коња до села Планинице, а од Планинице, по њиховом казивању, возио кола до Горњег Милановца, говорили су исто: Пажин је много искрварио и тек што је дошао у болницу, умро је.

     Закон шуме на Равној гори. - То је онај  закон шуме  о коме је у избеглиштву, у иностранству, писао Павле Мешковић у  Књизи о Дражи, када је рекао да је Дража опоменуо генерала Новаковића да на Равној гори влада закон шуме.

      Све до повратка мајора Палошевића, на Равној гори се нагађало шта се десило са поручником Пажином, а затим о томе како је од такве ране могао да умре онако јак човек какав је био поручник Пажин. 

     Мене је једна од тих прича посебно погодила, а још више уплашила.

     Саслушавање због Пажиновог случаја. -Наредник Ајваз, који је радио код жандармеријског капетана Узелца, рекао ми је у разговору да пуковник и Тарас воде истрагу над оним мојим војником.

     То наглашавање да је мој војник тај који је пуцао на Пажина, мене је уплашило. Ако је тај војник могао пуцати на поручника кога је добро познавао, јер Пажин је био Дражин ађутант и често том војнику наређења издавао, зашто не би могли наредити да тај војник и против мене нешто изјави. Нисам могао одгонетнути шта се десило код Драже у соби после чега је Пажин истрчао напоље. Па ни оно што ми је недавно Бењамин напоменуо, да Пажин жели да оде са Равне горе, по мојем мишљењу, није могло бити основни разлог да неко пуца у њега.

     Дошао сам до закључка, или је Пажину наређено да уради нешто што његова част није дозвољавала, или је знао нешто што је могло да буде опасно за оне горе. Најзад, Пажин је из Тометиног Поља доносио пакете са новцем који је слао Љотић или неко други из Београда. Није било потребно да сувише дуго о томе размишљам. Расплет је, бар за мене, дошао брже  него што сам очекивао.

     Потпуковник Павловић је послао Милутина Јанковића да ми јави да хитно дођем у штаб. Било ми је јасно да морам бити опрезан да не будем у каквом бекству убијен.

     Узео сам пиштољ и метак убацио у цев тако да то види и жандармеријски поднаредник, који ме упита шта ће ми то.

     „Да се нађе“, рекох одлучно, „да не прођем као Пажин“. Наредих му да пође, а да ћу ја за њим доћи у штаб.

     Нисам чекао да Милутин Јанковић одмакне далеко, већ сам одмах за њим пошао и ја. Ушао је у Дражину собу, ја сам сачекао да он изађе, па сам онда ушао. У соби су, поред Драже, били Палошевић и Узелац.

      Прописно сам се јавио. Дража се није ни подигао са столице, већ је само лулом ударио у пепељару, стресао мало пепела и, поправивши наочаре, погледао ме преко њих.

     Стајао сам у ставу мирно и чекао, учинило ми се, дуго.

     Потом је почело испитивање.

     Кад сам последњи пут разговарао са тим Личанином? Да ли ми је шта говорио за ађутанта, поручника Пажина? Јесам ли ја имао какве разговоре са Пажином, да ли смо се свађали? Сећам ли се да смо имали неспоразум у Заовинама и на Тари?

     Ређала су се питања и ја сам се све више осећао као пред судом који треба да ме осуди.

     Одговарао сам колико сам могао прибраније. Иако су биле  августовске врућине, мени су избиле хладне грашке зноја по челу и низ кичму ме подилазила језа. Кроз главу ми проструја мисао: ако до нечега дође, бар да свој живот добро наплатим, па сам као случајно поправио опасач и пиштољ наместио тако да га могу брзо употребити.

     Чини ми  се да ни Палошевићу није овај покрет промакао, па и он поправи пиштољ.

      Слушајући питања и одговарајући, очима сам пратио шта ко ради.

     Изненада, као гром из ведра неба, Дража ме ошину питањем:

    „Јесте ли ви и Живић на Руднику водили борбу са Немцима и заробили једног немачког војника?“

     Гледао сам у пуковника да бих се прибрао.

     Одговорите, Мартиновићу, шта чекате?“ викну он.

     Одлука да идем са Равне горе. -„Господине пуковниче, ја за то не знам. Можда је после мог одласка Живић водио какве борбе. После вашег састанка са Дангићем“, продужио сам, „овде се прича како се у Босни воде борбе против усташа. Господине пуковниче, дозволите ми да напустим Равну гору, као и другим Босанцима подофицирима и војницима, који хоће  да пођу са мном, јер много желе да се боре. То је све што бих имао да вас молим. Ако ми не дозволите, мораћу да побегнем. “

     Дража се трже на моје последње речи. Плошевић учини покрет као да ће се машити пиштоља, кад Дража подиже руку и рече:“Чекајте!“.

      Не знам на кога се односило то „чекајте“, на мене или на Палошевића, али сам био спреман за одбрану. Можда је „чекајте“ била нека мисао која се тек тада родила  у његовој глави, нека идеја коју ћу ускоро остварити. После тога је је мислио неколико минута, који су за мене били дуги часови презнојавања, а онда нешто нашврљао оловком по хартији и ту цедуљу додао Палошевићу.

     Палошевић је читао, а ја сам помно пратио и видео кад он климну главом као да одобрава.

     Пуковник Михаиловић, видевши  да и Палошевић одобрава, обрати се мени:

    „Добро, Мартиновићу, вашу молбу ћу узети к знању, сада се можете удаљити. “

     Први пут за мојих десет година  војне службе ова војничка фраза учини ми се потпуно прихватљивом   

      Пошао сам опрезно ка вратима, не верујући више ни сам себи да се све тако свршило, а знао сам да је с друге стране  врата жандармеријски поднаредник Милутин Јанковић. Кад  сам изишао, погледао је у мене а гледао је  и у врата, као  да је чекао да неко из Дражине собе изађе и да му изда наређење.

     Изишао сам из колибе низ она два-три степеника и пошао у свој бивак, бришући хладам зној са чела. Сео сам уз пут на пањ и дрхтао. Покушавао сам да се сетим сваке речи коју сам изговорио када ми је потављено питање да ли сам водио борбу  на Руднику и да ли смо Живић и ја заробили немачког војника.

     Да ли је мој одговор био убедљив? Ко ли је могао Дражу оbavestiti о заробљавању немачког војника?

