Dragoslav Dimitrijevic Beli: GDE JE MOJA MAMA (hronika Avalskog korpusa JVuO)
Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


Хапшење пуковника Павловића команданта источне Србије

      Драгослав Павловић потпуковник био је пре напада Нeмачке и Италије на Југославију командант једног батаљона Краљеве гарде. Када га је његов кум мајор Живан Кнежевић, један од организатора војног пуча 27.марта 1941, позвао да учествује у  акцији свргавања краљевског Намесништва  и владе која је приступила Тројном пакту, он је изненада добио напад слепог црева и отишао у болницу на операцију.

     У току априлског рата био је реконвалесцент. Избегао је немачко заробљеништво и остао у земљи.

     Међу првима је дошао код Михаиловића на Равну гору и постао начелник Михаиловићевог штаба. Касније марта 1942,када је Михаиловић пошао у Црну Гору именован је за команданта Србије. У јесен исте године, напустио је Србију и отишао код Михаиловића у Црну Гору где је одређен за  команданта позадине, а унапређен је у чин пуковника.
      Крајем 1943, одређен је за команданта источне Србије да би средио односе између команданата Млавског, Крајинског и Тимочког корпуса, али он у томе није успео. Пуковник Павловић је имао и личних грешака, а команданти наведена три корпуса толоико су га опањкали код Михаиловића и Врховне команде ЈВуО, да је Михаиловић наредио Павловићу да се врати у Врховну команду. Михаиловић је иначе био љут на Павловића што је хтео на захтев британске војне мисије да изврши диверзију на прузи Београд – Ниш – Скопље, али је Михаиловић то спречио.

     Пуковнику Павловићу се није журило на Равну гору па је свратио у грочански крај да се сретне са потпуковником Милошем Радојловићем, бившим командантом  Млавско-смедеревске групе корпуса.

     Милош Радојловић, мајор бивше југословенске војске у априлском рату био је заробљен, али се на позив Милана Недића,Председника српке владе за време окупације вратио у Србију, где је пришао Михаиловићу,после чега је унапређен у чин потпуковника. Постављен је за команданта Млавско-смедеревске групе корпуса, па је смењен и послат у штаб источне Србије код пуковника Павловића, одакле се поново враћа на претходну дужност да би  јула 1944, опет био смењен и отишао у село Заклопачу код Гроцке да тамо живи под контролом мајора Трифковића, команданта Авалског корпуса.

     Пуковник Павловић са својом пратњом свраћа код потпуковника Радојловића и  почетком августа месеца 1944, заједно долазе у Конатице у штаб мајора Трифковића. На предлог пуковника Павловића у Конатицама је одржан састанака на коме су били: пуковник Павловић, потпуковник Радојловић, мајор Александар Саша Михаиловић,мајор Милош Јовановић и мајор Трифковић.

     Пуковник Павловић је на састанку предложио да се започне са нападима на Немце, без обзира на став Врховне команде и ђенерала Михаиловића.    

     Мајор Трифковић о томе депешом обавести ВК и Михаиловића, наравно без знања пуковника Павловића који се вратио на грочански терен са потпуковником Радојловићем.

     Михаиловић је по потпоручнику Обраду Лукићу, као куриру, послао специјално наређење мајору Трифковићу да, ако треба и силом, ухапси пуковника  Павловића и спроведе  га на Равну  гору, а да се потпуковник Радојловић не дира.

     На основу тога мајор Трифковић је  17.августа 1944.године  издао следеће  наређење:

    „Команданту Прве групе бригада Авалског корпуса

               Капетану Миодрагу Стојановићу

       Према наређењу Начелника штаба Врховне команде и Министра војске, морнарице и ваздухопловства од 10 августа 1944 пуковник ДРАГОСЛАВ ПАВЛОВИЋ  са његовим одредом има се разоружати, оружје одузети и оставити Авалском корпусу. ПуковникА ПавловићА са његовим официрима под  јаком стражом спровести Врховној команди. Радиостанице такође послати Врховној команди а војнике по извршеном разоружању упутити својим кућама. Према предњем

     Н А Р Е Ђ У Ј Е М:

     Да се пуковник Павловић и људство на најпогоднији начин разоружа, он и официри под јаком стражом спроведу овом Штабу, а војницима одржати пригодан говор и пустити их својим кућама.

     Оружје ће припасти грочанској бригади сем 3 аутоматска оружја

(пушкомитраљеза или Зорки), које упутити овоме штабу за штабну чету. Поред аутоматског оружја овоме штабу послати и 10 пушака.

     Ово се наређење  не односи на потпуковника Мишу Радојловића и на поручника Петра Сиришког.

     Ово ће те наређење извршити са командантом Грочанске бригаде потпоручником Милорадом Тодоровићем, који једино може знати за ово наређење и чувати га у највећој тајности.

     Најхитније на извршење.“

    (ВИИ Бр.рег. 48/4, К.54)

     Над ухапшеним пуковником Павловићем и осталим извршен је претрес и нађени су следећи предмети:

   „СПИСАК НАЂЕНИХ СТВАРИ

     1.ДРАГОСЛАВ ПАВЛОВИЋ, код кога је нађено, 6 златника и 9.450 (девет хиљада четири стотине педесет дината), 1 увеличавајуће стакло, 1 упаљач. 1 марама, 1 опасач.

     2.РАДОСАВ УРОШЕВИЋ, код кога је нађено, 1 печат штаба бр.69, 1 штамбиљ, 1 јастуче за печате, 1 флашица мастила за пенкалу, 1 торбица са четкама за обућу, 1 машина за шишање, 1 пелерина, 1 новчаник, 1 наочаре, 2 пенкале, 1 перорез, 1 ћебе, 1 ранац. 1 кошуља, 2 пешкира, 1 гаће, 2 пара чарапа, 1 шаторско крило, 1 кутија са прибором, 1 оштрач за бријач, 1 буђелар са 4.050 динара.

     3.ЖИВОЈИН МИЉКОВИЋ код кога је нађено 1 буђелар са 50 динара, 1 пелерина, 2 пешкира, 1 чизме, 1 џемпер и 1 руксак.

     4.БОЖИДАР ПАНИЋ, код кога је нађено, у готову 360 динара и 1 кошуља.     

     5.МИЛОСАВ ТАНАСИЋ код кога је нађено 17.550 динара са буђеларом, 1 кошуља, 3 гаћа, 1 кожна ташна са прибором за бријање, 1 опасач официрски, 1 пенкала, 1 пелерина, око једног килограма дувана, 5 пешкира, 1 чутура, 2 пара чарапа, 1 џемпер, 1 торбица са четкама, 1 руксак, 1 ћебе, 1 ручна електрична лампа, 1 буђелар празан, 2 кожне ручне ташне.

     6.У кожној ташни 320.270 (тристотине двадесет хиљада и двеста седамдесет динара).

     7.МИЛОЉУБ БОГДАНОВИЋ код кога је нађено:

 1 пелерина, 1 шаторско крило, футрола од вогледа  бњез двогледа  са опасачем  2 немачка опасача,  кутија са 9 оловки, 2 новчаника, 1 нож,  1 упаљач, 1 торбица, око једног килограма шећера, 1 каиш, 2 кошуље, 1 пешкир, 1 руксак, 1 војничка торбица, 1 енглеска блуза, 1 вунена кошуља и 16.500 динара у готову.

     8.АЛЕКСАНДАР МИЛИЋ код кога је нађено 2 новчаника и 5000 динара и 1 пелерина.

     9.Код Сретена Ђоршевића 1140 динара, разни лекови, кутија за кување шприцева, 2 кошуље, 3 марамице, 3 пара чарапа, 1 гаће, 1 пешкир, око ½ кгр.дувана, 1 налив перо, слушалице, 1 електрична ручна лампа, 1 перорез, 1 руксак, 1 шаторско крило и 3о цигар папира.

    Референт судства                                      По заповести команданта

           Поручник                                             Начелник штаба, капетан

                                                                            Стеван Д.Стричевић“

 

     (ВИИ Бр.рег.12/5, К.54)

     Рађено у Штабу Летеће Бригаде „Војвода Мишић“ на дан 18 Августа 1944.године.

      И З Ј А В А

      Ваздухопловног потпоручника г.Шипетић Петра на служни у срезу Опленачком Горске Гарде Њ.В.Краља Петра Другог, родом из села Граба среза Драгачевског округ Ужички.

      Дана 18 Августа 1944 године, био сам по службеном послу код пуковника г.Павловића КОМАНДАНТА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ.Око 6 часова наишао је Командант  Грочанске бригаде са својом бригадом и ушао код пуковника г. Павловића где је седео и разговарао. Нисам чуо шта су разговарали, али сам у моменту чуо неку препирку између Команданта Ист. Србије пуковника г. Павловића и Команданта Грочанске бригаде п.поручника Тодоровића и чуо сам од п.поручника Тодоровића да се ради о неком одлагању оружја личне пратње г.пуковника Павловића на леп начин да не би дошло до крви између војника Пуковника г.Павловића и између војника  Грочанске бригаде. Овом разговору био је присутан и Помоћник Команданта Грочанске бригаде, акт.Вазд.п.поручник г.Кујунџић

     Чуо сам да је пуковник г.Павловић категорички захтевао да изврши самоубиство када је прочитао наређење о разоружању од В.К. али с тим да пре тога построји своје војнике под оружјем и да им одржи говор пре самоубиства. П.поручник Тодоровић није се сложио с тим његовим захтевом већ је молио г.пуковника да нареди својим г.г.официрима и војницима да предаду оружје па затим да се предаду и да им тада одржи говор али с тим да не изврши самоубиство.

     Тада је у собу ушао наредник из пратње пук.г-на Павловића са пиштољем у руци и уперио га на Команданта Грочанске бригаде Тодоровића који је са своје стране подигао митраљез и наредио повишеним гласом „руке у вис“. У том моменту пуковник г-дин Павловић дограбио је за митраљету и митраљета је опалила у плафон собе, и у том моменту се развила кратка борба између војника пратње пук.Павловића и војника Грочанске бригаде, у којој  у мало нисам страдао али захваљујућ присебности п.поручника Тодоровића који је војнику који је се устремио на мене наредио „не дирај га он је из Горске гарде“,нашта ме је војник стварно оставио само с тим што ме је разоружао, али ми је п.поручник Тодоровић када је утврдио ко сам и шта сам наредио да се оружје врати што је одмах и учињено.

     После разоружавања војника пук.г-на Павловића кренуо сам са Командантом Групе Бригада капетаном г. Стојановићем у село Врчин где сам ову изјаву и дао.

     Предњу изјаву признајем за своју и потврђујем је својим подписом.

 

18 августа 1944 год.                                             Писмен сам,

Сл,Срп,Планине                                    Ваздухопловни потпоручник

                                                                        Петар Н.Шипетић“

 

     (ВИИ Бр. Рег.49/4, К-54)

     О разоружању Команданта источне Србије пуковника Павловића, Михаиловић је извештен следећим актом:

        „Грб (Краљевине Југославије)

Команда југословенске војске у отаџбини

             Штаб Авалског корпуса

              Стр.Пов.Бр. Службено

                  20. август 1944 год.

                         Положај

 

          НАЧЕЛНИКУ ШТБА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ

     По специјалном наређењу добивеном преко курира потпоручника Обрада Лукића извршио сам разоружање пуковника Драгослава Павловића, официра и војника у његовој пратњи.

     Приликом разоружања пуковник Павловић наредио је својим војницима да даду отпор и том приликом погинуло је из пратње пуковника Павловића 11 војника и 4 рањено. На страни одреда Грочанске бригаде који је вршио разоружање погинуо је 1 војник и 3 лакше рањена.

     По извршеном разоружању упутио сам следећа лица:

     Пуковника Драгослава павловића

     Поручника Живојина Миљковића

     Поручника Милосава Танасковића

     Обвез.чинов.реда Радисава П. Урошевића

     Потпоручника Божидара П.Пантића

     Каплара Александра Милића

     Редова Милољуба Богдановића

     Др. Сретена Ђорђевића.

     Са ухапшеним шаљем нађене ствари, које су уведене у записник.

     Каплар Милић и редов Богдановић упућују се зато што су покушали да се договоре о нечему са пуковником Павловићем после његовог хапшења и том приликом крадом примили објаве са датумом који није одговарао дану издавања. Прилажу се саслушања именованих.

     Именовани се упућују са извесним закашњењем због чекања оделења за спровођење преко гарде, које капетан калабић из непознатих разлога није упутио и ако је то са њим уговорено. Због тога се правац променио и ухапшени се шаљу преко Ваљевске гупе корпуса са спроводницима из овога корпуса.

     Наређено је да се са именованим поступа као према официрима у колико се исти буду придржавали прописа.

     Напомињем да су исти у више махова покушали да те прописе прекрше па су били натерани на поштовање истих.

                                                                            Командант, мајор,

                                                                        Светислав Трифковић“

     (ВИИ Бр.Рег.6/5, К.54)

 

     Како није одмах добио извештај о случају пуковника Павловића, Михаиловићје затражио извештај о томе и мајор Трифковић је поново послао  извештај који гласи:

  „Начелнику штаба Врховне команде

    Према Вашем наређењу бр. КК 330 од 20.августа, подносим следећи извештај о разоружању пуковника Павловића и његовог људства:

     17 августа ове године, наредио сам Команданту Прве групе Бригада да у заједници са Командантом Грочанске  Бригаде изврши ово разоружавање на најпогоднији начин. Међутим када је 18 августа око 6 часова показано наређење о разоружавању пук. Павловићу, исти је почео да виче и  да праска говорећи да је њему испод части допустити да га разоружају, и захтевао је да му се дозволи да построји своје наоружано људство, да им одржи говор и да изврши самоубиство пред стројем. Ово се није могло да верује пук.Павловићу и поново му је скренута пажња да нареди својим официрима  да војници предају оружје Грочанској Бригади.    

     У том расправљању наредник Лазаревић, који је спавао у соби са пук.Павловићем, потегао је пиштољ на команданта Грочанске бригаде.

     Видевши да хоће да убије Команданта Грочанске бригаде, његов пратиоц из суседне собе опалио је из митраљета на наредника Лазаревића који је рањен пао.

     У истом моменту је и Командант Грочанске Бригаде, уперивши митраљез на наредника Лазаревића, наредио овоме „руке у вис“.

     Пуковник Павловић зграбио је за митраљету и митраљета је опалила у плафон собе.

     Чувши ово пушкарање војници су навалили да разоружају људство пук. Павловића, које је отварало ватру из кућа. После кратког пушкарања од десет до петнаест минута људство пук. Павловића било је разоружано и сви су били потерани у једно двориште.

     У међусобном пушкарању губици су били следећи: код људства пук.Павловића 10 погинулих и 4 рањена, код нас 4 рањена (од којих су двојица у болници подлегли ранама).

     Од оружја заплењено је 43 пушке и 7 аутомата.

     Мајор Андра Манојловић са 4-5 војника побегао је у правцу Смедерева и вероватно однео 1-2 аутомата.

     По завршеном разоружавању војнике сам привремено распоредио по батаљонима Грочанске Бригаде, јер их нисам могао без оружја и у енглеским униформама да шаљем преко Космаја или Подунавља због вршљања партизана у тим крајевима.

     Официре из штаба пук. Павловића: рез.коњ.пор.Танасића Милосава, пор.Вељковића Живојина, рез.п.пор.Панића и обвезника чин. Реда Урошевића П.Радисава, б.инспектора Мин.Пошта, упутио сам за Врховну Команду, заједно са лекаром из Штаба пук.Павловића

     Достављајући предње мишљења сам да је до свега овога дошло углавном због напрситости, необузданости и неразумевања од стране пук.Павловића, када је умољен да на миран начин преда оружје. Самоубиство му се није могло дозволити из разлога да се не би његови војници због овога још више револтирали, насрнули на наше војнике и тиме довели до још већег крвопролића“

     (ВИИ, Бр.рег.11/5, К.54)

     О хапшењу пуковника Павловића било је речи и на суђењу Драгољубу Дражи Михаиловућу 14.јула 1946.године:

     „ТУЖИЛАЦ: Зашто сте ухапсили вашег потпуковника Драгослава Павловића. Он је био потпуковник, није био наредник, због чега, из којих разлога? Видите Да сте могли да му наметнете своју вољу?

     ОПТУЖЕНИ: Код њега је други случај,

     ТУЖИЛАЦ: Изволите то објаснити.

     ОПТУЖЕНИ: Он је послат у Хомоље да обједини три корпуса али убрзо својим понашањем није постигао код њих ослонац, него мржњу. Кад је после тога дошао у област Смедерева почео је да интригира и држи говоре пртив мене.

     ТУЖИЛАЦ: А зашто? Каква је била позадина тога?

     ОПТУЖЕНИ: Енглеска.

     ТУЖИЛАЦ: Како – енглеска позадина?

     ОПТУЖЕНИ:Покушали су да извесне моје команданте придобију за себе.

     ТУЖИЛАЦ: У ком циљу?

     ОПТУЖЕНИ: Мисију су могли поставити где год су хтели, свуда. Онда су покушавали, има то у депешама, да све везе не иду више са моје станице на станице команданата, него преко Каира. И на тај начин, пошто су имали тако размештен апарат, мислили су да узму поједине одреде и командују њима. Ето један од таквих био је и Павловић.

     ТУЖИЛАЦ: Јесте ли га опоменули за такав рад?

     ОПТУЖЕНИ: Нисам.

     ТУЖИЛАЦ: Да ли сте га упозорили којом приликом и чак наводили да краљ Петар поручује то и то и да је главно то и то?

     ОПТУЖЕНИ: Јесам, не сећам се тачно тога, али предочавања је било! Павловић је правио интриге, био је човек јако несређен, иначе способан официр, али готов на све могуће глупости.Он је из Хомоља отишао у област Смедерева, тамо држао неке говоре, а о томе ме је известио Света Трифковић и питао ме да ли то дозвољавам. Ја сам из писма видео да сам у стању да га разоружам, јер је био усамљен.

     ТУЖИЛАЦ: И како сте то извршили?

     ОПТУЖЕНИ: Нападом.

     ТУЖИЛАц: Да ли се водила борба?

     ОПТУЖЕНИ: Водила се.

     ТУЖИЛАЦ: Да ли је поружио отпор?

     ОПТУЖЕНИ: Пружио је.

     ТУЖИЛАЦ: И ипак су га савладали?

     ОПТУЖЕНИ: Јесте.

     ТУЖИЛАЦ: Јесу ли га везали?

     ОПТУЖЕНИ: Не знам.

     ТУЖИЛАЦ: Јесу ли га везаног довели до вас?

     ОПТУЖЕНИ: Нису код мене, него на Равну Гору.

     ТУЖИЛАЦ: А где сте ви били?

     ОПТУЖЕНИ: Ја сам био у неким удаљенијим селима.

     ТУЖИЛАЦ: Колико је Павловић био у таквој ситуацији?

     ОПТУЖЕНИ: Био је извесно време“.

     (Проф. Др Миодраг Зечевић: Документа са суђења Равногорском покрету 10 јуни – 15 јули 1946. год, књ.1, стр.484-485).

Краљ Петар II подржао маршала Тита

    Черчил о непријатељима.- „Сваки човек и свака држава који се боре против Хитлера имаће нашу помоћ, сваки човек и свака држава који корачају са Хитлером наши су непријатељи“, у свом говору преко радио Лондона (ББЦ) увече 22 јуна 1941 године, рекао је британски премијер Винстон Черчил. На основу тако прокламоване политике Велика Британија  је од пролећа 1943, почела да помаже партизане, а од краја 1943, почела је да врши притисак на владу Краљевине Југославије која се налазила у избелиштву у британској престоници Лондону.

     Повлачење британских мисија од Михаиловића.-Крајем маја 1944, британска влада је повукла своје војне мисије које су се налазиле при штабу Драже Михаиловића и штабовима њему подчињених команданата.

     Черчил о ускраћивању британске помоћи Михаиловићу.-У среду 24.маја 1944.године Черчил је у британском парламенту,између осталог, изјавио:

     „Разлог због којег смо престали снабдевати (Дражу) Михаиловића оружјем и ускратили му подршку је једноставан. Он се није борио против непријатеља, штавише, неки су његовикоманданти склопили нагодбе са непријатељем“(Винстон Черчил: „Други светски рат“ Том 5, стр.384)     

     Распуштање Пурићеве и формирање Шубашићеве владе,-У четвртак 1.јуна 1944.године, Краљ Петар II Карађорђевић је донео указ о распуштању југословенске владе у избеглиштву са седиштем у Лондону, чији    

је Председник био Божидар Пурић и у којој је војни министар био ђенерал Михаиловић, и мандат за састав нове владе поверио др Ивану Шубашићу који није узео Михаиловића за војног министра.

     Краљ позвао на јединство Србе, Хрвате и Словенце.- Истог дана увече радио Лондон (ББЦ) је објавио прокламацију Краља Петра II у којој је, не помињући Дражу Михаиловића, између осталог, указао Србима, Хрватима и Словенцима да је за свети задатак ослобођења земље, потребно јединство под вођством онога који се највише бори, а то је по ББЦ био маршал Тито.

    Вишки споразум.- Јуна месеца 1944, др Шубашић је дошао на слободну територију на острво  Вис где је склопљен споразум између Националног комитета ослобођења Југославије  (НКОЈ) чији је председник био маршал Тито и владе Краљевине Југославије чији је председник био др Шубашић, чиме је Народноослободилачи покрет у Југославији био признат од владе Краљевине Југославије, а  договорени су и услови  обостране сарадње и подршке владе НОБ-и за ослобођење Југославије.

     Краљ расформирао Штаб Врховне команде ЈВуО.-У петак 25.августа 1944, Краљ Петар II, као Врховни командант војске Краљевине Југославије, ставио је ван снаге указ о формирању Штаба Врховне

команде Југословенске војске у отаџбини(ЈВуО). (Зборник ДПНОР, том 14, к.4, д.4, стр.1037)

     Краљ разрешио дужности Драгољуба Дражу Михаиловића.-У уторак 29.августа 1944.године Краљ Петар II Карађорђевић је, указом по милости Божјој и вољи народној, разрешио дужности Начелника Штаба Врховне команде ЈВуО, армијског ђенерала Михаиловић М. Драгољуба и ставио га на расположење Министру војске, морнарице и ваздухопловства.

(Зборник, Т.14, к4,док.5,с.1038).

     Краљ Петар II Карађорђевић позвао Србе, Хрвате и Словенце да приступе Народноослободилачкој војсци маршала Тита.-У уторак 12.септембра 1944.године у 20 часова, Краљ Петар II Карађорђевић је у говору преко радио Лондона (ББЦ) рекао:

    „Драги моји Срби, Хрвати и Словенци,

      У овим судбоносним и за Југославију великим данима, када победоносне армије Совјетског Савеза стоје на нашој граници с једне стране, а америчке и британске с друге, када је дан наше слободе у пуном сванућу, позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се уједините и приступите Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом, С мојим пуним знањем и одобрењем Краљевска влада др Ивана Шубашића закључила је важне и корисне споразуме са том нашом народном војском која је једнодушно признатаод наших великих савезника, Велике Британије, Совјетског Савеза и Сједињених Држава Америке.

     Само тако уједињени у тој борби моћи ћете сачувати неокаљану част и славу Југославије и завршити коначном победом најлепшу легенду храбрости и љубави за слободу, којом сте до сада задивљавали свет. Ваша братска слога и јединство разбиће све непријатаљске планове, а наша отаџбина дочекаће тешко заслужену слободу, а упутиће се сретнијој будућности мира и правде у кругу Уједињених народа и целог слободољубивог човеченства.

     Сви они који се ослањају на непријатеља против интереса свог властитог народа и његове будућности, и који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига ни пред народом ни пред историјом.

      Овом мојом поруком вама, одлучно осуђујем злоупотребу имена Краља и ауторитета Круне, којом се покушавало оправдати сарадњу са непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим часовима његове историје, користећи тиме само непријатељу.

     Клањајући се жртвама, поздрављајући вашу борбу и одајући захвалност нашим великим савезницима, позивам вас да свесрдно поздравите савезничке армије, које би дошле да вам пруже помоћ у потпуном извојевању наше земље.

     Живела наша велика, слободна, федерална Југославија!“

     (Архив Војноисторијског института, Фонд емигрантске владе, к.11, рег.бр.19/1)

 

     Убрзо после говора Краља, у Србији се певала  саркастична песмица:

    „Ми за Краља, Краљ за Тита, шта ће бити, Бог те пита“.

     (др Живко Топаловић: Како су комунисти дограбили власт у Југославији, стр111, Јозо Томашевић: Четници у Другом свјетском рату, стр.369)

     Дража Михаиловић је упознат са Краљевим говором.-За време Краљевог говора 12.септембра 1944.године, Дража Михаиловић се, у повлачењу за Босну,  са својом свитом налазиоу селу Драгиње на путу Ваљево – Шабац. Михаиловић је знао да ће Краљ одржати неповољан говор по њега, па није хтео да га слуша, али је наредио мајору Аћиму Слијепчевићу, начелнику ађутантског оделења и његовом помоћнику, капетану Милану Стојановићу, да на радију саслушају и забележе Краљев говор, и да га после о томе обавесте. Слијепчевић и Стојановић су саслушали и забележили Краљев говор у другој просторији. Када суушли у собу у којој је био Михаиловић, затекли су га како седи за столом са затуреном шајкачом за потиљак и пије ракију. Када му је капетан Стојановић прочитао Краљев говор, Михаиловић је зграбио шајкачу, треснуо је на под и нешто опсовао. Затим је ађутанте понудио чашицом ракије и наредио им да га нико на узнемирава до покрета (према Мачви и Босни) који је већ био одређен у поноћ.

     (ГЛАСНИК српског историјског-културног друштва „Његош“, свеска 24, децембар 1969, стр. 8-10).

 

     Говор Краља поводом ослобођења Београда.-„Поводом ослобођења наше престонице, Београда од стране удружених снага Совјетске уније и Народно-ослободилачке војске под командом маршала Тита, Њ.В. Краљ

Петар II одржао је 21. о.м.у вечерњој мисији Б.Б.Ц.(од 20 часова) за Југославију следећи говор:

     Драги моји Срби, Хрвати и Словенци:

     Београд, наша јуначка и напаћена престоница, опет је слободан1

     Четрдесет и три месеца је знојем и сузама искупљивана слобод никад непокорене Југославије, предвођене у борби и отпору југословенском народно-ослободилачком војском под маршалом Југославије, Титом.

     Ослобођење Београда, извојевано надчовечанском борбом наших народа и неоцењивом помоћи братске и савезничке Црвене армије, имбол је победе над непријатељем, триумф јунаштва и патриотизма наших народа и највиши доказ јединства и савезничке солидарности.

     Ослобођење Београда, које је заједички успех југословенске народно-ослободилачке  војске и славом овенчане Црвене Армије као и победе наших великих британских и америчких савезника на осталим фронтовиманаше народне борбе најубедљивији су знакови скорог или коначног ослобођења целе Југословенске националне и државне територије.

