Dragoslav Dimitrijevic Beli: GDE JE MOJA MAMA (hronika Avalskog korpusa JVuO)
Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


Прибелешке Милована Поповића, свештеника Авалског корпуса.

     Уводна напомена.

        Милован Поповић,рођен  17.марта 1905,од оца Пунише,зидара и мајке Веруше домаћице,у Пиперима,место Близна,срез подгорички, Црна Гора. Био је јединац а имао је шест сестара. Средњу школу завршио је у Подгорици, а богословију Српске православне цркве на Цетињу, после чега се жени са Јованком са којом је имао пет синова: Здравка, Саву, Славка, Бранка и Николу и ћерку Бранку.

        Дана 9.јануара 1933, рукоположен је у чин ђакона у храму Св.Ђорђа у Скопљу, а 19.јануара исте године рукоположен је у чин свештеника у храму Св.Богородице у Скопљу од стране Његовог Високопреосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа, који га је решењем број 894 , јануара исте године поставио за привременог пароха божичке парохије (село  и општина Божица, срез босиљградски, бановина Вардарска).

   Године 1936, премештен је за привременог парохакапелана Кацапунско-куновског (села  Кацапун и Равна Река, општина Белишево и село Куново и Лепеница, општина Владичин Хан, срез пољанички, среско место Владичин Хан, у архијерејском намесништву Масуричко-пољаничком.

   Пошто је испунио законске услове и положио испит за сталног парохијског свештеника, Митрополит скопски Јосиф, решењем број 956, од 30/17-01.1937, поставио га је за сталног пароха исте парохије, са свим законским правима.

       После шест  година самопрегорне  службе,за које је време, уз свесрдну помоћ парохијана, подигао цркву у месту Равна река, дана 15/02.08.1939.године, Митрополит скопски Јосиф, под бројем 7611, донео је следећи декрет:                                  

                                                  „+  Оче Миловане

   Ценећи Ваш дугогодишњи беспрекорни рад у Винограду Гоподњем, нашли смо се побуђени да Вас на дан 09/08-07.1939, у храму Св Пантелејмона на Белановцу, бановина Вардарска, одликујемо правом ношења

                                  Црвеног појаса

  Изражавамо наду да ћете и даље, до краја живота, бити истински трудбеник у Винограду Господњем и служити другима за пример...“   После напада Немачке и њених савезника на Југославију 6.априла 1941.године и окупације земље, бугарске трупе запоселе су крај у коме је поп Милован службовао, и он је морао да напусти парохију и са породицом, - женом, децом и родитељима, дође у Београд као избеглица.     Јула 1941,од Патријаршије Српске православне цркве, постављен је за в.д.пароха друге конатичке парохије, при цркви св.апостола Томе у Конатицама. Парохију су сачињавала села Дражевац и Баљевац,која су се налазила у срезу посавском,среско место Умка, у округу београдском са седиштем округа у Београду.После тога се настањује у Дражевцу са породицом и наставља да предано врши службу.   Крајем јула 1944.године, командант 2.батаљона посавске бригаде Авалског корпуса (АК) Југословенске војске у  отаџбини (ЈВуО) послао је свештенику Поповићу акт следеће садржине:

   Штаб II батаљона Посавске бригаде     Авалског корпуса ЈВуО     Број 302     29. јула 1944.године     Слободне српске планине 

     СВЕШТЕНИКУ ОВОГ БАТАЉОНА

     Г.Мил. Поповићу 

     С обзиром да сте одређени за свештеника овог батаљона, одмах да дођете у Штаб батаљона да примите дужност.

                                                                               Комасндант, п.поручник

                                                                               Драган И. Лазић

   Петог октобра 1944, свештеник Поповић се повукао са авалским корпусом у Босну. У Рудом је 28,новембра постављен за свештеника посавске бригаде, а јануара 1945, у Градачцу у североисточној Босни постављен је за војног свештеника авалског корпуса.  У Корпусу је остао све до средине маја 1945.године, када је на планини Зеленгори, авалски корпус разбијен од јединица Југословенске армије (партизана) и као такав престао да постоји.   Пошто је остао жив, а није се предао, односно  није био заробљен, свештеник Поповић се крио по Босни до месеца августа 1945.године. За то време, под називом ПРИБЕЛЕШКЕ, он је написао своја ратна сећања која се у овој књизи први опут објављују.

   Своја ратна сећања, односно Прибелешке он је насловио:

Од Србије кроз Босну и Херцеговину са авалским корпусом

Како сам постао свештеник авалског корпуса“.

Деци“,“Мајци“,“жени“,“Молитва Богу“,“Чежња- за децом“.  

    „Од Србије кроз Босну и Херцеговину са авалским корпусом

        Четвртог октобра 1944.године, добио сам наређење од команданта посавске бригаде, да са сином Здравком (рођеним 1928) будем у Мељаку и то обавезно. Не слутећи о чему се ради са сином сам дошао у Мељак где су све јединице авалског корпуса биле прикупљене и пошли за Рипањ.

        Успут смо се питали где идемо. Нико није знао да каже где се иде,али смо мислили да се иде за Београд, мада ја томе нисам веровао знајући да Руси иду према Београду, а да су партизани заузели Посавину (посавски срез) и иду и неколико праваца према Београду.

       Када смо дошли у Рипањ потоварили смо се на воз 5.X.1944 и одвезли до Краљева а одатле пешке за Чачак и даље за ужичку Пожегу. У Пoжези су били партизани и примили борбу али је авалски корпус био јачи и најурио их из Пожеге. У Пожези смо се задржали два дана. Другог дана наишли су Руси из Чачка. Ту смо их блокирали и разоружали; било их је око 400 Руса Власовљеваца добивши од њих добро оружје. Другог дана дана пошли смо за Висибабе близу Пожеге и ту су нас напали партизани, али су били одбијени без губитака са обе стране. Одатле полазимо за Ариље где су нас опет напали партизани али су били одбијени. Из Ариља полазимо за рудник „Лиса“ пред Ивањицом. Ту смо се задржали два дана. Ту нам је шеф пропаганде авалског корпуса, чије име не знам, одржао говор износећи  циљ равногорског покрета и предвиђајући тешке дане, али истичући да ће победа припасти Југословенској војсци у Отаџбини уз помоћ Енглеза и Американаца. После њега говорио је командант авалског корпуса и нагласио да су наши савезници близу и да је близу крај незгода које треба мушки  дочекати и подносити све патње и недаће које нас успут буду сналазиле. Тек онда је увидела војска и нижи официри да се Србија напушта. Настало је колебање и известан број војника  бежи настрану па се враћа у Србију. Истог дана увече корпус је нападнут од стране партизана који су одбијени после краће борбе. Другог дана корпус креће за Ивањицу, па продужује за Јавор. Како војска није имала довољно хране било је  негодовања и реквирирања од сељака око Јавора. На Јавору се водила борба између гарде (под командом мајора Калабића) и партизани су гарду потисли али гарди прилази у помоћ врачарска бригада (авалског корпуса) и партизани су одбијени и пут осигуран за Санџак. Прелазимо Јавор и долазимо у Турско село Хладницу. (Муслимани су за четнике били Турци – ДДБ). Ту је одмор а киша лије. Војска гладна и плаћа сваки кромпир од 50 до 150 динара да би се бар мало нахранила. Одатле се полази за Сјеницу где стижемо у 2 сата по поноћи и војска се сместа по кућама. У Сјеници опет плен од Немаца. (Крађа хране од немачких трупа које су се из  Грчке повлачиле преко Санџака и Сјенице – нап.ДДБ). Други дан боравка у Сјеници енглески авиони бомбардују Сјеницу и ми се повлачимо у село Брњицу где остајемо неколико дана, а после по наређењу Врховне команде крећемо у село Горње Лопиже, па даље за Манастир Милешева, па у село Косатицу.

     То је био мој тужни и скоро црни дан. Било је моје крсно име и слава Св.Арх.Михаила, а немам га чиме прославити. Зовнем сина и дадем  му 1000 динара да се у селу набави колач и свећу што је одмах учинио, а захваљујући предусретљивошћу сељака, то је набављено, а поред тога и мало пића – ракије. Са болом у души и тужног срца прережем славски колач и почастим оно војника што је било у кући са мном, али жеља за мојом осталом децом, и фамилијом које сам оставио не рекавши им ни збогом, јер нисам знао куда сам од куће пошао, учини ми тешко на души да сам цео дан био тужан па и заплакао.

     Трећег дана напуштамо Косатицу и стижемо у Рудо, а одатле преко Заборака, Чајнича и Горажда, до села Соколовићи под планином Деветаком,, где смо се одмарали два дана. Одатле преко Деветака и Џимрије у Мркаље (околина Хан Пијеска) где су нас партизани дочекали и после краће борбе били су одбијени. Из Мркаља полазимо преко Хан Пијеска и Игришта и ту опет борба са партизанима, који су се после оштре борбе повукли. Из Мркаља преко Бјелолуовине (?) после две маршруте у Шековиће. Овде су партизани разбили комору Калабићеве гарде и ми незнајући о томе наилазимо на партизане који нас нападају али се авалски корпус брани и у контраофанзиви одбацује партизане. Међутим пред саму ноћ партизани одбацују авалце натраг и недају пролаз кроз Шековиће.

     Сутрадан после оштре борбе партизани су одбијени, али ипак авалски корпус  није прошао преко Шеховића већ да би избегао даљу борбу, заобилазним путем са леве стране долази у село Мајдан, а одатле сутрадан прима борбу са партизанима и завршава је на Девојачком гробу више Наћовића(?)у ..... па сутран, после мале борбе  с партизанима  продужио је за село  Дедине, а истог дана из Дедина за Горе, па даље преко планина до села Вукотића и Поповића. Пред селом непажњом путовође и коморџија корпус остаде без 1/3 коморе јер се коњи услед  тешких товара, од промрзлица нису могли на леду одржати, већ су услед поледице одлетели низ страну у реку Кривају. Из Вукотића корпус полази и после неколико безначајних маршрута на Бадњи дан долази у село Лукавицу, на планини Требави и одатле наступају црни дани. Оскудица у храни, умор од тешких и усиљених маршева, слаба одеће и обућа, прљавштина и вашке као и друге незгоде проузроковале су разне болести, а нарочито пегави тифус. Болница је пуна болесника, а пошто су се и доктори, њих тројица разболели, то нема ко да лечи па су смртни случајеви чести.  Да би зло било горе и веће на Божић, тај велики празник Срба, војска нема шта да једе а камоли да то прославља, мада су муслимани давали колико су могли па су (се) војници почели скитати по селима и чисто просјачити хране, одеће и обуће. Уочи Богојављења покрет преко Скиповца и Зелиње за Горње Кречане ради отпора према Градачцу којега су партизани заузели од четника требавског корпуса. Снег велики а зима страшна, али војска мора да иде и долази у село Милиће и Толису а сутра дан у борби на Великим Кречанама. После дводневне борбе увече се авалци повлаче због недостатка муниције, али партизани напуштају Градачац тако да гарда Калабићева несметано улази у град и „триумфује“ по свом нахођењу а авалски корпус иде у село Скугрић на одмор.

     Из Лукавице се пребацила и болница и сместила се у Скугрићу у основној школи. Тифус је узео маха и смртних случајева је доста. Војска се тешко опоравља али је боље него пре тога. Село Скугрић односно грађани Скугрића излазе у сусрет реквизиционим властима па је храна боља и после одмора од месец и више дана без борбене делатности војска се доста опоравила у сваком погледу.

      Тих дана партизани почињу своју јаку офанзиву и прогоне гарду из Градчца, она бежи преко Скугрића за Модричу. За њима и Босанци. Авалски корпус остаје у заштитници свим јединицама. Преко Модриче, Таревца и Копривне помоћу скела пребацимо се преко реке Босне у Вучјак планину.

     .............................................................................командант посавске бригаде Коста Маринковић“.

     У Прибелешкама недостају странице 17,и 18, а наставак гласи:

„...потукли се са усташама, на Врбасу, где су и они поцепали, јер је један део отишао са Секулом Дрљевићем, а други са Павлом Ђуришићем.     Мој син Здравко буде заробљен од усташа, за чију судбину до сада не знадем ништа.     Н а с т у п а ј у  ц р н и  д а н и. Половином априла 1945. Дража Михаиловић је решио да пређе преко реке Укрине између Дервенте и Босанског Брода. Смер тог покрета није био познат никоме. Међутим усташе нам нису дале пролаз. Дознао сам да су се два дана водили преговори да се ми пропустимо, али без успеха. Трећег дана Дража је наредио напад који је одмах извршен и за два сата усташе су биле потучене а сва села у том реону била су у пламену. По сазнању паљевине су извршили Босанци – босански четници ради одмазде према усташама и друге врло неповољне ствари су учинили на име вршили су пљачку за војску. После тога борбене јединице су несметано прешле реку Укрину према планини Мотајици, док комора, болница и остало буду нападнути по други пут од усташа и у мраку буде одсечена од борбених јединица и са извесним губицим повраћени натраг на Вучјак. Међу овом групом враћених био је тада најстарији официр пуковник Павловић.На Вучјаку ми одсечени били смо у паничном страху јер су усташе биле дошле ради одбране Немаца тј.њиховог одступања од Добоја и заузели цео друм поред реке Босне. Ту су били и домобрани,а пред нама од Укрине усташе, Немци и домобрани, па човек нер зна шта од себе да ради. Бојали смо се напада са сваке стране

     Међутим трећег дана по томе случају са планине Мотајице дође мајор Нешко Недић и целу одсечену групу несметано проведе на планину Мотајицу у састав борбених јединица. Преморени од пута и гладни једва смо се одморили једну ноћ, а већ у рану зору покрет са Мотајице према југу. Јурило се тако брзо да су маршруте биле неиздржљиве, а поред тога војска гладна. Кад смо дошли близу Врбаса скренули смо лево. Војници су више пута питали куда идемо г.Попо, али на жалост попа није знао да одговори, пошто је и сам мислио као везано теле на улару.

      Завијамо југоисточно између Прњавора и Бања Луке. Марш усиљен а и глад усиљена. Војници деморалисани и неспособни ни за шта а путеви којима смо пролазили врло су тешки и брдовити те војници почињу на њима да остају. Негде у планини југозападно од Теслића почео је да пада снег. Неколико смртних случајева од зиме и глади, страхота ме узима када видех да остају на путевима,

     К р а х. Уочи Ускрса као и на сам Ускрс  (1945), после разбијања Дражиних јединица на Иван планини ми се повлачимо што се брже може. Од корпуса није остала једна трећина. Нема се времена ни за сахране мртваца а партизани нас јуре. Наше вође су већ погубиле памет, нема (ју) поверења један у другога, иде сваки за свој рачун.

      Код Лелије планине беже из корпуса три команданта батаљона са својим љубимцима.     После два дана командант корпуса даје вољно да сваки може ићи куда хоће. Некима даје објаве и новаца а неке најури без ичега – страхота. Војници негодују али излаза нема  и многи одлазе на предају партизанима, нарочито они који су мобилисани и не сматрају да имају кривице за свој рад     У авалском корпусу са командантом Светом Трифковићем остаје његова „свита“, наравно и доста добра благајна, и пратња од 40-50 добро наоружаних војника, ресто су официри и разни референти, нас око 30 на броју.     Долазимо пред зору иза села СИРЧЕ до једног малог села чијег се имена не сећам. Неколико војника који су били гладни ишли су у зору у село да би добилио или одузели хране,али су их партизани дочекали и звали на предају. Они се нису предали већ су побегли према нашем логору, а партизани за њима.     У логору настаде пуцњава. Наредба да се иде напред и ми се кренемо. У селу наста борба. Командант корпуса наређује да се пробија обруч у који смо ушли. Официри са командантом незнају шта да раде а војска клонула и гладна већ слаба да прими борбу изузев десетине у претходници која себи прави пут.     Преда мном на три метра пада командант корпуса Света Трифковић, пуковник, погођен из митраљеза једне тројке испред нас. Поред њега је била његова метреса „МАЦА“ која га никад није напуштала, али овом приликом, мада је још био жив, она од њега побеже без иједне сузе.     Почиње предавање партизанима који бију са свих страна. Не знам колики се број предао, јер сам бегао да се докопам прве шуме. Био сам уморан и болестан па и ја више нисам могао напред. Душа ми дошла у нос и помислим да останем па шта буде, и овако се даље не може.