     Почео сам се присећати сваке речи коју сам рекао свом другу Топаловићу када је био на Равној гори. Сигурно ме је он тужио  Дражи, а мене је лагао да је одржао реч и да ме није тужио Топаловићу сам испричао да сам заробио немачког подофицира, а Драже ме је питао за војника. Сем тога, Топало вићу сам реако и како је изгледао тај заробљеник када сам га заробио. Те детаље ме није Дража питао, а можда их је и Топаловић  изоставио.

     Осећао сам по држању осталих да сам у нешто другачијем положају у односу на остале официре, нарочито у погледу исхране. Није ово било први пут да сам се  тога сетио , али ми је сада све изгледало другачије. Заронио сам  у своје мисли и не приметивши Николу Вучковића, док није стао испред мене.

     Он ме упита зашто сам блед, да нисам болестан.

     „Нисам болестан, али ми се зло пише. Био сам на саслушању због убиства Пажина. Хтели су мене да окриве за оно што су они урадили, јер је то, кажу, мој војник урадио.

Ових последњих дана, знаш и сам, радили смо на оном „аеродрому“, на који никад нико неће слетети, јер они немају ни с ким везе. Сем тога су ме питали за оног Немца што смо га на руднику заробили. Ти, Никола, немој за живу главу ма шта причати о оном заробљенику, прави се да немаш о томе појма. А сада пођи горе не би ли сазнао шта ће урадити с оним војником којег су затворили. “

     Прво клање извршено је на Равној гори. -Никола је отишао у „горњи штаб“ и када се вратио, саопштио ми је да је жандармеријски поднаредник Јанковић одвео  везаног Личанина, који је осуђен на смрт. Још је додао да више не одлазим у штаб, међу оне официре.

     Тих неколико дана до поласка са Равне горе више пута сам имао прилике да слушам о погубљењу Личанина. Ту причу је ширио Милутин Јанковић. Она је постајала све страшнија и нељудскија, због његовог додавања, јер је он желео да буде неко кога се сви плаше.

     Једно вече пред групом подофицира причао је како је клао Личанина, како му је пререзао гркљан, а он је кркљао и колутао очима. Начин на који је то Јанковић причао, присиљавао је сваког од нас да о њему размишљамо. Уместо да се такав човек одстрани, Јанковић је постао лични чувар Драже Михаиловића. Са Равне горе је  упућен касније за четничког команданта у драгачевски крај. Тешко је у том крају наћи човека који није чуо за зверства овог жандармеријског поднаредника, кога је Дража Михаиловић унапредио у чин жндармеријског поручника. Не само да га је унапредио већ  му је из специјалне наклоности био и венчани кум.

     Овај патолошки тип, према причању многих људи из тих крајева с којима сам после рата разговарао, превршио је у клању и зверствима сва четничка мерила. Постао је опасан и за четничке главешине па је, по наређењу Драже Михаиловића, Јанковићевог венчаног кума, Предраг Раковић, организовао његово убиство.

     Доведен је на превару у једну цркву и ту је заклан на један од начина на који је он клао своје жртве. Али то вече пред колибом Светозара Томовића, на Равној гори, док је Јанковић причао како је клао Личанина, нико није мислио шта ће бити од овог човека.

     Исте или друге вечери опет се на Равној гори појавио наредник Милош Вучковић. Објашњавао ми је како је ишао по униформу коју је оставио код једног пријатеља у Краљеву, али није могао доћи до њега па ће морати да иде поново. Милош је већ чуо равногорске  новости, а и ја сам му подробно испричао о убиству поручника Пажина и о свему што се мени догодило. Пред Милошем нисам ништа крио. Рекао сам му да је пуковник примио к знању моју молбу за одлазак са Равне горе. Сада само да што пре организујем све оне који хоће у борбу.

      Милош ми је набројао десетак нових подофицира који су дошли док  смо ми радили на „аеродрому“, али није знао хоће ли и од њих неко поћи с нама. У „горњем штабу“ се прича да ће пуковник послати у Босну све који хоће да се боре.       

     Обрадовао сам се таквим вестима. Рачунао  сам да ће са мном поћи половина, чак више од половине људства са Равне горе.

     Мајoр Мишић љут на партизане. -Од Милоша  Вучковића чуо сам да има доста партизана у шумама, а веровао сам му, јер сам их и сам видео тада на Равној гори, а слушао сам и од сељака који су долазили да је расположење за борбу све веће. Најзад и официри који су се враћали са терена говорили су о томе.

     То поподне дошао је Аца Мишић љут и, као обично, пијан да се изјада Дражи. Причао је да су партизани напали жандарме у Мионици, а после тога дошли к њему да га исмевају што се излежава и што говори да није време за борбу против окупатора.

     Било је то необично, али овог дана Дража је пред вече седео под  вењаком и пио са Мишићем, Тарасом  и другим официрима. . .

     Састанак са сестром Аницом. -Мене је пред вече позвао у „горњи штабМешковић. Био сам опрезан па сам пошао са Николом Вучковићем. Мешковић ми је само рекао да ми је његова вереница поручила да сутра, у недељу, дођем код колибе Весковића, тамо ће ме чекати Славка и моја сестра од тетке из Београда. Мешковић, иначе, није хтео да разговара са мном.

     Сутрадан ујутро, пошто сам добио одобрење од потпуковника Павловића, повео сам патролу и пошао до Весковића колибе.

     Тамо сам нашао сестру Аницу и болничарку Славку. Аница је донела цигарете и друге понуде, што сам поделио са својим војницима. Причала ми ме да у Београд има избеглица из Босне, алио да никога није нашла ко би јој могао машта рећи о мојем оцу и мајци. Оно што је причала о животу у Београду  није се много разликовало од других казивања, . . .

     Отпратио сам је до села Ба и помогао да се снађе за превоз до Кадине Луке, а ја сам пречицом, преко Планинице и Игришта (брда), око пола ноћи стигао у свој бивак.

     Славка, која је оставила мене и Аницу да се испричамо, била је отишла у своје село а са мном је заказала састанак за среду. Она је те целе недеље била слободна и ја сам се колебао да ли да јој кажем да одлазим са Равне горе.

     Припреме за одлазак у Босну. -Следећих дана, уз помоћ Милоша Вучковића, Митра и Саве, обишао сам све који су одлучили да пођу са мном. Међу њима је био и Светозар Филиповић из оближњег села Брежђа, питомац поднаредник машинске морнаричке школе, с којим сам провео доста часова поправљајући мотор за радио-станицу.