     Поздрављајући ослобођени Београд, ја поздрављам све вас, драги моји Срби, Хрвати и Словенци испуњен најдубљом захвалношћу према јуначкој народно-ослободилачкој војсци и маршалу Титу, према братској савезничкој Црвеној Армији и њеном великом маршалу Стаљину и одајем пошту свима херојима и жртвама за нашу заједичку слободу.

     Дубоко сам уверен да ће војска и народ, који су по цену бескрајних жртава стварали бесмртна дела у борби  за ослобођење своје отаџбине, знати у миру очувати плодове своје победе и изградити своју бољу и срећнију будућност у новој, слободној, демократској и федеративној Југославији. 

     Испуњен радошћу и срећом, ја вас на овај велики дан, позивам и молим да се сви угледате у храбре ослободиоце наше престонице и да уједињени у народно-ослободилачкој војсци допринесете последњу жртву на олтар слободе наше отаџбине.

     Живјела Народно-ослободилачка војска и јуначка Црвена армија!

     ЖИВЕЛИ СРБИ, ХРВАТИ И СЛОВЕНЦИ!

     ЖИВЕЛА СЛОБОДНА И СРОДНА ЈУГОСЛАВИЈА!“

     (Текст преузет из „Билтена  број 399“ у коме је Дирекција за информативну службу пренела говор краља Петра (АЈ 83/2.657).

     Зборник ДП НОР, Т.14,к.4.док.10, стр.1046-1047)

     Неки значајни догађаји средином 1944.године

     Борба у Сибници између Авалског корпуса и Космајског одреда.-Дана 16.јуна 1944,одине Посавска бргада Авалског корпуса у селу Сибници у срезу космајском водила је поподне вишечасовну бобу против космајских партизна у којој су као четници из Великог Борка погинули: Миодраг В.Илић, Вукомир Н.Јовичић, Александар Настасић, Милорад Миловановић и Светислав Спасојевић, а из Шиљаковца:Милисав А. Маринкоић, Милорад М. Пушић и Пера избеглица из Хрватске и други.

     У Крушевцу састанака капетана Нешка Недића и генерала Фелбера.- У Крушевцу 14.јула 1944.године,  одржан је састанак између између Војноуправног команданта Југоистока  генерала пешадије Ханса Фелбера и начелника штаба 4.групе јуришних корпуса четника ДМ капетана Нешка Недића. У поверљивом извештају команданту немачке групе армија „Ф“, Фелбер између осталог пише:

    „14.VII.44 у 9 часова пре подне водио сам разговор у Крајскомандантури Крушевац са меродавним четничким командантом Нешком Недићем из штаба Драже Михаиловића. Разговор је вођен на молбу поменутог Недића. Нешко Недић је сада начелник штаба четничке групе која се са нама ботри у акцији „Триумф“ (борба противу партизана у јужној Србији – ДДБ) и чија се јачина може проценити на око 10.000 људи...“

     Недић је  од Фелбера тражио муницију и наоружање, а нарочито тешко наоружање.

     (Зборник ДПНОР, Том 14, књ.3, док.немачког Рајха, док.15, стр.956,957)

     Сукоб четника и Немаца у Малој Моштаници.-Четници 1.батаљона посавсјке бригаде повремено су са возова који су прелазили преко „њиховетериторије“, жел.пругом од Барича до Мале Моштанице крали разне ствари. Када су 1.августа 1944, у 16,3о часова, хтели да опљачкају воз на железничкој станици Мала Моштаница у возу је било и три Немца, који су покушли да то спрече. У кратком пушкарању 1 Немац је убијен а двојица су смртно рањена.Четници су запленили  1.пушкомитраљез и остало оружје које су имали и скинули са воза друге ствари. Увече из Београдадође једна немачка јединица која је ухватила  76 сељака и отерала  их у логор на Бањици у Београду, где су задржани до 5.августа када им је шеф логора Вујковић одржао говор и рекао им да их пушта по налогу генерала Недића., и да му зато буду захвални.  До пуштања је дошло што су људи из општине и среског начелства на Умци Немцима рекли да су ту акцију извршили партизани који су прешли из Срема. (ВИИ, S –W-135)

     Састанак у Топли мајора Рачић, капетана Нешка Недића и капетана Николе Калабића  са обавештајним официром Ритмајстером принцом фон Вредеом.-У Тополи је 11.августа 1944,одржан  на састанаку са немачким обавештајним официром Ритмајстером принцом фон Вредеом четнички официри командант 4.групе јуришних корпуса  мајор Рачић, начелник штаба тог корпуса капетана Нешко Недић и команданта групе корпуса Горске гарде капетана Никола Калабић затражили су да се Дража Михаиловиоћ тајно састане са једном високом немачком личношћу, изјавили да су спремни да у потпуности сарађују са Немцима и предложили су стварање једног национлног фронта  који би обухватао Српску државну стражу, Српски добровољачки корпус, формације Драже Михаиловића и све националне снаге оријентисане противу комуниста.

     (Зборник ДП НОР, Т.14.књ.4, документа немачког Рајха, док бр.1,стр.1067).  

     Састанак Милана Недића и Драже Михаиловића.- У селу Ражана код Косјерића, ноћу 12/13.августа 1944,састали су се Милан Недић председник српске владе коју је поставио окупатор и ђенерал Дража Михаиловић ради договора о преузимању влсти у Србији када се Немци повуку, а такође и о борби противу партизана. Недић је том приликом обећао Михаиловићу да ће код Немаца издејствовати већу количину оружја и муниције  за четнике ДМ и да ће Српску државну стражу ставити под команду Михаиловића.

     (Васа Казимировић: „Србија и Југославија 1914-1945“, књ.4, стр 1171)                     

   Борба код Камендола партизана против четника и љотићеваца.-  Код села Камендола у пределу Маџарска Раван дана 24.августа 1944, четници Грочанске бригаде, недићевци и љотићевци водили су тешку борбу противу космајских партизана, у којој су партизани претрпели велике губитке, а губици четника СДС и СДК нису познати.

     Омладинци Сремчице отишли у партизане.-Ноћу 9.септембра 1944, из Сремчице је отишло у Космајске  партизане 19, углавном омладинаца и са њима и три избеглице којису живели у селу.

     (Сава М. Стекић, проф.:Сремчица, насељеи школа, стр.178).

     Омладинци Рушња у космајским партизанима.-У троку ноћи 12/13.септмбра 1944, из Рушња је отишло 70 омладинаца, међу њим и једна омладинка из Барајева, у Космајски партизански одред,

     (Драгослав Димитријевић:Септембарске побуне у Рушњу и Рипњу, Борац, лист РО СУБНОР-а Србије, ванредниброј 52 за 1996).

     Рипањски четници извршили пуч.и отишли у партизане.-Из Рипња је у септембру сто педесет и шест  мобилисаних рипањских четника отишло у Космајске партизане. О томе  у монографији Рипањ, стр.90-93, аутор Драга Дробњак пише:

    „После сукоба четничког одреда са партизанима на Парцанском вису кад је рањен командант, жанд.наредник Булатовић Милан, мобилисани Рипањци су се разбежали кућама. Булатовић са једним делом своје пратње, сместио се и отпочео лечење у кући Максима Дробњака у центру Рипња.

     Заменик Булатовића Павле (непознато презиме) такође жандармер.наредник, млађи, са командирима чета, уз све могуће репресалије и батинања сакупио је одред и залогоровао у кући и дворишту Некић Драгише у Брђанима.

     Скуп вишеструких околности: одсутност команданта одреда Булатовића, револт мобилисаних због задржавања у одреду, уместо 15 дана на око 2-4 месеца, учесталог кажњавања и батинања мобилисаних као и убијање наведених угледних и других грађана, револт прераста у побуну, услед које хапсе ПЕТКОВИЋ ЖИВАНА, једног од мобилисаних Рипањаца, и спроводе га у Бождаревац, седиште Авалског корпуса у циљу извршења смртне пресуде. Истовременео у равногорском одбору Рипња, међу организаторима четништва долази под утицајем споразума Тито – Шубашић и позива да се четници Д.М.ставе под команду НОП, повлачења па и супростављања реоресивним мерама, које предузима четнички штаб и преки суд. Долази прво до спонтане а онда и организоване сарадње између разочараних – деморалисаних организатора четника и појединаца и групе сарадника НОП у Рипњу, а који су већ од половине 1944.године покушавали да се уз евентуалну помоћ партизана из Космаја,организује пуч, односно ликвидација четничког штаба у Рипњу.

     Група симпатизера и сарадника НОП споља четничког одреда, ангажује симпатизере НОП у самом одреду за извршење пуча. Групе су бројале по 11 другова, на страни споља одреда и у самом одреду, који су у строгој тајности прихватили да буду организатори и учесници пуча.Обе групе су имале и свака своје сараднике, који су имали посебне задатке за извршење пуча и после пуча.

     Циљ је био одређен: извршити ликвидацију четничког штаба у целини, као и превести мобилисане у Космајски партизански одред, са целокупним наоружањем, сем оних који не буду хтели. Пресудну улогу на убрзању извршења пуча, имао је препад партизанске чете на четнички одред на Парцанском вису. Саме припреме пуча и његово извршење, био је врло рискантан, обзиром на место, бројно стање и наоружање четничког одреда.

     Ипак је договорено да се у петак 15.септембра 1944.године пребаци једна десетина партизана из Космаја до Шутиловца, да се око 22 часа нађе са одређеним организаторима пуча и симболично учествује, јер је организација за извршење припремљена да Рипањци, споља одреда и изнутра одреда изврше пуч. Ова десетина партизана је требало само да охрабри извршиоце, и све мобилисане, као и да се створи утисак да је партизански и одред напао штаб четника, заробио мобилисане и превео их у партизане, како би се избегле освете, према породицама мобилисаних, који су били већ откривени као симпатизери и организатори пуча.

     Међутим, веза то вече од стране организатора пуча била је лоша за присутну десетину партизана, на име, један старији четник – учесник солунског фронта, који је заменио сина, није хтео да се удаљи кад су га представници пуча, групе за везу терали наводно на замену страже, већ је изазвао свађу, што су партизани приметили и одмах саопштили да неће да рескирају, већ препуштају да организатори сами изврше ликвидацију штаба четника, а да ће они са четом Космајског одреда чекати у Парцанима где ће преузети све пучисте у партизане.

     Ове ноћи друга група организатора, чекала је од 22 до 24 часа, преко пута куће у којој је било руководство – три командира чета, где је требало да буду ликвидирани. Чим је прва група јавила да је партизанска десетина из Шутиловца отишла за Парцане,  акција је одложена за сутрадан за суботу 16.септембра 1944.године у 23 часа. Одлучено је да сви буду на својим местима са чврстом одлуком да сами без присуства партизанске десетине изврше ликвидацију штаба и сви који хоће да оду у Парцане.

     По узнемирености командира чета, четничког одреда, видело се да су сазнали о припреми пуча, али су мислили да ће се одред разбежати, нису ни сањали да се припрема њихова физичка ликвидација. Зато су дана 12.септембра поделили муницију и бомбе  добијене од Авалског корпуса, са намером да већ  15.септембра пребаце Рипањске четнике у Ваљевски срез, а да отуда дођу тамошњи четници и предузму одмазду, према свим сумњивим па и њиховим колебљивцима. Организација пуча ушла је у завршну фазу, бити или не бити, морало је следеће ноћи да се оконча, како неби организатори па и други који су нешто знали о томе, били похапшени или принуђени да оду у партизане, необављена посла. Тачно 14.септембра ноћу у 23 часа организација је доста добро спроведена, одлука је пала да се по два друга споља одреда, и два изнутра, приђу и уклоне стражаре пред кућом где су били три командира чета одреда и да их ликвидирају у кући.

     Краткотрајна расправа са стражаром пред вратима је окончана, са претњом пиштољем под грло, одстрањењем стражара са места страже, док су два извршиоца са шмајсером ушла у собу где су се одмарали (командири чета, сви бивши жандарми) Јова, Раденко и Пеша  изрешетали су их рафалима. Чим су се огласили пуцњи,(пошто је велики број мобилисаних знао за пуч) настала је радост пропраћена шенлучењем из свих врста оружја, тако да је за тренутак владала збуњеност, организатора пуча и мобилисаних младића. Када се за кратко време пуцњава утишала, одлука  је пала да се одмах крене на преостали део штаба, и самог Булатовића који је био са замеником Павлом у кући Максима Дробњака  у центру Рипња. Кретање сада већ припадника НОП-а према центру било је са доста пропуста у организацији и без неке чвршће команде. Свима који нису хтели да иду у партизане оузето је оружје и муниција, па су пуштени да иду кући.. Те вечери њих 27 су отишли а сутрадан још њих 18 су предали оружје и отишли кући. Стизањем у Центар прво је претражена општинска зграда, ту су затечени неки дежурни Рипањци и неколико наоружаних четника из Посавине, који су као курири донели четничку пошту. Исти су разоружани и пуштени да иду куд хоће. Рафови са архивом су претурени на под и запаљени, тако да је зграда општине била обасута пламеном. Већи број учесника у пучу . тј. део одреда, кренуо је до Булатовићевог дела штаба и пратиоца у Максимовој кући ради ликвидације. Покушај да се дође до куће није успео, јер је пратиоц Лаза звани Бугарин тукао из тешког митраљеза, а остали из другог аутоматског оружја. После доста пуцњаве  и бачених неколико бомби, јавили су се Немци са Клења и пруге са ракетама и пуцњавом. Видећи да се циљ не може да оствари, а и време је било одмакло око два сата поноћи, те је одлучено да се крене за Парцански вис, како би се до сванућа изашло из атара Рипња. Око сванућа стигло се до Лукића и Костића кућа у потесу Црквине. Ту се залогоровало и одмарало у шуми до 17 часова, а онда преко Дреновца везом са теренским радницима Космајског одреда увече стигло у Парцане. После вечере коју су сељаци солидно припремили, одржани су говори о циљевима НОП-а. Између осталих говорио је и један новинар који је касније погинуо у Бождаревцу у борби против посавских четника. По завршеном говору око 22 часа кренуло се преко Ковијоне за Поповић, где се у засеок Грково стигло у свануће.

     Даљи покрет преко Поповића, Малог Пожаревца, Сенаје, са успутним задржавањем,  био је до  села  Дубоне, где су се 19.септембра 1944, Рипањци  укључили  у Космајску бригаду, која је  дан раније  формирана од Космајског одреда.

     У селу Дубона извршено је прегруписавање по десетинама и водовима, равномерно расподељено оружје које су Рипањци сво ново донели. За командире десетина, водова и чета, именовани су стари борци, партизани из Космајског одреда и бораца који су тих дана преко Дунава дошли у бригаду из Срема и Баната...

     На крају, значајно је знати шта је се дешавало после пуча у Рипњу.

     Командант Булатовић побегао.-Сутрадан по извршенопј акцији тј.15.септембра у недењу, Рипањ је личио на ослобођено место. Ни једна оружана јединица квислинга, (четника, недићеваца, Љотићевих добровољаца) па ни Немци се нису појављивали  нити долазили у Рипањ. Сви су били збуњени шта је се то десило претходне ноћи. Жандари из својих станица изашли су тек у понедељак, али нису никога дирали. По подне 16.септембра су стизале претходнице четника из Посавине, Ваљева а већ 17.септембра било их је 500-600, сви зарасли у косу и браду. Булатовић са својим пратиоцима 15.септембра ујутро кроз зору побегао је, односно одвезли су га на Торлак у Кумодраж. Једном  од пратиоца Рипањцу био је дат задатак, да кад чује пуцњаву у Брђанима, он ликвидира Булатовића и његовог помоћника Павла, као и окорелог кољача Лазу Бугарина, јер је заједно са њима био у згради Максима Дробњака. Због чега овај пратиоц то није извршио, не зна се, јер је  и он побегао са њима и настрадао  негде у Босни.

     Злочини четника и палење кућа.-Четничке јединице из Посавине чим су стигле, сви су били са брадама и мртвачким ознакама на шубарама (што код Рипањских четника, сем руководства и добровољаца, није било обавезно). Одмах су распоређени по кућама. Као звери кренули су у хајку на хапшења и злостављања свих сумњивих грађана – сељака како мушких тако и женских. Похапсили су 15 људи и жена, тукли их и мучили  да дознају, ко су организатори пуча, у циљу хапшења њихових фамилија и палења кућа. Срећом четници су делимично поверовали пропаганди, да је Космајски одред, са четом партизана означеног дана, напао и ликвидирао део четничког штаба и отерали мобилисане у заробљеништво, за чију судбину нису ништа сазнали. Да није било овог трика направили би нечувени покољ по Рипњу.

     Због брзине догађаја: надирања пролетерских јединица из Босне преко Дрине, и са југа Србије, као и спроведених акција Космајске бригаде, учесталих напада на њихове крупне јединице, као што је Авалски корпус и сл. Они су на брзину стрељали дванајес грађана – сељака из Рипња и једну девојку из Парцана и запалили три куће.

     Од ухапшених Рипањааца 3.октобра 1944, стрељали су на ерчанском гробљу:

     1.Стојић М. Милана,

     2.Стојић М.Милосава,

     3.Стојић С.Милосава,

     4.Стојић Живка,

     5.Стојић Живанку,

     6.Недељковић Роксанду,

     7.Лукић Новку,

     8.Марковић М.Александра, 

     9.Павловић Милана,

    10.Стефановић Б.Милана.

    11.Бранковић С.Радована,

    12.Марковић М.Предрага и

    13.Обрадовић Наталија Ната, девојка из Пацана, сарадница НОП-, рођена 1923.године, коју су четници ухватили у Парцанима и спровели је у Рипањ.

     Кузмановић Милош, Карић Добривоје и Скадрић Витомир, побегли су из затвора два дана пре стрељања.

     Четници су запалили куће: Стојић Светислава,Лукић Живка и Милановић Живка.“

     Борба Прве космајске бригаде са четницима у Бождаревцу 23.09.1944.-Прва космајска народноослободилачка бригада, јачине око 800 бораца сврстаних у четири батаљона, формирана је 18.септембра 1944, у селу Селевцу од бораца Космајског партизанског одреда и од 2.батаљона Посавотамнавског одреда који је из Срема преко Баната прешао на терен Космајског одреда. Према обавештењима да се у посаском селу Бождаревцу налазе Грочанска и Врачарска бригада Авалског корпуса, штаб бригаде одлучио је да их нападне. Због тога се бригада пребацила у космајско село Стојник одакле је  ноћу кренула преко села Губеревца и Лисовића и у рано јутро 23.септембра напала четнике у Бождаревцу. Четници су били изненађени и брзо су побегли из села и тек поподне стигли су делови Липовичке и Посавске бригаде  а из Београда љотићевци и недићевци, па се Прва космајска бригада под жестоком борбом повукла из Божадревца.

     У Бождаревцу партизани су ослободили из четничког затвора седам затвореника, међу њима и Петковић Живојина из Рипња кога су четници били осудили на смрт. Приликом  јутарњег напада  заробљено је преко стотину четника, погинуло је  једанаест четника, тројица  су рањена, док њихови губици у поподневној борби нису утврђени. Заплењене су коморе четничих бригада – Грочанске и Врачарске, преко двадесет кола са коњским запрегама из села Миријева, Сланаца, Винче  и других из Врачарског среза. Тим колима заплењен плен је пребачен у космајски срез, док су заробљени четници пуштени. У борбама су погинули партизани Миодраг Несторовић из Рипња, један новинар дневног предратног листа0 Правда, и још два партизана а четници су заробили две партизанке које су силовали а после убили.

     (Драгослав Димитријевић Бели:Космајски партизани, књ.2.стр.310; Дробњак Ј. Драгомир: Рипањ, монографија, стр.93-94).

     Борба између партизана и четника у Бељини и Бождаревцу 28.09.1941.- Пета дивизија Народноослободилачке војске Југославије 19.септембра је ослободила Аранђшеловац, а 6.пролетерска дивизија „Никола Тесла“ ослободила је Лазаревац и њени предњи делови су стигли до села Велики Црљени где су се зауставили, очекујући наређење за наступни марш према Београду. Због такве ситуације командант Авалског корпуса сконцетрисао је све  формације корпуса у јужни део посавског среза и то Посавску и Липовичку бригаду  поставио је у села Степојевац и Лесковацу, која су се својим атарима граничила са Великим Црљенима, које је било у срезу колубарском,  док је Грочанску и Врачарску бригадуа разместио у село Бождаревац. Интересантно је да до борбеног контакта четника Авалског корпуса распоређених у Степојевцу и Лесковцу са  снагама 6.пролетерске дивизије „Никола Терсла“.смештених у суседном селу Велики Црљени није било. Када је Прва космајска бригада избацила Грочанску и Врачарску бригаду из Бождаревца ове бригаде су пребачене у Степојевац, а да би се обезбедио од напада космајских партизана командант Авалског корпуса је Посавску бригаду распоредио у село Бождаревац и космајско село Бељину.  

    Дана 28.септембра 1944.године, један батаљон 10.крајишке бригаде 5.дивизије народноослободилачке војске Југославије са Космајским партизанским одредом напао је четнике Посавске бригаде у Бељини и Бождаревцу и избацио их из ових села.

     (Драгослав Димитријевић Бели: Космајски партизани, књ.2.,стр.310: Бранислав Н. Павловић: Бождаревац, према документима и предањима, стр.182).

ЈУРАО отказао послушност Михаиловићу.

     Један од великих знакова распада организације ДМ,било је отказивање сарадње и послушности руководства Југословенске равногорске омладине  Дражи Михаиловићу.О томе  један од чланова тог омладинског руководства Димитрије Ђорђевић пише:

     „Руководство штаба 501 одржало је састанак 21.августа 1944.године у селу Бранчићима, код Љига. Меморандум са овог састанка био је упућен Врховној команди; не знам да ли је његов примерак игде сачуван у послератним прогонима

којима смо били изложени. На састанку је анализирана  укупна активност током протеклих година. Наш основни мотив био је отпор окупатору и борба против свих који су туђе интересе, немачке колико и совјетгске, стављали испред српских. Одобравали смо отпор комунизму и видели у њему опасност која се надвила после пораза. Истовремено смо одбили да делимо одговорност за недостојне, насилне, недисциплиноване испаде појединих представника Равногорског покрета.Како је

основни задатак тога покрета био устанак против окупатора, сматрали смо да је овај тренутак наступио.Устанак би оправдао жртве које су дате на Бањици, у Маутхаузену и по планинама Србије,жртве које би недвосмислено оправдале циљеве и намену нашег покрета.

      Последњи дани немачке окупације које смо тако жељно очекивали били су испуњени зебњом и безнађем.. Штабна чета 501 налазила се у саставу Другог корпуса Краљеве гарде капетана Драгана Бојовића, у близини Врховне команде. Тројица из ужег вођства 501, Јовановић, Драшковић и Матић, тражили су од Михаиловића објашњење о даљим плановима и намерама Покрета.Одговор је био прелазак у Босну како би се сачувале снаге у очекивању раскорака између западних савезника и Совјетског Савеза који би донео промену полиотике према нама. Босна је требало да буде предах у одвајању од надирућих партизана. У некаквој трагичној шаховској рокади Михаиловић је повлачио снаге у Босну, док је Тито продирао у Србију. Боси, голи, гладни српски сељачки одреди ишли су у сусрет беспућима Босне и зими која је билана прагу.

      У овим условима вођство штаба 501 је донело одлуку да распусти штабну чету и разреши њене припаднике обавезе према наредби Врховне команде. Касније сам чуо да је Дража био веома погођен када му је ова одлука саопштена..

      У њеном доношењу нисам учествовао, али сам се слагао са њом. Са једним делом штабне чете био сам приспео у Кораћицу на Космају, где сам очекивао остале другове. УСПУТ САМ У ТОПОЛИ ГЛЕДАО ОДУШЕВЉЕНЕ МЛАДИЋЕ КОЈИ СУ СЕ ПОД РАЗВИЈЕНИМ СРПСКИМ ЗАСТАВАМА  ОДАЗВАЛИ  ДРАЖИНОЈ МОБИЛИЗАЦИЈИ ДОК СУ ПОРЕД ЊИХ НЕСМЕТАНО ПРОЛАЗИЛИ НЕМАЧКИ КАМИОНИ С ТРУПАМА КОЈЕ СУ СЕ ПОВЛАЧИЛЕ СА ЈУГА.

      Одлучио сам да се вратим у Београд. Последњи доживљај из ових ратних пустоловина било је митраљирање воза код Влашког Поља када су енглески авио ни, звани „кукурузари“, у бришућем лету изрешетали нашу локомотиву и вагоне. Уз прасак здробљених вагона искочио сам и прућио се по земљи која је подрхтавала од митраљеских рафала. Било је заиста глупо, после Бањице, Маутхаузена и свега осталог погинути од енглеског метка пред долазак комуниста!

Отпешачио сам до Раље где сам на железничкој станици затекао одред љотићеваца. 

Са дугом косом гурнутом под шајкачу, без папира и пропусница, био сам на њиховој милости. Знали су ко сам, гледали ме подозриво, али ме нису дирали.Пре годину дана убили су Лазара Максимовића, сада смо се кували у истом лонцу.

У Топчидеру сам искочио из воза и у сумраку се прикрао кући моје сестре од тетке.Маргите Ристић, Белићеве ћерке, на Дедињу. Сутрадан су дошли моји и одсекли ми косу, успомену на младост која је скончала у поразу. Било је готово са четовањем.“

     (Димитрије Ђорђевић: „Ожиљци и опомене“,књ.1.стр.273-277)

     Хајка на партизане.- Команда врачарског среза, Бр.сл.3.X.1944.год. издао је команданту Другог батаљона Врачарске бригаде следееће наређење: „После пораза партизана од 23.септембра 1944.године, један део партизана, не могавши да се спасе, разбегао се са места борбе, по селима нашега среза, са намером да наносе штете нашим куририма и мирним грађанима. Да би им се ово онемогућило и да би се исти што пре похватали

                                       Н а р е ђ у ј е м

     1.- Да командант батаљона у сгласноисти са командантима места на својој територији по пријему овог наређења саопште целокупном сеоском становништву  да сви обрате пажњу на свако непознато лице и да одмах његово место боравка доставе команданту места или најближој војној јединици.

     2.- Да командант батаљона са својим потчињеним командантима места на дан 6.октобра 1944.године, у 6 часова ујутро предузму најдетаљнији претрес својих општинских атара. Претрести све колибе, крајње и издвојене куће ван села, шуме, јаруге и т.д. Ови претреси да се врше од стране мушког сеоског становништва у виду стрељачких стројева. Ово вршити по извесном плану команданта места, тако да се с једним делом запоседну и затворе излази и улази у дотични атар, а другим делом, стрељачким стројевима, према заседама у виду хајки вршити претрес терена, да би што боље осигурали хватање нађених партизана.

     У претресу да узме учешће све мушко становништво способно за овај циљ. Свако лице да носи секиру, гвоздене виле и мотику.

     Ова хајка против партизана треба да служи као израз чврсте воље становништва да уништи и последњег партизана и бандита.