     Свратим с пута и седнем у једном грмену до потока. Војници још беже и разговарају да су погинула три команданта бригаде: Виктор Попов, Светозар Кобас и Ранко Смедеревац и да се доста њих предало али да партизани стрељају и предате.

     Уплашим се и пођем напред. Ишао сам два сата, али изнемоглост и слабост плућа и целог организма не дају могућност за даље кретање. Седох и мрак се спусти. Оћу од глади да умрем. Срећа што сам у близини извора испод којег има силних коприва. Одморим се мало, напијем воде и поједем 250 грама некуваних живих коприва после чега се успавам од умора.

     Зора је и ја сам будан. Улазим у село Поповиће до предњих кућа. Ту сретнем једну стару булу која ме врати натраг јер су у селу били партизани, и она рече да ће ме стрељати ако ме ухвате. Мило ми је живети и ја бежим у брдо више села. Нађем још три војника Смедеревца и код њих имаше хране. Храна се састојала у томе што су имали натовареног коња са брашном и кукурузом. Један је био рањен и они су га чували. Како сам и ја био тешко болестан и даље се није могло ни од слабности ни од глади, то предложим да се склонимо у једном високом и густом шумом обраслом брду, што смо и учинили. Далеко од пута и села, крај поточића направимо логор и наложимо ватру. Скувамо у порцију качамака и то два пута и нахранимо се. Ту смо остали три недеље. Све док је било хране, а по завршетку они одоше а ја остадох јер су ми ноге биле страшно отекле да нисам могао ићи. Оставили су ми 2 кг. Кукуруза и то ми је трајалао још пет дана. Када више нисам имао ништа морало се поћи напред или предати партизанима. Да се предам било ме је страх да ће ме убити ни крива ни дужна, пошто нисам ни муву згазио,а да идем напред сам нећу моћи издржати што од глади нити знам нити знам куда ћу.

     Решим се и пођем напред. Предвече наилазим у једно село чије име не знам. На крају села чобани са овцама. Ја потражим храну од њих, а они траже куна или мој мантил па ће ми донети. Без размишљања скидох мантил и дајем једном дечаку, а он оде у село и за пола сата донесе ми хлебац тежак до 5 кг и скоро 1 кг сира, као и чутуру млека. То ми је трајало неких десет дана, наравно да сам допуњавао копривом, љутиком и пужевима, јер у село нисам смео нигде свраћати. И тако путујући од села до села, од реке до реке, увек су ме пастири хранили док сам имао коју ствар за давање и док сам на послетку остао без ичега, а сада идем и храним се шумским биљем и воћем које узрева и до којега могу доћи са том намером да док сам жив ништа не отмем или украдем јер су тај прохтев многи платили главом.

     Пре неки дан сам сустигао два војника мени позната. Са њима путујем, за Србију, када ћу се по преласку српске границе боље осећати.

    (Свештеник Поповић се, извесно време, крио код једног сељака, али у Прибелешкама то није навео, а касније тај је сељак долазио код њега у Баћевац.- нап.ДДБ)

 

     Да се ово да јавности.

     Полазим из Романије.Ако у томе не успем већ будем убијен, молим тога ко први до мене дође  ДА ОВО ДА ЈАВНОСТИ. а по могућности и да моје ствари буду достављене мојој жени Јованки М.Поповић. попадији, село Дражевац, Умка, Србија, где се она налази као избеглица.

     Акт о мојој мобилизацији налази се у књижици у мојој торби.

      Ово су само укратко изнете појединости. Ако преживим биће изнето опсежније на срамоту виших официра Авалског корпуса.

      20 јуна 45. Босна                                   Мил.Поповић, свештеник.

 

     Kако сам постао војни свештеник авалског корпуса

     У 1941.години, када је Југославија капитулирала ја сам био свештеник у Владичином Хану на парохији КАПУЦИНСКО-КУНОВСКОЈ,коју сам доласком Бугара морао напустити и прећи у Србију, где сам добио парохију другу конатичку, а то су села ДРАЖЕВАЦ И БАЉЕВАЦ.Ову парохију примио сам у јуну 1941.

године.

   Јула месеца 1941.год.почео се организовати устанак против окупатора у Србији од стране Н(ародно) О(слободилачке) В(ојске). Многи су тај устанак поздравили, а многи су се истог бојали и остали по страни, многи су се придружили устаницима (ово је било у Дражевцу) и  пошли са њима у шуму.

   У прво време правили су саботаже по друмовима и пругама. Што се мене тицало ја сам симпатисао те борце, али на жалост нисам их имао чиме помагати, јер сам се надао да ће уз помоћ савезника и њихове борбе доћи брзо прижељена слобода, пошто се то у овим крајевима били први борци против окупатора.

   Њихове  акције почињу и народ их доста помаже,а НЕМЦИ јуре. Међутим у ДРАЖЕВЦУ НЕМЦИ стрељају 150 грађана као одмазду што су устаници побили неке Немце У КОНАТИЦАМА (суседно село).

   У то време (концем октобра 1941) појављују се четници КОСТЕ ПЕЋАНЦА  и прогоне ове прве борцепартизане (и) називају их комунистима. Почињу борбе  између тих четника и партизана како су се доцније прозвали. Противу њих је и војска  ЉОТИЋА И НЕДИЋА.

   Све ово овако што се дешавало мени се није допадало, јер су цех тада платили, највише само и једино Срби.

    Када је  почетком новембра 1941.године почела хајка на партизанекомунисте од стране окупатора, ПЕЋАНЦА и других , на моје велико запрепашћење мене позивају у срез на Умку у друштву са ЛУКОМ ..... (из Дражевца) где сам био саслушаван као комуниста и сарадник партизана ма да нисам био ни партизан са пушком нити комуниста, јер партизанима нисам припадао никада, већ сам био у партији демократској у групи ЉУБЕ (Давидовића).

   Срески начелник КОСТА УРОШЕВИЋ, позвао нас у своју канцеларију.Скренуо нам је пажњу да народ умирујемо и смирујемо истичући непријатности које ће нам непријатељ нанети. Такође нам је рекао да мирујемо и,т,д, Ја сам му отворено рекао :“Господине начелниче, изволите Ви у село па то кажите шумцима (партизанима), а ја се као избеглица нећу мешати у овакве ствари нити смем. То је био цео разговор са Г.начелником и ми смо се вратили кући.

   Тада су партизани имали радио апарат па су многи од грађана слушали вести са разних фронтова, а међу њима и ја сам био јер ми то никада нису бранили.

   После слома партизана и њиховог прогона из Србије четници Пећанчеви су били господари код нас, а на челу са ВОЈВОДОМ БОЖОМ ЛЕПЕНИЧКИМ на Умци.И од њега добијем позив ради саслушања, јер ме је неко тужио као комунисту. Ја сам се оправдао да нисам тој партији до тада припадао нити да сам икада учествовао са

њима у акцијама. Када ме војвода понудио да будем четник и да ће ми се поред свештеничке плате доделити и четничка ја сам му се захвалио нагласивши му да сам ја свештеник и да ми је парохија једина служба, а које за чету нека четује. То је исто понудио и учитељу дражевачком ИЛИЈИ СЛИЈЕПЧЕВИЋУ, али је и он одбио.  ВОЈВОДА нам је рекао да помогнемо четнике и њихову пропаганду као националну која се бори против комунизма као највећег зла у свету и да се коначно оканемо помисли ако је о њему имамо, па смо се потом поздравили и разишли.

 Ја сам сад добиоинекцијуза бријање. Назваше ме комунистом ма да у ствари нисам био, па да то неко рече Немцима, љотићевцима и другим окупаторима оде мени глава и породица.

   У ОБРЕНОВЦУ у кафани неког Мила, пред разним гостима жена бив.нар.посланика РАДИВОЈА НИКОЛИЋА (из Дражевца) назвала ме је комунистом и сарадником њиховим и ја сам се стварно бојао хапшења али до тога није дошло.

   Када су почела хапшења  партизана и њихових присталица, ја сам увек, не као комуниста, нити пак за комунисте, радио на ослобађању ухапшених издавајући им уверење и интервенишући за њих као за своје парохијане и Србе што ми је била света дужност па смо и у много случајева успели. Наравно ово је све рађено са молбом породица ухапшених и уверења  из општине.

   Приликом једне интервенције на УМЦИ за пуштање СТАНИМИРА СТУБЛИНЧЕВИЋА, рекао ми је тадашњи полицијски писар ДУШАН МИЈУШКОВИЋ: „Море попе добро је што и ти ниси овде“. После тога као и увек до тада радио сам за добро својих парохијана, а нарочито да се спасу свакога зла и беде од стране ма кога силеџије, а поготово окупатора,

   После разоружања четника Пећанчевих у село долазе жандари НЕДИЋЕВИ и било је мира све до 1943. год., када се почео у Дражевцу и околини организовати РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ, ј(угословенске) в.(ојске) у о.(таџбини), под комадом ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА. Радило се пуном паром, како су то говорили организатори и по свим селима су се стварале јединице тог покрета. Мада се о томе дуго  радило што ми је било познато, мене нико није позвао - /изгледа није се у мене имало поверење/, а ја се Бог зна нисам журио.

   Међутим почеле су тројке, петорке, десетине па и водови да крстаре селом и врше претресе по кућама, опомињући грађане негде усмено, а негде писмено, па је дошао ред и на мене и моју кућу. Прво два ноћна претреса до 1 сат по поноћи, па онда и плаката на вратима од куће с мотивацијом да се одвратим од рђавих путева и пођем стазом којом су ишли моји стари. Све ово на мене је страховито деловало. Нисам знао шта се од мене  ради, бојао сам се за себе и породицу, јер су ме извесни људи, ни крива ни дужна, клеветали да сам комуниста, а међу  њима је био ДРАГОМИР ЂОРЂЕВИЋ.У мени се то све кувало, гадило, нисам знао шта да радим, а када је дошло  до ликвидације извесних људи и породица, и ја сам се тога бојао, мада се никаквим својим радом ни пред киме нисам замерио ни упрљао.

   Долази до мобилизације војске и ја од стране команданта корпуса /авалског/ СВЕТЕ ТРИФКОВИЋА, једне ноћи будем позван на конференцију на којој се претресало колико комуниста има у селу. Мени је лично рекао ТРИФКОВИЋ  ДА И ЈА НИСАМ ЧИСТ. Пошто сам му тражио доказ, али ми није дао,говорећи да се тако прича, ја сам као и многи виђенији грађаи села ДРАЖЕВЦА рекао  да су комунисти у шуми и ван Србије , а овде што је у селу то су мирни и добри сељаци.

    После упуства које је дато, по мом одласку, водећим личностима, ја сам кроз неколико дана именован за свештеника 2.батаљона посавске бригаде /авалског корпуса/ са мотивацијом рада на просветном пољу и свештеничкој  дужности.

    Касније када су постављени Р/авногорски/ Н/ародни/ О/дбори/ био сам на збору изабран за члана одбора.

   После неколико времена наредбом К-та 2.батаљона ту сам дужност напустио и био  мобилисан да са војском пређем у СРЕМ. Примио сам знању и отишао у СРЕМ дана 6.септембра /1944.године/, на рођен дан Краља Петра и служио у /цркви/ у БОЉЕВЦИМА. Истог дана /сам/ се опет вратио  кући, а кратко - /после/ два три дана, опет сам на позив пошао до БОЉЕВЦА и други дан враћен  кући, па сам био миран и радио у парохији, до 4.октобра /1944/, када је дошао у 24 часа у мој стан БОРИСАВ СТЕПАНОВИЋ и саопштио ми  наређење да 5.октобра  рано будем у  Мељаку, по наређењу команданта. Ја сам отишао а одатле у Босну.

   У РУДОМ  сам прекомандован из 2.батаљона у бригаду посавску (то је било 28.децембра 1944), а у ГРАДАЧЦУ  /јануара 1945/ по наређењу команданта корпуса  из посавске бригаде у Штаб авалског корпуса где сам се налазио све до његове пропасти 20.маја, 1945.године, када су га разбили и потукли партизани испред села ПОПОВИЋА У ФОЧАНСКОМ СРЕЗУ, одакле сам се спасавао како сам ја знао.

   Мада ми је обећана помоћ и исхрана за породицу, ја сам свега добио од корпуса 15.000 динара, а породица ништа.

   Вршио сам своју свештеничку дужност у јединицама корпуса,а састојала се из тога што сам вршио опела над умрлим и погинулим до 20.маја 1945.године.

   Тако сам постао свештеник у авалском корпусу, мада то нисам желео.

 Официри корпуса били су само деспоти и тај деспотизам је многе коштао главе. У последње време, само су о себи водили рачуна, а о војсци ни најмање.

   Због тога се корпус 16.маја 1945 год. и распао, и многи отишли куда су хтели а што је са командантом корпуса остало то је настрадало, изузев мањег броја, који се такође разбежао на све стране, а и ја међу таквима.

 

   25.VII.45                                                                М.П.Поповић

   Романија                                                                Свештеник

 

 

     Једино за вас децо моја.- Када   сам у рану зору 4 октобра 1944 год.напустио своју кућу да се јавим К-ту у Мељак, нисам ни помислити могао да ћу доживети овакве црне дане и поред свега помислити да остаје човеку на свету најмилије и зашто живи, бори се и умире, остати без своје драге и миле дечице, коју сам напустио не рекавши им ни збогом, а камоли да сам их пољубио, већ оставио незбринуту..., босу па ... и гладну, а због чега.Због беса и ината појединаца којих сам се био наситио и чији рaд добро познајем мада на критику нисам смео ни помислити, јер би ми и глава и породица отишла.

   У току целог пута скоро 11 месеци нисам био ни од кога утешен и охрабрен или разговорен да би ми се разбила туга и бол најгорих мисли за ваш опстанак, јадна децо моја.

   Знам да сте остали на чистини и без ништа.

   Знам да је окупатор однео и упропастио све оно што је било добро

и свему корисно.

   Знам да је владала велика зима, голотиња, босотиња, можда и очај а оно чега се највише бојим то је болест.

   Знам да немате могућности да се спасите и ма са чиме помогнете, а знам да сам ја погрешио што сам вас напустио, али бојећи се црне судбине и зла за наше животе то сам учинио, те за то сада једино и мислим за вас и на вас децо моја.

   Дани одмичу, сва срећна деца у топлом родитељском крилу налазе разоноде и родитељског старања, о будућности деце, а ви децо моја када сте требали продужити школовање и образовање своје остадосте препуштени црној судбини да би били једно од другога одвојени и расути да вас други шиба бичем те да би зарадили парче хлеба ради прехране.

   То ме пече и свакодневно ми не даје мира, то ми изазива бол, то ми  гризе срце и савест моју те оплакујем, путујући од немила до  недрага, вашу и моју несрећну судбину и сада у овим тешким данима за мој и ваш опстанак реших се да се пробијем до вас, да вас загрлим и пољубим ако вас у животу нађем, па тек онда постиђен изађем пред  суд добрих људи ради чега сам вас напустио и себе и вас до овога јадног степена дотерао, те да поднесем и најгоре муке ради вашег спасења, јер ово више немогу издржати, тешки бол и тугу, као и поступак који сам учинио, па да бих и главу изгубио, јер ће ми то бити утеха да искусим велику казну од почетка до краја шта сам све урадио једино за вас децо моја.