     Није било славља ни посебног опроштаја што одлазимо. Уместо тога, било је ишчекивања када ће нам одобрити да кренемо. Нормално би  било да сам од потпуковника Павловића или неког другог из штаба добио прво обавештење или наређење за одлазак. Многи од нас који смо се договарали да пођемо, интересовали смо се за то на све могуће начине. Ипак обавештење смо добили од наредника Сеничара. Он нам је рекао да ће нас пуковник послати у Босну  под команду жандармеријског мајора (Јездимира) Дангића.

     Фрањо Сеничар је био пијан и говорио је свашта, па ми је наредник Сава рекао да би требало да се причувам мајора Дангића.

     Одговорио сам, нека буде шта буде, само да одем одавде. Све док нисам био ван домашаја „горњег штаба“, ником нисам рекао да немам намеру да идем под команду мајора Дангића.

     Добио сам још три нова војника. Један је био полицајац и звао се Бошко. Он ће ми помоћи да доцније избегнем покушај мајора Дангића да ме ухвати и убије. Војницима називам све који су служили војску а нису имали чин, мада је ретко ко имо војничку униформу.

     Чули смо да је пуковник опет отишао у Струганик јер је заказао неке важне састанке. Био сам на ивици искушења да пођем на рапорт и питам шта је са нашим одласком, када сам  добио позив од потпуковника Павловића да се јавим „у горњи штаб“ ради припреме за полазак.

     После опширног предавања о ситуацији у Босни и борбама које воде устаници под мајором Дангићем против усташа и „Турака“, Павловић ми је саопштио да је пуковник наредио да му се јавим са целом  својом групом у Струганику, где ће извршити смотру.

    „Морате добро да дотерате све да војнички изгледају, јер ће вас тамо поздравити и командант жандармерије пуковник Тришић“, рекао је Павловић. „За покрет морате бити спремни 15. августа. Је ли вам јасно?“

   „Јасно, господине потпуковниче“, готово сам викнуо, оштро поздравио и окренуо се.

     Павлоић ме још упита колико ће нас бити.

    „Не знам тачно, мислим 25 до 30 војника и подофицира“, одговорих.

    „Охо“, оте се Павловићу, „зар толико?“

    Ја поново поздравих и Павловић ме више не заустави.   

    Дошао сам најпре међу подофицире и рекао:

    „Ко хоће у Босну, нека се припреми за прекосутра да пође са мном у Струганик на смотру. “

    Наредника-водника Митра, као најстаријег, одредио сам да припреми подофицире, а ја ћу припремити војнике. Постројио сам своје војнике, што сам ретко чинио, и објаснио им да се спреме јер за два дана полазимо. Ако неко жели да остане нека се слободно јави.

     Славка ми је рекла да се причувам мајора Дангића. Не чекајући на ручак, пошао сам већ познатом стазом да се опростим са Славком као што сам јој обећао. Чинило ми се да сада време споро пролази. Рачунао сам да скоро четири месеца познајем пуковника Дражу Михаиловића. Од та четири месеца само петнаестак дана сам био на Руднику.

     Размишљајући о времену проведеном на Равној гори, стигао сам и до колиба где ме је чекала Славка.

     После ручка смо дуго разговарали, а онда ме је она пратила кроз шуму готово до „горњег штаба“. На растанку ми је рекла да је одавно чула да ће ме пуковник упутити у Босну јер сам бунтовник и, на моје изненађење, додаде да се причувам мајора Дангића. Пошто ме је на то упозорио већ наредник Сава, дуго сам  је наговарао да ми каже одакле зна да ми са те стране прети опасност, али то није смела да ми каже. Рекла је да је решила да ускоро престане да носи пошту са Равне горе у Београд, макар морала да престане да долази у село родитељима.

     Одлазак са Равне горе. -Да не би нико приметио моју одсутност, после растанка са Славком отишао сам до Саше Теодоровића да слушам Радио-Лондон. Тамо је било подоста подофицира и официра и ја сам се трудио да будем запажен, причајући како се увелико спремам за полазак.

     Светозар Филиповић, слушајући како говорим о припремама за полазак, тражио је да и њега поведем. Обећао сам  да ћу замолити потпуковника Павловића да га пусти. Рекао сам да ћу сутра последњи пут доћи и да желим да на пут понесем свеже вести. Одлазећи, обећао сам да ћу се сутра  поздравити и са Сашом Теодоровићем. Успео сам да га упитам како напредује веза, а он ми је одговорио да још нема ништа.

     Сутрашњи дан сам искористио да се појединачно опростим од официра и свих који и даље остају да чекају Дражино „време“. Капетан Милојко Узелац Тарас дао нам је за ручак боље следовање и нешто новаца да  нам се нађе док не стигнемо до мајора Дангића, кога је посебно поздравио.

     Потпуковник Павловић ми је одобрио да поведем и Светозара Филиповића и све који су одлучили да иду у Босну. Понудио сам му да и он изврши smotru, али је одбио, говоећи да је пуковник изричито наредио да ће он извршити смотру и одржати говор.

     Обилазио сам и шуму, и поток Граб, и колибе, све до Игришта. Погледао сам и сложене купе дрва које више нико није чувао. Сигнали за слетање авиона, односно за бацање оружја падобранима, или нису били потребни или је наш одлазак у Босну све покварио.

     Увече сам пошао из своје колибе да слушм радио-Лондон. Ишао сам уобичајеном стазом ка „горњем штабу“ и паде ми на памет да би било добро да поведем и неког подофицира, па кренух ка колиби Срећка Томовића у којој су били подофицири.

     У том тренутку зачух звук сличан ономе који се чује кад се бомбом „крагујевком“ удари пре бацања. Инстиктивно, као да сам на стрелишту или бојном пољу, легох и неколико тренутака касније видех блесак и чух експлозију бомбе која се проломи Равном гором.

     После одобрења да идем у Босну и саопштења да ће ме пуковник послати мајору Дангићу, ја сам мислио да су сви моји проблеми на Равној гори решени и моја опрезност је попустила. Експлозија је изазвала гужву и узбуну, а онда се брзо све смирило.

                  Ја сам одустао да идем да слушам вести, помисливши да је, можда, ова бомба била мени намењена јер је експлодирала на стази којом сам редовно одлазио Саши Теодоровићу. Те ноћи нисмо спавали, а сутрадан, 16. августа 1941, требало је рано бити у Струганику. Пуковник Михаиловић је заказао смотру за 10 часова. Од Равне горе до Струганика за младе ноге било је мање од три сата хода.