                                                         К О М А Н Д А Н Д А Н Т

                                                                 Судски капетан

                                                                   Јовица Ђурић“  (Архив ВИИ Бр.Рег.6/6, К.54).                                                                                          

     Одмах приступити ликвидацији истакнутих комуниста.-За нове злочине није било времена.- Пред само повлачење командант АК издао је наређење  о предузимању оштрих мера противу комуниста, што се види из следећих докумената: Командант среза врачарског судски капетан  Јовица Ђурић, дана 2.октобра 1944, послао је командантима батаљона акт следеће садржине:

     „Команда Југословенске војске у отаџбини

             Команда среза врачарског

                          Бе. Сл.

               12.X.1944 год.

                        Положај

       „Командант Авалског корпуса Пов. Бр.службено доставио је:

       Поводом наређења комунистичке партије да организоване подземне комунистичке снаге по селима, изврше ликвидацију команданата места и истакнутих чланова равногорског покрета, овај штаб издао је наређење да се сви познати и истакнути комунисти по селима овог корпуса похватају и ликвидирају.

     Да би то спречио пуковник Радуловић у својству команданта шумадијских трупа издао је наређење потчињеним  му командантима бригада да обуставе и не изврше ову ликвидацију

     Поново наређујем командантима бригада да одмах приступе ликвидацији истакнутих комуниста по селима, који могу бити опасни по чланове наше организације. Скрећем пажњу командантима да слушају само моја наређења и виших претпостављених ми старешина преко мене издатих“.

     Предње се доставља командантима батаљона на тачан поступак, по извршењу известити“. (Архив ВИИ S-V-6633/23)

     По наређењу команданта АК, исти командант врачарског среза, под Бр.сл.од 3.октобра 1944, издао је командантима батаљона Врачарске бригаде следеће наређење:

    „У последње време поједина лица шире алармантне вести и протурају измишљене и лажне гласове са циљем да унесу пометњу у народ, чланове Равногорског одбора – покрета и међу војнике. Да би се томе стало на пут,-

                                                          Н А Р Е Ђ У Ј Е М

     Да Командант батаљона преко својих тајних органа развије обавештајну служну и сва лица која се ухвате у ширењу и протурању алармантних вести, измишљених и лажних гласова, одмах хапсе и спроводе преким војним судовима који ће исте осудити нас смрт и стрељати

     Свима гласовима који се протуре у народ и војску испитати порекло и утврдити од кога су лица потекла. Сваки старешина или одређени  обавештајни орган који остане равнодушан и не предузме мере против проширених гласова на повереној му територији биће узет на одговорност и према њему ће се поступити по надлежности.

     Према већ откривеним лицима која су до сада ширила овакве вести предузети напред наведене мере“. (Архив ВИИ, Бр.Рег.7/6, К.54)

 

 

Повлачење Авалског корпуса у Босну.

 

   У току лета 1944.године,савезници су на европским и азијским ратиштима потискивали Немце и Јапанце, док се Црвена армија преко Румуније приближавала североисточним границама Југославије.

   Општа ситуација у Југославији, посебно у Србији одвијала се неповољно за окупатора и његове сараднике – квинслинге и равногорске четнике Драже Михаиловића. Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ) под командиом маршала Јосипа Броза Тита имала је стратегијску иницијативу: 1.пролетерски корпус (1.и 6.дивизија), Оперативна група  дивизија  (2, 5. и 21.дивизија) и 12.ударни корпус (16.и 36.дивизија) су у наступном маршу хитале према Београду.

   Време немачкеокупације ближи се свом крају.-У вези ситације у Србији, Виши вођа СС и полиције у Србији и Црној Гори немачки генерал  Бехрендс Херман, 30.августа 1944, обавестио је немачку Врховну команду да у округу беградском комунисти појачавају своја дејства, а четници Драже Михаиловића  воде непрекидне борбе против комуниста, док је велика акција команданта ДМ, мајора Калабића са око 4000 људи, потпомогнута Добровољачким корпусом и Српском државном стражом, као и немачким јединицама у београдском округу још у току; да нападом великих размера Тито несаломљивом енергијом спроводи своје планове да добије у руке српски простор чиме је у знатној мери угрожена немачка општа ситуација у југоисточном простору, а због развоја ситуације на фронтовима Срби сматрају да се време немачке окупације ближи свом крају.   (Драгослав Димитријвић Бели;Космајски партизани, стр.297-298)

     Акција мајора Калабића у београдском округу.-У акцији под командом мајора Калабића учествовал су у грочанска, врачарска, липовичка и летећа бригада „Мајор Мишић“ из авалског корпуса.Блокиран је и претраживан терен округа београдског између нишке пруге источно између Раље и Кусадка и пруге Београд  -Смедерево, односно Пожаревац западно од Врчина до Михајловца. У блокади су се нашли космајски партизански одред који је изманеврисао непријатељске снаге и 1.батаљон Посавотамнавског одреда који је из Срема форсирао Саву код Умке ноћу 24/25.августа 1944 и дошао у Космај где је био обухваћен блокадом али се из ње под борбом пробио  без губитака. 

     Одлучујуја борба за Србију.-Уз помоћ окупатора – Немаца и Бугара и квинслинга, четници су свим силама настојали да спрече продор дивизија НОВЈ у Србију и према Београду.

      „...Према томе“,- писало је у заповести капетана Александра Милошевића команданта Западноморавске групе оперативних снага (касније 6.јуришни корпус 4.групе јуришних корпуса),од 4.септембра 1944.године,издатој у циљу спречавања продора 1.пролетерског и 12.ударног корпуса у западну Србију,- „борба у коју сада ступамо је одлучујућа за Србију, одлучујућа за Југославију и цео Балкан, јер од наше победе или пораза и од брзине рада зависи да ли ће на наше тло Американци или Совјети.

       Отуда сви морају имати на уму да се јединице приморају на крајње напрезање не жалећи ни труд ни жртве. За неизвршење заповести и за неуспех одмах ће бити стављени под преки суд они који је не изврше, односно који не успеју у датом задатку“

     (Из заповести команданта Западно-моравске групе (касније преименоване у 6.јуришни корпус) под командом капетана Александра Милошевића од 5.септембра 1944. Зборник Том 14, књ.4, док.58, стр.201-202).

 

     Током септембра 1944,у западној Србији,  1.пролетерски и 12 ударни корпус водили су тешке и исцрпљујуће борбе против здружених снага Немаца, квислинга и четника 4.групе јуришних корпуса. Команда југоистока је 14.септембра 1944, свом штабном официру за противоклопну одбрану  пуковнику Јунгенфелду поверила командовање над немачко-квинслишким и обједињавање дејстава четничких јединица, односно снага, четничке 4.групе јуришнх корпуса. Њему су би,и подређени: 5.СС полицијски моторизовани пук, 2.пук белогардејског Руског заштитног корпуса, око два дивизиона артиљерије, неке инжењеријске јединице, делови 1. и 3.пука Српког добровољачког корпуса и делови Српске државне страже и граничне страже укупно око 7.000 војника. У то време снаге 4.групе јуришних корпуса бројале су око 5.000 четника. Ради одбране Ваљева пуковнику Јунгенфелду командант Југоистока је привремено ставио на располагање и 14.брдски ловачки пук 7. дивизије „Принц Еуген“, који је требало да наступа од Ужица према Ваљеву, али у томе није успео, а као помоћ посади у Ваљеву упутио је из Београда, преко Уба, 1.батаљон 1.пука дивизије „Бранденбург“, 202, тенковски батаљон (без 2.чете) и две ваздухопловне чете које је потчинио пуковнику Јунгенфелду.(НАВ,Микрофилм бр.Т-501, рола 257,снимци 157 и 160)

     После тешких борби и пораза на Јеловој Гори, Повлену, Маљену, Медведнику, Јабланику, код Ваљева, у долини Јадра и на Церу, 4.група јуришних корпуса изгубила је са Немцима и квислинзима битку за Србију, и  пошто није успео да се пребаци у Босну, преко Обреновца и Умке се повукла у Београд где је,у договору са командантом

Југоистока преко пуковника Југенфелда, од Немаца добила возове и  трећег и четвртог октобра отпутовала за  Краљево. О томе Ратко Парежанин у својој књизи: „Моја мисија у Црнох Гори“, пише:

     Четврта група јуришних корпуса добила возове од Немаца и из Београда се пребацила у Краљево.„Крајем септембра (1944) позван сам хитно из Плеваља у Београд и одмах сам посетио Љотића. Рекао ми је: „Ти се мораш брзо спремити да ухватиш везу са војводом (Павлом) Ђуришићем (У Црној Гори). Знам да то није лако.Претпостављам могућност да уопште не дођеш до њега. Прећи преко Санџака данас је веома тешко.Можда ће ти лакше бити да покушаш преко Косова, на Призрен па у Скадар и Подгорицу. Собом поведи дваестину триестину млађи другова. Председни владе Недић зна све за овај твој пут и треба да пођеш одмах код њега...   

       Исти дан сам  посетио Недића у његовој канцеларији. Он ми углавном рече:“Теби је Мита све казао, то је велика ствар, иди, поздрави војводу и све, нека ти је срећан пут...“ Преко шефа кабинета, генерала М.(иодрага) Дамјановића, уручена су ми новчана средства за пут мој и мојих другова...

        Уочи поласка из Београда – то је било 3.октобра 1944 – посетила ме је у канцеларији СрпскогДобровољачког корпуса Павлова делегација при штабу, корпуса заједно са Савом Радоњићем.Они су знали да ја крећем. Спремало се на пут са мном и неколико Црногораца, међу којима и капетан Ђеранић, професор Бандовић и други...

     Око пет часова били смо код Љотића у стану, Александрова бр.1,IV спрат. Примо нас је одмах.Са мном су били:Саво Радоњић, Професор М.Бандоић, мајор Божо Јоксимовић, мајор Зонић, капетан Радоман Ћеранић, Влајко Влаховић...  

       Ноћу, иза поноћи, између 3. и 4.октобра 1944, кренули смо из Београда, са железничке станице у Топчидеру. Правац је био Краљево – Рашка, онда даље Митровица односно Звечан, где сам имао састанак са Стевом Илићем да  расмотрим ситуацију нашег даљег пута. Пут преко Санџака није долазио у обзир.

       Моја је мала изабрана дружина  била је спремна и нервозна. Желели су сви да што пре пођемо кад се морало поћи. Било нас је 33. Поделили смо дружину на четири групице. Као просветар ове заиста храбре дружине пошао је Влајко Влаховић, а војни старешина је био Слободан Станковић, који је већ нешто раније једном био у Црној Гори због веза добровољаца и црногорских четника.

       Увече сам се опростио са команднтом Корпуса, генералом Костом Мушицким. Опроштај је био врло кратак. О свему смо ранијих дана опширније разговарали.Код Мушицког је у том тренутку био Никола Калабић, а у штабу Добровољачког корпуса сам приметио и Нешка Недића. Први пут сам их тада видео.Дошли су да се договарају са добровољачком командом и да траже опрему и остало. На брзину проговорио сам неколико речи са Нешком Недићем.У возу су с нама путовали и Калабићеви четници.Рекоше нам да иду до Краљева где се врши концетрација четника за борбу, односно за одлазак на Југ да сачекају савезнике...“

     (Ратко Парежанин: Моја мисија у Црној Гори, стр.11-18).

    Повлачење србијанских четника у Санџак.-У долину Западне Мораве сливале су се и друге четничке јединице из Србије одакле су се пребациле у Санџак где су се састале са немачким трупама које су се повлачиле из Грчке. Са Немцима, трпећи губитке од митраљирања и бомбардовања од стране савезничке авијације четници су се повукли крајем 1944.за Босну. Са њима је био и Авалски корпус.

      Али пре повлачења, због неповољног развоја ситуације за четнике, крајем септембра месеца мајор Трифковић је наредио да се на територији авалског корпуса ликвидирају сви познати и истакнути комунисти, који, наравно још нису били ликвидирани.

     (ВИИ, Ча, Бр.Рег.3/6, К.54).

   Када је командант шумадијских трупа, пуковник Радуловић сазнао за наредбу мајора Трифковића, он је издао наредбу бригадама авалског корпуса да се наредба команданта корпуса мајора Трифковића не изврши.    (ВИИ, Ча, Бр.Рег.3/6, К.54)

       У понедељак 2.октобра 1944, мајор Трифковић је оштро, актом упозорио команданте бригада корпуса да слушају само његова наређења и да одмах  по селима приступе ликвидацији лица која могу бити опасна за чланове четничких организација.(ВИИ,Ча, Бр.Рег.3/6, К.54).

 Али за вршење нове серије злочина било је касно, јер је корпус морао да напусти своју територију.

     Дана 19.септембра 6.пролетерска дивизија „Никола Тесла“ је ослободила Лазаревац и у наступању према посавском срезу и Београду заутавила се колубарском срезу у рејону Вреоца, десетак км северно од Лазаревца  и десетак км јужно од Степојевца у посавском срезу где су се сконцетрисале главне снаге Авалског корпуса да спрече продор 6.дивизији. До борбеног контакта није долазило.

   Како су се догађаји даље одвијали види се из извештаја команданта авалског корпуса мајора Трифковића од 6.јануара 1945,упућеног Дражи Михаиловићу, у коме пише:

    „Рад корпуса од 1 октобра до данас и околностима под којима  је живео и радио.

      1./Корпус тражио радиограмом обавештење о ситуацији. Ово није добио.

       2./В.К. и даље не шаље никаква упуство нити наређење.  Авалски корпус води тешке борбе са комунистима који су разбили све корпусе и Немце и допрли до границе моје територије.Три дана и три ноћи води се упешна борба.Сви налети комуниста и крајишких бригада бивају одбијени.

        3./Трећег октобра, на моју територију стигао Рачић и Нешко, (потпуковник Драгослав Рачићи командант и капетан Нешко Недић,начелник Штаба 4.групе јуришних корпуса). Сазвали смо конференцију и тада смо обавештени да се треба са људством извући преко Краљева и Чачка да не би доспели у обруч партизана са запада и југа и Руса са југа и истока.

        4./Обавештен од Рачића о ситуацији у Србији 4 октобра (1944)наредио сам јединицама извлачење , из борбе и концетрацију у селу Рипњу.

         5./ Петог октобра (четвртак) укрцао сам корпус у воз и после два дана путовања искрцао сам га у Краљеву.“

         6./ 7.октобра корпус се пребацио у село Мрсаћ и од тога датума налази се у заједничкој сарадњи и садејству са групом корпуса п.пуковника Рачића.

          7./ Од 9 до 12 октобра  Авалски корпус вршио је покрет кроз Чачак и напад на Пожегу која је била у рукама партизана.После жешће и дуже борбе Пожега је заузета.

        8./ Од 13 до 18 октобра  корпус држи Пожегу и положај око ње. Комунисти нападају у више махова са циљем да поново узму варош. У две борбе у селу Горобиљу и једној борби у селу Висибабе комунисти су одбијени и потучени. Жртава је било 8 мртвих код нас и 15 мртвих код комуниста и заробљена целокупна архива Санџачке бригаде. 

         9./  За време бављења у Пожези извршено је и разоружање једног руског батаљона у немачкој служби. Том приликом корпус је први пут дошао до тешког наоружања и то: 2 тешка бацача, 4 лака бацача, 3 тешка митраљеза и пушкомитраљез. Остало су разграбиле јединице које нису учествовале у разоружњу тога батаљона, нити у заузимању Пожеге. Пушке и остало са руских војника нисам хтео да узимам. То су узеле друге јединице.

          10,/ 19 октобра по општем плану корпус је извршио покрет до Ариља. Ноћу 19/20 комунисти су извршили напад на Ариље. После дуже борбе комунисти су одбијени и разбијени у више мањих делова (и) побегли су у  разним правцима.Губици код нас једанајест а код комуниста три ухваћена и двојица нађена мртва на положају. Борба се завршила око 10 часова и корпус је продужио покрет за Ивањицу.

           11./ Ноћу 20/21 (октобра ) корпус је заноћио у Лисанском Руднику. И ове ноћи комунисти већ око 22 часа почињу са нападом на рудник.

                   Борба се води са мањим прекидима целу ноћ. Јединице на положају одољевају и са успехом одбијају комунисте који се рано ујутру повлаче у разним правцима. Губитак код нас један, а код комуниста није утврђено. Корпус продужује даље кроз Ивањицу.“

           Пролазак четника кроз Ивањички крај.-О том проласку четника  кроз Ивањицу, у књизи „Ивањица –хроника моравичког краја“, на стр.481-482,пише:“ Ускоро крајем октобра, Ивањица је доживела још једну инвазију четника. Сад је то било њихово расуло, повлачење и крај  њихове коначне пропасти. Било их је као „мрава“. Није било довољно кућа за смештај,  него су брадати четници и мобилисани сељаци седели и по двориштима.. Никола Калабић, који је руководио тим четничким одступањем, у Ивањици је огледао своју крволочност, чак и према својим људима. Тако је, према његовом наређењу, на друму, на улазу у Ивањици, заклана једна четничка болничарка, а један четник у Црњеву заклан је само зато што је обријао браду. На састанку са Недељком Стефановићем, Цветком Гвозденовићем и Милорадом Гавриловићем, Калабић је тражио списак партизанских симпатизера, али Калабић није имао времена да се обрачуна са напредним Моравчанима. Од Ивањичана је тада страдао хотелијар ЈОВАН ЈОЦА ЛАМПЛ, који је док су се четници у великој сали хотела „Дубрава“ саветовали о томе куда да се повлаче, прошао ходником. Четницима се учинио сумњив, па су га заклали 21.октобра на обали Моравице. Три дана касније 24.октобра, Калабић је својим четницима, пред зградом среза, одржао говор и упутио их да иду према мору, у сусрет краљу Петру другом.

     Пролазак Калабићевих, Трифуновићевих и Раковићевих четника из околине Ваљева и Чачка кроз моравички крај остао је у ружном сећању грађанима, нарочито сељацима. Села су потпуно опљачкана. Калабићевци су имали много новца и куповали су све што су могли да носе. Други су узимали сами. Одводили су без милости волове, кола, ухрањене свиње и остало. У хроници Средње реке записано је о тим данима и ово:

    „Народ бежи од кућа. Ствари од вредности и стока су у шуми.Постојала су два већа логора: у Доловима и испод Велике ливаде. Карактеристичан је био пролаз под Раковићевом командом. Четници су залазили кроз село и пљачкали све што им се свидело. Највише су тражили храну и одећу. Неким људима у Кулизином Селу и данас је у сећању четник који је у једној кући у Николићима пронашао још неосушену сланину, коју је пребацио преко леђа и тако је носио кроз село а за њим се кретало неколико сеоских паса...“

            12./ Од 21 до 26 октобра корпус је у току кретања преко планине Јавор и прелази у Санџак. Сем једног мањег окршаја на самом Јавору корпус није водио борбу.Сви пет дана и ноћи корпус је провео на положајима под ведрим небом упркос великих хладноћа.

            13./ 27 октобра корпус у току ноћи по највећој непогоди стиже у Сјеницу где затиче Калабићев корпус и друге јединице. Ускоро стиже и команда Србије и смешта се у Сјеницу. Без икаквих наређења команде Србије и директива за рад све јединице седе у Сјеници и око Сјенице све до 7 новембра када је бомбардовање Сјенице натерало да се иста напусти.

            14./ 8 новембра корпус  прелази у село Брњици источно од Сјенице пошто је то село било једино празно. Недобивши никаква наређења од команде Србије и директиве за рад, корпус чека у селу Брњици до 16 новембра.

            15./ 17 новембра корпус се пребацује у Д.Лопиже где се задржава до 20 новембра.

            16./ од 22 новембра до 25 новембра корпус врши ноћне маршеве и од Горње Лопиже до села  Трнарци код Увца. Сви маршеви вршени су друмом Сјеница-Пријепоље-Увац. Ноћу.

            17./ 28 новембра корпус се пребацује у Рудо а 29 новембра преко висећег моста у село Заборак. Где се корпус задржао 1 децембра као заштита деловима 

који су маршовали испред нас.

            18./ 2 децембра корпус врши ноћни марш преко Чајнича и прелази мост код Горажда. У Заборку мајор Михаиловић прима наређење за даље кретање и ако не командује корпусом. По томе наређењу вршио сам даље покрете.

            19./ После задржавања од 2 дана у селу Копачима корпус је наставио покрет за село Сочице које је било одређено по првобитном наређењу по коме је корпус  требао ући за распоред за претстојећу акцију (против) комуниста. У путу пред крај марша команда Србије својим  наређењем мења корпусу правац и упућује га кроз Рогатицу у село Одаљеник (?) где није било ниједне куће која није изгорела. Под ведрим небом по суснежици корпус је провео 3 дана чекајући да прође команда Србије служећи јој као заштитница.

            11 децембра корпус се пребацује у с.Закомо где се по наређењу задржао 12-13 децембра.

             Према усменом наређењу команданта Србије корпус се 14 децембра пребацује у с. Пиндиће.

            20./ 15 децембра касно ноћу пуковник Кесеровић у улози команданта десне колоне издаје корпусу наређење да 16 децембра у 7 часова као лева колона има избити у с.Џимрије одакле као лева колона има да садејствује осталим колонама у акцији против комуниста. Ово наређење издато неблаговремено није могло бити остварено јер је корпус био удаљен за дан марша од Џимрије. Ово је први разлог због којег није било везе између колона.

            21./ 16 децембра сукоб са комунистима у с. Мркаљу и ноћна борба. Корпус је сам.

            17 децембра краћа борба у с. Митровић.

            18 децембра борба о камените делове В.М. Игриште.

            19 децембра краћа борба и наступање је настављено одређеним правцем до с.Крчевине и Рача.

            20 дец. наступање је настављено за с. Тупанари где се избило на Дрињачу код Шековића која је тачка дата заповешћу команданта десне колоне. Како за време целе акције тако ни овде нисам ухватио везу са командантом па нисам ни примио наређење за даљи рад. Радио сам  по свом нахођењу. Код Шековића водио сам борбу 2 дана.

             24 децембра са корпусом сам се пребацио у Мајдан где сам водио борбу 25 децембра. Истога дана предузимам акцију против две комунистичке бригаде и водим борбу цео 26-27 дец.

             Ноћу 27/28 дец. поребацујем се у Дједину где сам касно примио да се вратим у с.Тарево и Ступари.

             29 корпус се пребацио у с.Потпаучи.

             22./ Од 31 дец. корпус врши кретање по маршрути из В.К. и 6 јануара преко с. Каменско – Гора – Рујинци – Д.Раковац – Стрежевица стиже у с.Лукавицу.

            - Кесеровић и Погачар и паника

            - Код Рибнице није било комуниста

            - У станић реци није била ком.тројка

            - Белићев рапорт

           - Костин превод у официре

           - Кап, Жугић и његов поступак

           - Организациоја у Босни

           - снабдевање храном од стране организације

           - Треба наредити Озренцима и Требавцима да не врбују наше војнике због аутомата.

           - забранити прелаз из јединице у јединицу без надлежног поступка. Враћати војнике стражарно у своје јединице.“  (ВИИ, Ча, Бр.рег.1/6-2. К.54)

 

     Можда о овом веома кратком извештају команданта корпуса ипак треба рећи да је командант корпуса прећутао много ствари, као на пример да је корпус од Немаца добио воз и тако се корпус пребацио од Рипња до Краљева, да су у Сјеници биле немачке трупе у повлачењу из Грчке, да је у Сјеници од бомбардовања савезничке авијације немачких колона у повлачењу погинуло и рањено и много четника, да је било великог напуштања, односно дезертирања из корпуса, и да се корпус у једној колони са Немцима кретао све до Прибоја, а да су се после опет са Немцима срели у Рогатици како је то написао благајник корпуса у свом дневнику, да је много војника умрло од пегавог тифуса, да у  извештају нема ни података о бројном стању корпуса када је кренуо из Рипња и када је стигао у Лукавицу 6.јануара 1945.године, и тако даље.

    За Црну Гору или Босну.-Иначе потпуковник Рачић,као и Дража Михаиловић и друге четничке старешине, очекивали су искрцавање савезника на црногорском приморју, па им је одговарало да крену за Санџак и даље за Црну Гору где их је већ звао командант црногорских четника Павле Ђуришић. (Др Милан Д.Лазић:Равногорски покрет 1941-1945,с.214,223)

     Безобзирбе реквизиције.-Што се тиче исхране,својом директивом од 17.октобра ппуковник Рачић је наредио  да храну треба „безобзирно реквирирати на терену на правцу свога марша и на местима становања“. (Зборник ДП НОР, Т.14,књ.4, д.85, стр.342)

     Састанак у Ивањици.-Дана 21.октобра 1944, четнички команданти у повлачењу одржали су састанак у Ивањици са Драгишом Васићем и неким другим члановима Централног националног комитета на коме су утврдили да им опстанка у Србији нема и да се морају пребацити у Санџак а даље ће се кретати према развоју ситуације,што им је препоручивао и Дража Михаиловић, уверени у инвазију савезника на Јадрану. (Др Милан Д. Лазић, ито, стр.223)

       Дража команданту Србије: никако да се одлепите од Немаца.-Дража је из Босне 30.октобра 1944, генералу Трифуновићу команданту Србије послао радиограм следеће садржине:

     „По извештајима којима располажемо осећа се духовна клонулост код Вашег људства и једног великог броја старешина. Многи још никако не могу да се одлепе од Немаца. Времена су заиста тешка, као иприлике под којима водимо борбу, али ми морамо издржати до краја и што чвршће збити своје редове, јер је, наш циљ борбс до краја а не бегство. Зато морамо радити по ,плану. Потребно је да се наше јединице потпуно одвоје од Немаца и да се овлада одређеном просторијом у Санџаку одакле можемо предузети акцију према ситуацији: било ка највероватнијем искрцавању савезника било у правцу запада или ка северу. Наређење В.К.односно ђенерала  Трифуновића морају да се извршавају. Ускоро долазим и ја код Вас. Немојте примити позив од Ђуришића да идете у Црну Гору. Ако буде ситуација таква наредићу ја то. Предузмите све мере да се поврати рад и дисциплина.“  (Зборник ДП НОР-а, Т.14.,књ.4, док.93, стр.385-386).

     Комунисти никада нису клонули.-На основу Дражине депеше,генерал Трифуновић је потчињеним јединицама 22.новембра послао допис у коме је између осталог навео:

     „Иако нерадо, морам да наведем пример комуниста. Они нису никада клонули,иако су билио у много тежим ситуацијама него ми. Они никада нису престали да буду борбени и зато нису пропали, иако су били сви услови да пропадну“.  (Зборник ДПНОР-а, Т.14,књ.4,док.107, стр.421)

      Какво је стање у јединицама било види се и из рапорта помоћника команданта Српског ударног корпуса Боривојас Јонића о 26.новембра 1944.године:

    „Ђенерал

      Боривоје К.Јонић

      26.новембар 1944 године

      С.Луке код Чајнича

             Маршал Тито не прети преким судовима и стрељањима већ преко савезничких радиостаница пружа амнестију и помирење.-Команданту српског ударног корпуса дивизиском ђенералу господину Стевану  Радовановићу.