 

2.VIII – 45                                                             Мил.П. Поповић

Романија                                                                     Свештеник

 

М а ј ц и

Да ли си жива мати ми стара

Знам да ти душу, црна слутња пара.

 

Знам да се  за Милована молиш Богу,

Знај, твоје се молитве услишити могу.

 

О Мајко моја, ја мислим на тебе,

Срце ми од туге и боли озебе.

 

Можда ћеш  од туге умрети, о мајко јадна,

Али на онај свет поћи  обожавана и гладна.

 

Зато ево теби журим и ти ћеш о свему знати.

За све своје стара мајко, не жалим и живот дати.

 

Ако си умрла мајко, онда опрости,

А ја ћу плакат горко, покојне ти кости.

 

И на твом гробу мајко, дићи спомен и цвеће

То ми је дужност света, заборавит се неће.

 

Ако ја првиодем“, опрости мати мила,

Остаћеш бедна, тужна ко што си била.

 

Голи твој живот нека се даље пати,

А твој син ти каже,опрости мила мати.

 

26.VIII.45                                                          Мил.П.Поповић

Дрина                                                                      Свештеник 

 

 

Ж е н и

 

Друже, мучениче стари,

Дал, мислиш да ћу ти доћи,

Не мисли за ме не мари,

Не знам да ли ћу проћи.

 

Да видим тебе јадну,

Што у беди проводиш дане,

Негујући наше,

Мале сиротане.

 

Па да умрем није ми стало,

Кад би ми и друго  ... , пало

Иако не дођем драга,

Не мисли на ме ни мало.

...

...(Нечитко)

...

Припази дечицу нашу,

Јованка, жено драга,

Не пусти да она стигну,

Ко и ја црнога врага.

 

26/VIII-45                                            Мил.П.Поповић

Дрина

 

М о л и т в а

О Боже милостиви и благи,

Што те сјај славе краси,

Теби се смерно молим,

Дај измучен народ спаси.

 

   Дај благи Боже,

   Љубави и мира у души,

   Не дај ми Оче драги,

   Да се у беди угуши.

 

О Боже  предобри и свети,

Рашири велике скуте,

Немој нас малене клети,

Већ правди покажи путе.

 

   Дај спаси народ сваки,

   И не дај да се гложе,

   Ко мир и љубав гради,

   Помози па и сачувај Боже.

 

О Боже слатки и добри

Прими молитву моју

И дај ми снаге и моћи

Да видим децу своју.

  

    Да видим мајку стару

   Женицу своју драгу

   Молим те вели Боже

   За то ми сачувај снагу.

 

Да видим мир у свету

И како цвеће цвета

То ти је драги Боже

Моја Молитва света.

 

29.VIII – 45       Милован П.Поповић,свештеник,

Код Лима         из села Дражевца, среза Посавског – Умка,округ

                          Београдски,Србија.Адреса жене:Јованка М.Поповић,

                          Домаћица,село Дражевац,П.Умка, Србија.Крај.

 

Ч е ж њ а

 (За децом)

Усред густе шуме самом,                  Па се реших мили моји                                                          

Мени тужно срце бије                       Да утеху срцу дадем

Мислећ на вас децо моја                   И ево ме вама журим

А поток се суза лије.                          За препреке и незнадем.

                                                                   

   Јер знам да сте голи боси,                  Да вас видим још једаред

   Да вас свака мука хвата,                      И пољубим ко ваш тата

   Шта је горе кад помоћи                      После тога да не жалим

   Дат не може ваш вам тата.                   Примит канап око врата.

                                                            

Ко га Босни отерао                            Још су већи моји боли

Нити крива нити дужна                      Што зла судба здравље узе

Да му деца муку муче                       Па ћу за њим доживотно

А будућниост буде ружна.                Проливати мајко сузе. 

                                                       

   Да за вама јадикује                             У своја се дела надам

   Да га црне мисли море                       Да с, по правди мени суди

   Зла судбина да га слама                     Остаће ми још живота

   Јер од овог нема горе.                         Ако правду хоће људи.

 

На вас мислим када идем                  Већ сам близу мили моји

Кад почивам и кад дремам                  Усред шуме пусте пишем

Због те патње мили моји                    Да ми срцу лакше буде

Ја никада мира немам.                        Због вас мили да уздишем.

 

          10.IX.45                                         Мил.П. Поповић

          Јелова Гора                                         Свештеник

 

Из Романије

 

   22.VIII.45. Са ДАНИЛОМ ЈАНИЋЕМ до оровичке шуме.

   24.VIII.45. Из Оровичке шуме до Штолца?...са ОБРЕНОМ КАБЛАРОМ.

   26.VIII.45.Од Штоца? До Дрине са КОЈОМ МИЋУНОВИЋЕМ, а одатле  до Заборка реке са  (нечитко) ЋАТИНОВИЋ МИЛОМ до МАТОВИЋА?

   ...

   27.VIII.45. Упућен за ЛИМ да се јавим ДИКИ ВЕРЕСИЈИ?Сад је трећи дан остао сам без везе.

   ...

   1.IX.45. Добио сам везу са ПАЈОМ који полази сам...“.

     Напомена

   Ово је крај сачуваних Прибелешки Милована П.Поповића, свештеника авалског корпуса Југословенске војске у отаџбини, у којима недостаје три листа у средини и пет на крају оригинала.

  Речи које нису могле бити прочитане означене су са по три тачке.

  Сва подвлачења и велика слова су моја.                                                                    

                                                                    ДДБ

 

   Од Романије до Дражевца преко  Сремске Митровице.  Од Романије, где се прикривао код једног сељака  на Палама, а који га је шесдесетих година га посетио у Баћевцу, поп Милован је кренуо крајем августа 1945, када се опоравио и проценио да му то прилике омогућују и да му живот, вероватно, неће бити доведен у питање. Хтео је,  да дође у Дражевац, да види породицу за којом је толико чезнуо, па онда да оде у среско место Умка и пријави се властима.

   Са Романије се кретао преко илегалних веза све до преласка Лима, односно до преласка у Србију.Са њим је био и Пера, бивши жандарм,односно припадник Српске државне страже /недићевац/ који је службовао на терену среза посавског па и у Дражевцу. Септембра 1945, уморни и гладни свратили су у једну кућу у Степојевцу, недалеко од Дражевца, у срезу посавском, где су ухапшени и спроведени у срески затвор на Умци.

   На Умци је од краја 1941 до јуна 1942, био срески логор, у који су били затварни, тучени, мучени, убијани и бацани у реку Саву похватани партизани, њихови рођаци и присталице и многи други невини грађани који се нису свиђали окупатору и њиховим сарадницима. Из тог логора специјална полиција је нек логораше отерала у Беогхрад  у концетрациони логор на Бањици, где су свој живот завршили на стратишту у Јајинцима.

   Припадници нове власти нису праштали својим ратним противницима, на које се оправдано сручио велики гнев напаћеног и измученог народа  од окупатора и његових сарадника,који је вапио за осветом , па су  за своје хапшене, тучене и убијане другове, припадницима поражених снага, враћалимило за драго“.

     По казивању његовог сина Николе, Миловану су тада помогле, две партизанк, којима никада имена није сазнао.Оне су га у затвору питале да ли их познаје. Он се тада није могао сетити да ли их је и где видео.А у току рата у Дражевац као и целу Посавину и околину Београда, долазиле су избеглице  из Београда а и Београђани да нешто продају сељацима и од  њих купе намирнице да би одржали голе животе своје и својих.Тако су и ове две младе жене, једном дошле у Дражевац да нешто продају, па су тако стигле и до попа Милована. А он их је, као и друге, онако добродушан какав је био,а и сам избеглица у својој земљи, у свом дому лепо примио.

Оне му то нису заборавиле и када су постале партизанке то су му вратиле.

   Захваљујући њима, поп Милован са Умке је пребачен у Београд, где га је Окружни суд за округ београдски осудио на десет година лишења слободе са принудним радом. На његову жалбу казна му је смањена на шест година. После издржане казне 1950, поп Милован се коначно вратио у Дражевац својој породици за којом је толико чезнуо.

     И тако је после  шест година поп Милован коначно затворио круг свог

трновитог пута који је,како је говорио, морао прећи по туђој вољи.

     Протојереј. Крајем 1950.године поп Милован  је ослобођен даљег издржавања казне и пуштен на слободу. На основу прописа чл. 102 и 108 Устава Српске православне цркве, православни епископ епархије шумадијске Е.Бр.45/1951, од 24.јануара у Крагујевцу је донео одлуку, да се јереј Милован Поповић врати  на његову стару дужност пароха II конатичког у Архијерејском намесништву  колубарско-посавском,са свим правима и дужностима као и раније.   Долазак са издржавања казне и постављење на стару дужност, за оца Милована и његову породицу,   која је из села  премештена у једну напуштену кућу у шуми Јовановац украј Дражевца према Јасенку, где су њени чланови тешко живели, био је велики дан.

   У жељи да промени средину за коју њега и породицу нису везивале само лепе успомене, 26.фебруата 1953, јереј Милован је Православном Архијерејском намесништву бељаничком поднео молбу да буде премештен за пароха баћевачког . Молбу јереја Милована уважио је епископ шумадијски и својом одлуком од 5.марта 1953, поставио га за привременог пароха  I баћевачког (Баћевац и Гунцате) с тим да до даљег опслужује и парохију II баћевачку (Бождаревац).Године 1953, дана 1.септембра, Црквени суд православне епархије скопске у Београду под бр.652, доставио је коначни канонски отпуст за свештеника Милована Поповића, парох I баћевачког, из епархије скопске ради његовог пријема у епархију шумадијску.   Долазак у Баћевац из Дражевца,села које није имало цркву и за које га везивале и непријатне успомене, за свештеника Милована био је велики догађај.

 Као насеље, Баћевац се први пут помиње у турским државним књигама (дефтерима) 1528-1530, када је имао 7 кућа и три одрасла мушкарца, затим у актима аустријских окупационих власти 1718-1720, а први пут у званичним српским документима 1818, за време владавине Књаза Милоша Обреновића, када је у селу постојао 41 дом. У селу нема стариначких родова, а исељени и опустели Баћевац пре и после Карађорђевог устанка населили су преци данашњег староседелачког становништва, придошлог из Рашке области, Старог Влаха, Црне Горе, Старе Србије, Херцеговине, Лике, Босне, Кара-Влашке, од Ниша, Драгачева, Мачве и других крајева. Сматра се да су Шиндије пореклом из Сјенице најстарији род који се доселио пре првог српског устанка као и Докторовићи, Рафаиловићи, Топаловићи, Маџарски, Готовчевићи и Ћосићи.

   Изградња цркава у Баћевцу везана је за свештенике из угледне породице Влајковић.Прво се запопио Ђорђе Шиндијски који је по оцу Влајку узео презиме Влајковић и тако постао родоначелник угледне и знамените породице која је скоро један век давала свештенике за баћевачку цркву. Године 1829, његов син Илија Влајковић, с народом гради први парохијски дом, а 1839. и прву цркву (брвнару) у Баћевцу, што доводи до оснивања баћевачке парохије којој поред Баћевца припадају и села: Барајево, Бождаревац и Гунцати.Као истакнути свештеник Илија постаје баћевачки намесник,а Баћевац и седиште намесника.

   По народном предању, место за подизање цркве одредио је лично књаз Милош Обреновић, који је долазио у Баћевац код Масларских  и дао прилог за њену градњу.

   Од 1840. У цркви се воде књигепротоколи крштених (рођених), венчаних и умрлих.

   Постојање парохијског дома а потом и цркве и велика активност у Винограду Господњем свештеника Илије Влајковића условило је формирање баћевачке ооштине и оснивање школе у селу 1843, као једанаесте у округу Београдском, а друге у срезу посавском (прва је била у Остружници).  . После баћевачке подигнуте се школе у Лесковцу 1847, Вранићу  1848, мада је при цркви била школа и раније,итд.Први учитељ у Баћевцу био је  Димитрије Влајковић, потоњи баћевачки свештеник,иначе син знаменитог свештеника Илије Влајковића.

   За време службовања Ђорђевог праунука Стевана Влајковића 1882. изграђен је садашњи Храм Св.Тројице у Баћевцу.За његово подизање дао је прилог и краљ Милан Обреновић IV, који је долазио у лов у Липовичку шуму и тада одседао у великој школској згради близу цркве.

   Године 1897. направљена је звонара са два звона. Велико звоно је тешко 215 кг, а мало 105 кг. Њихови звуци, вишеод једног века, жртве оплакују,живе дозивају и муње ломе над Баћевцом и околином.

   Црквена слава је св.Тројица, а преслава други дан Васкрса.“ 

   По доласку у Баћевац, поп Милован је обновио стари парохијски дом, односно црквену кућу како је зову парохијани, где је једно време у току другог светског рата био четнички затвор; изградио нову кућу за становање свештеника на темељима старе коју је спалила немачка казнена експедиција 17.октобра 1941.године; поправио звонару и на место оштећеног мањег звона купио ново; преуредио  је храм Св. Тројице и на њега ставио бакарни кров итд.

   То је било више него што се у то време могло да уради.

   У свом прегалаштву поп Милован је имао свесрдну помоћ Црквеног одбора и малобројних али непоколебљивих верника међу којима су били: угледни домаћин Стеван Бркић и његов син Драга, браћа Ивановићи Воја и Жица чији су преци дали бесплатно плац за изградњу цркве у  селу, затим Раја Бркић, Воја Петровић, Мика Петровић Кинин, Милан Стевановић и његов син Миша, Миливоје Стајковић и други.

   Много су му помагали и Милутин Милосављевић Тута, као црквењак и Миливоје Марковић као појац.

   Истини за вољу треба рећи да је поп Милован помагао друштвенесеоске акције у паројихама посебно у Баћевцу као увођење струје, изградња путева, оснивање и рад фудбалског клуба где су играли његови синови итд.

 За успешан рад за добро Српске православне цркве  и народа, дана 2.августа (20.јула) 1961.године, у храму Св.пророка Илије у суседном селу Вранићу, епископ шумадијски Валеријан рукопроизвео је свештеника Милована Поповића, пароха баћевачког у чин протојереја.

   Дана 28.новембра 1962.године, укинуте су правне последице осуде у погледу ограничења права на пензију за Поповић Пунише Милована, одлуком о помиловању осуђених лица која је подписао Председник  Републике Југославије Јосип Броз Тито.

   Пошто је од комуналног завода за социјално осигурање у Београду добио инвалидску пензију као инвалид рада I категорије,27.априла 1964, епископ шумадијски разрешио је протојереја Милована Поповића, пароха баћевачког од даље активне парохијске службе, и истог датума, дао му, као пезионисаном пароху баћевачком село Баћевац на привремено опслуживање.

   Седмог децембра 1974, епископ шумадијски одобрио је протојереју Миловану Поповићу зидање гробнице за њега и супругу у порти цркве баћевачке, на делу порте на коме се налази гробље бивших свештеникапароха баћевачких, где је,када је умро 1978.године, сахрањен у присуству великог броја парохијана и грађана.

 

     Поводом прибелешки Милована Поповића

     У цитираним Прибелешкама  свештеник Поповић није навео неке ствари које је рекао пред судом, као и мени када ми је указао да потражим његов дневник:

     Ноћу између 4/5. октобра, у 1 час ноћу, 1944.године код њега су дошли Борисав Степановић и Радисав Вићентијевић и пренели му поруку команданта посавске бригаде да сутра 5.октобра у 5 часова буде у Мељаку са сином Здравком...

     У Рипњу су на железничкој станици били Немци, а Немци су и спроводили воз...

     На планини Вучјак у Босни, у штабу Калабића су једном били и Немци...