     Од узбуђења, а помало и од зебње да нешто не поремети наш полазак, били смо спремни за покрет још пре изласка сунца. Иако је то било рано, мени је пришао жандармеријски наредник Митровић и предао писмено наређење потпуковника Павловића да и њега, наредника Митровића, укључимо у групу. Митровић је објаснио да је то одобрење Павловић написао синоћ, да га не бисмо ујутро рано будили.

     Кренули смо преко Игришта и села Планинице за Струганик. Иза нас је још у тами остала Равна гора, док је сунце већ обасјавало врхове планина испред нас.

     У Струганик, пред кућу војводе Мишића, стигли смо око девет часова. Нисам знао да ли укућани спавају или су будни, па сам чекао прилику да се пријавим пуковнику Михаиловићу. Сељаци су пролазили, чудили су се толикој војсци у којој је неколико њих имало кокарде а ја официрски амблем на шајкачи. Више су гледали у наше оружје и у моју браду браду него у нас. Неки су се мало подаље од куће почели окупљати да виде шта ће даље бити.

     Кућа војводе Мишића, после оних равногорских колиба и мог бивака, изгледала ми је као велелепни дворац. На веранди се појави лепа жена у дугачкој хаљини.

     Одмах сам препознао супругу мајора Мишића и, поздравивши је,  замолих да ми каже да ли је господин пуковник Михаиловић будан.

    „Будан је, изволите само унутра“, позвала ме мајорица.

     Пошао сам уз степенице и покуцао на врата, јер ме је Мишићка пропустила напред. Ушао сам у лепо намештен хол. Милена Мишић ми показа на двокрилна резбарена врата и ја поново покуцах.

     У соби се разговор начас прекину и ја чух добро познати глас пуковникс Драже: „Слободно. “

     Пошто сам затворио врата, направио сам два корака и стао мирно.

    „Господине пуковниче, по вашем одобрењу довео сам људство које је спремно за смотру и одлазак у Босну“.

     Дигао се Аца Мишић и представио ме пуковнику Тришићу, команданту (квислиншке) жандармерије.

     Тришић ми пружи руку и рече: „А ви ћете код нашег Језде у Босну. “

     Дража ми нареди да седнем и Ацину супругу замоли да ме почасти кафом.

     Чекајући кафу, разгледао сам собу која је била укусно намештена. На зиду је био велики портрет војводе Живојина Мишића. Моје дивљење прекиде пуковник Тришић.

     Слушао сам га пажљиво, колико сам то могао јер сам био концетрисан на свој одлазак, бојао сам се да Дража у последњем тренутку не промени одлуку.

     Све што је Тришић говорио, готово исте речи, чуо сам већ од пуковника Михаиловића или потпуковника Павловића и Палошевића ко зна колико пута на Равној гори.

     Нешто мало се разликовало јер је Дангића називао „српским осветником“. Иначе, рече да комунистички „олош“ покушава да гурне народ у пропаст, да није време за борбу, већ треба све снаге окренути против оних који муте и који су и пре рата мутили. То су антидржавни елементи који се надају да је сада дошло њихово време. Говорио је нешто и о бољшевичкој Русији. Његово ватрено излагање прекинуо је улазак Милене Мишић и мирис праве кафе.

     Пуковник Дража ме понуди и ракијом, што сам учтиво одбио јер не пијем. Потом је узео на машини откуцане објаве и потписивао их. Када је потписао једно двадесетак комада, пружи их мени рекавши да их предам мајору Дангићу само за специјалне курире које буде слао на Равну гору. Тек тада ме упита колико је бројно стање.

    „Четири подофицира, деветнаест војника, ја и још један жандармеријски наредник који нам се јутрос прикључио по одобрењу потпуковника Павловића, свега двадесет пет, господине пуковниче. “

     Потом ми нареди да припремим строј. Ја устадох, узех пушку о десно раме и поздравих. Изишао сам пред кућу, постројио своје људе и чекао.

     Подаље је стајала већа група сељака.

     Пуковник Михаиловић је изашао на трем у пратњи Аце Мишића и пуковника Тришића а онда сишао низ степенице.

     Командовао сам: „Мирно!“ а затим: „Поздрав на лево!“ оштро пришао пуковнику и предао рапорт.

    „Господине пуковниче, босански одред је спреман за покрет. “

     Дража приђе строју, подиже руку на поздрав и рече:“Помоз` бог, јунаци“, и мени даде знак да командујем „на место вољно“.

     Пуковник Михаиловић је кратко говорио о покољима у Босни и о томе како ми „равногорци“, треба да високо носимо српски барјак. После тога је говорио како морамо имати увек на уму заклетву краљу, коју никада не смемо изневерити. На крају рече да ће наши задаци у Босни бити тешки, али да треба да слушамо команду мајора Дангића, који се прихватио тешких обавеза и историјске одговорности.

     Када је завршио говор, ја сам поново командовао „мирно“ и „поздрав“. Пуковник Михаиловић ме је руком позвао и ја уђох за њим у кућу. Предао ми је запечаћено писмо насловљенио на мајора Дангића и рекао:

    „Сада правац Љубовија-Братунац. Тамо ћете наћи мајора Дангића, и поздравите га“. То су рекли и Тришић и Мишић.

     Тако смо кренули из Струганика према селу Планиници, да бисмо на првом раскршћу окренули према селу Брежђе.

     Иза себе сам оставио равногорског пуковника Драгољуба-Дражу Михаиловића, рођеног 27. априла 1893. године у Ивањици, који је у првом светском рату био одликован орденом Белог орла али је био под истрагом, з због чега је заостао по чину за својим друговима. После првог светског рата свршио  је све војне школе и преведен је у генералштабну струку.

     За време краља Александра био је начелник Краљеве гарде. Рат га је затекао на дужности помоћника начелника штаба Друге армије . Пошто је његов начелник, пуковник Богдан Маглић, бивши аустроугарски официр, био одсутан због болести уха, Дража је примио дужност начелника штаба. Са штабом армије није пошао у заробљеништво, већ је са групом официра кренуо у Србију. На том путу смо се срели и сад смо се растали.