      Као бивши командант Српске државне страже који је на дан 6.октобра 1944.године ставио себе и СДС, на расположење претставнику врховне команде на територији Србије дивизиском ђенералу Г.Мирославу Трифуновићу и као Ваш помоћник, част ми је указати на извесне веома значајне чињенице по Српски ударни корпус и намере Врховне команде.

      Оне су следеће:

       1) Саопштавају се извесни моменти који су значајни по судбину припадника СУК.као изразитих националиста, монархиста и американских и енглеских савезника. Међутим се не саопштавају мере које се од стране Врховне команде предузимају да се ти судбоносни моменти искористе. Припадници СУК.очекују резултате који се према подацима који се пружају о савезницима могу лако и брзо да остварују, али до остварења не долази. Разлози неуспеха у остварењу се припадницима СУК. не саопштавају.

        Настају болна разочарења и људство очајава и тражи спаса на све стране, не преза ни од напуштања јединица.

      2) Припадници СУК. немају опреме, наоружања, муниције, коморе, новаца ни за дуван ни за воће, нема санитетског материјала, храна је оскудна,већином једаред дневно се једе са ¼ хлеба на дан или са 1-2 кромпира место хлеба.[1]

     У вези са снабдевањем, Штаб команде  Србије је 27.новембра 1944, доставио штабовима потчињених јединица следеће обавештење: “Поједине јединице ми се обраћају по материјалним питањима тражећи да им се додељују материјална средства. Ова команда не располаже никаквим материјалним средствима, а новчана средства којим је располагала све је разделила јединицама, те нека се јединице више не обраћају“. (ВИИ, Ча, К.21,Рег.Бр.41/3).

      Породице припадника СУК-а су остале незбринуте, изложене уништењу, интернирању, глади, смрзавању итд. Време растанка и незаштићености се продужава а очајање расте.

      3) Маршал Тито свакодневно објављује амнестију за све четнике и националисте. Рок је 15 јануар 1945 године. Људи се колебају, броје дане и боје се да их време и километарске удаљености не издаду и онемогући ни од Тита пружену котву спасења за њих и њихове породице. Потребно је пружити стварно националистима и њиховим породицама нешто више него што им нуди  Маршал Тито.

      4) У СУК-у има велики број Босанаца, Херцеговаца, Црногораца и Личана.

      Магнетском снагом их привлачи њихов завичај. Има индиција да се многи спремају да оду у свој завичај. Онда ће СУК остати са малим бројем Србијанаца, који ће следовати примеру њихове браће из ових крајева.

      5) Припадници СУК-а желе да виде у чују Врховну команду и Савезнике. Спас лежи у томе да треба да Врховна команда преда своје националне  војнике и да реши питање Краља и националиста.

      6) Грубост, претње, грдња и стрељања немају сада примене и места. Они су за робијаше и злочинце а наши људи монархисти и националисти нису ни робијаши ни злочинци. Преки судови нису никакав лек. Напротив Маршал Тито не прети преким судовима и стрељањима већ преко савезничких радио станица пружа амнестију и помирење.

      Ово се несме да пренебегне јер је то врло опасна чињеница.

       Нема се времена ни места за истеривање принудне дисциплине путем преких судова и стрељања. Непријатељ је врло опасан, лукав и за сада неограничено моћан и подржаван од савезника.

       Људство је резигнирано и у очајању говори:“Предајте нас савезницима одмах па макар и као заробљенике а не дозвољавајте да дани пролазе а ми се топимо као снег без одела, обуће, хране, оружја, муниције, санитетског материјала и без пријатеља савезника и заштитника“.

      И збиља, ако другог излаза нема, нека постанемо и заробљеници оних које смо до сада сматрали савезницима. Нека нас наш љубљени Краљ једаред већ једном види па макар и као савезничке заробљенике.

      Биће нам лакше када Он буде ближе нама.

      Молим да се овај мој извештај достави Врховној Команди којој сам ја као и сви припадници СУК-а свом душом одан и за коју сам радио и жртвовао се до максимума од 1941 године па до данас.

      Са вером у Бога за Краља и Отаџбину.

      Живео Краљ Петар II.

      Живео Дража Михаиловић.

          

       Помоћник, бригадни ђенерал

       Бор. К.Јонић с.р.

 

       ГРБ

       СРПСКИ УДАРНИ КОРПУС

       ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ

       Пов. Бр. 31

       26.новембар 1944.г.

       Положај

                            КОМАНДАТУ СРБИЈЕ

       Предњи рапорт помоћника мог достављам Команданту с молбом да се достави Врховној Команди. Г.ђенерал Јонић био је командант Српске државне страже и као такав ставио је Српску државну стражу на расположење Врховној Команди, ма да је могао сву СДС да распусти, како је и добио наређење од ђенерала Недића. Он, као националиста који је за 2 ½ године своје службе  то и показао помажући покрет ђенерала Драже Михаиловића у свим правцима није хтео да СДС распусти већ ју је ставио на расположење Врховној Команди и ђенералу Дражи Михаиловићу. Па према томе, он је узео на себе и одговорност према људима – стражарима – које је ставио на расположење Врховној Команди а те људе узео је и на душу те мора да брине о њиховој судбини, чега је резултат овај његов рапорт за који сматрам не само да је умесан и оправдан већ и преко потребан са којим се у свему слажем.

      К о м  а н д а н т

      Дивизијски  ђенерал,

      Стев. М. Радовановић с.р.

     (Зборник ДП НОР.Т.14,Књ.4, док.107.стр.42-424)

 

      О насталој конфузији и безнађу у редовима србијанских четника

којима је било најсигурније када су са Немцима у поменутом раду

др Лазић је, између осталог написао:

      Стално врзмање око немачких трупа.-„Све су то била нагађања у смутном времену и простору када нико никога више није слушао. Михаиловићев ауторитет све је више слабио, а поверење између њега и команданата било је до те мере пољуљано да би се могло рећи да су обе стране биле разочаране једна у другу. Сигуран излаз из ситуације нису видели. Врзмали су се око немачких трупа и стално једни друге тешили и храбрили у стилу: биће инвазија –неће бити инвазија саезника; Енглези су нам савезници – Енглези нам нису  савезници итд.         „ (ДР Милан Д. Лазић, усто, стр.224)

      Споразум ченика и    Немаца о заједничком одступању и сарадњи.-Трочлана делегација из „Врховног штаба Драже Михаиловића“ коју је предводио мајор инж.Војислав Јевђенијевић (Јевђевић), са начелником обавештајног оделења немачке Групе армија „Е“ која се повлачила из Грчке, почетком новембра,почетком новембра 1944, у Косовској Митровици, између осталог, утврдили су следеће:“Четници ће  пратити и потпомагати немачке трупе у њиховом наступању до Сарајева“.Споразумом је даље предвиђено да ће, ако се деси да у Југославији победи „бољшевизам“ четници ићи са немачким трупама на север, или остати у ширем рејону Сарајева ради даље борбе против Тита, итд.

     По доласку србијанских четника у источну Босну, област Рогатице,    почетком децембра 1944, главну везу са Немцима по наређењу и овлашћењу Михаиловића преузео је пуковник Гојко Борота,командант четничког романијског корпуса,пре свега са циљем да од Немаца прибави оружје и муниције за четнике, а и друге потребе.

     Истовремено србијански четници под командом команданта Србије, генералом Трифуновићем, стављени су под оперативну команду 5. СС брдског армијског пука, са задатком да  поседну и бране одсек Дрињача – Зворник, ради лакшег повлачења немачких трупа из Грчке преко Србије, али су их у томе омели партизани.

     Михаиловић је нешто касније,поред пуковника Бороте,за везу са Немцима одредио 19.децембра 1944, мајора Иву Павловића као личног „одржача везе“ и то да буде „најглавнији одржач везе“ са псеудонимом „Биндер“, иначе блиског сарадника Милана Аћимовића, бившег шефа квинслишке комесарске управе у Србији.

      Преко Немаца је сређен и боравак србијанских четника на подручју Независне државе Хрватске, под изговором да се они налазе на периферном делу те државе и да спречавају продор партизана у ту државу. (Др Милан Д. Лазић, исто, стр.225-226)

     Иначе када је реч о мајору Павловићу, то је тај господин који је са Миланом Аћимовићem марта 1945, посетио србијанске четнике на планини Вучјаку,после чега су добили вагон хране и других ствари,наравно све од Немаца, о чему пише благајник корпуса Влада у свом дневнику.

      Почетком децембра 1944, на простор Фоче, Горажда и Чајнича пристигле су јединице србијанских четника, укупне јачине  око 15.000 четника.Према неким проценама авалски корпус је тада имао око 300 четника.

     Северна и јужна група.-  Дража Михаиловић је тада одлучио да главнина тих снага предузме офанзивну операцију ка северу ради овладавања тузланским басеном, где би се презимило, а помоћним снагама, у којима је било и неких босанско-херцеговачких јединица, извршити покрет према Јадрану где се очекивало искрцавање савезника на Црногорском приморју и успостављања везе са њима,а успут очистити терен од снага НОВЈ. Да би то остварио,Михаиловић је формирао две групе четничких корпуса: Северну и јужну групу.

    Северна група наступала је у две колоне: десном је командовао пуковник Кесеровић, а левом генерал Стеван Радовановић, командант СУК-а.Ову колону је Дража Михаиловић 15  децембра ставио под своју непосредну команду Обе колоне кренуле су у наступни марш 4.децембра.У  тешким борба,на јужним и југоисточним прилазима Тузли од средине до краја децембра четници су претрпели  велике губитке не успевши да од партизана заузму овај град, па су се морали преко планине Коњух повући на планину Требаву (Требавац) северозападно од Тузле. (Милован Џелебџић: Друга ЈА, стр.30,57,64). 

      СУК одлази у Беч.-У борбама за Тузлу велике губитке су претрпеле и дивизије СУК-а, тако је  23.децембра погинуо и командант  2. дивизије пуковник Драгутин Редић,његов син и један поручник, а 26.децембра је рањен нов командант дивизије пуковник Војислав Петровић.Дража Михаиловић је тада рекао да није видео слабију војску на свету од СУК-а. После тога дивизије СУК-а су се одвојиле од србијанских четника и отишли према Завидовићу а почетком јануара, у договору са Немцима, возом су из Добоја се пребацили за Беч, а међу њима је било и нешто четника који су напустили своје јединице.(Зборник ДП НОР, Т.14,Књ.4,Док.125, стр.483).

       Јужна група под командом пуковника Захарија Остојића.-У јужној групи корпуса,поред босанско-херцеговачких јединица под командом пуковника Баћовића, налазило се и неколико србијанских корпуса који су сачињавали општу резерву Врховне команде под командом потпуковника Драгослава Рачића. Све њих Дража Михаиловић је ставио под команду пуковника Захарија Остојића, команданта Истакнутог дела Врховне команде на том простору. Али међу командантима је била свађа, нико никога није слушао а харали су трбушни и пегави тифус, грип и глад. Зато су команданти тражили од Михаиловића да дођу код њега на Требаву или на Мајевицу. Пошто им то Михаиловић није дозвољавао очекујући и даље искрцавање савезника на Јадрану, Остојић  му је 14 јануара 1945 послао последњи телеграм са тог простора а затим су све јединице кренуле према Требави.

     Сви србијански четници на Требави.- У простору јужно од Тузле сусрели су се са црногорским четницима под командом потпуковника и војводе Павла Ђуришића, и од 5 до 10.фебруара водили су жестоке борбе да освоје Тузлу,али у томе нису успели, па су се пребацили на Требаву, где је био Михаиловић са осталим србијанским четницима.

     У заједничком фронту са Немцима, усташама и домобранима.-У источној  Босни, од Саве код Брчког па јужно преко Требаве,Озрена и других планина источно од реке Босне па све до Сарајева и даље постојао је фронт између Немаца чије су се трупе повлачиле из Грчке и партизана ,односно друге армије југословенске армије, под командом генераллајтанта Коче Поповића, и  неких других партизанских јединица. Са Немцима су још биле усташе и домобрани и босански четници. Од реке Спрече па на север према Градачцу и даље према Брчком  део тог фронта држали су србијански четници. Међу већим местима они су запосели и варошицу Градачац,двадесетаак км северозападно од Тузле. За то време, двадесетак км иза њихових леђа друмом и пругом од Сарајева, преко Зенице, Маглаја, Добоја и Дервенте према босанском и Славонском броду повлачили су се Немачке трупе.Тако су се србијански четници после повлачења  из Санџака заједно са немачким колонама сада нашли у заштитници немачког одступања, зашто су  од Немаца добијали извесну количину муниције, хране и других потреба. И после пребацивања на планину Вучјак, србијански четници су били у истом фронту.

      Михаиловић се обратио надбискупу Степинцу.-Због тешког стања у србијанским јединицама где је харала епидемија пегавог тифуса, недостатка хране,муниције и другог и позива да се са јединицама пребаци у Словенију, Дража Михаиловић је 15.априла 1945, по адвокату Бранку Рашићу који је био у команди Србије, упутио писмо поглавару Католичке цркве у Хрватској Надбискупу Алојзу Степинцу у коме је између осталог навео да је српски народ изложен „невољама и патњама што их је комунизам проузроковао“, да се „комунистички вал“ све више и незааустављено шири, „нарочито последњих дана прети да преплави и те крајеве“.Даље Михаиловић наводи:“Без обзира на све оне моменте и околности, који су нас или које би нас могли делити, ја сматрам за своју дужност, да замолим и Вашу Преузвишеност, да уложи сав свој утицај и све своје напоре у циљу активираља свих националних снага хрватског народа у борби против бољшевизма. Упућујући Вам ову молбу, ја желим да верујем, даће Ваша Преузвишеност, идући стопама својих великих претходника, одговорити свим овим историјским дужностима и задацима, који се пред Вашу Преузвишеност постављају у данашњим тешким временима. Јер, од правилнога схватања тих дужности и задатака са стране Ваше Преузвишености зависиће и место, што ће га историја хришћанства, а напосе хрватског народа,ВашојПреузвишености доделити...“ На крају Михаиловић је написао да моли „Преузвишеност да и овом приликом прими изразе мога особитог поштовања“. (Зборник НОР-а, Т.14,Књ.4,стр.989-9009.

       Михаиловић од Павелића тражи помоћ и пролаз за Словенију.-Истог дана, Михаиловић је по Брашићу упутио писмо и Поглавнику квинслишке Независне државе Хрватске  Анти Павелићу, а затим му упутио другу делегацију вишег ранга у којој су били дивизијски генерал Светомир Ђукић и инж.Владимир Предавец. Они су 17.априла усташким представницима: Анти Павелићу, Андрији Артуковићу, генералу Анти Машкову и усташком пуковнику Јози Рукавини прелиминарно изнели молбу генерала Михаиловића.

       Следећег дана у Загребу су о томе су вођени преговори. У Михаиловићевој делегацији поред именованих били су и адвокат Ранко Брашић и мајор Жика Андрић. Усташка делегација је проширена са генералима Ђорђем Груићем и Вјекославом Лубурићем.Генерал Ђукић је поновио молбу Михаиловића: да се четницима обезбеди слободан  пролаз и превоз возом преко Хрватске до Словеније;да им се додели храна, лекови и мумниција, и четничка болница на Вучјаку да буде ослобођена.

        На трећем састанку 22.априла Павелић је обавестио Ђукића да је уважена  молба Михаиловића: четницима су послати камиони са лековима и муницијом, болница на Вучјаку је ослобођена, и да су издата потребна наређења да се Михаиловић са четницима пропусти кроз Хрватску за Словенију.Али било је све касно, Михаиловић је кренуо за Србију, а после у иностранству генерал Ђукић,Павелић и остали су у својим мемоарима и чланцима о томе расправљали.  (Др Милан Д. Лазић, исто, стр.260; Бора Карапанџић: Грађански рат у Србији, стр.436-439; Јозо Томашевић: Четници у другом свјетском рату, стр.399-400).

     Покрет према горњем току Дрине и пропаст.-Када је 5.априла 2.армија кренула у офанзиву Дража Михаиловић је повукао србијанске четнике са Вучјака на запад према планини Мотајици, где је сачекао да стигне и болница којој су усташе запречиле пут. После тога, Михаиловић је 21.априла   са својим формацијама скренуо на југоисток,западно од Сарајева,према горњем току Дрине са намером да је  форсира и даље се упути у Србију, али су средином маја на планини Зеленгори у ширем рејону села Закмура у фочанском срезу и леве обале доњег тока Сутјеске од  јединица Југословенске армије –3.ударног босанско-херцеговачког корпуса и 3.дивизије КНОЈ-а, разбијени и престали да постоје као организована војска.( Зборник ДП НОР-а, Т.14, К.4,док.204, стр.104-106).

     Што није заробљено или погинуло разбежало се, међу њима и Дража Михаиловић који је ноћу између 12. и 13.марта 1946.ухваћен, и после једномесечног суђења у Београду осуђен на смрт и стрељан 17.јула 1946.године.(Милан Д. Лазић, исто,стр.266; Јозо Томашевић, исто. Стр.407-408).

     „Недостатак чврстог и одговарајућег руковођења војним пословима из једног центра, недостатак развоја особних способности генерала Михаиловића у складу са захтјевима времена  и одсутност животно способног политичког програма и потребне политичке организираности, све је то онемогућавало кохезију у четничком покрету, а с временом му одузело сваку ефикасност. Ове слабости, заједно с устрајном колаборацијом с непријатељем против својих домаћих противника, те неспособност да изиђу на крај с међународним проблемима с којима су се суочили, учинили су неизбјежном пропаст која је на крају снашла четнички покрет и његово вођство“.    (Јозо Томашевић, исто, тр.408).

Епилог

Зашто је искрварила младост Србије?

      Од око 20.000 , претежно младих и мобилисаних четника колико их је кренуло из Србије преко Санџака у Босну, тек око пет хиљада (5.000) стигло је до Зеленгоре и коначног слома. Тако је  по беспућима Санџака и гудурама Босне, гинући за ћеф острашћеног антикомунисте Драже Михаиловића,  и за рачун Немаца, искрварила младост Србије.

       А зашто су пале толике и непотребне жртве

        Зато што их је Дража Михаиловић,који је борбу против партизана (комуниста) претпоставио борби против окупатора за слободу земље,када је престао да буде војни министар и Начелник Штаба Врховне команде ЈВуО  и тако остао без икаквог легитимитета, на своју руку и на превару да иду у сусрет савезницима који су се искрцали на Јадрану, а у ствари да настави борбу против комуниста (партизана), као свој приватни рат, одвео из Србије у Босну у време када су и он и његови четници остали без подршке Краља, владе и савезника, да би на крају остали и без својих живота.

         Али „Поколења дјела суде, што је чије дају св,јема!“

 

Прилози:

     Сећање Радомира Милошевића Чеде, начелника Штаба Авалског корпуса  од средине 1942, до почетка 1944, и шефа Београдског радио центра ЈВуО током 1944, и командоса 1945.године

     Повлачење у Санџак и Босну.-У јесен (1944)  се ситуација све више погоршавала. Партизани су жестоко надирали ка Србији и наше јединице су са њима водиле тешке борбе. Али док су савезници стално бацали из авиона помоћ партизанима, ми нисмо имали помоћ ниоткуд.Приближавање Црвене армије нашим границама још је више све отежавало. Било нам је наређено да се спремимо за повлачење и у Београду оставимо само мали број људи за одржавања везе. Од београдских корпуса и авалског корпуса формиране су две групе бригада. За команданта прве групе одређен је капетан Миодраг Стојановић, познат као Пера професор, а ја за команданта друге. Рачунали смо да у обе групе има око 2.800 војника,али како је међу њима било доста цивила који су се пријављивали само да бисмо их повели, то је тачан број ефективе био нешто мањи.

          Из Рипња смо кренули 5.септембра 1944.увече, возом и камионима. У возу су били углавном цивили и мањи број војника. Путовало се до Краљева. Даље смо се кретали разним споредним путевима, пешице или камионима, до Чачка. У Чачку су се нашли неки Немци, али не праве борбене јединице. Брзо су се предали,па смо ми добили део плена у оужју и муницији. Од Чачка смо ишли ка Пожеги и даље за Ивањицу, одатле пешице преко села Горобиља, Висибабе и још неких. Али  већ од .  Пожеге до Ивањице скоро није било ноћи да нас партизани не нападну. Нису нам давали времена за одмор.У тим ноћним чаркама имали смо и ми и партизани више рањених и неколико погинулих војника. То су биле мање партизанске позадинске јединице, јер се њихова главнина пробијала преко Ваљева ка Београду. Имали смо нешто јаче борбе код Лисанских рудника где смо преноћили у напуштеним радничким баракама. Исте вечери, 12.септембра, лондонски радио је јавио да ће краљ Петар дати једно важно саопштење.

          С нестрпљењем смо очекивали тај говор, надајући се добрим вестима, али када је рекао да у интересу земље и јединства наређује да се придружимо Титу и његовим партизанима, а ко га не послуша биће издајника, -занемели смо. Нисмо поверовали да то говори краљ, већ неко други, неко ко жели да нас обмане. Кад је говор поновљен, уверили смо се да је стварност и да смо предати у руке нашег највећег непријатеља. Предаја Титу значила је за нас смртну пресуду.

          Прва реакција војника била је да заплачу, затим да псују и проклињу. Узалуд смо их тешили да је у питању неспоразум и да је краљ привремено присиљен да да такву изјаву. И сами смо знали да узалуд причамо, верност војника је била тако уздрмана да је више ничим нисмо могли повратити. Неки су одмах рекли да одлазе кући, неки у хајдуке да се боре док не погину. Доста њих је побегло у току ноћи без икаквог наговештаја. Сви смо били очајни, али смо ипак сматрали да је најтеже било Дражи.јер је то углавном, све било уперено против њега.

          Читајући многе стране књиге о том краљевом говору, видео сам каква је све лукавства и колико дрскости користио Винстон Черчил да присили краља на тај говор и на одрицање од генерала Михаиловића. А млади краљ остављен сам себи, није умео да се снађе без ичије помоћи.Помоћ коју је затражио од претседника Рузвелта такође је спречена Черчиловим интригама. Лист „Профил“ је чак писао да је Черчил држао краља у притвору.

          После два дана кренули смо ка Сјеници, тужни и очајни. Било је наређено да се све јединице концетришу у Санџаку, а одатле да се иде за Грчку. Углавном смо пролазили кроз муслиманска села, чији су становници били врло коректни, а такође и ми. Наредили смо да се за  храну плаћа. Кад смо дошли надомак Сјенице, свакој групи је одређенп по једно село за смештај људи и ту је требало да сачекамо остале. Штаб корпуса се налазио у Сјеници, остале јединице у Пријепољу и околини.

          Седмог новембрa добили смо наређење да се команданти окупе око подне у Сјеници ради важног договора. Ја сам повео два официра и пошто је село удаљено неколико километара од Сјенице, пошли смо  на коњима. Кад смо се приближили вароши,зауставили смо се на десној обали река Вапе,која протиче кроз Сјеницу.Са те обале, доста стрме, могли смо као на длану посматрати варош и другу обалу, иза које се простирала ливада са мноштвом мањих шатора и једним великим у коме се налазила болница..

          Ускоро смо чули тутњаву авиона. Подсетила ме на сличну над Београдом, за Ускрс. Као да нешто предосећају, коњи су почели да се отимају од сеиза, па сам наредио да их одведу даље и вежу. Изненада, преко нас је прелетело неколико „кукурузара“,како смо називали енглеске ловце који су летели тако ниско да скоро додирују кукуруз. Вероватно су само извиђали, јер нису пуцали. Али, ускоро су почели да нас надлећу и тешки бомбардери и, као у Београду, да просипају тепихе бомби. Бомбе су падале свуда, правећи велике рупе и разбацујући земљу.

          Када сам се освестио и погледао около, лежао сам делимично затрпан змљом, а река више није постојала, већ само безброј мањих и већих кратера. Ја сам био бар десетак метара удаљен од места где сам лежао кад су почеле да падају бомбе. И она стрмина на којој смо полегали просто је нестала. А онда сам погледао на ливаду где се налазила болница. Све је било изровано, а део болнице уништен. Чула се кукњава. Пожурио сам тамо да видим шта је с мојим  пријатељем доктором Војом Милутовцем, шефом болнице. Једва сам га пронашао. Обе ноге су му биле откинуте испод колена, а очи склопљене, па сам мислио да је мртва. Позвао сам га, и кад ме препознао, молио ме је да га убијем. Тешио сам га да ћу одмах звати лекара, али је он и даље преклињао да га убијем или да му дам револвер да то учини сам. Нисам могао ни једно ни друго, пошао сам да потражим лекара. Он ме псовао и проклињао.Умро је после неколико дана, у оближњем селу, где су га пренели. Његова супруга је нашла гроб после рата.

          Било је још педесетак мртвих и ко зна колико рањених. Проблем је био што ни рањеницима није могло да се помогне, није било ни завоја ни лекова.Према извештају Врховне команде погинуло је око 5.000 од око 50.000 војника који су се налазили  у ближој и даљој околини. НЕМАЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ КОЈЕ СУ СЕ ПОВЛАЧИЛЕ ИЗ ГРЧКЕ ИШЛЕ СУ МИРНО ГЛАВНИМ ДРУМОМ БЕЗ ИКАКВИХ ПРОБЛЕМА.

     На курсу за командосе.-Упркос бомбардовању, моја јединица је добро прошла, јер се већина војника налазила по околним селима. Пошто смо остали још неколико дана у Сјеници да помогнемо настрадалима, кренули смо за Босну. Пробијање ка Грчкој напуштено је.

          Полако смо се кретали преко Прибоја, Рудог, Горажда и Рогатице до Средњег, недалеко од Сарајева. Што смо се више приближавалаи Сарајеву, све је већи проблем био са храном и преноћиштем. Тада смо обавештени и  да је Дража одобрио излазак из земље свима који то желе. На том одласку из земље нарочито је инсистирао Павле Ђуришић, тврдећи да има сигурне гаранције за прелазак преко Хрватске.Многи су се преварили и пошли за њим,али су их усташе скоро све побили. За оне који нису хтели да напуштају земљу и који су желели да се врате у Србију, формиран је у Средњем командоски курс под командом пуковника Павловића.

          После краљевог говора и бомбардовања у Сјеници велики број војника је побегао из обе групе бригада. Формиран је један одред под командом мајора Свете Трифковића. Ја сам тражио дозволу да напустим одред и одем на командоски курс. Тако сам отишао за Средње. Курс је почео у децембру и трајао је око два месеца.Било нас је око седамдесет. Становали смо у баракама,које су раније користиле дрвосече. И тамо је било великих проблема са храном. Настава је углавном била теоријска, јер нисмо имали никаквих средстава за практичну обуку. Било је неколико,предавача, чак и један амерички падобрански официр.