     После прелаза Иван планине побегли су: Петроније Николић, мајор, Спасоје Дрењанин Зека, Максим Окука и Драган Николић. Сва тројица су били команданти батаљона. Са њима је побегло и неколико четника...

     Командант посавске бригаде поручник Коста Маринковић се приликом одступања сурвао са неке стене и био је тешко повређен, али није понешен већ је остављен, а јединице су наставила покрет,...

     Када је погинуо командант Авалског корпуса пуковник Трифковић, или дан два касније, погинули су поручник или капетан Светозар Кобас, заменик команданта посавске бригаде, Виктор Попов, командант Липовичке бригаде и Ранко командант Смедеревске бригаде...

     На Дрини му се, у покрету ка Србији придружио и Живота Јовановић, четник, бивши војвода Косте Пећанца...

     Организатори четника ДМ у Дражевцу су били: Петар Обрадовић, Бошко Стевановић, Драга Стевановић,, Ђорђевић Радомир, Илија Живановић, Љуба Живановић Радисав Вићентијевић, Миодраг Петровић, Богосав Степановић, Борисав Степановић, Милан Ранковић

     Причало се да је Обрадовић Петар убио Стублинчевић Данила, а Живановић Љуба одвео жену Евицу из Београда према Конатицама и сутрадан је нађена мртва

     Организатор ДМ у Јасенку су били:Станичић Драгољуб Точа и Минда; у Мислођину: мајор Петроније Николић, Драган Лазић, Маричић Милан, Радојичић Младен, Маричић Славољуб, Јовановић Милан, Милашевић Воја, после су га четници стрељали због крађе; у Баљевцу; Илић Младен, Вуковић Петар Црногорац; у Конатицама:Марковић Радован Шваба, Бијелић Слободан Шиља, Маринковић Миленко, Ивановић Миодраг, тадашњи председник општине, Драгољуб звани Бабушар.

     Конатице су служиле као Пресбиро Авалског корпуса, одатле је све полазило.

     Са њим се у Србију враћао и Петар Обрадовић – Пера жандарм који је у Дражевац дошао 1942 и био команди жандармеријске страже.Они су стигли у неку кућу – колибу према Колубари 27.септембра 1945 и јавили су се Добривоју Јојићу, а после су се скупили сељаци из Степојевца и ухватили их и предали Трећем воду народне милиције у Степојевцу, одакле су сутрадан спроведени шефу одсека среске народне милиције на Умци.    

     Иследник који га је саслушавао био је Арнолд Завила

     Завила је био 1941 у посавским или космајским партизанима и крајем године, изгубио је везу са јединицом и ноћу дошао у Вранић где се склоноио ноћу у цркву. Тада је била велика хајка на партизане од Недићевих жандарма – недићеваца и четника Косте Пећанца.  Када га је свештеник Бора сутрадан приметио у цркви омогућио му је да оде на воз у Малу Моштаницу и да се пребаци у Београд, где је илегално живео, до поновног одласка у партизане

     Како су нестали и пронађени протоколи крштених,венчаних и умрлих у храму Св.тројице у Баћевцу.Почетком педесетих година, када сам једном из Београда отишао у моје родно село Баћевац, упознао сам новог баћевачког пароха Милована П. Поповића , код зграде месне власти, на неуобичајен начин. Чим ме је видео, пришао ми је, ословио ме по надимку, представио се и одмах, без икаквог увода, замолио ме да му омогућим да добије уверење да није осуђиван.Волео је лов, па је хтео да купи ловачку пушку, а без тог уверења то није могао. Упитао сам га што не поднесе молбу надлежном органу на уобичајен начин. Он ми је рекао да је за време рата био свештеник четничког авалског корпуса, да је због тога  осуђен и био на издржавању казне, па редовним путем не може добити потребно уверење.Зато ме је замолио да му тонекако средим“. Све ме је то изненадило, али сам га упутио на редовни поступак. Још мало смо разговарали и о другим стварима, а на растанку ми је рекао како очекује да му помогнем. Свакако га је неко од Баћевчана упутио на мене, али никада нисам сазнао ко је то био.

   После извесног времена, када сам дошао у Баћевац да обиђем родитеље,  поново ми је пришао поп Милован, и наравно опет је било речи о уверењу.  Када смо се видели трећи пут опет је разговор вођен на исту тему.И трећи пут сам га опет упутио да поднесе молбу редовним путем што он није хтео.Треба рећи да ми је јереј Милован увек прилазио када сам био сам па смо сами и разговарали.

   После овог трећег разговора решио сам да се заинтересујем за овај случај. У то време надлежни орган Секретаријата  унутрашњих пословаСУП-а пре издавања уверења проверавао је особу кроз сопствену казнену евиденцију и преко надлежних органа по месту рођења и становања.У конкретном случају надлежан орган по месту становања  био је СУП  за срез београдски.

   Јереј Милован је после издржане казне у  у Сремској Митровици, поново је дошао у Дражевац који је тада припадао општини Обреновац, која тада није била у саставу града Београда. Зато су његови папири о осуђивању и издржаној казни послати надлежном органу СУП-а Обреновац, који није његове папире доставио СУП среза београдског када је свештеник Поповић дошао у Баћевац.Надлежан орган СУП-а по месту рођења у Црној Гори такође није био упознат да је поп Милован био осуђиван. Како ни Окружни суд који је у Београду осудио јереја Милована о томе није известио СУП Београд,  односно за срез  београдски који је касније формиран, било је извесно да ће због неажурне администрације  поп Милован легално добити уверење да није осуђиван.

   Када сам се о свему томе обавестио отишао сам у Баћевац, преко месне власти сам организовао да се видим са попом, јер му кући нисам одлазио нити сам познавао чланове његове породице. Када је дошао, изашли смо из канцеларије, и пред зградом одбора сам му насамо рекао да одмах поднесе захтев за добијање дозволе за држање и ношење ловачке пушке, стрепећи да се администрација не ажурира.Наравно нисам му ништа рекао о неажурности администрације. Поп Милован је то и даље енергично одбијао. Ишли смо путем и стигли смо до куће Неше Влајковића а ја нисам могао да га приволим да то учини.  Када сам видео да поп то неће, на крају сам му рекао ако хоће уверење да није осуђиван нека одмах поднесе молбу, а ако то не учини ја му ништа не могусредити. Убрзо смо се поздравили и разишли Поп Милован се ипак предомислио, поднео је захтев и добио тражено уверење.  Наравно, када је касније  у састав града Београда ушла и општина Обреновац  он то уверење више не би могао добити, док му казна није брисана.

   Поп Милован је и умро а ја му нисам рекао како је добио поменуто уверење. Први који је то чуо од мене   био је Бранко Поповић, син покојног попа Милована, коме сам то рекао на његовој слави Аранђеловдан у Баћевцу 21.новeмбра 1991.године.

   Лета 2000 године, срео сам у Београду Радишу Лубета Стевановића из Баћевца. У башти хотелаМосквапопили смо кафу и срдачно разговарали, наравно, највишео Баћевцу. Тада сам од њега чуо да се Баћевцу исплела прича,  како је и зашто поп Милован добио уверење да није осуђиван, која нема везе са стварним збивањем

    После добијеног уверења о неосуђивању, у време када је оправљао баћевачку цркву, поп Милован је поручио да хитно дођем код њега у Баћевац.Када сам стигао у село прво сам отишао до попа Милована кога сам нашо код цркве где су радили мајстори. Био је видно расположен и рекао ми је како жели да ми нешто покаже у цркви. Када смо  ушли у цркву и попели се на хор  довео ме је испод октоналног кубета над припратом, и упитао ме да ли нешто видим горе у кубету.. Кубе је на споју са тамбуром било затворено даскама као таван, а ради пролаза у кубе био је изграђен капак, који је тада био отворен. Кроз отвор капака могло се видети како у кубету има неколико греда углављених у зидове које су раније држале звоно, које је скинуто када  је направљена звонара. Поп Милован ме поново упита да ли шта видим и ја му рекох да видим само греде.. Ту су биле и мердевине до капака па ми је предложио да се попењем до кубета.Када сам се попео изнад капака видео сам на даскама доста старих књига свуда око отвора капака што се одоздо није  могло видети. Књиге су очигледно биле склоњене али нисам знао о чему се ради. Када сам сишао са мердевина поп Милован сав озарен ми је рекао да су то протоколи крштених (рођених), венчаних и умрлих. Нова власт по ослобођењу није могла да нађе те књиге па је вршена реконструкција и по сећању прављење нове књиге. Тако сам ја више година био уписан да сам се родио 31,маја што није било тачно.

   Видно задовољан поп Милован ми је рекао да је позвао прво мене да ми то покаже. Касније он је књиге одено месним властима. Није ми рекао али претпостављам да ми је ту пажњу учинио што је добио уверење да није осуђиван.

   После овог пријатног изненађења  изашли смо из храма Св.тројице и сели на једну клупу испред цркве близи звонаре. Био је ведар и сунчан дан. У сеновитом хладу крошњи столетних липа, тог светог дрвета старих Словена, седели смо на клупи и срдачно разговарали. Прво о пронађеним књигама, затим о оправци храма а затим и о његовим успоменама из рата, највише о четницима, четничкој организацији у Дражевцу и Посавини, авалском корпусу и уопште о догађајима из другог светског рата.Поп Милован је без устезања о свему говорио. Током разговора ми је рекао да потражим у његовом судском предмету његов ратни дневник (Прибелешке), односно сећања, које се односе  на време када је био војни свештеник у четничком авалском корпусу.

   Потражи мој ратни дневник, можда ћете интересовати  када те ти догађаји интересују, а чуо сам да прикупљаш грађу да пишеш о Баћевцу, поновио ми је на крају разговора поп Милован.

   После извесног времена у архиви Окружног суда у Београду, у Масариковој улици, нашао сам његов судски предмет и у њемуРатни дневник“. Радило сео једној мањој књижици за отпрему угља,како пише на њој, са хоризонталним и вертикалним линијама, величине 10х16, на којој недостаје осам листова. Књижица је била исписана графитном оловком, читљивим,али прилично исписаним рукописом, наравно ћирилицом.Чини се да је обим књижице и спречио да о догађајима и људима пише подробније.

   То у ствари и није био ратни дневник, већ ратна сећања попа Милована, писана првих месеци после завршетка рата. Он је то насловио ПРИБЕЛЕШКЕ, о чему је овде већ било речи. Стицајем околности оне се тек сада презентирају јавности.

   Што се тиче протокола крштених, венчаних и умрлих храма Св. Тројице у Баћевцу, не зна се које је књиге ставио у кубе над припратом где им није место. А то је учињено пред ослобођење села октобра 1944.године. Тада је у селу парох прве баћевачке парохије био свештеник Миленко Зјалић, али је он од јануара 1944. био и шеф пропаганде липовичке бригаде авалског корпуса, са којом се почетком октобра 1944.повукао у Босну и за њега се од тада више ништа не зна.Може се  претпоставити да су по његовом налогу црквени протоколи крштених, венчаних и умрлих, склоњени у кубе да би се новој власти отежали послови везани за податке који су се налазили у тим протоколима. Парох друге баћевачке парохије био је свештеник Василије Перовић, али он те протоколе није склонио, односно сакрио.

   Било како било, тек о првом баћевачком пароху попу Миленку Зјалићу, биће речи на следећим страна

     Свештеник,шеф четничке пропаганде.Пре другог светског рата, све до 1943.године, у Баћевцу је свештеник био Мирољуб Живковић, родом из околине Рековца у Шумадији.. Од парохијана је био уважаван. Када је отишао из Баћевца за Крагујевац, њега је заменио свештеник Миленко Зјалић, избеглица из Славонске Пожеге. Живковић је имао прилике да се са Зјалићем сретне и разговара, а и да од других људи  чује шта о њему мисле. , и то ја забележио.

   После другог светског рата, прикупљајући грађу да пишем о Баћевцу, имао сам неколико сусрета са Живковићем у Крагујевцу, а разменили смио и неколико писама.Он ми је дао неколико његових написаних сећања на ратне догађаје и збивања у Баћевцу, што је намеравао  да објави у неком крагујевачком листу или часопису. Међу његовим папирима које ми је дао, налазе се и два која се односе на свештеника Зјалића, а Живковић их је написао 25.октобра 1943 и 2.априла 1944.године, и они гласе:

     Митрополит Јосиф: Сити смо ми те ваше културе и пресити!

    „У очекивању да се вратим у Баћевац, обилазим своје пријатеље. У Јагодини сам упозно Господина Миленка Зјалића.

   - Господин је из Пакраца? Упитах када се представио.

   - Откуда знате?

   - У Сарајеву је био са мном неки Зјалић.

   - То је био мој брат.

   - Где сте са службом?

   - Био сам архијерејски намесник у Славонској Пожези.

   - Избеглица. Како се сачувасте?...

   - Помогао ми је министар Магарашевић.

   - Зар је имао везе са усташама?

   - Није али су му помогли Немци.

   - На који начин?, питам а у себи се смејем на ту српско-усташко-немачку сарадњу и присност свакако, свакако тешко?

   - Једноставно дошао аутомобилом са једним немачким официром и превезао ме у Београд. И онда настаје моја одисеја драги пријатељу...

   Оставих Зјалића донекле разочараног, али исто тако расположеног да по педесети пут исприча своју одисеју и пријатељство са министром Магарашевићем и министарком Краљевићком.

   Он је остао у Јагодини а ја одох у мој Баћевац. У пусто и попаљено село, те тмурне 1941.године...Прође та страшна зима, па још једна. Дође и 1943.година, наста чврста сарадња између окупатора и четника у Србији поред оне која је већ постојала са нашим фашистима и квинслингом Недићем.

   Почеше убиства на све стране. На мене почеше да гледају са сажаљењем. По који од пријатеља као случајно упита:“Зашто се не склањате, видите ли шта се ради?“

А мени се није ишло. Идеалисао сам по мало да ту,у Баћевцу, останем и погинем. Онда је дошло  питање:“Зашто гинути кад се може живети?“ Ма колико жалио и село и сељаке ипак у априлу месецу напустих Баћевац.

   У јуну месецу на моје место дође Миленко Зјалић.

   Тих дана дођох у ово мени тако драго село.

   Приђе ми Зјалић и поново се представи. Рекох му:

   - Знани сте ми.

   - Како?, запита ме.

   - Зар тако слабо памтите'? – одговорих.

   - Не сећам се!...

   - Памтити је једно, а сећати се друго је. Било је то у Јагодини 12.новембра 1941.

   - Ви се бавите писањем? – Упита ме Зјалић.

   - Свако пише ко је писмен...

   - Мислим  на књижевност...

   - Нисам штампао ништа!

   - Па хтео сам рећи да ја пишем.

   - То ме радује...

   - Да колега ја се бавим чистом психологијом...

   - А ко се бави нечистом? Упитах.

   Он прећута моје питање па настави:

    - Штампао сам научни рад:“Психологија Јуде Искариотског...“

    - Нисам читао.

    - Штампан је у црквеном гласнику...

    - Ја сам у психологији, следбеник Адлеров... Алфред Адлер је творц нове психолошке школе, професор бечког универзитета, иначе несумњиви ауторитет, настави Зјалић.

    - Не разумем онда како сте његов следбеник?

    - Па тако што мислим као он, дајем му за право.

    - Сад разумем. Дати неком за право значи бити његов следбеник...

    - Како се осећате у Србији?

    - Врло тешко, врло тешко рече и повуче увис црвени појас на угојеном трбуху.

    - Не разумем толике тешкоће, на дужности сте.

    - Господине Живковићу, пре неколико дана рекао сам митрополиту (Јосифу) у Београду:“Ваше високопреосвештенство, ми смо људи, (из Хрватске) са јаком традицијом, са једном изграђеном културом“.

    - А он?