     У времену од 10 јуна до 15 јула 1946. године у неколико наврата сам присуствовао суђењу групи од двадесет и четири издајника и ратних злочинаца, предвођена  Драгољубом-Дражом Михаиловићем, који је у току рата за издајство одликован и унапређен за министра војног и начелника штаба врховне команде југословенске војске у отаџбини. Као генерал Југословенске народне армије, био сам у првим редовима и гледао Михаиловића како седи скрхан и суочен са тешким оптужбама за дела која је починио и наређивао да се чине. Није више било ни трага од оне самоуверености са којом је иступао пред нама на Равној гори. Био је то човек коме је у оно најсудбоносније време  било тешко издати наређење да се оружје окрене против непријатеља, за одбрану части српског народа, док је лако наредио да се то оружје окрене против српских партизана, када је био на челу равногорске групе, почетком септембра 1941. године извршио први напад на партизанску групу у селу Планиници.

     Нас, који смо хтели да се боримо, спречавао је у томе, а кад то више није могао, покушавао је, а понекад и успео да нас ликвидира. То је покушао да учини и са мном, али није успео. Све што је успео јесте то да ме је краљ лишио чина као војног бегунца, који је из четничке војске побегао у борбу против Немаца.

    Истина, при том  мом бекству, односно режираном одласку са Равне горе, Дража се решио готово свих оних који су били за борбу, а покушао је и више од тога.

     Уз пут ми приђе Милош Вучковић и започе разговор о томе како му се не свиђају ставови пуковника Драже Михаиловића према Русима, а ни савети како да се боримо у Босни.

     Нисам хтео да кварим своје расположење размишљањем о Дражи. Прекрасна Подгорина, која се видела у даљини испред нас, чинила ми се чаробном и упитах хоће ли неко да запева. Одмах се разлеже песма, лепа и складна.

     Милош је упорно настављао о Дражи. Да бих прекинуо тај разговор, рекох да ни ја немам намеру да идем Дангићу. Отворих запечаћено писмо у коме Дража тражи од Дангића извештај о бројном стању устаника под његовом командиом. Посебно колико има официра и подофицира.

    А мени је казао да је  ово писмо важно и поверљиво. Поцепах писмо па хтедох да то учиним и са објавама које ми је дао, али ме Милош ухвати за руку и спречи да то учиним. Затим ми рече да ће уз пут посетити рођаке у Ужичкој Пожези, али да ће нас стићи до Љубовије. Ја одговорих да не идем у Љубовију, већ другим путем, према Лозници, и у потврду дадох , му објаве. Још ми је скренуо пажњу на жандармеријског наредника Митровића, који нам се тог дана прикључио, рекавши да му је сумњив…

          Увече првог фебруара 1942. године, у једној борби Ваљевског партизанског одреда на планини Маглешу ухваћен је, односно заробљен као припадник Српске државне страже жандармеријски наредник Митровић, који је, између осталог, у мом присуству на саслушању признао да му је Дража наредио да ме убије. Ја сам га пре тога саслушања препознао и упитао зашто је побегао из манастира Троноше. Одговорио је да није извршио задатак, а видео је да ми нећемо отићи мајору Дангићу у Босну, па је побегао у Лозницу и преко Шапца у Београд.

     Више се није усудио изићи Дражи на очи, а завршио је на Маглешу. . . “ (Ратко Мартиновић, „Од Равне горе до Врховног штаба, стр. 13-251).

     У уводној речи за своју књигу, Ратко Мартиновић, тада већ генерал Југословенске народне армије написао је:

    „Трудио сам се да у периоду који обухвата ова књига, поред сећања и забележака о ономе што сам лично доживео  и уз помоћ многих историјских окумената и сведочења

других учесника, прикажем догађаје онако како су се збили у то време, а не гледано са доцнијих или данашњих позиција.

     Иако је то познато, напомињем да сам 1941. године од завршетка априлског рата, тј. од капитулације бивше југословенске војске, до средине августа исте године, био у групи пуковника Драгољуба-Драже Михаиловића.

     По одласку са Равне горе, кроз борбу против окупатора и сарадњу са партизанима, тражио сам свој пут, да бих новембра 1941. године, доласком у Ужице, к врховном команданту другу Титу, дефинитивно нашао свој прави пут у борби против окупатора.

     Због тога сам овој књизи и дао назив Од Равне горе до Врховног штаба.

     Надам се да ће догађаји како сам их приказао, бити знимљиви за читаоце и корисни за историчаре. “

     Можда је овако опширно  цитирање за овај рад необично, али пошто је предмет рада четничка јединица -Авалски корпус,  сматрам да је то требало учинити, поготово што се у данашње време збивања на Равној гори у то време, у многим радовима нетачно приказују.  

 

Организација ДМ

     Због природе овог рада овде ћемо се укратко осврнути на организацију коју је створио Михаиловић, наравно уз помоћ својих сарадника, присталица, а пре свега служећи се силом и терором као основним средством  за стварање и одржавање и активност исте.

     Зашто је изабрана Равна гора?. -Комплекс храстове и букове  шуме Равна гора, величине од километар и по до три километра, налази се на западним падинама планине Сувобор, удаљен од њеног врха (864 м н/м) око 3 км.  Равна гора се налази: јужно од Београда и у ваздушној линији удаљена око 8о км. ; југоисточно од Ваљева око 30 км и северозападно од  Горњег Милановца око 30 км. Овај комплекс као и остали у околини ишарани су  и испрекидани крчевинама и пашњацима  на којима се налазе колибе за стоку власника из оближњих села Коштунића и Брајића, која се  налазе 5 и Теочина око 8 км  југоисточно и Планинице која се налази око 5 км северно од Равне горе, док се село Ба налази око 6 км североисточно од Равне горе. Северно од Планинице налази се село Струганик, где се налазила кућа покојног војводе Живојина Мишића, удаљено од Равне горе око 18 км. 

     Цео тај велики простор био је проходан и служио је као испаша за стоку свим  селима која су окруживала  Равну гору и Сувобор. Пашњаци и ливаде на Равној гори и у околини били су власништво породица Дамјановића, Томовића и Ћировића из села Коштунића, Теочина и Планинице. Они су ту имали и своје колибе, а неке од њих су запосели Михаиловић и његови људи. У колиби Михаила Дамњановића био је смешем Михаиловић и његов штаб, који је на Равној гори називан „Горњи штаб“. У колиби Срећка Томовића био је смештен „доњи штаб“, односно група подофицира, затим је била запоседнута и колиба Ратка Томовића и тако редом.