          По завршеном курсу, крајем јануара 1945, наређено је да кренемо у северну Босну, ка Модричи, где се налазила Врховна команда са Дражом. Пробијали смо се кроз снег, често висок преко једног метра. Мењали смо се сваких педесетак метара на челу колоне да правимо пртину кроз наносе. Пошто на том путу није било много кућа, а и оно што је било није ваљало за преноћиште, склањали смо се под четинарско дрвеће, ложили ватру и уз њу покушавали да дремамо.Кад смо на крају стигли у Модричу, ја сам био оболео од грипа и морао сам десетак дана одлежати.                 .           Крајем јануара Саша Михајловић ме позвао на разговор и саопштио  да га Дража шаље у Београд по специјалном задатку. Да ли бих с њим пошао? Одмах сам пристао.После неколико дана сазвао је све официре који су прихватили да с њим крену за Београд. Поред Саше и мене, био је ту мајор Валентин Вертић, предвиђен за Сашиног заменика, који у Београду није био познат, па се могао лакше кретати у граду. Затим ваздухопловни мајор Божа  Ивановић предвиђен за источну Србију и два поручник, Ђурић и Јанкуловић, и један потпоручник. Било је и неколико подофицира, остало војници, укупно нас тридесет, али су у последњем тренутку двојица војника отпала.

          Дража је разговарао са командантом Требавског корпуса Савом Божићем и он је одредио своју Четврту бригаду као нашу пратњу до Дрине.  Том приликом скренуо нам је пажњу да будемо веома опрезни кад се приближимо Брчком, јер тамо има и немачких и усташких јединица. За вођу пута од Модриче до Дрине био је одређен мајор Вертић, а од Дрине до Београда ја. Због тога се Вертић кретао  мало испред  нас,са командантом бригаде Рајком.

           Дража нас је окупио 5.фебруара увече и одржао кратак говор (који сам већ поменуо). Нисмо смели да имамо браду, нити било какве друге знакове који би указивали на то ко смо. И само оружје је било одабрано, краће и лакше, да се може сакрити испод зимске одеће. Строго је било наређењо да се оружје употреби само у крајњој нужди. Морали смо избегавати сваки сукоб. Ми смо избеглице које се

враћају у Србију.

          Док смо се увече пробијали кроз снег сеоским путем, пошти нисмо смели ићи друмом, много сам размишљао о Дражи. Било ми је јасно да је наша ствар изгубљена и да ће он бити главна жртва. Његова смрт би за све нас била много трагичнија него сопствена, јер је он био познат у свету као први герилац против нацизма у Европи. Он се могао спасти и отићи из земље, али је желео да остане веран своме народу и с њим настави борбу. Крст који је добровољно понео хтео је да носи до краја.

           У том делу Босне тада није било много партизана, бар не значајнијих јединица, јер је већина била усмерена на Срем и даље продирање ка западу. Због тога је ту било и усташа и Немаца, али и домобрана и љотићеваца. Сви су се некако помирљиво понашали, избегавали сукобе и највише размишљали о томе како да се извуку пре но што наиђе партизанска главнина...“ 

Напомена ДДБ:

          Цео навод се може коментарисати али би се задржао на неколико превида Милошевића:

          полазак из Рипња је био 5.октобра, а не 5.септембра 1944.године;

          говор краља Петра који су слушали код рудника Лиса био је говор поводом  ослобођења Београда 21.октобра 1944;

          број повучених србијанских четника у Санџак и број жртава од бомбардовања Сјенице преувеличан је;

           у тексту се не наводи да су им воз и камионе за пребацивање до Краљева дали Немци, и да су у Санџаку са њима били заједно.

          У дужем разговору који сам обавиоо са Господином Милошевићем 5.јуна 1997.године у његовој кући у Београду, Хекторовићева 15, а потом и 1.октобра 1997,он је углавном остао при ономе што је написао.

          Али, време је извор заборава.

     (Радомир Милошевић Чеда: закаснели рапорт, стр.78-83)

 

          Мајор Милошевић Александар, који је био командант  2.шумадијског корпуса, па Западноморавске групе, па 6.јуришног корпуса и на крају у Босни постао је Начелник штаба шумадијског јуришног корпуса, у свом дневнику је описао и боравак србијанских јединица на Требави, Вучјаку као и одлазак до Зеленгоре  на следећи начин:

          „Прве знаке предстојећег преласка у напад комунисти су показали почетком марта 1945. Напоредо са пребацивањем из Србије нових јединица они су са фронта вршили насилна извиђања и покушавали да заузму поједине теренске тачке подесне за прелаз у напад.

            У току 9. и 10.марта црногорске јединице, које су кренуле за Словенију, повукле су се са положаја. Користећи то, комунисти избише на напуштене  Плоче, кључ левог крила положаја на Требави. Пад Плоча значио је и пад Градачца и страховито угрожавање позадине, где беху све  болнице и Врховна команда.

          Шумадијска група хитно је упућена 10.марта са наређењем да Плоче поврати.

Јуришем, уз велике обостране губитке, Плоче су повраћене пред подне 10.марта.

          По ватри која се осећала дуж целог фронта било је јасно да су комунисти прешли у општи напад. По подне паде варошица Градачац. Леви бок наших снага на Плочама убрзо је био исувише угрожен. Предвече оне су морале да је напусте.

          Повлачењем на целом фронту на Требави на привремене издржали смо 11. и 12.марта. Ноћу између 12. и 13. било је наређено свим јединицама да се на положајима ужег мостробрана, где смо већ били, издржи и 13. марта по цену свега. Позадина је са три скеле пребацивана преко реке Босне на њену леву обалу. Ноћ између 13. и 14. била је предвиђена за прелаз и борачких делова.

          Издржасмо. Те ноћи пређоше и борачки делови, свак на свом правцу, на леву обалу.

          Био сам у заштитници према средњој скели код села Копривне. Знак за повлачење и задњих тројки, а у исто време и за рушење скеле, биле су три беле ракете. Ту, крај скеле, нађох се са мајором Милошем Марковићем, командантом Пожешког корпуса. Опалисмо три беле ракете, сачекасмо тројке и укрцасмо се на скелу. Већ се добро разданило. С оне стране, крај саме воде, нађосмо Чичу. Умивао се. Рапортирах му. Био је задовољан, јер је прелаз успео онако како се нико није надао... Беше мокро и магловито јутро 14.марта 1945.године

        Црвени нису ни покушавали прелаз реке Босне. Смештени на Вучјаку, у пределу села Подновље и Дуго Поље, ми смо били мирни.

         Притисак комуниста на Требави убрзо беше попустио.Њихове јединице су се негде повукле, те се Требавци попа Саве Божића вратише натраг. На Вучјаку беху само србијанске снаге и нешто од оних из средње Босне.

          Још пре конференције команданата група корпуса одсржане у Модричи 10.марта 1945.била је наређена преформација. То су захтевала бројна стања јединица, која се борбама и болестима беху јако смањилаа. Офанзива комуниста

Била је то прекинула, па је довршена овде на Вучјаку.

          Дотадањи корпуси претворени су у бригаде. Извршено је ново груписање:

           -Шумадијски јуришни корпус: командант потпуковник Душан Смиљанић, начелник штаба мајор Александар Милошевић. У састав су ушле: Прва шумадијска бригада, под командом капетана Милутина Милутиновића, и Тимочка бригада, под командом мајора Аце Миленовића.

          -Група потпуковника Драгутина Кесеровића: у  састав су ушле преформиране јединице из његове групе корпуса и Пожешког корпуса.

          -Група потпуковника Драгослава Рачића: у састав су ушле преформиране јединице његове групе корпуса Церског и Мајевичког.

          -Група мајора Николе Калабића: у састав су ушли преформирани његови корпуси, бригада поручника Филипа Ајдачића из Пожешског корпуса и снаге Посавине које су припадале Требави.

          -Група  капетана Нешка Недића: у састав су ушле преформиране јединице из Посавско-тамнавске групе корпуса и Јужноморавске групе корпуса.

          -Авалски корпус, под командом потпуковника Свете Трифковића: у састав су ушле његове јединице као и раније.

          -Група командоса, под командом пуковника Драгослава Павловића.

          -Ђачка група, под командом потпуковника Миодрага Палошевића.

          -Врховна команда, у којој су били повучени команданти расформираних јединица: потпуковник Синиша Оцокољић, командант Млавске групе корпуса; потпуковник Љуба Јовановић, командант Тимочке групе корпуса; потпуковник Владимир Комарчевић, командант Посавско-тамнавске групе корпуса.

          Командант Јужноморавске групе мајор Блажа Брајевић беше напустио своју јединицу и прикључио се Црногорцима. Командант Рудничког корпуса капетан Драгомир Гага Топаловић учинио је исто са нешто људства, зато што није хтео да уђе под команду капетана Нешка Недића.

          На Вучјаку смо остали пуних месец дана.Поред брига да се људство опорави, приступило се многим другим активностима политичког обележја.  То је читав низ радњи и покушаја да се, бар колико-толико,наша изузетно тешка ситуација измени.

          Чича је остао доследан основној замисли, иако му припреме за њено остварење, које је требало учинити у току зиме, нису ни на изглед  нудиле ма какав успех.

          Основна замисао била је: са Вучјака кренути право на запад,и тако оставити утисак да ћемо и ми за Црногорцима. Од планине Мотајице скренути на југ, па брзим покретима општим правцем: Мотајица – источније од Котор-Вароши између Травника и Зенице, избити у област босанске Фојнице. Одавде, преко Иван планине, западних падина Бјелашнице, обићи Калиновик нешто западније, и одмах јужно од њега скренути на исток, преко Зеленгоре избити на Дрину код Брода, ту је прећи, и онда даље кроз Санџак у Србију.

          Са Вучјака, из Подновља и Дугог Поља, покрет ка западу био је предуизет 13.априла 1945:

 

          -Десна колона под командом потпуковника Кесеровића, састав: његова група, Авалски корпус и група капетана Нешка Недића.

          -Средња колона, под командом мајора Николе Калабића, састава: претходница, Калабићева група без Посаваца са Требаве, Врховна команда, све болнице и неборци; заштитница, Посавци и командоси под командом пуковника Павловића.

          -Лева колона, под командом потпуковника Драгослава Рачића, састава: Рачићева група и Шумадијски јуришни корпус. Претходница из Рачићеве групе и заштитница из Шумадијског јуришног корпуса.

          Наређење је било да, када избијемо на друм Босански Брод – Дервента, десна и лева колона формирају сталне побочнице док средња колона не пређе поменујтим друм и реку Укрину.

          Лева колона је имала правац: село  Добра Вода – село Жеравац – село Лужане – село Шемшибегови – село Градац. У први мрак заштитница леве колоне изби на друм и образова сталну побочницу.

          Било је око 11 часова: ми повукосмо побочницу. Пређосмо реку Укрину код железничке станице Лужане и продужисмо преко села Шемшибегови  за Градац. На наше велико изненађење, ту наиђосмо на домобране.Били су то покатоличени Срби у домобранској униформи.

          Средња колона није цела прешла друм и реку Укрину. Наишавши успут на напуштена богата села, исувише се задржала због хране.

          Сутрадан смо продужили и једним силовитим покретом избили у висину узвишице Марковац, северно од Дервенте, и у простор села Бијело Брдо.

          Ишчекујући долазак заосталих, задржали смо се ту три дана. У току 19.априла, они су стигли. Истога дана, поподне, примљена је директива за даљи покрет.Циљ  назначен њоме био је област босанске Фојнице. Распоред снага у том марш-маневру исти каквим смо и кренули.

          Покрет је настављен право на запад. У току 20.априла, без борби, избисмо у висину села Доња Лепеница и западније. Већ с вечери, слабије снаге комуниста – мештана нападоше десну Кесеровићеву и средњу Калабићеву колону. Више-мање, узнемиравање је трајало целу ноћ.

          Сутрадан продужисмо још према западу, да у току истога дана скренемо на југ и заноћимо у пределу села Драговићи.У року дана није било борби. Ноћ смо такође провели на миру.

          Ујутро, 22.априла,Рачић прими рапорт и нареди покрет.Шумадијски је опет био на зачељу и давао заштитницу.

          Код села Деветине пређосмо друм Бања Лука – Прњавор. Ту нас стигоше Требавци попа Саве Божића са правца Прњавора. Одатле смо се спустили у долину реке Тирјанице и продужили уз њу.Заноћили смо на падинама Црнога Врха. Ноћ се спуштала, а са њом већ поче и борба. Но, на нашу срећу, то беше само краће узнемиравање. Ноћ проведосмо без борбе, али на великој опрези

          За сутрадан, пред нама је била планина Узломац. Освануо је тмуран, магловит дан и киша већ почињаше. Продужисмо ка селу доња Сњеготина. Киша све јача. Већ смо мокри до коже. Почињемо да се пењемо на Узломац, да бисмо се преко Мариног Гроба и Матракове Косе пребацили у долину Врбање.

          Мало пењања, и из кише улазимо у снег. Све се на нама леди.

      Избијамо на врх Узломца. Лево од нас јака борба, а све ближе нама. Обезбеђујемо се још боље са те стране и мичемо полако напред са оружјем „на готовс“. Још не знамо ко је тамо. Наједном, извесни делови упадоше у нашу колону из једне дубодолине јако пошумљене. Били су то Озренци Цвијетина Тодића. Избили су ка нама са правца реке Усоре. Настане кратка,али јака борба. комунисти су били одбијени. Озренци се прикључише нашој колони и продужише с нама.

          Време је и даље било ужасно. Час ледена киша, да је за часак нашег пењања замени снег, и да се, опет, при спуштању то понови. Ипак, колона је сигурно одмицала напред. Увече смо били с оне стране Узломца, у долини реке Врбање, код села Хрваћана. Пређосмо речицу, и ту, у првим селима заноћисмо.

           Освануо је нешто бољи дан. Магловит, али без кише. Продужисмо уз Врбању да се, одвајајући се од ње, попнемо у село Борци и ту преноћимо. Борбе није било. Одавде смо, чим се разданило, продужили ка планини Очауш и избили у долину Велике Усоре у село Очауш. Ту је наша лева колона заноћила.

             Истог а дана, 25.априла, десна колона избила је у предео села Шипраге, у долину Врбање а средња колона у међупростор десне и леве колоне. Ту заноћисмо.        

              Комунисти су већ сасвим могли да имају представу о нашем покрету, као и о његовом циљу. Извештаје које су имали, већ су показивали и њихово груписање, које се сводилио на сачекивање на подесним теренским одсецима. Та околност нас је нагонила да се у даљем покрету што више држимо планинских венаца. То је отежавало покрет и доводило у питање присуство рањених, болесних и изнемоглих.. Ништа нам друго није остајало него да неспособне оставимо. У овом пределу, где смо били, нудиле су се извесне повољности. Ту је било још наших јаких мештанских снага под командом Тешановића.

      (У заповести од 23.априла 1945, Дража Михаиловић је, између осталог, написао:

      „У току 22.о.м. било је страшних случајева на правцу кретања, јер су поједине јединице Шумадиског корпусана путу остављали своје тешко болесне војнике од којих су неколико умрли а неколико спашени и налазе се у болници Авалског корпуса. Колико је ово страшно немам довољно речи да то искажем, поготово када сам то већ једном наредио, а сада поново наређујем, да се сви тешки болесници  и рањеници оставе у српска национална и четничка села овог крааја“. Зборник  ДП НОР-а, Т.14, Књ.4. Д.206, стр.1010).

     Још у току ноћи стигло је баш такво наређење. Распоред јединица за одмор, попуна храном и међусобно обезбеђење: предвиђено је да десна колона, Кесеровића и Нешка Недића група без Авалског корпуса, учини то у селу Шипраге и околини, а средња колона, Врховна команда и Калабићева група, у селу Бјелобучје (јужније село). Лева колона отишла је у село Очауш и Младиковина, а Авалски корпус, у село Блатница.

           Ноћ између 25. и 26.априла прошла је у миру. Сутрадан, у размештању снага леве колоне Шумадијски јуришни корпус пребацио се у село Младиковину. Рачићева група остала је у селу Очауш. Око подне не њу налете једна група комуниста. После краће борбе све се утиша.

     Краћи маршеви последња два дана, као и задржавање са мањим покретима за размештај у току 26.априла пружиле су комунистима времена да групишу извесне  своје снаге упућене на Котор-Варош и Теслић. Чим паде ноћ насташе борбе по целом простору. Нарочито јаке код десне колоне у Шипрагама и код Авалског корпуса. Тако, час овде час онде, трајало је целу ноћ.

     У зору 27.априла нападоше на Шумадијски јуришни корпус са три правца: из долине реке Усоре, са правца Теслића и слабијим снагама са планине Борије. Разви се огорчена борба. Благодарећи близини планине Борије и дану, корпус није доживео трагедију.

      О неком планском одмору, попуни храном и склањању рањених, болесних и изнемоглих није могло бити речи ни код једне колоне. Покрет је уз борбу продужен. Средња колона, будући да је најмање нападана, избила је 30.априла преко Вучје планине на Високу Раван, на источној падини Влашића. Тамо је већ била десна Рачићева група, као и Авалски корпус. Пред само вече стигао је и Шумадијски корпус, за који се веровало да је у борбама,а у селу Младиковини био ликвидиран.

     Већ је било издато наређење за даљи покрет. Усиљеним маршом долином реке Биле у ноћи између 30 априла и 1.маја, требало је да се спустимо са Влашића и пређемо пут Травник – Зеница, реку Лашву, и да се добро ухватимо Крушчичке планине.

     Циљ оваквог марша био је да се избегне могућност груписања комуниста и затварања простора између Травника и Зенице. Тај простор био је по нас врло осетљив,јер су се они могли тамо брзо груписати превозним средствима.

     Покрет је био више него усиљен. Не само да није било застанака него се ишло брзо колико год је било могуће. Ујутро, када се већ раздањивало, прелазили су и реку Лашву, нешто узводније од ушћа реке Биле, и задњи делови, и полако се пели падином Крушчичке планине.

     Марш је успео преко очекивања. Цео тај дан и следећу ноћ смо се одмарали, делимично се снабдели храном и сачекали Нешка Недића.

     Покрет је сутрадан настављен чим се разданило. Правац планина Враница. Још се нисмо издужили у колоне, а комунисти нас нападоше из заседа које су били заузели још у току ноћи. Разви се борба, у којој смо онако још збуњени, доста трпели. Али брзо умуче, јер у њиховој позадини поче нека друга пуцњава. Био је то капетан Нешко Недић са својим већ јако проређеним снагама. Беше нас сустигао и помогао.

     Продужисмо даље. Опет у три колоне, само са другим распоредом. У десној је био и даље Кесеровић с Авалским ,али без Нешка. У средњој Калабић и Врховна команда, с тим што је у њему заштитиницу држао Шумадијски јуришни корпус. У левој је био Рачић с Нешком. Покрет колона био је на доста блиском међусобном растојању. Учестале борбе су то захтевале.

     Пред крај дана десна и средња колона дохватише се Вранице. Свака на свом правцу је и заноћила. Рачићева колона имала је правац ка босанској Фојници.

     Код средње колоне у току ноћи беше мирно; али чим освану 3. мај бесмо нападнути. Били смо већ кренули са места преноћишта. Грешком путовође једног Турчина, почесмо нагло да се спуштамо једним тешким усеком неке вододерине. У њој још не беху ушли задњи делови заштитнице у којој беше Шумадијски јуришни корпус. Колона застаде.Настаде комешање јер су се зачули противуречни извештаји са чела , одакле се видела нека варош у долини. Очито погрешан правац. Ишли смо ка друму Бугојно – Г.Вакуф.

     Требало се вратити али сасвим другим правцем. Извући из провалије 2000 људи, није била лака ствар. Умеша се и Чича. Нареди на лево круг и свака јединица пође на место свог преноћишта. Тек што људство крену, комунисти отворише јаку ватру у нас, баш на излазу. Маса, на челу са капетаном Милутином Милутиновићем, командантом друге шумадијске бруигаде, груну правцем одакле је ватра долазила. Ужасно, стравично одјекнуше јауци дубодолином Вранице. Орканским налетом, не пуцајући, помешано људство из разних јединица полете напред. Када је ватра умукла изудужисмо се у колони и кретосмо више ка југоистоку.

     Сутрадан, 4.маја, избили смо  у висину Фојнице.Лева, Рачићева колона уђе у њу. Тешка експлозија се разлеже, а онда црни облаци дима покрише варошицу. Магацини муниције били су запаљени.

     Продужавамо покрет и ноћу, и улазимо у јако пошумљену Прогорелицу. Тешка, страховито тешка ноћ! Дан нам опет донесе борбу код свих колона. Комунисти, јаче  груписани, почеше све више да нас нападају и по дану. Ипак напредујемо.Предвече избијамо на падине Битовње. Ту заноћисмо.

     Освануо је 6.маја. Диван пролећни дан. Иако у планини, где још беше овде онде снега,јутро нам је дочаравало сву лепоту низина искићених бехарима  процветалог дрвећа. Свако се забављао самим собом и није журио. Нико није журио. Ни борби није било.

     Пењемо се уз Битовњу и избијамо на њен врх. Улазимо у шуму. Наређен је застанак. Ближе челу колоне, на једном пропланку, радио-станица Врховне команде била је у погону. Приђох Певецу и запитах га шта има ново.“Добили смо депешу од ђенерала Дамњановића“, одговори ми.

     „Јавља нам да се западни савезници интересују где смо, шта радимо и колико смо јаки.“

     У близини је био и Чича. Крај њега: потпуковник Миликић; мајор Милан Стојановић, начелник Ађутантског оделења, пуковник Дуја  Смиљанић и потпуковник Никола Калабић. Приђох им.Чича је диктирао одговор:

     „У планинама Босне продужавамо борбу против непријатеља.“

     Дан се већ ближио смирају. Наређен је покрет и ноћу, и ми продужавамо гребеном Битовње, да бисмо се у току ноћи спустили и осванули на железничкој прузи Сарајево –Коњиц код села Драгочаја.

     Јака борба код десне колоне. Командант Пожешког мајор Милош Марковић, као њена претходница, беше зашао међу бункере на прузи. Комунисти су били у њима. Њега са нешто људства заробише.

     Лева, Рачићева колона такође у борби,али сигурно напредује ка селу Брадина, где је прешла пругу.

     Средња колона је прешла пругу код села Драгочаја без борбе. Са друге стране, у планинским засеоцима имала је да се задржи до мрака, за кад је био наређен покрет. Али пред мрак и ми ступисмо у борбу, те због тога раније кренусмо.

     Даљи правац за све колоне водио је гребеном Бјелашнице и њеним југозападним падинама на Ловницу планину. У току ноћи и сутрадан 8.маја, до подне, избили смо у висину: Чуховићи – Г.Лукомир – Бобовица.

     Код Чуховића застаде средња колона. Над нама се појавише авиони и почеше да нас тукуи митраљезима и бомбама. Чим би утрошили шаржу, враћали би се, и опет долазили. Отада  то се непрестано понављало сваког дана.

     Пошто се, растурени због појаве авиона, прикуписмо, продужисмо одмах даље, гледајући да се крећемо кроз пошумљене пределе.Са краћим задржавањем продужавамо и ноћу.

     Сутрадан 9.маја, подилазимо планини Височици.Пењемо се и прелазимо њен, још под снегом,голи гребен. Авиони, као и јуче, прате нас и туку. Спуштамо се с гребена и падином продужавамо правцем ка варошици Обаљ. Негде југоисточно од села Оџаци заноћиле су све колоне. У току ноћи није било покрета, а ни нарочити борби.

     За сутрадан, пред нама је био обилазак Калиновика са запада и југа, и скретање на исток ка Броду на Дрини. То је значило и заузимање варошице Обаљ. Јасно је било да ће нас комунисти на том простору сачекати, свакако јачим снагама.

     Наше колоне, бећ у току покрета 9.маја, смањивале су своја растојања и почеле да се групишу. Кретали смо се доста близу Неретве, јер она ту чини велику кривину са избочином ка истоку.

     Испред средње колоне избила је десна Кесеровићева. Борба је брзо почела. Комунисти су били посели сав друм од Обља ка Калиновику. Чим угледаше наше                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          снаге, отворише ватру са тога правца из брзометних топова.

     Кесеровићева колона се упутила ка селу Сочани. Кад је избила на речицу Хотовску, образовала је сталну побочницу. Претпостављало се,у почетку, да ће тим правцем његова колона ,моћи и да продужи, те су ту сталну побочницу пристижуће јединице требале да смењују. Међутим, због природе корита Језерице, он је ту остао и дање као побочница.

     Средња колона са Врховном командом, пропустивши испред себе десну, продужила је правцем ка Обљу. У свом покрету избила је на Језерицу, притоку Неретве. Ужасан каноњон са необично стрмом десном обалом. Можда до две стотине метара право одсечена гола стена, сем што је на једном месту, ближе Неретви, мало блажа и обрасла дивљим ситногорјем.Ту се једино некако могло доле.

     Тој природној несрећи нико се није надао. Комунисти  су изгледа знали за то, и њихов притисак  са лева постајао је све јачи. У прво време, док нису стигли Рачић и Ајдачић са својим бригадама друге није било, и туда, преко тога кањона, морало се, јер смо били преслаби да потиснемо њихове снаге које су нападале с лева. У таквој ситуацији Чича нареди Филипу Ајдачићу да се са својом бригадом спусти низ део са прорашћем, да пређе  на другу страну и нападне Обаљ.

     За њим се одмах упутио и Калабић са остатком својих снага, и лично Чича. После њих и Шумадијски јуришни.

     Спустили смо се, прешли брзу речицу са по најмање десет ухваћених под руке, избили на другу страну и заузели Обаљ. Али Језерица  оста гробница многих и много чега. Само један неодмерен корак, склизнуће, одваљен камичак или ишчупана кржљава биљка, значиле су пад у провалију и грозну смрт.Све тешке бацаче и аутомате, радио-станице и сву другу спрему, са којом се није смело низ стрмину или у брзу воду, прогутала је бујица занавек.

     Док смо се спустили и прегазили Језерицу, беше и Рачић стигао са својом колоном. Побочница, коју је и даље Кесеровићева колона држала, попуштала је, и простор уз Језерицу, у који сада и Рачић са својима стиже, беше се исувише смањио, а хиљаде људи на њему.

     Напад Ајдачићеве бригаде на Обаљ, и пристизање осталих снага из Калабићеве групе, као и  Дујиног шумадијског јуришног корпуса на ово место, олакшаше нашу ситуацију на левом крилу. Рачићев налет успе. Комунисти беху потиснути, а наш  мајор Нешко тешко рањен. Обаљ је био заузет, овладали смо и друмом у правцу нашег покрета. Ноћ већ увелико беше пала.Ту и заноћисмо.

     Ноћ између 10. и 11.маја проведена је углавном у миру, сем што је средња колона морала да овлада узвишењем Катмуш ради безбедности у току ноћи и лакшег покрета сутра. Чича је лично наредио капетану Милутину Милутиновићу, команданту Друге шумадијске јуришне бригаде, да то у току ноћи учини. На препад, тачно у пола ноћи, Катмуш је био у нашим рукама.

     Сутрадан, у праскозорје, покрет је настављен. Правац је био ка југоистоку. Преко планине Лелије ући у Зеленгору и продужити даље ка Броду на Дрини.Борба је одмах почела на свим правцима.