    - Он се ухвати за главу и рече:“Сити смо ми те ваше културе и пресити. Због ње смо пропали и пропадамо!“. На то му рекох:

    - „Високопреосвештенство, ми региструјемо све што нам се каже и како се са нама поступа!“ Потом устанем и изађем и кабинета митрополитовог.

    - Врло паметно. Нико не уме да цени ваше страдање за српство...

    - Да господине. Право сте рекли. Нико.

    Осетих да ће одмах да почне, као и сви остали, о томе, шта је био и шта је имао, те га упитах:

- Где вам је породица?

    - У Јагодини су још. Не могу да их доведем јер су навикли на варош. Никада у селу нису били па је незгодно.

    - Разуме се да је незгодно. Незамишљено. Тим пре што сте избеглице. Да су то Србијанци било би можда могуће, овако ...

    - Да избеглица, који је ноћу без ичега побегао чак  из Славоније...

    - А они?

    - Онис у успели да се пребаце касније кад сам ја био ван опасности у Београду... Кад су већ одређени да се муче нека се муче у граду...

   Мало касније сам чуо од учитеља  Марића да господин Зјалић код њега станује, иако му је дао једну просторију за канцеларију. Настао је спор и господин Зјалић хтео је да га бије.

 После два дана напустих Баћевац размишљајући о слози између учитеља и свештеника која се и у старим добрим временима исто овако видно манифестовала, само тада нису једни другима станове отимали.Модерно време па и проблеме друкчије поставља и решава. А оба су избеглице. Учитељ из Срема а свештеник из Славоније. Оба у изгнанство отишли аутомобилима, оба су у изгнанство понели све што су имали сем кућа у којима су становали, а које иначе нису биле њихове. А сада се крвно завадили.

   Мислим на ту свађу и тако ми је тешко. Зашто смо ми тако културно заостали и нисмо у могућности да им пружимо онолико комодитета на који су навикли и који су тамо имали...

   Тамо...

   Просто као да нисмо један народ!

   Ко зна можда и нисмо...2“

   Миливоје Марковић Чола о свештенику Миленку Зјалићу, 12.октобра 1991, у његовој кући у Баћеву је писцу ових редова казао:„Године 1943, после св. Николе, чeтници Драже Михаиловића блокирали су село и многе људе похватали,затворили их у школу где су их тукли, мучили и саслушавали. Како је било и сам знаш јер си и ти  тада  био затваран и саслушаван. Затворили су и тукли и мог оца Милована. Пустили су га једва, пред клање и стрељање оне групе Баћевчана код задруге која је била осуђена на смрт. Као казну што је помагао партизане мој отац Милован је морао да од два сина једног да да стално буде у четницима. Иначе већина сељака је била мобилисана на 2-3 месеца па су пуштани и други мобилисани. Мој старији брат Мика био је ожењен и отац је одредио да ја одем у четнике пошто сам момак.

   Ја се пријавим, они ми дају пушку и ја у чету, не знам како се звала, која је била у трећем батаљону Липовичке бригаде. Ишло се стално по терену у неке акције. Хватани су партизански сарадници или партизани који су се вратили из Космајског партизанског одреда или изгубили везу са њим. Знаш у Баћевцу је после убијен Воја Ћурчић, мислим у марту 1944, тек му је жена Јана родила сина Перу,  па је убијен Микаило Ивановић, па Чеда Лазић, све Баћевчани што су били партизани па су напустили одред и крили се у селу док их четници нису ухватили.Онда смо ишли у Равни Гај у суседном селу Барајеву. Тамо су долазили партизани. Било је опасноoће  да се изгине. Онда ми помогне Живан Персин. Он да неки мед баћевачком попу Миленку Зјалићу,који је био шеф пропаганде Липовичке бригаде. И тако пређем код њега за пратиоца. А био му је пратилац и неки Гунцаћанин. Ми код попа а он наређује да се људи хапсе, приводе и затварају. После су они саслушавани, тучени а неки су и заклани.Затвор је био у црквеној кућипарохијском дому, сачувај Боже. Поп Зјалић је био опасан човек, строг, прек, осоран, тер`о нас је да све радимо брзо, увек нам је наређивао иди за овога или за онога. Видим ја да  је ово црње и горе неко када сам био у чети. Поп на рђавом гласу па и ми његови пратиоци поред њега.

   Мора да се бега од попа, па преко неких Гунцаћана (Гунцате, суседно село Баћевцу),мој отац Милован да неко мито и мене пребаце у Штабну чету липовичке бригаде. Тако се извучем од попа Зјалића. У Штабној чети ми је било најбоље. Није било као код попа Зјалића да се `апси и спроводи, ни у чети да се иде против партизана да се изгине“.

     Боривоје Ивковић, из Баћевца о свештенику  Миленку Зјалићу,6.маја 1953, казао је писцу ових редова:За попа Миленка Зјалића се причало да је он на св.Луку 31.октобра 1943, У Баћевцу разговарао са једном партизанком коју је познавао. Можда је била из његовог краја. Тог дана у селу је била велика борба између партизана и четника који су протерани из села.Ја сам тада био партизан у Космајском одреду и колико знам та партизанка није била у одреду. Можда је била у Првој шумадијској бригади, или Првом шумадијском одреду или у једном сремском батаљону који је тада из Срема прешао у Шумадију. Ја их нисам видео да разговарају и о томе  сам тек касније чуо, када сам ухваћен од четника и био приморан да будем у њиховим редовима.

   Када су 25.децембра 1943, четници блокирали село и много људи похапсили, саслушавали, тукли, мучили а једну групу на крају поклали и побили, био је ухапшен и поп Зјалић, наводно, због разговора са том партизанком. Али он је убрзо пуштен да му није фалила длака с главе.И одмах, после неколико дана постао је шеф пропаганде четничке липовичке бригаде авалског корпуса, чији је командант био поручник Виктор Попов.Као четнички функционер поп Зјалић је носио опасач и на њему у кожној футроли пиштољ марке парабелум. Поп је имао и неколико пратиоца који су по његовом наређењу хапсили и приводили људе који су по четницима били сумњиви да су за партизане и да су њихове присталице.

   Једно време четнички затвор у Баћевцу био је у старој црквеној кућу код цркве а близу школе, где су ухапшени тучени и саслушавани.У тај затвор су притварани и људи које су хапсили и проводили и попови пратиоци.

   При штабу липовичке бригаде постојао је и преки суд. Он је заседао у Баћевцу, а најчешће у суседном селу Бождаревцу где је  било седиште Штаба бригаде, у коме је, углавно, стално био начелник Штаба бригаде Павле Поповић,подофицир родом из Бождаревца. Павле је био и председник преког суда, бар се тако говорило,али је члан тог суда био и поп Миленко Зјалић, капетан Стеван Стричевић и друге четничке старешине.Понекад је у раду преког суда учествовао и командант бригаде поручник Виктор попов, командант 3.батаљона бригаде Војислав  СтојановићВоја копилан и други.

   Поп Зјалић је био у посебним односима са баћевачком учитељицом Даницом Капор, родом из Босне, где су, како се причало, неки њени рођаци били у партизанима. Наводно је она утицала на попа Зјалића да спашава ухапшене људе.. Да ли је и кога спасао не знам, ни за кога нисам ништа конкретно чуо, али се зна да је у то време преки суд липовичке бригаде многе људе осудио на смрт. Када је преки суд радио у Баћевцу, у селу су клани и убијани људи, у Влајковићем лугу, Лисцу, односно Гајиним рупама, Рту, Рашковцу и другим местима, али су још веће ликвидације вршене у Бождаревцу. Жртве су била лица са територије бригаде и са стране а највише из Београда.

   Виктор Попов,командант бригаде често је боравио у Баћевцу и одседао је у згради основне школе у селу,која се налази близу цркве и оппштине.Кад је он био у селу ту је заседао и преки суд. Многи људи који су били затварани у црквеној кући, саслушавани су од четника у школи, и ретко је ко остао жив. Људи су привођени нарочио из Београда и како ми то кажемо,  из доњих села, односно села ближе Београду као што су Жарково, Железник, Рушањ,Сремчица, Остружница, Пећани, Умка, Велика Моштаница.

   Добро се сећам, када су током лета 1944, У Баћевац дошла три младића и у Штаб бригаде, донели неки акт од општине у Железнику. За два младића од те тројке причало се да су држали неку кафану у Железнику. После предаје тог акта команданту Виктору Попову, они су остали код школе, јер им је речено да чекају. Увече је у Баћевац дошао поп из Железника са још једним сељаком који је био мали растом.Њих је довезао на фијакеру неки човек исто из Железника. Тек што је поп из Железника отишао код команданта Виктора, ти су младићи ухапшени и затворени у црквену кућу. Њих је лично саслушавао командант Виктор Попов. Ти су младићи много тучени да су се њихови јауци чули далеко ван школе, пошто је била ноћ. Те ноћи заседао је и преки суд у коме је био и поп Зјалић и ти младићи су оуђени на смрт.

   Те младиће су сутрадан, недалеко од старог гробља, у месту званом Гајине рупе, односно Лисац заклали и убили Милијан Бркић, Бели РафаиловићБели Драгић, обојица из Баћевца, а можда још неко из села. Причало се после да су ти младићи били унакажени, да их је Бели Рафаиловић, окорели кољаш приликом клања  унаказио: исекао им је уши, секао им носеве. Ја сам тада као четник чувао стражу код школе и видео сам када су Милијан и Бели дошли у школу. Поклане младиће су опљачкали. Раку за поклане младиће по четничком наређењу је копао Љуба Влајков. Милијан је узео њихова одела, а Бели је узео ручни сат и друге ствари.Милијан је тражио сат, а Бели му није дао, па је Милијан хтео да пуца у њега, те су неки четници скочили да их разваде. Милијан је њихова одела однео својој кући. После ослобођења Милијанова жена Милојка,пошто се Милијан повукао са четницима у Босну, дала је та одела неким циганима из суседног села Мељака или Железника који су код ње нешто радили или су онако долазили код њене куће да просе. Било како било ти цигани су обукли одела покланих младића и када су отишли у Железник, родбина покланих младића је на њима препознала одела својих закланих рођака, па је због тога било непријатних сцена.

   Тај поп из Железника је често долазио у Баћевац код команданта Виктопра Попова, и чим он дође, из Баћевца у Железник иде црна тројка.

   У Баћевац, када је у њему био командант бригаде Виктор Попов, долазио је и поп  са Умке, можда се звао Борис, и после се одмaх слала црна тројка на Умку“.

      Василије Перовић, свештеник у Баћевцу – Сила бога не моли.-Пре неколико година, прикупљајући грађу да пишем о баћевачкој цркви Св:Тројице, Господин Јова, баћевачки парох упутио ме на проту Василија Перовића који је био свештеник у Баћевцу за време другог светског рата.

      Господин Перовић је тада становао у црквеном дому у Точидеру где је раније био парох и старешина цркве Св.Петра и Павла.

   Међутим ја тада нисам стигао да посетим г.Перовића. У међувремену сам урадио написмено за баћевачку цркву.

   После тога, једног лепог јесењег дана, отишао сам до топчидерсске цркве, да посетим г.Перовића. Седа старина је тада била болесна и прилике за дужи разговор није било.Док смо седели у салону и разговарали дао сам му мој рад о баћевачкој цркви, што је са занимањем погледао. Затим је отишао у своју радну собу и донео његову књигу:“ Х р о н и к а  с р п с к е   п р а в о с л а в н е  п а р о х и ј е  у  Р а к о в ц у   и  Б о ч и њ у  1774-1984“,која се налази недалеко од Маглаја у Босни. Том приликом ми је поклонио књигу и без наочара написао следећу посвету:“Господину Драгославу Димитријевићу, публицисти, у знак поштовања и пријатног сећања, с поштовањем, поклањам овај мој научни рад. Протојерејставрофор Василије Перовић. У Београду 2о.октобра 1995 г.“

   У овој својој књизи, на страни 115, Г.Перовић је о службовању у Баћевцу, између осталог написао:

  При крају рата, када се окупатор повлачио и узмицао има више драматичних момената које сам доживео и проживео у Посавини у парохији баћевачкој, од којих је зависио мој живот и судбина моје породице..

   У октобру 1944.године, приликом повлачења Авалског корпуса, четници су ме као избеглицу мобилисали, да морам поћи са њима. Сила Бога не моли. Ја сам се опростио са мојом породицом, узео своје свештеничке ствари, као што сам то учинио приликом хапшења од усташа (у Босни 1941.године).

   Пријавим се у општини у Баћевцу која ме је упутила у /суседно/ село Бождаревац, јер моја молба да не идем, није помогла, морао сам ићи даље.

   На моју велику срећу, у општини у Бождаревцу рекли су ми, да је четнички Штаб у селу Шиљаковцу. Ја сам тада изашао напоље, прекрстио се и рекао:“Хајте, срећан вам пут, а ја идем својој деци“.

   Вратио сам се у село Гунцате /прва баћевачка парохија/ где ми је остала породица. Узмем четворо ситне нејаке деце, и са својим верним животним сапутником супругом Јеленом, кренем пешке за Београд. Тамо оставим породицу, па се поново вратим у Баћевац на своју дужност.

   Тада ми је мој сапарох, старешина цркве свештеник Миленко Зјалић, избеглица рекао:“Оче Васо, ти остајеш са народом, пази, сваки корак ти прате, а ја морам ићи“. Отишао је са Авалским корпусом, био је експониран, као шеф пропаганде, и страдао је негде у Босни, код Добоја. Тако би сигурно и ја прошао, да се нисам Божјим промислом с пута вратио“.  

    

Пут очаја и вапаја

      Као што је свештеник Поповић навео у својим Прибелешкама, са њим је из Дражевца пошао и његов најстарији син Здравко. Писцу ових редова, ЗдравкоПоповић, новинар у пензији, дао је своје писмено сећање,  под насловом „Пут очаја и вапаја“ и оно гласи:

   Шта да Вам кажем, мој читаоче. По добијеном наређењу, почетком октобра 1944. године, кренули смо, мој отац Милован Поповић, свештеник из села Дражевца и ја, преко Вранића и у Мељаку смо се прикључили четницима Авалског корпуса.

      Из Мељака смо отишли до Рипња где смо чекали воз, који ће нас одвести на Јадрана, да се сретнемо  са енглеском армијом и одатле на запад.

      Ишли смо возом до Краљева, одакле смо ишли друмом преко Чачка и негде око 5ч ујутру стигли у неко село испред Ужичке Пожеге. Ту смо преноћили и освежили смо (се), јели јабука и нешто хлеба. Ту сам сагледао и увидео да пред нама стоји друга албанска голгота.

     Негде око подне тога дана, на улазу у Ужичку Пожегу дочекали су нас партизани, са десетоминутном борбом и бежањем у правцу неког бабиног села (Висибабе).

      Ми даље нисмо могли, нама су се предали (Белогардејци) – Руско-немачки пук који се ту у Пожеги затекао, остављен од савезника Немаца. Они су без оружја и коморе отишли за Чачак. Оружје су предали нама. Авалски корпус се појачао са 2 пушкомитраљеза и доста муниције. Ја сам имао срећу да узмем од једног чичице белогардејца парабелум који сам дао мом оцу. Он је опет добио једног коња, кога смо сачували све до Требаве.

     Ја сам био у батаљону поручника Драгана Лазића из Обреновца, који је био у саставу Посавске бригаде, чији је командант био капетан Коста Маринковић.

     Командант Авалског корпуса био је мајор Света Трифковић, који је са собом имао једну девојку од 18. година, Београђанку Мацуневероватне лепоте.

     У току ноћи, партизани су нас напали фронтално али Авалски корпус је био спреман и жестоко их одбио. И ту се борба водила получасовна.