     Преко овог  брдско планиског  предела нису прелазиле никакве комуникације ни друмске ни железничке, али је источним падина Сувобора прoлазио друм и  пруга уског колосека Београд – Лаковац - Горњи Милановац –Чачак  и даље, чији су се кракови код Лајковца одвајали за Ваљево.

     Михаиловић је изабрао за своје седиште Равну Гору због њеног географског положаја и терена којег је познавао, али посебно и највише због тога што је у близини  Равне горе, у селу Струганику, била кућа његовог колеге и пријатеља мајора Александра Аце Мишића, сина чувеног српског војводе  Живојина Мишића, што многи писци занемарују. Мајор Мишић је био  веома  важан Михаиловићев сарадник за обављање послова, пре свега у Београу, а његова кућа главни пункт за контакте са представницима квислиншке и окупационе власти,  све до акције Немаца на Равну Гору и  у Струганику почетком децембра 1941. године, када су ухватили мајора Мишића и стрељали га у Ваљеву.

     Зато је Михаиловић када је стигао на Равну гору одмах продужио за Струганик где се нашао са Мишићем, одакле се вратио тек после два дана и потчињенима рекао да ту остају. Све до децембра 1941, док је био на Равној гори Михаиловић је врло често одлазио  код Мишића где је имао обичај да преноћи и да се задржи по неколико дана. Лица из Београда која нису могла да дођу на Равну гору, Михаиловић је примао у Мишићевој кући. Са своје стране, на Равну гору је повремено долазио мајор Мишић, а врло ретко и његова супруга, чији односи са Михаиловићем нису разјашњени.

                            

                                                                 „Кајаће се Србин сваки када дође време ново

                                                                  А не буде овог пута у борбама учествово.

                                                                  Не погледај са запада твоје сунце да се роди

                                                                 а још мање да помислиш да те други ослободи. “                                                                                   

                                                           Из песме Поздрав српском народу, Сељака

                                                           ПартизанаУжичког/одреда Драгослава  Томића.                       

                                                 

     Михаиловић и устанак. -Михаиловић је намеравао да у ладовини Равне горе полака и на миру ствара своју војну организацију и да је стави у акцију, у време повлачења окупатора из земље када би преузео власт и сачекао краља и владу када се буду вратили из иностранства и створио велику Србију у Југославију.

      Када су се појавили партизани које су предводили комунисти, Михаиловићев антикомунизам усмерио је његову организацију против партизана као главног непријатеља  и сарађивао је са свима који су му у томе могли помоћи.

     У свом прогласу у лето 1941, Михаиловић је обавештавао народ да се ставља на његово чело да би сузбиио анархију, мислећи на партизанску активност, али народ није позвао на устанак против окупатора и његових сарадника.

      Крајем 1941 Михаиловић је издао проглас српском народу у коме је изричито нагласио  да ће он издати наређење када буде време за борбу, што ће означити трубачи с бојне Дрине, али то се  није десило. Овај проглас подписао је пуковник Дража Михаиловић, као врховни командант свих војно-четничких одреда у отаџбини.

     На неким скуповима у селима око Равне горе, Михаилоић је говорио да је он Србин. Шумадинц, да је само он  од краља овлшаћен да поведе борбу противу непријатеља о чему ће он издати наређење када зато дође време.

     Али Михаиловић у току рата никада није позвао народ на устанак против окупатора и у борбу за слободу.

     Изненадна појава партизана и њихове успешне и од народа подржане и поздрављене акције приморале су Михаиловићеве четнике да колико толико током септембра и октобра понегде сарађују са партизанима у борбама противу окупатора. После  те краткотрајне и неискрене сарадње, четници су се, са ослонцем на квислинге и окупаторе  окренули противу партизана. .

 

Стварање организације, циљеви и чекање повољног момента

     Официрима који нису пали у немачко заробљеништво а живели су у Београду, прву вест да је Михаиловић  на Равној гори, однео је Мајор Мишић, а касније су то чинили и други емисари Михаиловића. И онда су официри, подофицири и војници` из Београда почели долазити на Равну гору, где су од Михаиловића добијали задатке  да по Србији  проналазе официре и подофицире, придобијају присталице и стварају, под командом Михаиловића, војску од свих војних обвезника, који су положили заклетву краљу.

     Када је крајем априла 1941, из Босне прешао у Србију, Михаиловић је у селу Заовине формирао свој војни штаб, који је на Равној гори назвао Штаб војно-четничких одреда, па се и подписивао као Врховни командант свих војно-четничких одреда у отаџбини, а од јуна 1942, звао се Врховна команда Југословенске  војске у отаџбини (ЈВуО).  Неки писци тврде да је било и других назива Михаиловићевог штаба, чији је шифрован назив гласио ГОРСКИ ШТАБ 1. И штабови потчињених му јединица су поред редовног имали и шифроване називе, па је тако штаб авалског корпуса имао шифровани назив: Горски штаб 76.

     Крајем јуна 1941. Михаиловић се одлучује на формирање мањих одреда око Равне Горе и у западној Србији, пре свега ради обезбеђења Равне горе и контроле терена око ње.

     Тек у августу 1941. године  Михаиловић је донео наређење о формирању четничких одреда у ствари чета по селима чији  би задаци били да спречавају пљачке и насиља  и онемогућавање „разорним елементима да узимају маха“, мислећи тиме на партизанске одреде и да се избегавају сукоби са Немцим.               

     При стварању својих јединица Михаиловић  је обраћао пажњу и стварању пратећи служби пре свега обавештајне и пропаганде службе.  

     Михаиловић је на јарбол свог антикомунизва ставио барјак колаборације. -Појавом партизана Михаиловић је убрзао стварање своје војске која је идеолошки била изразито антикомунитичка која је  комунисте, односно партизане мрзела, јер су је стварали официри школовани и васпитани као антикомунисти, на челу са Михаиловићем. У њиховим службеним документима врло се ретко помињу речи партизан или партизани  већ само комунисти или црвени.

     Михаиловић је свој антикомунизам делио и са окупаторима и са њиховим помагачкима и сарадницима – квислинзима и зато је ступио са свима њима у сарадњу у борби против партизана током целог Народноослободилачког рата.

      Тако је Михаиловић на јарбол свог антикомунизма ставио барјак колаборације са  окупаторима. и њиховим другим помагачима.