     Било је јасно да су  комунисти овај простор ка Дрини и саму Дрину, као јаку препреку, изабрали да нас сачекају.Груписали су и јаке снаге.Било је на том простору, у области Зеленгоре, неколико дивизија за повезану борбу и више бригада бачених у герилу. Десна обала Дрине била је јако поседнута, човек до човека. Тако, из сваког шумарка, бора, јелке или стене, вребала нас је цев њиховог оружја, док су из ваздуха  авиони митраљирали и бацали бомбе.

     Капетан Милутиновић држао је Катмуш, док су се све колоне развијале и упућивале ка Лелији, правцем Зеленгоре. Та слика једног уредног марша у колонама била је само на почетку, да се постепено, али врло брзо, пређе у борбени распоред и уђе у борбу где се није знао нити имао фронт

     Нашег распореда по колонама није више било. Чак и формацијске јединице често нису биле скупне. Сукоби и садејства повлачили су нас час овамо, час онамо, па су и они са десна прелазили на лево и обратно. Нападани смо са више страна, и споља и тројкама изнутра, и непрекидно авионима из ваздуха. У том хаосу једно се само сигурно уочавало: да се цела та маса полако помера ка истоку, ка Дрини.

     Избисмо на Лелију и пред вече уђосмо у Зеленгору. Борба је малаксавала. Смирај дана и шума учинили су то. Тако како смо се нашли у шуми и заноћисмо. Онде где је било везе између јединица, извршно је заједничко обезбеђење. Иначе обезбеђивао се свако за себе у виду „јежа“.

     Ноћ је прошла у релативном миру.Сем повремених рафала ту и тамо, нарочитих борби није било, али их прво свитање донесе. Комунисти нас нападоше са свих страна. Опет један црни дан, али не као јучерашњи.

     Свуда шума.Дивна шума. Уз борбу крећемо се напред. Исти циљ – Дрина. Свемир ври од пуцњаве. На махове све јаче и јаче, да би наједном престало, и дочарало сву грозоту еха дубодолинама планинских провалија, и опет још црње и језивије. Тако целога дана.

      Већ давно немамо муниције. Још понеки метак. Гађамо само у циљ, и зато се опрезно крећемо. Једно време Шумадијски јуришни беше у колони са Кесеровићем, да пред вече дође опет у заштитницу Врховне команде. Већ пада мрак, а ми и даље продужавамо. Наилазимо на једну стрмину. Као огроман зид према нама. Скрећемо налево и долином једне планинске речице улазимо у село Врбицу. Продужавамо покрет. Мало напред и заседа. Њихов плотун у ноћи изгледа као ватрени зид. Скретосмо десно, и самим коритом речице, користећи њен шум, обиђосмо је. Још неку стотину метара напред, и на једном подесном узвишењу заноћисмо.

     Колона је била искидана. Са мном беше капетан Миле Милутиновић, командант Друге шумадијске јуришне бригаде, и нешто људства. Ноћ је прошла без борбе, сем што су њену тишину повремено реметили пуцњи, које је изазивао и најмањи шушањ.

     Тринаести мај 1945. Рано јутро. Са ћувика пошумљеног разноликим ситногорјем, где се у току ноћи бесмо зуставили, погледом сам извиђао околину и тражио везу. Сунце се рађало и својим благим првим зрацима обасјавало каменити врх горостасног мркосивог Маглића. Сутјеска се сурвавала низ стење и заглушним шумом понављала своју вечиту песму. Развигорац је пиркао и њихао прве нежне  зелене листиће планинског прорашћа.

     Иначе, владала је тишина пролећног јутра у планини и нигде се нико није видео. Но за  неки тренутак оштри звиздуци смртоносних зрна пробудише све. Оживе сваки шумарак  и свака стена.

     Чича је наредио да се у том простору прикупимо и средимо да би издао наређење за прелазак Дрине. То је, у већ општем смеру ка Дрини, тог јутра стављало све у покрет. Кретале су се јединице готово са свих страна уз оштру борбу.

     Још сам био на свом месту, крај кога је водила планинска стаза, кад наиђе прво пуковник Дуја Смиљанић а за њим неки делови из Калабићеве групе. Уто се разлеже јак пуцањ бомбе у непосредној близини. Неколицина се трчећим кораком приближавала, а за њима један коњ са опремом без јахача.До мене стиже вест да ђенерал Трифуновић овога тренутка погибе.

     За овом групом наилазио је Чича са Калабићем.

     Чича се заустави код нас и лично, показујући на самом терену, наређиваше ко шта да поседне ради обезбеђивања прикупљања. Капетан  Миле Милутиновић са својим људством упути се на косу на правцу са кога је наишао Чича. Мајор Аца Миленковић, командант Тимочке јуришне бригаде, већ избијаше на врх чуке нешто даље и удесно од капетана Милутиновића.

      Калабић се упути на камениту косу која се надовезивала на положај мајора Аце Миленковића и кружно затварала просторију села са северне стране. Филипа Ајдачића, са његовом бригадом Калабић упути да заузме један вис нешто улево од правца ка Дрини, са кога смо трпели јаку ватру из тешких аутомата. Остали делови, који су пристизали, упућивали су се у простор села. Чича остаде још који тренутак ту крај нас, па и он продужи у унутрашњост села.

     Сунце већ беше високо одскочило. Са правца ушћа Сутјеске у Дрину разлеже се ураганска пуцњава.То беху нападнути пуковник Кесеровић и његов командант потпуковник Јовичић; они беху у току ноћи са својим деловима продрли до Дрине.

     Борба и код нас поче да ојачава. Делови упућени за обезбеђење добише ватру са теренских  одсека које су имали да поседну. Њихова упорност да изврше добијено наређење, и комунистичка да нам задају последњи ударац, претвори се у страховити сукоб коме се није знао фронт, сукоб који се постепено, на једном узаном простору, сли у борби у мешавини. Свемир обузе збрка пуцњева свих могућих аутоматских оруђа, топова, бацача, авионских митраљеза и бомби бацаних из авиона.

     Збрка пуцњева који су долазили са свих страна. Ојачан ехо кроз шумске пределе и планинске провалије претварао би се у нешто тако сложено,чему се није могло дати обележје. С часа на час, изгледало је да се земља тресе и пропада пред титанском снагом унутрашњих сила.  Као пред вулканском ерупцијом напреже сву своју снагу, док све у њој крчи и пуца, да не дозволи лави да прогута оно што на њеном жару битише. А онда би се то снажно, губећи се негде у даљини, цепало у урлике ужаса налик на нешто што кида месо, ломи кости и изазива људско јечање у самртничком ропцу најтежих мука. А мешавина људи се збијала и ширила у тој пуцњави.

     Прикупљање се није могло извршити нити скупно организовати прелаз Дрине. Цела маса у овом тренутку поче окретати ка северу и напуштати правац ка Дрини. Чинила је то не по наређењу, већ по нагону линијом мањег отпора.

     И ми, Дуја, капетан Миле и ја, са нешто људстваа, потиснути са ћувика где сам освануо, кретали смо се под борбом, трпећи ватру са свих страна, правцем куда Чича беше отишао.Изнемогли, последњом снагом, и помажући један другог, често вукући се потрбушке преко оштрог стења, једва успесмо међу последњима да се дочепамо шуме на једној коси и напустимо голет. Ближило се подне и борба је малаксавала. Учинисмо неколико корака дубље у шуму, и наиђосмо на Чичу.

     Стајао је сам. Крај њега на корак- два дејствовао је један пушкомитраљез на вис који је требало Ајдачић да заузме. Био је окренут ка правцу дејства пушкомитраљеза – ка масиву Маглића.

     Застадосмо у његовој непосредној близини. Он нам приђе и нареди:

     „По тројкама, петоркама, десетинама, како се може, и снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на своју надлежну територију. Наставите борбу. Ја ћу бити са вама.“

     Борба замре. Сутјеска је и даље шуморила, а масив Маглића пркосио...“

     (Драган Марковић, Никола Миловановић Ђуро Ребић: Ратници, стр.46-49;

Миловановић Никола: Тајни архив УДБ-е, стр.106-117).

 

Извештај команданта 38.дивизије ЈА о борбама на Зеленгори.

     „У току даљих покрета непријатељска колона успела је да се пребаци јужно од Калиновика преко комуникације Сарајево – Невесиње и крене на Зеленгору. Под претпоставком да се четници на сваки начин желе докопати Србије нашим јединицама је наређено да се најхитније пребаце камионима на сектор Миљевина –Љубина – Врбнице – Замрштен, да на том сектору дочекају непријатељску колону и униште је. Јединице су узеле следећи распоред: 17.бригада на сектору  Миљевина – Јелеч – Вратло,18.бригада Врбница – Замрштен, а 21.бригада сектор Такмур – Љубина.

     По доласку 18.бригаде на сектору Врбница, сазнало се да се непријатељ налази на косама Козе са истуреним побочницамам на замрштенском брду. Вероватни  правац непријатељског кретања је према долини Сутјеске и Дрине. Да би спречили непријатеља у тој намери, бригада заузима распоред са два батаљона на линији Замрштенско брдо – Козе, са једним батаљоном – Врбничка Ријека и Косе изнад Врбнице, а један батаљон у резерви у Врбници. Око 17 сати 12.маја1945.године багатаљон који је био на подножју Коза прелази у напад на непријатеља. У току ноћи воде се огорчене борбе за те положаје и око пет сати ујутру непријатељ успева да се пробије кроз наше положаје и једним делом извуче испод Трескавца у правцу Попов Мост – Ђурђевац –Тисовац. У оваквој ситуацији издато је наређење да се свим расположивим снагама изврши јуриш на непријатеља. Батаљон који је био на Замрштенском брду успева да пресече непријатеља који се провлачио у две колоне. Један батаљон добија задатак да прогони непријатеља који се пробио.Остале јединице у наступању на Козе потпуно опкољавају и уништавају непријатељску групу која се налази на том сектору. Непријатељску колону која се кретала према Тисовцу дочекала је јединица 3.санџачке бригаде на простору Тисовац и потпуно је уништила.

     У току ноћи између 12. и 13. маја један део непријатељских снага удара на заседу у Врбничком потоку, тежећи да се пробије према Грандићима. И о ва је група после краће борбе потпуно уништена,“

     Закључак операцијског дневника 38.дивизије ЈА

     „После уништења четничке колоне наше јединице задржале су се на сектору омеђеном линијом Миљевина – Фоча –долина Дрине и Сутјеске и на том простору прогањале и уништавале мање групе разбијениг непријатеља.

      Укупни непријатељски губици у току ових борби износе: заробљених и погинулих 4 хиљаде и 665. Заплењено је 839пушака, 55 бацача,2 велике и једна мала радио-станица, 25.хиљада метака, 69 товарних коња и разне друге војничке спреме.

     Властити губици износе: погинулих 100, рањених 148 и 3 пушке.

     Међу погинулим непријатељима налазио се и командант Србије Трифуновић,а међу заробљеним члан четничког централног националног комитета Аца Аксентијевић, код кога се налазила архива Драже Михаиловића.

    (Никола Миловановић: Тајни архив УДБ-е, стр.117-118).

 

 Саслушање Тихомира Павловића из Бождаревца

          Тихомир Павловић, земљорадик, рођен фебруара 1920,у Бождаревцу, срез посавски – Умка, округ београдски, од оца Драгутина и мајке Ранђије рођене Милић, ожењен са Добринком Иконић, отац двоје деце: Томислав стар 7.год. и Милена стара 5.год. писмен, има два разреда основне школе, Србин православне вере, слабог имовног стања, није осуђиван, стално живи у Бождаревцу, ухапшен септембра 1945 у Младиковну, срез Теслић, као четник ДМ,

          На саслушању у канцеларији ОЗНЕ округа београдског пред иследником Војином Гојнићем и записничаром Војиславом Златановиће, 22.новембра 1945 изјавио је:

          „Капитулација бивше Југославије затекла ме је у свом селу. После доласка Немаца ја сам наставио да радим земљу и нисам се мешао нигде нити сам пак био диран од ма кога све до мислим јула месеца 1944 год.а тада сам био мобилисан од стране четника ДМ.

      1944.год. мислим јуна месеца био сам мобилисан од стране команданта „Липовичке“ четничке бригаде неког Воје зв.“Копилан“ чије ми је презиме непознато. Том приликом било је мобилисано око 30 нас из Бождаревца,око њих 20 одвео је Воја зв.“Копилан“ са собом а нас 10 оставио да чувамо стражу у селу и код начелника корпуса неког Стеве чије ми је презиме непознато а сећам се да је био капетан II класе. Ту сам остао све до повлачења у Босну.

      За сво време док сам се налазио у селу нисам никога тукао нити сам пак учествовао у борбама против НОВ-а.

      За сво време док сам ја био мобилисан, често пута били су тучени они који не дођу на време на стражу и то по наређењу команданта села Драгољуба Петровића, који је био и претседник општине.

     Крајем септембра месеца 1944 год. командант села наредио је да идемо за Рипањ, што смо ми и учинили. Кад смо дошли тамо затекли смо много четника и стално су долазили камионима са свих страна. Ту смо остали један дан, а затим смо возом отишли до Краљева, а одатле смо отишли према селу Мрсаћу. Ту смо остали 5 до 6 дана. Одатле смо кренули за Чачак, па за Ивањицу, а затим преко планине Јавора дошли у Сјеницу. Ту смо остали око 15 дана т.ј. до бомбардовања од стране Енглеза. Одатле смо отишли преко Требаве. Модрича, Скублића и др.места. Код Требаве смо водили борбу са „усташама“. У Скублићу (Скугрићу) сам прележао пегави тифус и ту у истој болници умро је Живан Лазовић капетан (командант Смедеревског корпуса).Дотле сам се стално налазио у батаљону Воје „Копилана“ а после изласка из болнице пошто нас је остало мало прекомандован сам код неког Милорада зв. „Ситничар“. Затим смо се крили стално по шумама Босне и једнога дана оком Ускрса 1945 год.у близини Теслића видео сам Дражу Михајиловића, ишао је са нама у колони. У то време пао је снег на тим планинама и ја пошто нисам имао обуће, ноге су ми прмрзле и нисам могао да идем даље, већ сам остао у селу Кузмани.Када сам прездравио ја сам радио код сељака на имању и то цело лето, али једнога дана кад сам био у селу Младиковцу, ухваћен сам без исправа од стране XVIII С.Б.У бригаде и спроведен у Теслић. Ту сам остао око 45 дана, а затим спроведен за Добој где сам остао 8 дана, а затим спроведен овом Оделењу.

     Више немам шта да изјавим.

     Прочитано. Одобравам.

     Писмен  сам

     Тихомир Павловић“

     (Оригинал записника се налази у поседу аутора ових редовас)

 

Казивање Чедомира Лукића, земљорадника из Баћевца, срез посавски Умка.

    „Нас 15 заједно смо побегли из четника из рудника Лиса код Ивањице. Били смо смештени у неким баракама. На реци Моравици био мост код кога је једна баба продавала  ораје, а одмах после била је једна кривина на путу. И ми се договоримо да идемо да купимо ораје и после замакнемо за кривину. Ја последњи ишао и извучем Милана Радосављевића и Роју Гајића, они иду па не смеду, па веле како ћемо ово па како ћемо оно. Ја узео пушку посреди и видим како ови испред мене замичу у кривину и мора да се жури да ми не одмакну, па кажем овој двојици ајд у здравље. Био је дан.Журили смо да се одмакнемо што даље, па смо ишли и целу ноћ.Кад ујутро ми скоро на истом месту одакле смо  кренули, Бог те ј... А пред нама планина и шума, опет ћемо ноћу.Магла не види се ништа,али морамо да идемо. Кад се магла скиде. Кад наиђемо на воду ухвати се нас неколико за руке, ако ће овај да се удави вуци га и недај. Сренемо једног четника мајку му ј....,пита нас одакле ви људи идете. Кажемо ето ми бегамо, па ево, каже, и ови наши треба да крену, чују су издалека камиони дрн,дрн.,дрн.

         Опет магла, а ми ајде, ајде, кад се опет скиде магла, видимо неку шумицу има око пола ектара и ми се ту завучемо. Шта ћемо незнамо куда ћемо, решимо да идемо даље, али поче неке пуцњава уоколо, наоколо, кад је већ мрак био ућута то пуцање. Док стаде хармоникаш да свира мајко мила, песма, кад оно брали кукурузе па увече моба скупили се да љуште оно набрано јел знаш иду и пуцају.Убиће неког, обрнуће у шеваре где смо ми, видим плану пушка узбрдо.Морамо да кренемо.

          Ајде кад је било пред зору дођемо пред једну кућу  и лупамо на врата,отвори неки чичица ; кажем чичи да ли би хтео  да нас водиш у правцу Београда, па ћемо ти платити колико оћеш. Каже не могу стар сам ја и ово, оно, а го је ко пушка. Реко да ти дам ове чакшире,  ја  носио неке панталоне он узе и уђе у кућу. Ми се разговарамо напољу, чича се врати, обукао панталоне и каже може.Он нас је провео до пута за Краљево. Треба чича да се врати, ми чичи дамо карабин, Живко Стевановић каже више не може да га носи, био се нешто поболео. Дам чичи и муницију и платимо шта треба оде, чича плашинац, знаш шта је чичица, а ми кренемо даље.

          Дођемо на Мораву (Западну),попаљено село мислим да се зове Мрсаћ,  једна баба вози преко реке али само може по три, сви грну да пређу што пре, ја останем последњи. Кад смо прешли тамо питамо имали овде четника, неки сељаци кажу можда их има код општине. О мајку ти Божију ј.... докле их има.. Ноћимо ми код једног чиче, каже  немам ништа да вам дам да једете, имао је пурењака, набрао је једну двоколицу, ево вам,каже, кромпира, шта ли беше и уведе нас у шталу да ноћимо..Закључа отуд а ми закључали одуд, каже спавајте ту слободно ја ћу доћи ујутро, али ми спавали на смену. Кад ја погледам свањива, сиђе један с пушком са штале, сиђе још један, сиђе још један, њих тројица, кад и они четници, побегли од четника, али не знам  одакле су и одоше.Дође онај чича отвори врата и ми кренемо.

          И ајде, ајде, ајде, ајде и дођемо до Шаторње,. не можемо више да идемо нас 15, морамо да се поделимо у двојке, тројке. Кад у Шаторњи вози се један партизан на чези, личи на Добривоја „Маџара“, млад човек.Уто наиђоше две женске иза једне кривине, и питам их, да ли би хтела да иде са мном једна, а друга са оним другим, док не прође овај партизан; каже хоћемо, што нећемо, каже није нам тешко. Ја сам ишао напред са оном једном кад дође онај партизан са чезом код мене, он заустави коња, мало се саже, види се да никада није терао коња у чези, каже друже имаш ли шибицу.Реко имам и ја му дам шибицу а он мени једну цигару „Мораву“.Кад је запалио цигару он ми врати шибицу а ја му кажем нека му остане.Па шта ћеш ти. Ја имам добар упаљач. Он каже хвала. Кад дођемо у Шаторњу близу центра, личи на Багрдан, кажем да не идемо на раскрсницу у  центру где можда има нека стража већ да заобиђемо.Милош, он је отац оног Бране, и овога што је у месној канцеларији, блесаав, неће него иде да види ситуацију.Иди велим ја да видим како ћеш да прођеш. Он оде таман до раскрснице кад испаде стражар из куће и уведе га у зграду. Ја сам могао да побегнем лево или десно али нећу п.... му материна да видим шта ће да буде. Дођем сада и ја до те куће, до степеница, изађе стражар уведе и мене.У згради комесар пита Милоша има шта од оружја, каже нема ништа, одакле је,каже из Баћевца. Тако и мене испита.Кажем да смо побегли из четника. Онда комесар каже да је 1941, био у Баћевцу, него каже ништа вам нећу, што уватимо терамо у логор па на фронт, ако не погинете ништа вам неће бити, али вас нећу, био сам у Баћевцу,идите каже комесар и где дођете до неког места ви мало заобиђите, и пусти нас он.

          И ми кренемо по двојица , па ајд, ајд хтели смо да стигнемо до једног села као у странама,смрачи се, пуцају, дрн,дрн, партизани су туне овладали шта да радимо тек чују се кола скурличу, скурли,скурли. Ми били ушли у купу шаше, кад наиђоше та кола, иде један чича. Дићеш чича,питам га. Да товарим грожђе, овде имам 12 сандука набраног грожђа. Можемо ли ми да ноћимо код тебе, каже може. Ми натоваримо оне сандуке са чичом одемо тамо код куће кад чича сам и рањена му баба од бомбе коју су партизани нештоодвртали и експлодирала. Одма ми полегали кад дође ћерка његова која је била у борбама  док се Београд ослобађао шта ја знам, каже сипали су врућу воду са спратова на партизане доле на улици и  Бог зна колико је ту нама причала и каже чичи да изведеш људе и покажеш куда ће да иду.

          Мени се не иде у космајски срез јер су четници тамо направили чуда, него да идемо преко Колубаре, да уватимо складом између срезова, па терај, терај, кад смо дошли на Бељаницу наиђемо на кућу једног човека што га познајем, он закло свињу, стани каже,оди , хвала кажем, прегазимо Бељаницу и увече стигнемо кући.И тако.

          Кад уватили Рају Бркића,и још неке тамо у Космају, и син Јанићија Циганина је ухваћен тамо и убијен, и за многе су после слали одавде људе да кажу ко су да их пусте и не поубијају.

          И тако се некако преживело.

          У групи су били: ја – Чедомир Чеда Лукић, Милош Петровић, Милован Топаловић – Јанковић, Јанко Бркић, Драга Ђурђевић, Живко Стевановић,осталих се не сећам.

          Ја да сам знао не би ишо даље од Равног Гаја барајевског (Барајево суседно село Баћевцу), него кажу идемо за Рипањ. Три дана смо били у Рипњу, дође воз са три машинчине, денге, денге, денге, једва вуку воз било много  четника и све то иде са главне железничке станице у Рипњу. Кад дођемо до Лапова воз стаде, копилан нареди немој да би случајно неко изишо из вагона. Боривоје Бора Лукић, Машић, ту какви није било, чекају ко ће први да изађе. Мени се пије ракија, ја изиђем и они са мном код једног чиче. Чича,кажем имаш ракије, каже имам. Уђемо у подрум и два реда бурића. Воз заустављен и узете машине да превозе Немце. У подруму ја светлим упаљачем, чича мени пуни две чутирице са ракијом, а за мном иде Машић не се ћам се још који су били. Машић узе једно буре метну на леђа и однесе и одоше остали с њим. Чича не види, пуни моје чутуре.

Ја чичи платим ракију  лепо и одем тамо у вагон. Кад ракија може да има 25 гради да јој ј.... газдино дете, све се то било изопијало,од оног бурета а Зека каже мој је вагон последњи што вам остане тамо однесите. Машић, Бојић,Боривојко Лукић,покојни нашли чичи жуту краву па дотерали, заклали и пеку на ражњу. Чича дошао да се жали за ракију и краву, Копилан хоће да убије,али нико не признаје да је он то урадио.Јао мајко мила шта није било, пеку и тако то.

     Чекали смо у Лапову дан и нешто. Прођоше Немци, какви их све нема рањених и унакажених. После дођоше локомотиве из Београда и крећемо и дођемо до Краљева, одатле камионима нас превезу до Чачка, а одатле после,пешке ко зна куда за Ивањицу.

          Неки су ишли до Сјенице.“

          Казивање Чедомира Чеде Лукића у његовој кући у Баћевцу у суботу 14.априла 1990, забележио писац ових редова.

 

.     Казивање Јездимира Николића Јеце из Јасенка,срез посавски Умка.

          „Ми  смо мобилисани и скупили се у Степојевцу. После била борба у Бељини. Одатле побегну у партизане, Тикомир Благојевић, пушкар из Мале Моштанице, био код њега Миле Сељак, партизански теренац и  Лаза Николић.Кад смо се вратили у Степојевац нас неколико кренемо преко Конатица за Јасенак, да напустимо четнике. У Конатицама баш код цркве сретне нас Радован „Шваба“ и врати нас у Степојевац. Из Степојевца кренемо друмом за Београд. Успут се задржимо у Шиљаковцу, а после у Липовичкој шуми и стигнемо у село Рипањ,увече.  Одатле  многи почели да беже, и неки наши руководиоци сишли да гледају да неко не остане од воза, и воз крене и они остану. Живораду Белчићу из Мислођина кажем да бегамо, немој, вели, побиће нас. ЈОВАН ЧОЛАКОВИЋ,из Јасенка, дошао моли команданта да му пусти сина, али ми не дамо, или да пусти све нас. Да би спречили бегства у Рипњу су нас затварали у неке  куће и зграде, стража постављена и ниси могао да изађеш напоље ни нужду да вршиш.

     Када је воз кренуо стао је тек у Младеновцу, одакле је побегао Живко Стојићевић, опанчар из Великог Борка. Причало се  да су га убрзо ухватили четници,али су наишле неке жене и повикале су:“Ево Руса“ и четници су побегли и Живко се тако спасио и после ступио у партизане. Александар Јанковић из Вранића је тетак Живку, а и он је био у четницима, а његова сестра је мајка Живку, тако је некако било. Са Живком је требало да побегне и његов стриц из Великог Борка,али није.

          И тако Немци нас возе, односно наши железничари недићевци по одобрењу Немаца и стигнемо у Краљево. У том месту добијемо пет клипова кукуруза и идемо даље преко Чачка. Када смо стигли на планину Јавор беше много оваца па смо их клали и узимали само бубреге и лој.

          Стигнемо у Сјеницу, неће да нас приме муслимани, окрени, обрни приме нас по шупама и помоћним зградама али не по кућама где они живе.КАД ТАМО ПУНА СЈЕНИЦА НЕМАЦА, ПОВЛАЧЕ СЕ ИЗ ГРЧКЕ. Ми им одмах украдемо пун кофер разних ствари и то међусобно разделимо. И када смо пошли из Сјенице за село Брњицу,ишли смо у колони заједно са Немцима, па смо крали  са немачких камиона, користили смо кривине а и бомбардовање од савезничких авиона када Немци побегну далеко од камиона. Нађемо грчке паре, сличне као Недићеве све по педесет динара, а1кг јабука је 25 динара и ми за те грчке паре купујемо јабуке и друге ствари од муслимана.

          Точа Станчић,био строг команданта места у Јасенку, мени је ујак и питам га где идемо, каже пред Енглезе.

          Док смо били у Сјеници идемо у месарску радњу, неко купује месо а њих неколико скида ћереке меса, краде и носи из радње. После печемо те череке и доручкујемо. Једног дана иду енглески и амерички авиони, а мој стриц Точа каже да ми идемо пред Енглезе. Први прелетеше. Кад наиђе друга ескадрила и поче да бомбардује, мислим да је ту погинуо и мајор Петроније из Мислођина,комадант посавског среза и многи други. Ми побегнемо изван варошице у неке бориће и одмах напуштамо Сјеницу.