     Ујутро смо се покупили и цео корпус је кренуо ка Ариљу, где смо поподне стигли по највећој киши. Моја чета је била смештена у школи на самој ивици Ариљапреко пута цркве. Негде око 23ч увече, напали су нас партизани са Јеличиног брда, односно из долине реке Рзава. Борба се водил до 3 часа ујутро. Било је погинулих и рањених са наше стране.

     Била је пљачка два трговца  ариљска, знам да је у једној кући једна велика каса разбијена и у њој је био женски веш, људинељуди нису се освртали на јаук и плач домаћице трговчеве жене. Трговац је био побегао. Коме су то давали Бог свети зна, и што су то радили, из ината или неке освете?

     Киша нас је пратила цело време. Мој отац је имао једно ћебе и давао ми га д се ја заштитим. Знајући за његово здравствено стање, натерао сам га да се њиме покрије и хода. Ја сам нашег коња назваоМишко“. Коњ је био веома добро извежбан на борбе и ход кроз шум, тако да су ми га многи четници хтели, посебно један капетан из Београда, који нам се прикључио у Чачку. Знао је добро да га мрзим, али нисам га се плашио. Ја сам од оружја имао један енглески пикавац, који је увек био запет и спреман за дејство. Човек се осећа при таквом оужју 50% храбрији. Ја сам имао 16 ипо година и није ме било страх, али сам увек жалио невине који су изгубили животе као мој друг из Конатица. Био је супер друг, спортиста и колега.

     Негде око 11 часова кренули смо за Ивањицу. Увече смо стигли код неке фабрике. Отац се постарао око коња,  нашао је сена и зоби, вероватно из коморе коју смо заробили у Пожези. Ту смо заноћили. Ја и отац смо нешто залогајили и легли да спавамо. Сместили смо се на неке даске и на ћебе које је коњ Мишко имао испод седла. Једно ћебе и нешто сламе. Пробудио нас је страшан прасак минобацачке мине. На срећу по наше животе мој добри и вољени отац и ја склонили смо се у неку собицу где није ништа звиждало или пуцало. И тај напад трајао је око пола сата. Сутрадан смо отац и ја заједно доручковли. Отац је из села донео куваних јаја и сланине, као и свежег хлеба.

     Око подне смо, по лепом дану, кренули према Ивањици, прошли је и ишли даље. По киши смо увече избили на планину Јавор. Ишли смо као да смо бежали, али ми није било јасно од кога. Мој отац је био страшно тужан и кривио самог себе, што је оставио мајку, баку и моју браћу и сестрицу. Понекад смо плакали обадвоје али шта је ту је, натраг се није могло, бар по мом схватању. Бежали су људи из јединица, нико их није гонио. По киши на Јавору се водила борба око 1 час. Пошто је то изгледало на неку чарку без погинулих и рањених, командир наше чете, известан поручник Пера Црногорац, право име Петар, наредио је повлачење. (Петар је био у Дражиној пратњи, па како га нису трпели, он је напустио Дражу и дошао у Авалски корпус). Ми смо се повлачили по голетима Јавора.

     На једном пропланку нашао сам леш једног убијеног младића око 25 година. Никаквих исправа и докумената није имао, само једно писамце на коме је писало за Зорана и некакав породични текст. Било је страшно погледати. Леп човек, скврчених ногу,са испруженом левом руком, без капе. Киша која је падала купала га је. Пера поручник је хтео да га укопамо, али нисмо имали алата, а ни командант Лазић није имао воље зато. Отишао је Богу на истину или горским зверима.

     Негде предвече, мокри и гладни стигли смо у неко село на путу за Сјеницу. Онако гладан покуцах на једна врата јер је горела лампа у кухињи. Отворила ми је једна домаћица и ја сам је замолио да ми да , ако има, нешто за јело. Она ми је дала испод црепуље извађену погачу од хмеља и ражи и комад куване овчетине. Ја сам се дубоко клањајући захвалио и изашао из топлине на улицу где је било хладно и где ме је на моје изненађење чекао мој отац са срдачним узвиком:“Сине, срећо моја јеси ли ми жив!“ Ја са пуним рукама врућег хлеба и меса загрлио сам га и заплакао од радости што видим свог оца. Када смо се поздравили ја нисам могао да једем тај хлеб, као ни мој отац. Појели смо месо, док је хлеб појео коњ Мишко.

     Уз борбе и глад стигли смо у Сјеницу. Наши команданти одмах су нашли љубавнице и почео је раскалашни  живот. У тој  кући прво је био добар ручак, вечера и спавање са љубавницама. Командант Посавске бригаде Коста Маринковић је имао љубавницу једну 30.година стару, лепу жену, звала се Стана. Драган Лазић командант батаљона спанђао се са још лепшом женом звала се Драгана.

    Док је командант корпуса Света Трифковић имао једну милу девојку која се звала Маца.

     Остали официри су се сналазили како су знали и умели. У Сјеници се појачала храна, овчетина и јагњетина. Мојих вршњака билоје свега троје и сви су припадали бригади Косте Маринковића.

     Ја сам био смештен као најмлађи код гђе Звиздић која је имала две ћерке. Породица муслиманска за пример, био сам окупанвеш чист као и одело, из куће нисам излазио два дана, док мој отац није дошо и донео кг печене овчетине и то од бута. Заједно смо доручковали и ручали. Наравно понудили смо госпођи Звиздић, прво нас је одбила, онда је мој отац донео још један кг овчијег меса па су  у таквом ручку и оне учествовале.Мој отац је питао госпођу Звиздић, да јој ја не сметам и чиним несташлуке. Она је одговорила, немојте да бринете за Вашег сина, он је веома пажљив и пристојан, моје девојке су га заволеле. Што је било истина. Додуше девојке су се чудиле откуда ја у њиховој муслиманској кући, али тако је било. Госпођа Звиздић је била професор. Муж јој је био трговац и предводник муслиманске организације. Ја сам се у тој кући налазио као код моје мајке Јованке. У кућу су долазили рођаци и комшије и сви су се чудили откуда ја  тако млад у четницима.

     Трећи дан негде око 11 сати посматрао сам и дивио се америчким авионима москитос који су нас прелетали у ниском лету, док су ме Немци зачуђено посматрали.

     Тек по подне била је катастрофа. Наишли сусавезничкиавиони из два правца и почели бацати бомбе по Немцима, а богами и по нама. Ја сам био на пољани удаљен од града. Посматрао сам како су бомбардери са великом прецизношћу погађали немачке камионе и артиљерију. Нису се освртали што су њиховисавезницииз Србије у Сјеници и на пољани поред ње. Колико је наших изгубило живот у том крвавом удару бомбинезна се“. Страдало је и Немаца. Имао сам страх за моје газдарице и оца али хвала Богу ништа им се није десило. Срео сам мог оца и питао га где је био? Скривен сине, скривен не бој се за оца. Бојао сам се и те како, али отац је био веома издржљив и жилав човек. Није се бојао ни партизана, ни Немаца па ни својих. Он једини имао је свог коња, којег је хранио и тимарио, јер му је живот значио.

     Пошто су Американци наставили са бомбардовањем Сјенице, корпус се упутио у место Дуга Пољана, одакле су бежали људи из Дражевца и Конатица.

     После неколико дана, поново преко Сјенице кренули смо за Босну да видимо те невидљиве британске војнике. Успут смо се преко Аљановића, ишли до планинеЗлатар да растерамо неке партизане. Велика заблуда. После три дана смо се спустили до манастира Милешева и поново се укључили у немачку колону која се повлачила према Босни.

     Ишао сам поред двојице Немаца који су јели неки ражани кекс и неке кобасице. Знао сам једино да на немачком кажем хвалаДанке.Један Немац ми је дао пет или шест конзерви по 1 кг. Две сам дао мом другару из Степојевца Рашићу, који се нажалост није вратио, погинуо је пред Градачцом. Нама војницима ретко се ко обраћао, јер свако је у тој долини Лима схватио да ми лутамо без циља. Докле ћемо стићи. Путовали смо са Немцима до Прибоја.

     Новембар је увелико отварао чељусти хладноће доносећи снег. Стигли смо у Рудо. Команда је била да се разместимо у школи што смо и учинили. Већ сам ту осетио да сам добио вашке, али нисам само ја већ цела чета. Пронађено је неко буре и над тим буретом смо истресали вашке сви заједно и то је пуцкетало, као да смо кокице пржили. По таквојхигијенисмо се брзо облачили и спремали за пут.

     Преко Устипраче и Рогатице стигли смо у Соколац. Ја сам био пун вашака, како у коси тако и по телу. Ту сам се ошишао до главе а са врхова Романије и других планина дувао је јак ветар. На Сокоцу смо заноћили у неким чобанским колибама. У зору смо били нападнути од стране партизана где ми је познаник из Степојевца добио метак у чело, ипак сретно по њега што му је подигао чеону кост, тако да се мозак видео. На његову срећу дошао је доктор са болничарем и вратили све на своје место и главу му обмотали завојима тако да је могао да настави пут.

     Од Соколца смо кренули према Хан Пијеску по дану и са борбом. Мој отац три дана није проговорио ријеч. Када смо сели и отварали швапске конзерве испод једног пласта зоби, тада ми је рекао да пут којим идемо не води за Далмацију, јер се говорило да ће се у Далмацији искрцати савезници. Мој сине, овај пут води у пропаст и смрт!“ Ивановић, мој другар из Конатица питао је оца. – „Куда идемо чика Миловане?“ Мој отац му је одговорио:“Љубиша, јеси ли учио о албанској голготи? Ово је друга!“ Даље расправе није било. Спавали смо у том пласту и било нам је топло као код куће и добро за чешање од вашију.

     Сутрадан наш коњ Мишко се извукао испод грања огрнут ћебетом. Када сам му пришао фркао је и тражио да једе и пије. Отац је имао у бисагама храну за њега и нахранио га је, а ја сам га одвео на поток да се напије воде. Умало то нисам платио главом. Напали су ме један  партизан и партизанка. Партизан је био рањен а партизанка га је чувала. Убрзо су престали да пуцају. Онда је  врло лепа партизанка пришла до мене, с молбом да јој дам коња, да однесе рањеника у њихов логор. На пуцњаву пристигли су и други четници са капетаномолошеми на месту убили партизана а партизанку, иначе Српкињу из Босне, везали и повели у штаб.

     Увече при ватри, где су седели команданти онај капетанолошкаже: „Раскомоти се и легни ту крај мене, неће ти бити зима“. Партизанка, онако са презиром се окренула према капетану и пљунула га, рекавши да неће бити четничка курва, макар живот изгубила. И капетан, идиот, је устао и без икаквог одобрења испалио цео шаржер у њу. И партизанка је била мртва. По наређењу команданта бригаде Косте Маринковића, мој отац јој је затворио очи и одржао опело. Сви су били запрепашћени капетановим поступком, а ја сам се супроставио. Питао сам капетана оштрим гласом, због чега је убио партизанку, због чега?! Ја сам симпатисао ту девојку због храбрости. И напео сам пикавац у њега, а мој  командир чете, поручник Пера Црногорац смирио ме речју: „Зар желиш, тако млад да изгубиш живот и оставиш оца самог?!“ Капетан идиот се само смешкао, али и ја сам се њему смејао у лице и рекао да је лако убити ненаоружане и невине. Онда је капетан Коста маринковић, командант бригаде викнуо доста, а капетану рекао:“Шта се курчиш са децом, зар не видиш да те посматра његов отац, који би те убио на лицу места ако би му повредио дечака“.Тај капетан је погинуо на Требави.

     Ту смо преноћили и кренули даље. На једној узбрдици било је губилиште коња и  опреме што су је носили, али и људи. Стаза је била залеђена и клизава, да је једва могао човек да се креће акамоли коњ. Ја сам Мишка водио, а за коњем је ишао мој отац. Корак по корак прешли смо ту ђавољу стазу. Дрхтали смо да Мишка не изгубимо. Но он је био добро дресиран коњ. Никад га нећу заборавити. На леђима је имао једну кожну рану. Ја мислим и знам да га је то болело када би био узјахан. Али живот и борба за живот нису мазили ни нас ни њега. Мој отац се старао о њему веома пажљиво, јер је то био спас за мог оца и мене самога. Ја сам после дужег времена носио надимакМишко“.Тај коњ је био живи пегаз.    

     Негде пред мрклу ноћ стигнемо у једно село испред Хан Пијеска. Ту смо одмарали, нешто презалогајили и легли да спавамо. Око пола ноћи напали су нас партизани, али заседе и страже нису спавале и настала је борба. У колиби где сам био са оцем погинула су два четника. Та пуцњава, као и целим нашим путем трајала је пола сата. Партизани су убили шесторицу, док је њихов губитак био 3 погинула.Ујутро је почела  прозивка људства. Код нас из чете фалио је један човек, не знам одакле је био.

     Великиратники кукавица је био неки Воја копилан из Баћевца, срез посавски, - кукавица јер је побегао са тројицом људи за Србију, јер је Хан Пијесак удаљен од Ваљева око 120 км. Знао је тачно где му је време за дезертирање. Да ли је дошао кући то не знам.

     Хан Пијесак је био мртви градић, нигде живе душе, па смо ми наставили даље за Власеницу. У Власеницу смо стигли ноћуосветљена као град. Ми смо прошли поред градића и изашли у брдо где су биле куће и колибе. Ти смо се разместили по шталама и кућама. У току ноћи напао нас је неки Озренски партизански одред. Ту се пуцало и гинуло. Пут је водио према неком гробљу, којег су партизани затворили  са два пушкомитраљеза, једном италијанском бредом и једним немачким шарцем. Поред тога је било људство са машинским пушкама и нису нам дали главе подигнути. То је трајалао до 13ч. Био је леп, сунчан дан, снега до колена. Мени је те ноћи неко украо цокуле, тако да сам био бос у чарапама. Мој отац  је исекао ћебе и увио ми ноге. И поред свега, ноге су ми промрзле, поготово палац на десној нози. Око 13ч командир Пера Црногорац тражио је седам добровољаца и њих се највише јавило из Дражевца. Међу њима је био и Мишко Буцов, неустрашиви пушкомитраљезац  и његов помоћник као и остали. Пера их је поделио у три групе: једна са леве стране пута, 1.пушкомитраљез и 2 бомбаша, друга с десне стране такође 1.пушкомитраљез  - Буцов са својим помоћником и 1 бомбаш. Средину је   држао са трећом групом Пера Црногорац. И онда је настао Стаљинград 2. И за један сат борба је била завршена. Пут је био отворен за Шековиће где смо дошли у току ноћи тог крвавог дана. Ја нисам био учесник тих борби због босоногости. Могу рећи да мој драги и мили отац, исто није учествовао у тим борбама.

     У Шековићима, на ушћу једне реке у Дрињачу водиле су се исто огорчене борбе.

     Из Шековића смо кренули по тмурном времену и без борбе у муслиманско село Лукавицу, испод Грачанице. Ја и мој отац нисмо могли да издржимо вашке,па је мој отац донео шишаћу машину и ошишао ме до главе.Моја глава је изгледала као искљуцана диња.Тачке црвенила биле су једна до друге.Наша домаћица је вртела главом и питала како сам све то издржао. Затим нам је дала њен амамкупатило и топлу воду и ми смо се окупали. Домаћица је показала велику људскост, узела је наш веш, панталоне, џемпере и све то бацила у кључалу воду. Домаћица је дала панталоне и један џемпер мом оцу а мени некакву сукњу и џемпер. Нисмо је питали где јој је муж, иако се видело да је удата. Спремила нам је качамак и дала нам јабуков сируп са напоменом да не узимамо превише. Мој отац се придржавао савета, али ја нисам јер сам волео слатко, па нисам имао мира два дана.Ту смо заноћили на некој сећији. Коњ Мишко је такође збринут у једној штали сакривен, нахрањен и напојен. После два дана добили смо опрано одело и обукли се пред полазак до новог пребивалишта.