     Централни национални комитет – ЦНК. -Иако није волео политичаре, па ни тадашњу владу Душана Симовића, Михаиловићу је, по сугестији мајора Палошевића, у току лета пришао и адвокат и књижевник Драгиша Васић, родом из околине Равне горе (Горњи Милановац),  до тада подпредседник Српског културног клуба, чији је председник био професор Слободан Јовановић, који је као потпредседник Симовићеве владе са истом емигрирао.

     У току лета 1941, Михаиловић се, на сугестију Васића, сагласио са формирањем  Централног националног комитета који би формулисао и политичке циљеве Михаиловићевог покрета, који је временом добио назив Равногорски покрет. Наравно тај Централни национали комитет, у коме су били Драгиша Васић, др Младен Жујовић, адвокат Стеван Мољевић, Војислав Вујанац, Перо Слијепчевић, Драгослав Страњаковић, Никола Стојановић и Власта  Петковић, је у ствари био привесак Михаиловићеве команде, код које се и налазио. У Београду је по наређењу Михиловић, а на предлог политичара Лазара Тркље формиран четнички Политички одбор, кога су неки називали београдски национални комитет, а у који су ушли представнии политичких, културних и омладинских организација националистички оријентисани. Наравно све су то били припадници великосрпске буржоазије који су у Михаиловићу гледали извршиоца њихових жеља и циљева, пре свега стварање велике Србије  у ослобођеној Југославији.

     Тако се временом Михаиловићева организација проширила и  са политичарима и добила Централни национални комитет као један сталан политички орган.

     Југословенска равногорска омладина – ЈУРАО. -. Другом половином 1942, при Врховној команди ЈВуО, формирана је и  Југословенска равногорска омладина чији је шифрован назив био Горски штаб 501 који је имао и штабну чету, после чега су при свим корпусима формиране организације ЈУРАО.

     Женски равногорски омладински санитет. - била је женска омладинска организација која је формирана по насељима и која је имала задатак да прикупља разне врсте помоћи и пружа санитетске услугу Југословенској војсци у отаџбини.

     Равногорски народни одбори – РНО. -били су равногорски органи власти формирани по селима, углавном до нивоа среских РНО, који су има, и задатак да прикупљају новац, намирнице, исхрану за стоку и друге потребе за ЈВуО.

     Михаиловић о својој војсци и старешинама. - „Командант ЈВуО често пише о многим лошим навикама својих  потчињених. У једном распису упозорава да поједине старешине развију појаве „којима се не постижу велики и свети циљеви за које се боримо“. Те појаве су: слање нетачних и лажних извештаја, самовољно поступање и малтретирање војника, па чак и убиства, разне интриге, подметања и оговарања претпостављених, опијање, коцкање, јавне свађе, инертност и површност и одржавање зборова због личних амбиција“. Једно ђенералово психолошко стање, поједини официри су злоупотребљавалу. О томе Недељко Плећаш пише:“током времена, ја сам стекао уверење да Михаиловић воли добре вести, а олако одбацује рђаве. Неки команданти, вероватно знајући ову Михаиловићеву слабост, настојали су да што боље прикажу свој одред и прилике у свом крају. Доцније на терену сам се лично у то уверио: поједини извештаји били су чисте измишљотине и у настојању да се боље покажу, поједини су постајали прави Минхаузени“.

    „Реакција Врховне команде на многе негативне појаве уследила је  23. маја 1944. године. Zа слаб рад окривљене су старешине: често се, без одобрења, напушта одређен простор, појединци траже објашњење „са ким смо у рату – дају поуке  Краљу и краљевској влади шта треба да раде у садашњој ситуацији“. Неки команданти „скупљају око себе покварене жене, са њима проводе блуд, јавно пред борцима и народом, приређу раскошне гозбе; пијанчење, опијање, коцкање, честе су појаве; да појединци батинају народ где год стигну, одређују самовољно контрибуције, убијају без суда и пресуде. Превише се води брига о суседима „и исти оптужују како ништа не раде“, често им се отима људство; наређења се не поштују или се мењају по сопственом нахођењу, из борбе се често бежи „ а затим извештава да су нападнути јачин непријатељским снагама, да су претрпели велике губитке, да је била магла, да им је нестало муниције, да су војници заморени, голи, боси и деморалисани – све су ово измишљотине да би оптравдали своју слабост и кукавичлук“.

    Ђенерал је упозоравао своју војску да треба да буде свесна тешких прилика у којима се налази Отаџбина. . . Забрањујем: гозбе, теревенке, пијанчење, неморалан и раскалашан живот. . .     Нераздвојни пратилац многих јединица биоје алкохол, па је Михаиловић једном приликом крајње резигнирано поручивао:“Трезан ће бити победник. Алкохол је отров за тело и душу. Ако хоћемо крајњу победу, треба да будемо трезни више него икад. . .     Како се рат ближио крају, све више војника ишло је у  градове, отворено и са оружјем, што је само појачавало  утисак у народу да „четници“ имају неки „договор“ са окупатором. . Посебно је велики прилив био ка Београду: много војника је улазило у град са ознакама ЈВуО, са кокардама, са ширитима (официри), под оружјем. Ђенерал је стално понављао да такво понашање користи само комунистичкој пропаганди која тврди „да наши људи сарађују са Немцима и да се слободно  могу кретати по Београду. . . “ (Бојан Димитријевић – Коста Николић: ђенерал Михаиловић – биографија, Институт за савремену историју 2004 г. , страна384-389).

Михаиловић и квислинзи .  Михаиловићу је и пре доласка на Равну гору било јасно да ће њега и остале његове официре који се нису предали Немци покушати да ухвате и отерају заробљеништво.

     Да би се обезбедио од изненадних немачких потера, неколико дана после доласка на Равну гору Михаиловић је  свог ађутанта потпоручника Владимира Ленца послао у Београд  да обавести српске органе влаcти које су поставили Немци, да је он на Равној гори али да неће  предузимати никакве акције ни противу Немаца ни српских органа власти који су радили за Немце. Тада је то био Савет комесара на чијем је челу био бивши министар Милан Аћимовић.

     Од тада је шеф Савета комесара Милан Аћимовић, који је од августа 1941 био министар унутрашњих послова у Недићевој влади, био главна веза и посредник између квислиншке  и немачке управе с једне и Михаиловића с друге стране.

     Почетком јуна 1941, обавештавајући Немце да је Михаиловић на Равној гори и да неће предузимати никакве акције противу њих, Аћимовић  им је предложио, да и они не предузимају никакве акције противу Михаиловића и они су га оставили на миру све до почетка децембра 1941. године.