          У селу Брњици смо се сместили код заменика четничког команданта који се звао Мирко, његов средњи брат био је Радован а најмлађи Драгић. Иначе командант села био је неки поп.Успут када смо крали из немачких камиона ја сам само узимао векне хлеба а други су крали и друге ствари и оружје.Код тог газде смо се добро сместили. Ми Јасенчани смо и сложни а Мислонђинчани нису.

          Прође неколико дана а нама тај средњи брат Радован каже:“Децо шта чекате, хајде да бегате!“ Како ћемо, где ћемо ми се питамо.А Радован каже:“Ја ћу да вас пратим до Ивањице“.Дамо му паре, оружје и муницију и решимо једно вече, а баш су тада неки побегли из јединице Воје копилана, па појачана присмотра.

      Био је са нама и неки Пера жандарм, он се касније вратио са попом Милованом из Дражевца који је такође био са четницима; ухваћени су у Степојевцу, поп је осуђен на робију а Пера жандарм је убијен, а његов син је пришао партизанима, иначе је Пера био Црногорац. Са попом Милованом био је и његов син Здравко.

          Том попу четничком команданту неки су украли ташну са разним актима и плановима и све то спалили.

          Пођемо да извидимо излаз из села и Милић Нинковић, стриц  Живка Стојићевића, чува стражу, а он је радио са мојим братом пре рата у Обреновцу, био је абаџија. С њим је је био на стражи и неки Недић из Соколове. Ми му кажемо да ћемо увече да бежимо да зна. Чујемо да је син Јоце Маринковића из Шиљаковца примећен да ће да бега па је због тога био од четника малтретиран.

          Увече кренемо ми Јасенчани: ја – Јездимир Јеца Николић, Радојица Станчић, Јова Илић, нас је из Јасенка било 16 и из Мислођина 16, свега 32. Радован нас водио до Ивањице. Мислим да је са нама био и бабин из Великог Борка, звао се Бора „бабин“, носио је митраљез „Бреду“ и ми га зовемо г.поручник,као води нас у Посавину на задатак. Дао сам пушку Радовану водичу. Идемо кроз муслиманска села и договарамо се да ништа сада не смемо да узмемо џабе већ све да се плати.

          Стигнемо у село Самаилу између Чачка и Краљева. Сво остало оружје дамо сељацима да прођемо и да нас неко преведе преко Западне Мораве. Таман што смо кренули кад нас у неком потоку тројица зауставише с пушкама, кажу да скидамо сво војно одело и цокуле. Шта ћеш.куд ћеш, мораш. Ја скинем цокуле и тако сам наставио да идем бос. Одемо у село Мрсаћ. Тамо партизани. Ја с њима ишао у патролу, после их напустим, иду за Босну. Тада сам био у селу Липници, кад тамо кољаш што су га звали усташа и клао по Вранићу и Посавини, председник одбора и још један. Они 1941, били у партизанима, после дошли у Дражевац, оженили се и ступили у четнике и клали. Питају сељаци какви су то људи, ја ћутим, кажем да су добри.

          Нисам рекао, док смо били у Самаили, већ су почели долазизи родитељи и тражити своје синиове и већ смо се почели раздвајати. Неки су отишли преко Мораве, сећам се, остали су Жика Јовановић, Владета Павловић и Јова Илић из Јасенка, а тројици из Мислођина стигли родитељи. Неки су прешлиМораву и у Бумбаревом брду им неки човек и жена дају им одећу и пођу за Крагујевац и ту се предају партизанима ови их пусте и врате се кући.

          Кад сам ја напустио партизане у селу Драгобраћа,тако се зове или слично, свањива и сретнем човека; кажем идем из четника, пита одакле си, кажем од Обреновца. А он каже, сад одоше муж и жена и ћерка за Београд,преко Сталаћа.Тражим млека да попијем, литар кошта 50 динара недићевих пара. Попијем млеко па за овима да их стигнем. Чујем мост на Морави срушен па ко наиђе од четника зауставе га да помаже на оправци. Ја идем па шта буде. И држ, држ, стигнем мужа, жену и ћерку. Кажем ко сам, о чему се ради и да ми дају велики кофер да носим, а и даље сам бос и прођемо Чачак и мост и стигнемо до раскрснице где пут одваја за Горњи Милановац и за КраљевоТа ми жена да пола векне хлеба, ћерка јабуку, а ја њима адресу да пишу кући мојој да су ме видели и растанемо се.

          А мој брат Пера био је у групи која је прихваћена од партизана, да ли су им лепо да једу, да се окупапају и возне карте до Мале Моштанице и он стигне кући  и пита га отац где ти је брат, а он каже иде и Јеца. А отац му каже, неће он доћи никада.

           Идем ја тако,иде  човек воловским колима вози мртвачки сандук,родом из Брђана. Кажем му да идем из четника и да ли може да ме повезе. Каже да може. Попењем се ја на кола и започне се разговор. Он каже да је био командир четничке чете, али га нико не дира ништа.

          У Горњем Милановцу на железничкој станици војник партизан с пушком и он ме спроведе у затвор, а једна ми партизанка каже да сам кољаш. Одговорим да су ми четници заклали брата и да ја нисам кољаш. У затвору је било доста људи из нашег краја: Прока из Гунцата, Миливоје Марковић Чола из Баћевца и других из Барајева и других села.

          А за усташу да кажем. Велимира Алексића син који је био са мном и у мојој групи у Липници је видео усташу и поштом се  он пре мене вратио, он је у Вранићу рекао Милијану Пантићу за усташу, а Милијану су четници заклали десет укућана, и они су брзо дошли у Липницу и ухватили га и одвели у затвор на Умку па је после суђен.

          Нас из Горњег Милановца спроведу у Београд, неће нико на Умку, него у Београд. У Београду смо били у некој бараци код Каленића пијаце, оправљали смо рушевине. Наиђоше нека браћа Ташићи из комитета са Умке, родом из Барајева, одведошеМиливоја Марковића Чолу и неког Вељу званог Бугарче.Њих су тукли а и они су се с њима тукли. После се Чола вратио и причао ми. Кад смо ту радили долазили су Јасенчани на пијацу и нама давали храну док ме нису пустили и дођем кући. То је било почетком 1945.године.“

          Казивања Јездимира Николића Јеце, из Јасенка, бивши посавски срез – Умка, сада општина Обреновац,пензионера, у његовој кући у Баричу 7.фебруара 1991.године забележио писац ових редова.

 

Казивање Миливоја Марковића Чоле,земљорадника из Баћевца,срез посавски.

          „Ми смо из Рипња кренули почетком октобра 1944.године. Нису нам старешине ништа казале,али се причало да идемо у сурет савезницима.Ја незнам колико је бројао авалски корпус, али било нас је око 1000 четника. Композиција воза била је дугачка, вукле су је две локомотиве.Али то нису били путнички вагони већ фургони за стоку. Возом смо ишли до Краљева, а после до села Мрсаћа према Чачку, где смо се задржали неколико дана.

           Када смо дошли до Сјенице, Шиптари не дозвољавају да се уђе у варошицу. Били су неки преговори. Ту је био и одред Вука Калајита и после преговора су нас пустили. У Сјеници смо доживели и бомбардовање. После је одатле побегла једна група, прилично четника је побегло.

          Из Сјенице кренемо за Брњицу село, где смо остали око недељу дана. После смо отишли у друго село, а ишли смо преко Сјенице. Из тог села смо побегли. Не могу да се сетим како се село звало. Из тог села смо побегли ја и Миливоје Рацин од Баћевчана . Побегао је и Милун из Гунцата и Прока, било је око десетину Гунцаћана. Ја саам то све и направио.Прво сам разговарао са Милуном.Питам га, шта мислиш ти куме, ми идемо савезницима а савезници нас бију из авиона, шта мислиш да ли је боље да се ми вратимо назад. Он је размишљао па каже:“Коме ти смеш да то повериш од Баћевчана?“ Ја му кажем да имам једнога, а ти коме смеш да повериш кажи и сутра да бегамо. Милун ми каже да ће да покупи Гунцаћане а каже, ти нађи кога имаш. Ја одем код  Жике Карића брата и Миливоја Рацина да им само кажем да оружје држи код себе. Морали смо носити оружје јер идемо кроз шиптарске крајеве.Кад смо пошли Миливоје Рацин кува неки кромпир под једном звонаром. То је било село ЛОПИЖЕ, е, одатле смо кренули. Кажем Миливоју, знаш шта је, узимај пушку и идемо! Где ћемо? пита Миливоје.Идемо кући ,кажем ја. Он поче мало да се увија, и сад шта да радиш са њиме.  А он каже да чекам да скува кромпир. Ја ногом у то што кува, оно прсну и кажем му полази,узимај пушку и полази. Морао сам да га потерам, ако га оставим готов је.Он опет поче да се мало увија, ја му поново кажем, ајде полази и он узе карабин и ајде. Избијемо горе на неко брдо, ту смо заказали зборно место.

          Можда је било око два сата поподне, тако нешто. Покупили смо муницију, и понели и пушкомитраљез, осакатили смо их.Скупимо се на брду по договору.  Сви смо се искупили а Чанчић, командант Гунцата и командир Гунцатске чете стиже за нама и виче:

      - Милуне сунце ти ј.... знаш где идеш?

      - Знам, каже Милун.

 Чанчић се ухвати за пиштољ.

 Милун окрете немачку“Зорку“, коју је носио, на Чанчића и каже му:

      - Скини руку са пиштоља, и Чанчић скину.

      - Ако ћеш са нама, ајде, ако нећеш на лево круг, и Чанчић се окрете и оде низбрдо. А ми на другу страну низбрдо па на , реку Увац, а река велика сунце ти ј.... не може да се пређе. Пробамо на једно место, па друго, па треће па на четврто и ухватимо се за руке и пређемо. Тек ако смо прешли око педесетак метара уза стрмину, кад избише са друге стране Воја Копилан и остали и наместише пушкомитраљез и вичу: вратите се назад пуцаћемо. Како враћање сунце ти ј.... И они почеше да пуцају. Пршти онај камен хоће очи да истера.Није баш брисан простор има на камењу неког растиња и ја мало овамо,мало онамо, а они стално бију.Куршуми само шиште око нас. Ја се окренем хоћу да пуцам али ми Мулун недаде, каже:

      - Немој да бијеш, само се разредите и само напред.

       -  Када смо избили на косу груну једна мина из бацача, па убрзо и друга. Али смо већ зашли за косу и спуштамо се низбрдо. Избијемо на један пут и нађемо једног Шиптара (Муслимана). Нема дрвећа, само папрат расте и он их крши и везива у бремчиће па товари на једно магаре.. Питамо га ми колико тражи да нас изведе до Јавора планинр. Шиптар (Муслиман),овамо,онамо, увија, каже има обавеза, има децу, има жену не може да се удаљава од куће, неће никако. Ајде да му дамо параабелум и 200 метака. Онда каже оће сасмо да удари на кућу да оставим муницију и пиштољ а онда ће да нас води.

    Опасан Шиптар (Муслиман), ајде дамо му ми парабелум он то остави и кренемо. Ајде, терај, терај, терај, терај, ноћ ухвати, нека путина добра широка. Чујемо иду нека кола према нама, кола дрвена, чује се како скарлучу,скарли, скарли, ха, ха. Испред кола иде кер и нападе нас. Држ, држ и Шиптар заустави кола, стој и пита које тамо. Из кола нас неко пита:“Ко је тамо?“Ми кажемо:“ Ми смо“. Док потеже Шиптар из кола из карабина, кр,кр,кр. Милун стао и виче немој да пуцаш. Овај наш Шиптар нешто рече на шиптарском и побеже оном што је с колима, а онај убрзава пуцњаву. Милун окрену ону Зорку са два добоша и прр, пр, и поби и онога у колима и нашег путовођу и волове, с јеба све, ха, ха. Ми окренемо доле низ падину док само почеше Шиптари, сунце ти ј...., један отуд, један одуд, са чука, и вичу, на шиптарском, и ча, кр, ча кр, почеше да бију. Ми пођемо на једно место,они блокирали дете им ј....терај на друго место они блокирали, на ову страну, на ону страну, свуда блокирано, нигде нема пролаза.Решимо ми да прођемо на једном месту, одредимо правац, распалимо, растерамо из разумеш и прођемо.

  Стигосмо на Јавор где су биле неке српске куће, али ту је већ била зора. Кад тамо побили се Срби и Шиптари, само жене у кућама нема људи. Ту сам видео шпорет на два спрата, има проје а можда има и јела, од када нисмо јели па само мислим да се само наједемо.

     Дођоше ти људи и кажу како ми мамо добро оружје и да то оставимо да они нападну Турке доле у Кладници. Каква Кладница није нама до Кладнице и борбе,  него да се докопамо Србије и да побегнемо што даље. Узмемо једног за путовођу који нас је водио дуго до према Каони. Ту Милун има ујака. Дођемо дотле до тог његовог ујака, добар старији  човек, био је Солунац. Он нама каже, да је био војник ,ратник, али се воде борбе око Мрсаћа и у долини Западне Мораве, тамо су и Немци и партизани, само уји. Каже знате шта да ви оставите то оружје, и сачекате док се фронт не измакне, а онда по двojица, по тројица бежите куда сте наумили.

Тако смо и урадили. Оставимо оружје у његовој колиби у Каони и останемо код чиче око две недеље можда и више, док није пуко фронт и престале борбе.

Дођоше партизани у Каону, код школе се чује песма.Увече је отишла већина, а ја, Милун и  Жике Карића  брат смо остали последњи. И закажемо зборно место у Мрсаћу, јер је Милун тамо познавао попа. Они поодлазе а ми кренемо ујутро. Тај чича имао сина Бранка исто наших година и он пође да нас изведе из села и покаже пут за Мрсаћ.

     Ми  пошли узбрдо,а партизани за нама. Познају Бранка и питају ко су и шта су ти људи. Бранко им одговара да су избеглице из Мрсаћа. Стиже нас један партизан и каже Бранку да су четници оставили неко оружје код њега, а он каже да јесу, али да још мало испрати те људе . На растанку нам Бранко каже, када дођете на Мораву, терајте низ Мораву и наићићете на Мрсаћ, и њих се  двојица врате.

     Ми до Мораве, па низ њу за Мрсаћ. Наиђемо на једну раскрсницу, један пут води лево, један десно, и Живорад Карић неће лево вуче га нешто, одвоји се и оде десно. Више се за њега није знало.И ми дођемо право у Мрсаћ, у попово двориште. Остали стигли сви пре нас. Поп у месном одбору и направи нама потврде, има нас 13, да нас нико не омета у путу, даде он нама пропусницу, удари штамбиљ. Ми смо ту сачекали још неки дан јер се још није било расчистило ратиште.

     А међу нама био један чича из Гунцата. Ми смо бии скривени по зградама. Он био на тавану од штале и сишао да укошка волове са попадијом. Кад путем наиђе Брана Икин из Баћевца, угледа чичу, препозна га и пита га откуд он овде.А он му каже да нас има 12-13.А Брана сада у партизанима,вратио се пре нас из четника. Чича дође и прича нам и Милун каже да бегамо јер ће Брана да јави партизанима. И ми преко Мораве и терај, терај,дођемо до Горњег Милановца .Е сад треба да се пребацимо преко друма и ми закажемо зборно место, и почне пребацивање по двојкама, тројкама.Остао Милун и Веља Бугарче из Барајева, незнам да ли је био и Прока или неко други. На друму их заустави партизанска патрола. Они покажу пропусницу што им је дао поп, али је тамо на свакој пропусници писало да нас има 13. Питају где су остали и они доведу патролу до нас. Сад опет нас воде у Горњи Милановац, и ми сиђемо на друм, кад тамо пијани Руси, псују и хоће да нас стрељају, једва нас одбранише партизани од Руса.. Ту нам Руси поскидаше цокуле, а патрола нас отера у Горњи Милановац у затвор. Ту смо били једно 15 дана. Наиђе Добривоје (Михаиловић) Маџар из Баћевца, официр је, отишао је у партизане још 1941, а ми смо и неки буразери. Каже немој да се плашите ништа, они ће вас спровести у Београд. Тражио је свог блиског рођака Љубу Маџарског.

Спроведу нас у Београд у радни батаљон. Ја упознам једног  водника из Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ) и он каже ко хоће кући њега мобилишу и шаљу на фронт, него ти дођи у КНОЈ и ја тако се пријавим за КНОЈ и после одемо у Босну.“

     Казивање Миливоја Марковића Чоле, забележио у његовој кући у Баћевцу 12.октобра 1991-године писац ових редова.

Казивање Раје Јовановића,земљорадника из Баћевца, срез посавски Умка.

          „Ја сам био мобилисан у четнике авалског корпуса. Почетком октобра 1944, из Рипња смо кренули возом и ишли до Краљева. Воз су нам дали Немци. Они што су возили локомотиве били су у немачким униформама, Ја сам хтео да побегнем из Рипња, такво ми је било расположење. И зато сам рекао Боривоју Ивковићу да ми каже ако ће да бега, да идемо заједно, али он је побегао из Рипњаа и још неки, а није хтео да ми каже. Тако сам ја отишао са целим транспортом до Краљева, а после даље пешице. Мислим да смо кренули за дана,око подне, не сећам се тачно. Са нама је било и доста жандарма, међу којима су били Алекса, жандарм са Умке, Лаза Бркић, родом из Баћевца и други.У једној борби око Ивањице изгинуло је и доста жандарма који су ишли са нама.

     И тако уз повремене борбе стигли смо у Санџак. Били смо у Сјеници и околини.

Када смо се повлачили из села Брњице , са барајевском четом напустио сам четнике. Са нама је био и син Јанићија Циганина ,ковача из Баћевца.Било нас је око сто људи.То опази четнички командант Зека  и са својим људима нас појуре, пуцајући за нама. Гонили су нас све до планине Голије. А снег велик, метар један, једва смо се кретали, али смо журили да измакнемо потери.На Голији смо наложили ватру да се огрејемо.

          Одатле смо крену и преко Драгачева и планине Јелице избили смо негде на Западну Мораву, вероватно између Чачка и Краљева, али ближе Краљеву. Ту је био фронт између Немаца и партизана. Неки сељаци нас проведу кроз њихове линије и пребаце преко Западне Мораве.И тако стигну у село Гунцате на планини Котленик. Неки их сељаци видели и тражили су да идемо у Крагујевац. И многи су отишли, али ја нисам хтео. И кренем сам преко села и планина и стигнем у село Даросаву недалеко од Аранђеловца, источни део  ближе суседном селу Буковику. Примио ме један домаћин који је имао два сина у сеоској милицији који су долазили кући и мене су видели и отишли на службу.Када сам после пошао даље, настане за мном потера, све ми се чинило да је цело село кренуло за мном. Ја се пребацим северно у суседно село Раниловић. У току даљег кретања ме ухвате неке страже и одведу у Веклику Иванчу, под Космајем. Тамо ми је неки секретар Месног одбора, сада већ нове власти, донео кило чварака, хлеба и ракије и дао ми потврду ударену печатом да идем у Младеновац, то ми је била као  нека објава за пут, али ми је тај секретар рекао да је боље да ја идем право кући.

     И ја продужим за Баћевац и стигнем у село Рогачу, где је била партизанска болница са много рањеника.Одатле продужим за Дрлупу па преко Слатине стигнем у село Бељину код неког Деветаковића. Рекао сам му да идем за суседно село Лесковац, али не знам пут. Он ми да  једно дете, да ме води. Дођемо до реке Бељанице,али дете не може преко реке и врати се. Ја пређем Бељаницу и одем код тетке у Лесковац.

          Једно од суседних села Лесковцу је село Арнајево. Из четника је требало да побегне и арнајевска чета са неким учитељем, а да ли су побегли или нису није ми познато.

          Продужим и преко Великог Борка стигнем у Баћевац. Наиђем на кућу Миловама Марковића Чоле. Пита ме његова жена шта је са њеним сином Миливојем, али нисам знао шта је са њим, мада сам знао да је и он хтео да побегне.

          И тако стигнем својој кући. У селу председник новог одбора био је Ица Бркић.Одем њему и пријавим се. Ица ми каже, стигао си,иди кући одмори се па ћеш на фронт. После неколико дана одем на Умку. Бошко Ивковић је тада радио на Умци и он ме пусти кући за преобуку и после ме мобилишу и упуте у школу „Војислава Илића“ у Београду, где је био сабирни центар за мобилисане. Тамо неки партизански командант пита ко је занатлија. Ја сам учио три године занат код Милана колара у селу, али нећу да се јавим. А занатлије треба да иду за Ваљево у неку радионицу. Ја ћутим кад неко рече да ја знам занат и знам да радим. Тада тај партизански руководилац пита зашто се не јавим. Ја му кажем да ја хоћу да идем на фронт јер сам се борио противу вас, па сада ако одем у позадину после ће да ме убију ови што су били на фронту, јер они се стално боре, а ја прво противу њих, а после у позадини, и зато хоћу на фронт. Добро каже он и одем на фронт. Био сам у 21.дивизији, али су ме брзо пребацили у артиљерију и тако сам завршио рат, а ишли смо све до Цеља у Словенији.“

          Казивање Раје Јовановића, забележио у његовој кући у Баћевцу 27.маја 1996, писац ових редова.

Казивање Витомира Вите Симића из Арнајева, срез посавски - Умка

          „Мој  старији брат Добривоје, повукао се са четницима Авалског корпуса у Босну октобра1944.године.

             Боривоје Танасијевић, из Арнајева се исто повукао са четницима. Ишао је, каже до Лима, и решио је да напусти јединицу  са још неколико четника из Арнајева који су били мобилисани. Боривоје је питао и Добривоја да и он крене  са њима, али му је Добривоје одговорио да су они мобилисани и да могу да иду кућама, а он је ступио добровољно и неће да напусти јединицу. Он је молио Добривоја да га не ода и он је рекао да неће, и није га одао. Са Боривојем су кренула  још два Арнајевца, али се само он жив вратио у Арнајево, а она два су негде погинула.“

          Забележио казивање Витомира Симића из Арнајева у канцеларији Службе друштвеног књиговодства, на Бановом Брду где је он радио, 15.октобра 1999.године, писац ових редова.

           

Сећање  Трише Милетића из Парцана, срез космајски Сопот.

     У књизиПарцани под Висом“, аутор Трифун Тодоровић је на страни 65 написао:

Радомир Раша Андрић и Миодрг Мија Гагић са Тришом Милетићем били су у четничкој јединици која је септембра месеца тумарала западном Србијом и почетком октобра 1944.доспела у Точидер. Шестог октобра у току ноћи возом су пошли према Краљеву. Триша је одлучио да у Раљи искочи из воза, то и њима поверио и предложио да исто учине. Уплашени претњама старешина да ће и м куће попалити ако понбегну, нису побегли кад је воз био у Раљи. Куће су остале а они су нестали без трага и гласа. Имали су по двадесетак година и били узорни младићи“.

     Дана 7.марта 2008, са писцем књигеПарцани под Висом“, Трифуном Тодоровићем разговарао сам у Раљу у кафаниВласина са Тришом Милетићем и у дужем разговору он је између осталог изнео своје сећање на поменуте догађаје:

     Рођен је и живео је за време другог светског рата у Парцанима а радио је као пружни радник на одржавању пруге на тадашњој територији космајског срезаСопот.Четници га нису мобилисали јер га је од тога спашавао општински  деловођа Сергије коме је односио сир, кајмак и друге намирнице. Чим је дошао други деловођа он је ноћу мобилисан и са још неколико младића спроведен у Ропочево где је видео четничког команднта Мому Обрдовића. После су спроведени у Шаторњу, где  је био распоређен у Пратећу чету чији је командир био Ракочевић, можда Милан или се слично звао. Ту су неколико дана вежбали. Видели су и четничког команданта Калабића. Његов отац је дошао да га обиђе па је био код Калабића који му је рекао да су у Парцанима и пилићи комунисти. Отац се уплашио и одмах се вратио у Парцане  и тако се са њим није видео. Био је добар на обуци па га је командир узео као четног писара.

     После се његова јединица, поред Краљева, пребацила  у јужну Србију до Плочника недалеко од Куршумлије а после и на планину Копаоник где су се борили противу партизана. То је вероватно било почетком августа. После су се вратили у Шумадију и дошли су и до планине Космај. У борбама његова чета није учествовала.

     После су се пребацили у западну Србију, где је његова чета учествовала у борбама на планинама  Медведнику  и на Церу, после чега се његова чета

са још једном четом повукла  до Обреновца а затим до Београда, где су  дошли на железничку станицу Топчидер.Ту им је дељена нека француска униформа. Добили су воз са отвореним вагонима у којима се вози терет. Падале је то вече и нека кишица.

     Из Топчидера воз је кренуо ноћу. У Рипњу су чекали можда и два часа да се укрца нека већа четничка јединица. Чуо је ноћу како се у воз укрцавају и нека кола.

     Када је воз кренуо према Раљи он се у тунелима спремао да искочи из воза и то је урадио у Раљи када је воз улаганио. У Раљи је наишао на Мују Хаџиабдића кога је познавао и склонио се у његовој кући.После се крио на у близини на брду Ковиона и тек после неколико дана је отишао кући у Парцане, после борбе коју су партизани водили са

љотићевцима  у  селу.

     Из Точидера су пошли возом ноћу 6.октобра 1944.године..

.     Драгиша Симић, пензионер из Бождаревца, срез посавски, дана 2.октобра 1997.године писцу ових редова је казао следеће:

     Ја сам раније радио у Краљеву а од 1939. у Београду, на аутокоманди код фирмеПантер“, па сам  ретко долазио кући у село и  никада нисам био у крају где је кућа (покојногзакланог) Обрада Лазића.

     А крајем лета 1944.године, Ћира, деловођа у општини у Бождаревцу и Дача (Дачић Милован) рекли су ми да одем до куће Обрада Лазића, тамо има неки скуп Дача је организовао омладину за четнике, био је неки њихов руководилац, нека четничка власт, али ми детаљи нису познати.

     У Обрадовој кући седео је неки човек, Тика се мислим звао, а презивао се Петровић, али нисам сигуран да му је то било презиме. Било нас је више и све су нас окупили у дворишту куће. Дође један Циганин из села, мислим да се звао Света. Одредише мене и Митровић Живка из мог краја и Тика нам каже, пођите са овим, са тим Циганином. Одемо у цигански крај и уђемо у једну кућу, мислим да је била Светина, даде нам један крамп и каже нам где да копамо. Померимо кревет и поченемо да копамо и ископамо сандук пушчане муниције крагујевачке, све ново сија се. Тешко много и једва то донесемо до Обрадове куће. Кад тамо од оних окупљених младића нема никога. Седи само Тика и држи међу ногама штап, то у ствари није био штап него мотка, кажу да је с тим тукао народ.

     Сад ми хоћемо кући, а Тика каже да се руча. Шта да ручамо, идемо кући, кажемо. Да ручате овде каже Тика, или ћу да вас бијем.. Ми ручамо. У то неко изнесе из неке просторије војничко одело и ми се по Тикином наређењу обучемо војнички. Каже Тика да су се  сви омладинци који су ту били окупљени тако обукли.