     Пошто су наши команднти били гурмани и вечити прасоједи, добили смо покрет и наш се батаљон уселио у оближње српко село Скиповац. Наши команданти нису више били раскалшни и арогантни. Отац и ја смо били смештени у црногорску кућу Станковића који је био из Пипера у Црној Гори. Домаћин је био жандармеријски капетан, имао је супругу, сина и 4 кћери. Ту смо провели 7 дана, богами као код своје куће. Отац се тотално очистио од вашију из косе, а ја их нисам имао.

     На планини Требави нашле су се малтене србијанске четничке јединице, Нешко Недић са Ваљевским корпусом, Никола Калабић са својим кољашима, Живан Лазовић са Смедеревским корпусом, мој Авалски корпус и многи други.

     Ми смо били на територији требавских четника, чији је командант био Саво Божић, прота, а на моју и очеву срећу, оперативни командант требавских четника био је татин брат од стрица Михајло Поповић, пуковник југословенске војске. Онда смо отац и ја били гости у штабу код мог стрица Михајла у селу Скугрић, где је био и Авалски корпус са штабом. Од штаба мог стрица до цркве било је око 100 метара и мој отац имао је част да служи у њој, а смештај му је дао домаћи свештеник.

     Ја сам остао у штабу мог стрица као његов пратилац. Мој се отац сложио с тим. Тата је остао у Авалском корпусу и сам је хранио и чувао коња Мишка.

     Ја сам као четврти пратилац мог стрица, поред Игњата Илића, Бошка Бошковића и Миће Станковића био поносан што имам такве старије пријатеље и другаре који се нису ништа плашили. Највреднији и најпослушнији пратилац био је Игњат Крстић, који је био десна рука мом стрицу. (Иначе стриц је, пре доласка у Босну, живео у Београду у улици краља Милутина са ћеркама  Добрилом и  Душицом и сином Мијајлом).

     Део наше војске сместио се у селу Горња Мошеница, где сам био и ја са поменутим пратиоцима мог стрица. То су били момци поштени и на гласу. Нигде ништа нису пљачкали, само су јурили лепе цуре и слободне женеудовице.

     Ми смо добили преноћиште и храну код неке гђе Саније, која је имала две лијепе ћерке. Сана наша домаћица била је лепа, згодна и весела жена. Мужа по њеном причању и причању њених ћерки није имала, била је удовица. Ја сам од осталих пратиоца био најмлађи и како рече Сана и најлепши. Једна Санијина ћерка спанђала се са Бошковићем а млађа са Мићом. Мића је био Посавац из села Милошевца. Увече,  мене је Санија увела у амамкупатило и окупала до темеља. Вашке нисам имао. Дала ми је чист веш па сам легао у постељу. Ја сам се надао, време је да се испавам, али нажалост било је другачије. Сана је била неумољива, па смо спавали заједно а ја  у небеском плаветнилу. И поред свега Сана ме је сутра ујутро пробудила и рекла да ми је дошао отац да ме обиђе што ме је јако обрадовало.Доручковали смо заједно, попричали и отац ми је извадио из ранца и дао нове панталоне, ципелецокуле, веша и сапуна. Питао сам га: „Бре тата где нађе ово?“ Отац ми је одговорио да се не бојим и да никога није убио већ је све платио. Били смо заједно до ручка, када је отишао са сузним очима, као и ја што остадох. Нисам се бојао да ћу остати без оца, он је био храбар и увек је мене учио и храбрио.

     Из муслиманских села смо изашли после три дана. Партизани  су наваљивали из Градачца па смо били приморани да их отерамо и ослободимо Градачац. Мени је Михаило дао 20 златника. Пошто смо имали и златника и куна, са Мићом сам отишао у Градачац. Трговци муслимани изнели су веш, енглеске блузе и ципелецокуле дубоке и друго и напунио сам ранац. Купио самсвојојдомаћици Сани женског веша,сапуна као и Игњат, надајући се да ћемо тамо отићи. Али се нисмо тамо враћали. Ја сам после рата тамо отишао и на моју жалост у тој кући нисам никога нашао, осим мрке погледе и презир мештана. Тада сам био на акцији ШамацСарајево. Санију нисам нашао у селу. Ми са радне акције давали смо приредбу у Добоју и ту сам се случајно срео са  Санијом.

     На врху Требаве распламсала се борба између четника и партизана. Мој стриц као командант у Требавском корпусу одвео нас је у борбу. После два сата партизани су се повукли и 2 младе партизанке су се  предале, говорећи да им је доста борби. Биле су од мене старије по 2 године. Знам да их је Нешко Недић, командант Ваљевског корпуса вратио њиховој јединици без оружја. Калабић се супроставио Нешку Недићу. И мој стриц је учествовао у тој свађи, јер и он није био да се партизанке убију.

     По тој борби наш командант је наредио повлачење у Скугрић. Пролеће је донело ново осећање и расположење. А ја сам се до ушију заљубио у моју бившу домаћицу Санију. Њене ћерке Нурија и Раза биле су љуте на њу.

     Када смо обилазили фронт који су држали четници Требавског  корпуса, и излазећи из једног шумарка, дочекао нас је снајпериста који је пуцао на стрица, али је промашио. Стриц нам је викнуо да легемоснајпериста. Онда је стриц на свој томпсон ставио капу и подизао полако у вис. Зачуо се пуцањ и метак је ударио у дрво изнад нас на један метар. Стриц је тада казао Игњату када он поново дигне капу да Игњат пуца. Тако је и било. После Игњатовог рафала чуло се падање са  дрвета и туп ударац о земљу. Ми смо слободно отишли под дрво где је лежао млад човек пресечен рафалом преко груди и крварио.Још је био жив, погледао нас је и умро. Ја сам се окренуоо и заплакао. Стриц ме је прекорио. Није лако видетги такву сцену, поготово у мојим тадашњим годинама.

    Пролећни дани су се назирали, почели  смо да беремо Висибабе и Љубичице, али нисмо имали коме да их дамо.

     Већ сам писао да је команднт Авалског корпуса мајор Света Трифковић имао једну девојку поред себе. Испрва сам мислио да му је то нека рођака, ћерка, међутим испоставило се друго, била му је љубавница. Имала је свега 18 година, Трифковић је био старији од ње скоро 32 године. Мала лепотица команданта корпуса, којој нисам знао право име, а можда је била и студенткиња, и коју смо сви звли Маца, била је болесна, у ствари она је абортирала, па су биле мале компликације. Ја сам је обилазио пре подне  сваког дана по одобрењу команданта корпуса. Дошао је и месец март 1945.године. Обилазећи Мацу ја сам се све више заљубљивао у њу. Тако смо једно пре подне потајно били сами. Трифковић је имао састанак са командантима. Тада сам је упитао смем  ли да је пољубим. Она ме је ухватила за обадва ува и рекла:“Учини то јер сам и ја заљубљена у тебе“. Ја сам је тада пољубио и никад више. Кад сам напуштао авалски корпус, поздравио сам се са мојим оцем и успео сам да видим Мацу на коњу зеленку у јахаћем оделу. Отишла је са корпусом као и мој отац, са намером да се врате у Србију. Каква глупост и катастрофа. На Зеленгори су многи изгинули, како сам чуо погинула је и Маца и Света Трифковић, командант авалског корпуса. Стана, љубавница капетана Косте Маринковића је такође погинула, док је Драгана побегла од команданта батаљона Драгана Лазића. Мој отац је имао срећу, остао је жив.

     Село Скугрић је била гробница многих четника. Харао је пегави тифус. Мој отац као свештеник држао је опело гомили помрлих од тифуса и то је било страшно. Превалити толики пут пешке у безнађе и умрети од вашкевашке убице. Имали смо два лекара и пар болничара. Одакле су стигле инекције против пегавца, Бог свети зна, тако да је тифус спречен. Инекције, спаљивање ћебади и одеће, купање, парење и боља храна и преживели су се вратили животу.

     У току зиме стигао је и Павле Ђуришић са црногорским четницима на Требаву. Настало је већање да се иде преко Бања луке за Словенију где их је чекао поп Ђујић са својом војском. Дража је вукао Ђуришића да остане са њим док је Ђуришић био упоран, само даље. После два дана преговора нису се споразумели. Дража је хтео у Србију а Ђујић у Словенију.

     Био је леп, сунчан дан. Требавски четници су се разишли и мој стриц са нама, својим пратиоцима се прикључио Павлу Ђуришићу, па смо са црногорским четницима наставили пут према Бања Луци.

     Успут  смо пролазили посавска села па смо наишли на усташко село Бело Брдо, знано по усташама и убијању Срба. Црногорски четници поготово јуришници  спремно су улазили у село али прозори на кућама су били затворенигробна тишина. Већ у првој бочној улици одјекнули су митраљези и чуло се завијање рањеног човека. Четници јуришници убијали у ког су стигли изузев жена и деце. Село је очишћено од усташа, а жене су износиле храну, коју су оне прве пробале па онда четници и жене четника.

     Ја и Бора смо ушли у једну кућу и нашли две уплашене Загребачке даме које су молиле за живот. Бора је претурајући кућни инвентар нашао нераспаковану кафу и шећер. Један пакет смо распаковали и Бора је сам скувао кафу, није веровао женама да неће бити подвале. Четници су претресли кућу од тавана до подрума где су у каце и бурад четници убацивали бомбе. Правили су простор за њихову изнемоглу чељад. Бора је у једном тренутку упитао Загребчанке које домаћин и домаћица куће. И веровали или не, једна Загребчанка је подигла нас двојицу који смо седели на једном каучу, и из њега извукла домаћицу стару око 50 годин. Боже што је рат. Ту смо преспавали, ја сам а Бора са једном Загребчанком, јер је то она желела. 

     Из тог села кренули смо други дан, поред Дервенте према Бања Луци, узводно уз реку Саву према реци Врбас. На ушћу Врбаса у Саву чекале су нас дереглије и чамци са којима смо се пребацили у српско  село Србицу. Ту смо добили одмор и храну.

     Сутрадан топао дан натерао ме је да се окупам у реци Србињи. Пливајући нисам се освртао шта се дешава на обали где су седели пратиоци  Бошко, Игњат и Мића, али сам чуо како ме завитлавају да могу да уловим неку рибу, Одједном одјекну Игњатов томсон, с наредбом да се повуку. Како је вода била доста хладна, ја сам кренуо ка песку на другој обали и одједном сам се укочио од страха, јер су три цеви биле уперене у мене. Игњат је викао да скочим у дубљу воду. Међитим, од тих људи са упереним цевима један старији човек је проговорио: „Небој се дете, него препливај на страну одакле си дошао. Ми смо посавско-козарачки четници и неће ти се ништа десити“. Ја сам га послушао и брзо сам препливао рукавац. Онда ми је Игњат запретио да ће рећи пуковнику шта се десило. Ја сам га молио да то не чини, даћу му 2 фунте (златника).

     Стриц се био вратио са конференције коју је одржао Павле Ђуришић. Ми смо секли неку сланину коју је набавио Мића и понудио је и стрицу. Стриц је прихватио и каже како Црногорци из своје коморе не једу ништа. Али стриц се снашао и из свог ранца извадио је осам конзерви са говеђим месом. На брзину вечерасмо. Ја сам нашао једну кућу где ћемо преноћити, вели мој стриц.

     Рано смо устали, - стриц је некуда отишао са Игњатом. Прошло је сат времена док смо ми спремно чекали на њих двојицу. Они су дотрчали и стриц каже: „Будите спремни, напашће нас усташе!“ Није прошло ни сат времена, а усташе нападоше из свих оружја које су имали. Пуцњава је била обострана. Црногорски четници нису имали милости јер су бранили избеглице, које су водили са собом, а где је било и мале деце. Све пуцајући из стојећег става одбили су први удар и запалили два тенка. Негде око 12 часова све је било готово, усташе су се повукле. Затражен је прекид ватре.

     Питао сам стрица да ли зна шта је са србијанским четницима, поготово са авалским корпусом. Он је само опсовао и рекао:“Милован је могао са нама, али није хтео да напусти корпус ради породице у Србији, е, такав ти је отац а мени брат“.

     Док смо тако разговарали, око 14 часова један авионРода“, како смо звли те авионе, бацио је летке да напустимо Павла Ђуришића и да пређемо зеленима Секуле Дрљевића. Тај пропагандни удар Секуле Дрљевића добио је донеклератјер су се многе црногорске јединице предале усташама. Онда су дошли млађи официри по наређењу  Павла Ђуришића, и рекли да заиста можемо да идемо са усташама у Градишку где ће бити формирана војска Секуле Дрљевића и где ћемо добити одела, наравно са усташком ознаком (С.Д.)

     Увече, уз ватру коју смо запалили, стриц нам је поделио по 10 фунти стерлинга и рекао нам да је, било потезања оружја између Павла и Драже, али је Дражу спасла његова пратња.Када је видео да је преварен, Павле је назвао Дражу највећим издајником и уништитељем српско народа.  После тога мој стриц, наш командант се изљубио са нама својим пратиоцима, поготово са мном и напустио нас исто вече са сузама у очима.После тога Игњат је одбио да остане са нама.

     Ујутро када смо  се Бошко и ја пробудили нашли смо цедуљу да нас је и Мића напустиоотишао је у своју Посавину.

     Стрица више никада нисам видео, нити се он вратио породици у Београд. Погинуо је са Павлом Ђуришићем.

     Павле Ђуришић је имао женуЗорицу и сина које је оставио својим Црногорцима, која се преобукла и са сином укључила у колону  црногорских избеглица која је ишла  за Стару Градишку.

     Два дана смо провели у Старој Градишки, а онда смо кренули за Загреб. Негде око Новске срео сам једну рођаку са којом ме је упознао стриц још у Скугрићу. Звала  се Милица Поповић ,а у Скугрићу је била као добровољна медицинска сестра, а дошла је из Сарајева. Била је сретна као и ја када смо се срели. Упознао сам је са Бошком Бошковићем као са мојим другом и пријатељем. Милица нас је упознала са још три девојке које су такође биле у колони. Оне су биле босанске избеглице.

     Тако смо цео дан пешачили и дошли предвече у Сесвете испред Загреба. Те четири девојке: Милица, Мила, Боса и Олга биле су рођене сестре. Онда је Мица дала предлог да ту останемо два до три дана јер је април увелико сијао и било је топле, што смо прихватили. Онда смо Боле и ја били окупани и опрани и закрпљени, а девојке такође. Мица се заљубила у мог колегу Бошка, а ја у Босу. Олга и Мила су нам се подсмевале. Негде трећег дана,пред одлазак, газда штале у којој смо боравили у рану зору је дошао са једним усташом. Захваљујући Бошковој окретности и брзини, пошто је имао увек спремну енглеску машинску пушкупикавац у једној секунди их је убио обојицу. Ми смо се на брзину спаковали и дали се у бег. Бошко је био пушач и бацио је упаљену шибицу на сламу на којој смо лежали и штала је букнула. Прикључили смо се немачко-домобранско-црногорској колони, али нико на нас није обраћао пажњу.

     Када смо ушли у Загреб свратили смо у један парк да нешто поједемо, јер смо имали спремљено јело. Док смо јели према нама су наишле три усташе.Бошко ми је дао знак да затегнем машингевер а девојке су испод паса имале револвере. На нашу срећу, усташе су мирно прошле поред нас.

     По оброку и одмору од 1 часа кренули смо даље са непрегледном колоном.

     Пут нас је водио поред пруге ка Зиданом мосту у Словенији. Иза Зиданог моста у току једне ноћи, наше девојке су отишле са једним немачким колима до Камника. Ја и Бошко смо хтели да пребегнемо у Аустрију, али нам се није дало.Пред варошом Камник чекала нас је словеначка војскапартизани. Одузели су нам оружје и упутили су нас улогор где смо нашли и наше цуре.