     По захтеву Михаиловића, Ленац је неколико месеци слао велике своте новца из Београда на Равну  гору разним каналима, а највише преко  неке учитељице у Тометином Пољу, селу недалеко до Равне горе, коју су четници касније заклали. Није утврђено да ли је новац био из касе Збора или савета комесара или из неког другог извора. Касније је Недић слао Михаиловићу новац из касе српске владе, углавном преко Мишићеве куће у Струганику, док није ликвидиран од Немаца, а касније разним каналима.

    Од 2. до 4. септембра у Београду су вођени разговори између Недића и делегације Михаиловића у којој су били пуковник Живојин Ђурић, мајор Александар Мишић и мајор Радослав Ђурић, о заједничкој борби против партизана, успостављању везе са Немцима и новчане помоћи Михаиловићевом четничком покрету.  Сачињен план о заједничким акцијама против партизана понели су  на Равну гору Недићеви официри мајор Марко Олујевић и поручник Славко Пипан, али су их партизани ухватили 8. септембра код Белановице.

    Између Михаиловића и Недића је договорено да се његови одреди у борби противу партизана прикључе недићевим оружаним формацијама па је тако дошло до  легализација Михаиловићевих четничких одреда, који су примали плату и оpужје од Недићеве владе а вођени су у евиденцији код немачког команданта Србије. Током окупације долазило је до свестраније сарадње између  Михаиловићеве војске и Недићеве Српске државне страже као и Недићевих органа власти. Пред ослобођење Србије, јединице Српске државне страже, које се  нису расуле, преформиране су у Српски ударни корпус и стављени под команду Михаиловића.

      У јесен 1941, Љотић је од своји присталица формирао своју војску – Српски добровољаки корпус (СДК) за борбу против партизана, које је народ прозвао љотићевци, али су се  временом  погоршали односи па је долазило и до оружаних сукоба између четника и љотићеваца, да би се од пролећа 1944, негде и заједно борили противу партизана,  а почетком 1945, Љотић је  СДК ставио под команду Михаиловића.

     Када је немачка и квислиншка офанзива на партизанске снаге у западној Србији била у снажном замаху, уместо да се прикључи борби против окупатора и његових јавних сарадника – квислинга, Михаиловић је 30. новембра окупљеним командантима на Равној гори дао инструкције о легализацији његових одреда на тај начин што ће се прикључити одредима председника српске квислиншке владе генерала Милана Недића. Та легализација је трајала до друге половине 1942. године, када су поново стављени по команду Михаиловића.

     Михаиловић и југословенска влада у избеглиштву. -Михаиловић је септембра 1941, упоставио радио везу са југословенском владом у избеглиштву. После тога  је у септембру, британском подморницом пребачена до  црногорског приморја британско-југословенска мисија која је у октобру стигла у Михаиловићев штаб на Равној гори У тој првој мисији били су генералштабни  ваздухопловни мајори Југословенске војске Захарије Остојић и Мирко Лалатовић, који су заузели значајне функције у Михаиловићевој команди. Они су стигли са радиостаницом  за коју је био задужен радиотелеграфиста подофицир Вељко Драгићевић, али је он  остао у Ужицу и био радителеграфиста у Врховном партизанском штабу.

     Југословенска влада није подржала борбу против окупатора у Југославији, због евентуалних окупаторских репресалија.

     Прво јавно званично признање и легитимитет од владе Михаиловић је добио 15. новембра 1941, у говору  Душана Симовића председника југословенске владе у избеглиштву у Лондону који је у говору преко  радио Лондона Михаиловића прогласио за команднта свих оружаних снага у Југославији, што је прихватила и Велика Британија.

     На предлог владе краљ Петар је унапредио Михаиловића у чин бригадног

ђенерала 7. децембра 1941; дана 19. јануара 1942, унапређен је у чин дивизијског ђенерала, а 17. јула 1942, унапређен је у чин армиског ђенерала.

     Од јануара 1942, Михаиловић је војни министар у Југословенској влади у избеглиштву. 

     Врховни командант југословенске војске краљ Петар други Карађорђевић је указом од 10 Јуна 1942. Михаиловићев штаб преименовао у Врховну команду  Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) а дотадашњу Врховну команду југословенске војске у Каиру преименовао у Команду југословенских трупа на Блиском истоку. Истог дана другим указом краљ је за начелника Штаба Врховне команде  ЈВуО поставио је ђенерала Михаиловића. Поменутим указима четници су и формално добили обележје и легитимитет југословенске војске.

     Због тога што није хтео да своју војску окрене против окупатора већ је са њима и сарађивао, Михаиловић од маја 1944, није више био војни министар, а указима краља Петра од августа 1944,  укинут је Штаб Врховне команде ЈВуО и Михаиловић смењен са дужности начелника штаба те команде и стављен на расположење новом војном министру, а 12. септембра 1944, краљ је  позвао све Србе, Хрвате и Словенце да приступе ослободилачкој војсци маршала Тита.

      Михаиловић и Британци. -На црногорску обалу код Перазића  Дола из британске подморнице „Тријумф“  ноћу 17. и 18. септембра искрцала се британско-југословенска мисија у  којој је британску страну представљао  британски капетан Бил Хадсон,  који је знао српски јер је између два рата радио у рудницима западне Србије.  Због односа према партизанима и окупатору, Михаиловић није био у добрим односима са британским капетаном Хадсоном, као ни са каснијим шефовима британских  мисија код њега.

     Прву а током 1941. године и једину британску  авионску пошиљку оружја, новца и опреме Михаиловић, је примио  9. новембра 1941. године.    

      Током 1942 и 1943, код Михаиловића су долазиле и друге британске војне мисије, које су биле размештане по четничким јединицама на терену. Шефови британских мисија захтевали су од Михаиловића да започне борбу са Немцима, али  он то није хтео. Због тога су  мисије напустиле Михаиловића крајем маја 1944. године. По њих су дошли савезнички авиони и оне  су, са привременог аеродрома у Прањанима, недалеко од Равне горе, одлетеле у савезничке базе у Италији.  Са мисијама су пребачени и амерички и британски авијатичари који су, приликом прелета преко Србије, из оштећених авиона искакали и падали на територију коју су контролисали четници.

     Током лета 1944, још једна група савезничких авијатичара која је била прикупљена код Михаиловићеве војске је пребачена је у Италију.

     Али неке пилоте који су тражили да буду предати партиза