     Тика нам каже да идемо на Лисовачку бараку. Ми се спустимо у село, прођемо поред куће Илије Станојевића, тамо се у казану кува храна за четнике. Одатле одемо у Татарију према Лисовачкој бараци, али пре друма где је  била стража  и добијемо нове пушке и муницију. Ту смо остали неколико дана. Почнемо да бегамо, било је време брања кукуруза. Они прави четници почеше да хватају младиће и да их бију што су напустили јединицу, јер несме да се јединица напушта.

     После неколико дана наиђу партизани од Лисовића и ми се повучемо до Лазаревачког друма код кафане четири ветра у Шиљаковцу. Чујемо води се борба, а увече када је завршена ми се вратимо у село.

     Опет прође неколико дана, незнам тачно колико, ајде спремај се па за Рипањ. Тамо смо били у центру села два до три дана. Почеше људи да бегају, четници хватају, бију, кажу да ће да убију ко покуша бегство. Поставе страже. Људи су и даље бегали. Онда кажу старешине да идемо да сачекамо наше савезнике Енглезе.

     И једног лепог дана, било је сунчано. Стрпају нас у вагонефургоне и поставе стражаре и одемо возом до Краљева, одатле пешице за Чачак, па преко Јелице планине за Пожегу, Ариље, Ивањицу, и даље не знам Ноћу пређемо неку реку и дођемо мртви уморни и гладни у Сјеницу.

     У Сјеници Немци, камион до камиона.

     Док смо били у Сјеници чуо сам да неки људи опет беже. Кажу да су они прави четници убили једног жандарма из Жаркова који је био у четницима, зато што је покушао да побегне..   

     Старешине кажу да ће да наиђу Енглези којима смо пошли у сусрет.

     И наиђу Енглези али са бомбардерима и бомбардују Сјеницу.Ја сам био са јединицом на ивици Сјенице. Изгинуло је много  четника. Тада, за време бомбардовање Сјенице побегне нас око стотину и више.

     Међу нама који смо побегли из Бождаревца су били Живановић Драган, Драгољуб, незнам му тачно име, Драгољуб Јовановић, Митровић Живота, Велимир Јовановић Веља, умро је и не могу да се сетим било их је доста. Из Барајева је био Танасије Арамбашић, а из Баћевца су били Жоја незнам му презиме, са неким младићем, мислим да је имао 15-16.година.

     Побегнемо из четника у Сјеници и стигнемо до села Лађевци на десној обали Западне Мораве. Ту нас сељаци превезу преко реке и ми продужимо даље и избијмо на друм КраљевоКрагујевац код села Губеревац. Ту нас стигне 17.мајевичка бригада партизанска, не знам у којој је дивизији била и са њом одемо до Крагујевца. Ту нас сместе у неке касарне и водили су нас да по њивама вадимо репу...

     У ту касарну су долазили из ОЗН-е и неке су саслушавали неколико дана. После су издвојили њих дванаест у једну групу а нас остале у другу. Међу тих 12 били су Жоја и тај младић из Баћевца. За њих смо касније чули да су убијени а нису били криви.

     У тој групи са Жојом убијен је и мој стриц Љуба Симић. Он је сарађивао са партизанима, са Миленијом Ивановић из Баћевца, Милом Сељаком и другим. Када је Миленија отишла у партизане код Љубе је склонила своје ствари и стоку. Ја сам стрицу помагао да ту стоку намирује. Причали смо да је Миленија отишла у Немачку.Међутим за време борбе између четника и партизана у Баћевцу (31.октобра 1943) четници су видели Миленију и касније је четник Воја Копилан са групом четника дошао код Љубе кући и покупио све ствари и стоку су  отерали за Баћевац, па су Љубу хтели да убију због тога. А пре тога сам једном отерао у Лисовић у Суву реку хране партизанима, па смо због тога заклали и једну Миленијину крмачу и све то однели. Љуба је покушао да се сакрије, али су га четници ухватили и мобилисали и он је тако страдао у Крагујевцу, а био је невин.

     Мислим да је био месец новембар,наша група дође возом до Раље. Тамо смо преноћили, а они што су нас спроводили кажу неће се ићи кућама него у Београд, и ми пешке од Раље дођемо у Београд.

     У Београд на Бањици мене распореде у Четврту космајску бригаду Шесте личке дивизије у извиђачку чету.Имали смо све аутомате у  и по два пушкомитраљеза у воду. Командир чете као приштабске јединице бригаде био је Ђикан Родић,Личанин, а водник 2.вода Миљуш, такође Личанин. Вежбали смо и изводили војну обуку на Бањици.

     Одатле у зиму одемо на Сремски фронт, да сменимо 21.српску дивизију. Почели смо са Немцима борбе од Мале Вашице и Илинаца, па преко села Нијемци све до Отока где смо се задржали два три дана. Када су нас Немци почели тући артиљеријом било је доста рањеника и ми смо се повлачили све на растојању по тридесет метара. Тукли су нас  митраљезом са цркве која је имала два торња. Повукли смо се до села Нијемци, где смо на скелама прешли реку Босут код Подграђа одакле смо се пребацили у село Липовац..

     Касније су настале жестоке борбе са Немцима код Мале Вашице где су нам Немци заробили једног борца, па смо се повукли у Кукујевце и Кузмин.

     Сутрадан смо на јуриш повратили Адашевце и потисли Немце даље и моја чета је дошла у Моровић.

     У Моровићу нас је затекло и расформирање 4.космајске бригаде. Ја сам тада прекомандован у извиђачку чету или батаљон дивизије.

     Нас неколико је по задацима извиђања ишло у непријатељску позадину све до Ђакова и видели смо катедралу са два торња. Водио нас је неки теренац по тим местима. Сећам се места Бошњана, Градишта. У једном селу смо ухватили једнох усташу и мислим да га је Арамбашић из Барајева чувао, алије заспао и усташа му узме стројницу и саспе цео рафал у њега. Мислим да је то било у месту Ракинцу. После смо тога усташу поново ухватили и стрељали.

     Нама је лично задатке давао командант. Шесте дивизи9је Ђока Јовановић, а имали смо и радио станицу.

     У Загреб смо ушли 8.маја 1945.године.

      У 6.личкој дивизији сам остао све до завршетка рата.

      Рођен сам 1923.године, отац ми се звао Светислав“.

 

 

 

 

    

Војислав Марковић, начелник штаба колубарско-посавске групе корпуса, изјава на суђењу Дражи Михаиловићу 24.јуна 1946. године

 

     На суђењу Дражи Михаиловићу 24.јуна 1946.године, саслушан је и сведок Марковић Војислав, родом из села Милошева, срез белички, стар 38 година, активни официр који је био и командант ваљевске бригаде а затим начелник штаба Колубарско-посавске групе корпуса четника ЈВуО, који је том приликом, између осталог, рекао:

     Претседник суда: Јесте ли учествовали са својом јединицом у борби на Јеловој Гори?

     Сведок Марковић: Нисам

     Претседник: Јесте ли уопште учествовали у борби?

     Сведок Марковић: Јесам код Цера.

     Председник: После ослобођења Ваљева?

     Сведок Марковић: У то доба.

     Претседник: Где сте одатле отишли?

     Сведок Марковић:Одатле смо се повукли ка Обреновцу на Уб и до Рипња, па одатле до Краљева.

     Председник: Како сте ишли од Уба до Рипња?

     Сведок Марковић: Пешице.

     Претседник: А од Рипња до Краљева?

     Сведок Марковић: Од Рипња до близу Краљева возом..

      Председник: Од кога сте добили композицију?

      Сведок Марковић: Од српске владе.

      ПретседникЈе ли било Немаца на станици када сте се укрцавали?

      Сведок Марковић:Било је.

      Председник: Јесу ли  Немци знли да идете тим возом?

       Сведок Марковић: Вероватно су знали         

      Председник: Опомињем вас да сте у истрази казали: „У Рипњу смо добили композицију коју је одобрила српска влада са знањем Немаца, јер је њих било на станици?

     Сведок  Марковић:Кажем да их је било на станици.

     Претседник: Говорите јаче, ја вас нисам чуо и разумео кад сте казали да је Немаца било на станици?

     Сведок Марковић: Било је.

     Председник: Јесте ли ишли возом до Краљева?

     Сведок Марковић: До близу Краљева, ту смо се искрцали и после ишли по селима. Затим смо кренули до Чачка пешке и били у околини Чачка. Онда се припремао напад на Чачак и од тога се одустало, зашто, не зна. Затим смо кренули ја Ужичкој Пожези. Код Ужичке Пожеге био је један батаљон белогардејаца, кога је авалски корпус разоружао, одузео оружје и храну. Даље смо ишли преко ариља за Ивањицу. Ту смо застали. Ту је дошао генерал Трифуновић који је даље водио јединице до Горажда.

     Председник:Како од ивањице одједном у Горажде?

     Сведок Марковић: Преко Сјенице ишли смо друмом.

     Председник:Јесте ли у то време повлачећи се сусрели немачке јединице пошто су се и оне повлачиле?

     Сведок Марковић: Јесмо, на истом друму су маршовале.

     Председник: Како, маршовали заједнмо са вама?

     Сведок Марковић: Немци су маршовали друмом а ми смо били лево.

     Председник: Јесте ли заједно са Немцима ишли?

     Сведок Марковић: Тако је водио генерал Трифуновић.

     Претседник:Шта кажете?

     Сведок Марковић: Генерал Трифуновић је водио јединице.

     Претседник: Је ли издао наређење да се повлачите заједно са Немцима?

     Сведок Марковић: Издао је да се повлачимо.

     Претседник: А шта је казао за Немце?

     Сведок Марковић: Да се Немци не дирају, а Немци неће дирати нас.

     Претседник: Да ви не дирате Немце, а они неће дирати вас?

     Сведок Марковић: Јесте.

     Претседник: Како сте се хранили?

     Сведок Марковић: Са терена.

     Претседник: Јесте ли примали што од немачких јединица?

     Сведок Марковић: У Пожеги кад је онај батаљон разоружан и одузета храна та нам је храна подељена.

     Претседник: А кроз Санџак?

     Сведок Марковић: Нисмо.

     Претседник: Чије су то јединице биле које су се повлачиле?

     Сведок Марковић: Биле су Рачићеве и Комарчевићеве, друге не знам.

     Претседник: А које су немачке јединице биле?

     Сведок Марковић:Не знам. Чуо сам да је био генерал Лер из Грчке.

     Претседник: Да ли сте ишли тако са Немцима и докле?

     Сведок Марковић: До Руда, до у близини Руда, а он да смо се одвојили.

     Претседник: По чијем наређењу?

     Сведок Марковић: По наређењу Врховне команде.

     ...

     Претседник: Одакле сте добијали храну када сте били на Вучјаку?

     Сведок: Кад смо били на Вучјаку храну смо добијали из Посавине. Једноим приликом Калабић је казао да је набавио храну. А то је била сува шаргарепа и суви кромпир.

     Претседник: Је ли постојао какав спорзум између четника и Немаца о давању хране?    

     Сведок: Ја сам чуо да су једни говорили да је набављена храна од муслимана а други су рекли да је набављена од Немаца“.

     (Проф.Др Миодраг Зечевић: Документа са суђења Равногорском покрету 10 јуни -15 јули 1946, књ.2.,стр.1258-1259).

 

 

     .....

     Претседник Молим тужиоца и одбрану, ако сам што пропустио или ако што није довољно објашњено изволите стављати питања кад то буде време. Знате ли шта о одашиљању Свете Ђукића и где? Кад је то било и како? Само одређеније кажите. Како је то било?

     Сведок Марковић: Чуо сам.

     Претседник:Шта сте чули?

     Сведок Марковић: Чуо сам. да је био одређен да иде да тражи од усташа слободан пролаз.

     Претседник: Ви сте били официр, па морате тачније знати. Чули сте да је отишао. Је ли отишао својевољно.

     Сведок Марковић: Ја сам чуо

     Претседник: Шта ?

     Сведок Марковић: Чуо сам да је отишао у Загреб и да су се тамо споразумели са усташама да они даду слободан пролаз кроз Хрватску. Међутим до тога није дошло. Покушано је затим у Броду, да се дође до споразума али се до тога опет није дошло. Онда је Михаиловић наредио да се на усташе који су били на Вучјаку нападну и да се пробијемо кроз Хрватску.

     Претседник:А по чијем је налогу Ђукић отишао у Загреб?

     Сведок Марковић:Вероватно је имо нређење, не знам тачно од кога.

     Претседник: А у истрази сте казали:“У то време ишла је једна делегација на челу са генералом Ђукићем и неким официрима по налогу Дражином за пролаз кроз Хрватску за Словенију“.

      Сведок Марковић: Ја то не знам, не тврдим да је то тачно. Вероватно да је имао налог од Врховне команде.

     .....

     Претседник: Да ли вам је познато да се у то време генерал Трифуновић (командант Србије) састајао са Немцима?

     Сведок Војислав Марковић: Познато ми је ово: Кад смо кренули са Вучјака кад смо протерали усташе четници су, команднт је био Бранко Ковачевић (командант локалних четника око Вучјака и у Посавини), пошто су усташе палили њихова села, онда навалили и палили она села у којима су они били.

     Претседник: Да ли је генерал Трифуновић имао састанак са Немцима?

     Сведок Марковић: Ја сам видео генерала Трифуновића са једним немачким генералом у разговору. Нисам чуо шта је разговарано, али сам питао о чему је разговарано...Речено ми је да су Немци питали зашто су паљена села. Онда нас је тукла немачка артиљерија...

      (Проф.Др Миодраг Зечевић: Документа са суђења Равногорском покрету 10 јуни – 15 јули 1946, књ.2.стр 1260)

 

Четници АК и савезнички авијатичари

      Једног сунчаног и лепог дана лета 1944.године, радио сам на друму у Мељаку, свом родном селу, као путар. Датума се не сећам. Око подне,можда и касније, дан је већ био увелико, од Београда је летело неколико савезничких авиона. Један је летео ниско, заправо све је ниже летео. Колико се сећам елиса се тешко окретала. Више ловачких авиона стално је кружило око њега. Када је надлетео средину села Мељака, а већ је летео ниско, заокренуо је надесно према мељачкој реци. Видело се како пилот искаче из авиона који је убрзо пао у пределу Јасење, лево од реке. Мислим да је то била њива Јове Лазаревића. Авион се запалио, а убрзо је близу њега пао и пилот са падобраном. Остали авиони су одлетели даље.

    И пре тог случаја савезнички авиони су прелетали преко Мељака и других села. Тако су избацили један већи предмет који смо ми звали резервоар, јер је у њему вероватно био бензин, који је пао у  ливадама суседног села Баћевца, који смо ми звали Пресека, близу Мељака. Причало се да су савезнички авијатичари  избацивали чим потроше бензин те празне резервоареда олакшају авион. Тако се причало.

     У Мељаку, недалеко од школе имала је кућу породица Славковић. Отац породице  Славковић је  пред рат купио ту кућу од неког Доганџића а он опет од неког Ћирића из Железника. Синови Славковића су били гимназијалци и студенти и они су тај резервоар однели њиховој кући.

      За то је чуо четник из Баћевца од Виторовићих кога смо звалиЧичачија је кућа била близу Ђуринске баре, односно ближе Мељаку, и он је дошао Славковића кући по тај предмет и грдио их што су то узели јер у тим предметима њима савезници бацају помоћ?!?

     И док је ЧИЧА био код Славковића куће пао је тај савезнички авион и Чича је потрчао према авиону који је већ биоу пламену. Трчао сам и ја и доста сељака да помогнемо пилоту. Пилот  је потрчао да се сакрије у кукуруз али је Чича викао да стане. Пилот свакако није разумео шта Чича виче, али како је Чича имао пушку, што је пилот видео, стао је и ми смо сви стигли до њега

     Био је то врло млад човек у оделу прошарано белим америчким петокракама са много џепова. Носио је пиштољ. Синови Славковића, који су такође дотрчали, нешто су натуцали енглески и нешто су се с њим споразумевали. Пилот је тражио Титове партизане, а Чича му је рекао да је он национални четник, и да ће га они, четници, водити на Равну гору и у Дражин штаб где долазе савезнички авиони и он ће одлетети за Италију. Славковићи су имали и српско-енглески речник што им је помагало да се некако споразуму са пилотом.

     И Чича је тог пилота одвео у Баћевац.

     Шта је даље било с тим пилотом није ми познато. Причало се да су га четници пресвукли у народну ношњу и водили по селима да се хвале са њим. Међутим како је он стално тражио Титове партизане, четници су га негде убили.

     После рата у Мељак су долазили Американци, вероватно из њихове амбасаде у Београду. У селу су разговарали са представницима месне власти. Чули су да је пилота  четник ДМ Чича Виторовић одвео у четнички штаб у Баћевац. Да ли су ишли до баћевачке месне власти  није ми познато. Ишли су до Чичине куће коју су сликали као и укућане, и остале зграде, стоку, цело домаћинство. Бар се тако причало у селу, ја то нисам видео“,.

     (Казивање Милорада Живанића, забележио код његове куће у Мељаку 7.маја 1993, писац ових редова).

     Пилот је евакуисан из Југославије. Амерички авион је пао недалеко од мељачког гробља. Пилот је искочио из авиона и неко га је од четника довео у Баћевац. Био је доле код  општине, школе и цркве. Видео сам га код школе, био је у друштву попа Зјалића. Причало се касније да је пилот одведен на Равну гору, одакле је евакуисан из Југославије. Причало се да ће се јавити из Америке. Убрзо се појавило пет мањих америчких авиона који су летели ниско и који су пуцали над селом“.

     ( Казивање Миодрага Миће Иконића, у његовој кући у Баћевцу  24.октобра 1989, забележио писац ових редова).

     Пилот давао пиштољ попу Зјалићу. – Пилота су из Мељака довели у Баћевац код општине и школе. Пилот је давао пиштољ попу Зјалићу, али је поп већ имао пиштољ па га није узео. Доведу неког човека из Гунцата који је знао  амерички да разговара и пилот се много обрадовао, а био је врло млад. Кажу да је рекао да ће се јавити ако буде преживео. И прошло осам дана и три авиона над Липовичком шумом , лете према Баћевцу И два лете нормално а један се искренуо и пуца из митраљеза и замало да удари у брдо изнад моје куће тако је ниско летео“.

     (Казивање Чедомира Лукића из Баћевца, у његовој кући у Баћевцу, забележио 14 априла 1990, писавц ових редова).

     Пилот је убијен у некој шуми. Године 1944, било је лепо време, пролеће или лето не сећам се. Из неког оштећеног америчког авиона искочио је пилот, кога су четници довели у Баћевац,

     Пилот је био у униформи са пуно белих петокрака које су означавале чин или неке друге  ознаке. Када су четници видели петокраке говорили су да је комуниста и псовали  су му мајку.

     Од наоружања, пилот је имао велики револвер који му је узео четнички командант Воја копилан.

      Доведу четници од Стевавана Алексића из Гунцата, неког избеглицу из Хрватске, од Бјеловара који је знао енглески.

     Виктор Попов, командант Липовичке бригаде, тај пилот и та избеглица су отишли до цркве и у оном ограђеном простору око цркве, где сем њих никога није било, разговарали су утроје.

     После су скинули са тог пилота одело и одвели га у Бождаревац где су га четници убили. Да су га четници убили то се брзо прочуло. А пилот је убијен  у некој шуми. То су чули многи Баћевчани, а ја сам чуо од њих.“

    (Казивање Слободана Слобе Димитријевића, у његовој кући у Баћевцу, 24.новембра 1991, забележио писац ових редова).

     Пилот је ликвидиран  у шуми изнад садашње железничке станице Велики Борак Четници су најчешће вршили ликвидације у шуми изнад садашње железничке станице Велики Борак. Мислим да је место где је железничка станица  борачки атар, а шума је у атару Бождаревца.

     У тој шуми, мој фамилијаш ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ  звани ГРУЈИН, је у лето 1944.године ликвидирао једног савезничког пилота. Да ли је пилот био Американац или Енглез није ми познато, а незнам ни где му је пао авион. Он је доведен из Штаба Авалског корпуса. То ми је лично Грујин причао, као што ми је причао и за друга клања и убијања у тој шуми али и на неким другим местима у Бождаревцу“.

     (Казивања Милорада Миће Јовановића из Бождаревца, у његом стану у Београду, 12.октобра 1989.године писцу ових редова).

     Авијатичари предати Немцима. –уУ Баћевцу сам живео за време окупације другом светском рату, као избеглица из Хрватске. 

     У лето 1944.године  искочила су два авијатичара из једног савезничког авиона  који је пао негде у околини. Код баћевачке општине су их довели гунцатски четници.. Ја сам знао нешто енглески, па су мене позвали за преводиоца. Покушавао сам да им кажем да су пали у лоше руке. Али је после дошао Велимир Веца Рафаиловић, који је добро знао енглески и он ми је говорио да су пали у добре руке, да се не плаше, да су добро дошли итд.

     Знам да су четници те пилоте спровели за Београд и предали их Немцима.“

     (Казивање Душана Косановића у његовом стану у Београду, у улици Булевар Лењина 5/16, дана 18.јула 1987, забележио писац ових редова).

     Два савезничка авијатичра ликвидирана у Врчину. – У пролеће 1944, из оштећеног авина, два савезничка авијатичара спустила су се на територију села Врчина у грочанском срезу. Они су упорно тражили Титове партизане. Нису спровођени ни у Штаб Авалског корпуса, већ су ликвидирани у Врчину. Ликвидацију су извршили четници Летеће бригадеМајор Мишић“, под командом капетана Реље Минцића. Капетан Минцић је узео униформу једног авијатичара и у њој је погинуо у борби противу партизана на Равном гају код Малог Орашја у подунавском срезу 6.јула 1944.године

     Оделење заштите народа (ОЗН-а) за срез врачарски по ослобођењу је прикупљала податке у вези са ликвидацијом  ових авијатичара, али подаци о томе нису  доступни писцу ових редова.

     Савезнички авијатичари се спустили у Винчи. – У лето 1944.године. из оштећеног авиона спустило се неколико савезничких авијатичара  у долини реке Болечице између Винче и Ритопека. Винча је у врачарском а Ритопек у грочанском срезу. Сељаци су их прихватили и предали четницима Авалског корпуса, а да ли Врачарској или Грочанској четничкој или Летећој бригади није познато. О њиховој  даљој судбини  податке је прикупљала Управа државне безбедности (УДБ-а) за срез београдски, али писац ових редова   није упознат са тим истраживањем.

     У сачуваној архиви Авалског коруса нема података о савезничким авијатичарима, а свакако их је било више него што се овде помињу.

     Михаило Тодоровић Путула, рођен у селу Лисо Поље 1921, од оца Радомира и мајке Наталије, 14.фебруара 1926, на саслушању у ОЗН-и за округ Београдски, као бивши четник Авалског корпуса,између осталог изјавио је следеће:

    Крајем лета 1943 год. Водили смо борбу у Баћевцу против партизана, а 1944.године у Бељини из које сам борбе побегао“.

     (Копија записника о саслушању Тодоровића се налази код писца ових редова).

     Милорад Судимац, на саслушању у Команди места Умка 9.јануара 1945.године, између осталог, изјавио:

    У јануару 1944.год. око Богојављења сам учествовао у једној борби са добровољцима у Степојевцу...“

     Бранислав Петровић Трћко, на саслушању у ОЗНИ на Умци 31.октобра 1945,  је, између осталог изјавио:

    „...За време док сам био код Зеке тј. за годину дана учествовао сам у 5 борби и то на Борачком вису, у Степојевцу, једанпут у Вранићу, у Баћевцу и у Бељанском школи. Пуцао сам за време борби као обичан борац али ми није познато да ли сам кога убио.

     Приликом борби на Борачком вису знам да је ухваћена једна другарица (партизанка), али незнам како се зове и одакле је, и предата је команданту корпуса и шта је било даље са њом није ми  познато“.

     Владислав Симић зв. „Сутула, земљорадник из Вранића, на  саслушању у ОЗН-и за  Округ београдски 19.јануара 1946,  изјавио је:

    На око три месеца пре покоља у Вранићу брат ми Добривоје (убијен) рекао ми је да одем код Зеке и да га известим да је дошла једна чета партизана код КРСТЕ СТАЈКОВИЋА куће у Рашића крају (У Вранићу). Зека се је тада налазиоу Јасенку у кући ИЛИЈЕ ЧОЛАКОВИЋА. Кад сам дошао на средини пута између  Јасенка и Вранића срео сам МИХАИЛА ТРИШИЋА из Вранића зв. „ВИТАкоји ме је запитао где идем па када сам му одговорио да иде му Обреновац запитао сам и ја њега где он иде. Он ми је одоговориобежим од партизана, дошли су код куће Крсте Стајковића и идем да известим  Зеку“. Када сам то чуо од од њега ја сам мало продужио да идем са њим па сам му поверио да идем код Зеке.

     Тамо смо му (Зеки) заједно реферисали о доласку партизана. Ја сам овај извештај предао по наређењу свога брата који је био стари четник, али незнам шта је терало Тришића да о томе извести Зеку.. 

     Сећам се да је Тришић том приликом рекао Зеки да је лично видео партизане, док сам му ја саопштио да ми је то рекао брат ми Добривоје.

     Доказ: сам Михаило Тришић из Вранића. У осталом ово је познато и Народном одбору у Вранићу, јер сам им ја то саопштио приликом саслушања у Одбору.

     Када сам касније постао четник учествовао сам у борбама против партизана 1943.године у Вранићу, Барајеву и Степојевцу.“

     (Копија записника  о саслушању Владислава Симића Сутуле, налази се код писца оцих редова).

        МихаилоТришић, из Вранића, на саслушању у ОЗН-и Среза посавскогУмка, дана 1.марта 1946.године, је изјавио:“

    Зовем се Михаило Тришић, по занимању сам машин-бравар, рођен сам 1922.године у Вранићу, Срез посавски, син Драгољуба и мајке Стаменије рођене Милутиновић, ожењен сам, деце немам. Србин, вере православне, држављанин Ф.Н.Р.Ј.

     Одговарао сам пред четницима зато што сам био у партизанима 7 месеци 1941, и због тога сам био на три месеца у затвору на Умци и два месеца на принудном раду у Петровцу на Млави, исто и у руднику Костолцу 20 дана, Црном врху и Жагубици свега сам бивао по затворима и радовима 7 месеци 1942.године.

     Пре покоља у Вранићу једнога дана срео сам ВЛАДИМИРА СИМИЋА зв.“СУТУЛУизмеђу Вранића и Јасенка на месту званомЈасеначка равна“, и питао сам докле идеш, на што ми је он одговорио да иде до Обреновца. Исто је  и он мене питао докле идем ја нашто сам му одговорио да идем до брата у Мислођин (иза Јасенка према Обреновцу). Он ме је запитао зашто идем. Ја сам му одговорио да идем код брата ради куповине коња. Он ме је питао да ли не носим случајно неке вести. Ја сам му одговорио да не.! Пита он мене знаш лида су дошли партиза