      После два дана стигла је за нама 3.црногорска дивизија. Чим су ушли у логор почели су да нас псују и називају свакаквим именима. И онда је почео масакр четника. Сваке ноћи одведено је по стотину људи на стрељање. Сви су стрељани поред реке. Жене и деца су враћени кућама,а нас младе су распоредили по четама 5.црногорске бригаде, 7.омладинске и 6.бригаде.

     Ово сведочење истине о прошлости мога оца и мене у четнчком покрету и мом одласку у Босну, - ја до Камника, - отац не знам докле, знам да сам га затекао у затвору у Београду, - поклањам и дајем Димитријевић Драгославу званом Бели, да може у својој будућој књизи унети податке које сам предочио.

     Сагласан и веома сретан за такво издање књиге,

     Здравко М.Поповић,

     Новинар у пензији, из села БаћевцаБарајево.

     Београд 15.08.2006.одине“.

 

 

 

Дневник благајника Авалског корпуса

Од Мале Моштанице до планине Мотајице

     Од Мале Моштанице до Рипња    Са Авалским корпусом повукла се и његова интендантура у којој је благајник био  Влада о коме овде нема других података, изузев да је пре доласка у корпус живео у Београду где је имао сестру. Влада је водио дневник који је вероватно хтео да покаже свом пријатељу Ранку припаднику четничке организације у Београду, када га буде видео после рата. Влада је дневник почео да води када је био у Малој Моштаници у северном делу посавског среза – Умка, код Београда 4.октобра 1944. и водио га до 20. априла 1945.године, када је  стигао на планину Мотајицу западно од Босанског Брода. Шта је даље са Владом било није се могло утврдити, али је дневник сачуван и налази се у архиву Војно историјског института у Београду.

   У међувремену је Влада вршио и дужност фуражног официра, интенданта и начелника Штаба авалског корпуса.

   У нади да ће, уз Прибелешке свештеника Милована Поповића, боље допринети сагледавању повлачења Авалског коропуса у Босну, овде  се   први пут објављује аутентични текст Владиног дневника који гласи:

 

 Драги Ранко

    Пишем ти са малим закашњењем, па не знам да ли ће бити обухваћени сви догађаји али углавном биће обухваћени сви важнији моменти мога пута, радости и страдања.

    Морам ти одмах на почетку, а што ће бити и на крају, рећи, да ни тренутак нисам зажалио што се жртвујем за српство и за нашу организацију

    Често сам тужан али само онда, када мислим шта је са мојим милим и драгим под комунистичким јармом. Најтеже ми је када помислим на тебе кога сам увео у организацију, а пуким случајем си остао у том несретном Београду, па се бојим да не платиш и за мене и за тебе. Не знам да ли би то преживео.

   Дакле да почнем са четвртим   октобром 1944. То ми је био први несретни дан,али почетак наше славе. Раније сам добио наређење да се преселим са интендантуром и благајном у М.(алу) Моштаницу. Преселио сам се са пратиоцем Банетом и Митром. С нама је пошао и наш санитет. Како је у М.Моштаници било преко 2000 војника ја сама добио последњу кућу. Ако Бог да отићи ћемо код домаћина заједно када гране сунце слободе. Ту сам остао један дан.Спавао сам на каучу и савршено јео. Бане је састављао јеловник за његов рођендан, а ја сам сређивао књигу и признанице.

    Сутрадан ме је позвао капетан Кобас, као најстарији официр у селу и саопштио ми да се одмах крене за Рипањ где ће бити цео корпус, ради даљег пута. Како сам имао 500 пари одела, поред остале спреме наручио сам 10 пари кола. Отишао сам кући и почео сређивати и паковати спрему.Кад сам био готов појавила се двоја кола, која сам натоварио са стварима и новцем, док су војничка одела била у другој кући са санитетом. Кад сам отишао тамо видео сам празну кућу. Санитет отишао а мене оставили самог.Кола више не долазе. Отишао сам до К-та (команданта) места,али је и он и сви други функционери, као и сва војска отишла.

   Скупио сам још троја кола, са неким слабим кравицама, и једва натоварио 300 пари одела.Остало сам оставио са наређењен К-ту места да остатак пошаље за мном.Тек што сам одмакао 100 метара једна кола запела, па ни макнути. Да заборавио сам ти рећи да је блато било страшно, да се једва корачало. Нисам знао шта да радим. Ситуација ми није била јасна. Причало се да су партизани близу и да су заузели Степојевац (јужни део среза посавског). Нисам веровао, али како сам остао сам било ме је страх, не ради мене колико ради опреме и новца. Код себе сам имао око 30.000.000. дин.Док сам размишљао шта да радим са овим колима, срећа ми се осмехнула, те наиђе празним колима п.поручник Богдан Кобас. Одмах смо претоварили кола и кренули даље.Окружио сам се његовим друштвом јер сам чуо за његова дела. Два сата смо ишли по блату до В.(елике) Моштанице.Тамо је чувено моштаничко блато, где смо до општине једва стигли. У чизме ми је улазило одозго, а мрак као тесто. Краве нису хтеле да макну. Захваљујући предузимљивом К-ту места добио сам четворо воловских кола на која сам натоварио све и пошао даље.Док сам ишао липовичким друмом (кроз шуму Липовицу), ка Рипњу, чула се пуцњава и видело бацање ракета у Космају. Осећао сам се нелагодно са два пратиоца и 4 кочијаша док се у путу нисам нашао и са  другим јединицама нашега корпуса.Уморни и изнурени око 2 часа стигли смо у Рипањ. Остатак ноћи сам продремао на колима где сам се укочио од зиме.

    5-тог (октобра 1944, ујутру видим огромну нашу војску.

    Дошли су и Београђани и велики број мојих познаника међу којима и Сава Ћуковић.

    Ту смо остали цео дан када сам толико радио да нисам имао времена ни воде се напити, а камоли одморити се.

    Међу малодушнима је почело сашаптавање и сумње у наш успех, па су се многи изгубили, а међу њима и моји пратиоци. То ме је разочарало, зато што су обадвојица интелектуалци и пропагатори национализма, али нисам хтео да их у томе спречавам, јер је цело омладинско друштво пошло истим путемиздајом организације.

   Касно увече смо кренули ка жел.(езничкој) станици (Рипањ).

   Нажалост примили смо услугу окупатора,да нас пребаце возом до Краљева.

   На воз смо чекали до подне сутрашњег дана, и огромна композиција, са око 2500 људи и огромним пртљагом кренула је у правцу Шумадије.

    Рипањ, Лапово, Крагујевац, Краљево, Мрсаћ.- „Ја сам се сместио на мојим колима која су утоварена на отворени вагон са 3 војника.која су ми додељена као стража уз новац као и пратња.Скоро све ствари сам изделио војницима у Рипњу, тако да ми је остало само у једним колима остатак опреме и новац.

   Путовали смо са честим стајањима услед честих немачких транспорта, а на првој станици иза Лапова смо се дуго задржали. Ту сам имао и мали инцидент са једним пијаним господином, који је нажалост био шеф пропаганде једне наше бригаде. Вређао је цело друштво у моме вагону, али сам ја прешао преко тога, јер ти знаш да сам ја увек био помирљив.

   Кренули смо даље. Целим путем се клицало српству, краљу и Дражи. Морал на висини.

   7-ог (октобра 1944) око 10 часова стигли смо у Крагујевац.Ту смо остали дуже, где смо се снабдели храном и другим потребама. Народ је у маси излазио и поздрављао нас.

   У Краљево смо стигли нешто после поноћи. Нисам спавао него сам са пријатељима пронашао литар љуте ракије па лепо шетњом дочекали јутро. Ту смо покуповали свих потреба, и

   9-ог (октобра 1944) отишли у најближе село у правцу Чачка. Ту смо након 4 дана први пут кували ручак. И тај сам дан толико радио, да ми је душа била у носу. Нисам јео јер нисам имао времена. Узјашио сам коња кога сам добио, и око 6 часова у вече кренули смо даље. Путовали смо кроз ноћ скренувши са друма у мени непознатом правцу. Око поноћи смо стигли у село Мрсаћ где смо се сместили у школи и кућама које су остале неспаљене од стране комуниста.

   На срећу ту су одређени интендант и фуражни официр. Који су преузели мој посао а ја сам задржао благајну и деобу опреме и осталих потреба.

   Овде су ми се учинили нељубазни сељаци, јер су нам слабо излазили у сусрет. То ја најбоље осетим јер највише долазим у везу с њима, куповином намирница и других потреба

   У комори смо имали свега у изобиљу и лепо смо живели. Ракија се у мојим круговима пила и није се гледало ко ће платити. Владало је братство, а новаца смо имали сви доста, цигарета такође. Чинио сам свима како официрима тако и војницима и већ првих дана стекао сам симпатије целог корпуса. Био сам опште познат и позиван на све стране за јело и пиће. Било је помало и покера када се добије времена. Ја сам био исувише заузет и било ми је незгодно као благајника  да играм па нисам скоро ни играо, али ми је била познaта свака партија. Сава је место кафе после ручка морао наћи још тројицу да се мало разоноде.“

   Чачак, Пожега, Ариље. Ивањица.планина Јавор. „Из Мрсаћа смо кренули 11-ог октобра. Како у Чачку имам познатих окретао сам се са коња на све стране, али познатог никог. Ишли смо 3 и 3 на коњима. Захвалио сам Богу што ме нико познат није видео, јер ми је коњ храмао на једну ногу, пошто му је спала једна потковица. Многе девојке са прозора и капија које су нас посматрале, смејале су се храмању мог коња. За пакост нигде поткивача да га поткујем а нисам хтео ићи пешке.

   Чачак смо прошли и сместили се у селу Парменцу, где сам скоро на сваким вратима видео посмртне листе наших изгинулих људи. Село је доста сиромашно, али су ми се овде сељаци  невероватно допали.Предусретљиви су  и на овом путу мислим да су били најбољи Срби. Доносили су нам свега што је равногорски одбор разрезао. Плаћали смо само месо, а мени је било тешко зашто се не плати свака ситница коју нам донесу.

   13-ог крећемо даље кроз Кабларску клисуру. Овде ми је свака стаза позната, јер сам у овој клисури логоровао два пута по месец дана, само се много изменило. Свуда наилазимо на трагове борбе и недела.

   Добивамо вест да комунисти држе Пожегу и да је пут миниран куда треба прећи. Иду извиднице  и оделења за осигурање. Ја сам са колском комором. Коња сам потковао и лепо иде. Неколико км испред Пожеге заустављамо се, јер наше трупе треба да заузму варош, па да ми уђемо. С тим је било брзо готово. Варош је заузета и ухваћена 4 партизана жива. Наш ЗЕКА је лакше рањен, у лево раме. Народ нас дочекује радосна лица. Неке жене бацају цвеће пред наше коње и желе нам добродошлицу. И овде се виде трагови партизанских недела, али је место национално оријентисано.

   Два дана смо се лепо провели. Нашао сам и једну познаницу из Београда. Сећаш ли се и ти оне Г-це МИМЕ што је долазила ... (са) мајором Јоксимовићем и редовно дочекивала транспорте заробљеника. Срдачно нас је поздравила, јер је имала масу официра из Београда познатих. Кафане раде на велико. Може се добити свега за јело и пиће. Леп живот, али најављени нам партизани у околним местима, а уз то наши одреди напали  Немце у Чачку да их разоружају.

   15-ог се повлачимо из Пожеге у село Горобиље и Висибабу. У Висибаби неки батаљони нашег корпуса воде борбу са партизанима. Губимо неколико људи. Док смо се са корпусом повукли пред прво село Штабна чета разоружава одред Руса (руског заштитног корпуса), који је ушао у Пожегу. Добијамо више аутоматских оруђа и  бацача, као и више јахаћих коња, од којих ја добијам лепу враницу. Сада имам коња и за пратиоца. Овде нисам имао много посла, јер сам добио помоћно особље, а нашло се младих прасића и пуно ракије. Лепо сам и овде прошао. Пушкарања у непосредној близини још трају.

   16-ог крећемо према Ариљу. У путу све лепо, само су и у Ариљу партизани. Наше их претходнице истерују и воде борбу ван града. А ми улазимо несметано. Мала варошица али свака кућа чиста као црква. Водовод, купатило скоро у свакој кући. Ја, др Греба, још један лекар и један капетан добијамо једну врло лепу собу. У кући је купатило. Како се већ више дана нисам изувао и скидао, скинемо се и лепо окупамо. Таман сам мислио да ћу лепо да се одморим, кад око 4 часа пуцњава око моје куће. Меци падају испод самог прозора. Једва приметим да вучем пету на прсте, док се некако не обукох.Нисам излазио ван док се нисам обукао, јер сам у брзини и бунован окренуо чизму наопако, па неће никако на ногу. Жалостан резултат. Партизани помоћу јатака упали у једну кућу, где је било око 10 београдских омладинаца и  све их побили. Наши су стварно побили 5 – 6 у борби, али да нису били јатаци било би их још више.Из Ариља су ,многи у партизанима. Што је најжалосније,  најбогатији људи су у њиховим редовима. У једној магази, у бурету проналазимо масу спреме (кућне) које је сакрио домаћин комуниста. Предато је мени да поделим војницима .

   17-ог крећемо даље. Овамо  наилазимо на ретко насељене терене.Осугурања иду са стране тако да је комора безбедна. Пролазимо  по мраку село Прилике и око 9 часова стижемо испред Ивањице у рудник антимона (Лиса). Места је било за све под кровом. Друго вече по доласку сам скинуо чизме  ван обичаја и кад сам најчвршће спавао, пробуди ме страшна пуцњава и то све из аутомата.Набио сам се у један угао и ћутао јер се забранило пуцање кроз прозор. Ватра је све оштрија. Осветљавало се и ракетама. Донеше и једног тешког рањеника. Познавао сам га. Одличан п.наредник – мој земљак. Издахнуо је у току ноћи. Рањен нам је и један Француз шофер.После ове борбе нама је побегло 20- 30 војника, плашљиваца.Путујемо даље за Ивањицу. У Ивањици се нисмо задржавали, јер је у околини било партизана. И овде су многе куће оштећене и спаљене. Пред нама иде Калабић са гардом. Од Ивањице се непрестано пењемо уз брдо са оштрим серпентинама. Поред пута су дубоке и дугачке провалије. Пењемо се на Јавор (планину). На путу наилазимо на трагове борбе гарде са партизанима.Треба ли ти саопштити да је Калабић у Ивањици стрељао твоју Кики. Било ми је жао, јер је била права Равногорка, али нешто се  закачила са једним рањеником и тога часа платила главом.

   На путу виђамо и лешеве комуниста међу којима и једна жена. Остају поред пута несахрањени... Заноћили смо на отвореном путу на висини од 1500 м. Ветар пролази до костију. Твој капут ми вреди живота.Већ настају тешкоће око исхране јер је предео неплодан, а кућа од куће на километар далеко. Новац сам добио још 40.000.000. али залиха помало нестаје, а нема где да се купе намирнице.Меса има у изобиљу јер је крај сточарски.Заноћили смо опет на путу, али овај пут у шуми. Војници су направили колибице од грања, а како је сувише хладно наложили су ватре. Испред нас је на километар стара српско-турска, односно Санџачка граница. Види се  срушена караула и спаљена жандармеријска станица.Ту је заноћила гарда са огромном воловском комором. Како сам рђаво спавао око 2 или 3 часа чујем пушкарање на вису испред нас. Опет борба. Већ сам се на те борбе привикао и уопште не осећам страх.

   Овог пута је мало другачији случај. Штаб са војском није уз нас.Калабићева комора се повлачи и међу наше уноси панику. Једва једанпут свану, али борба још не престаје.

   Командант коморе је мајор Петроније, стари ратник, невероватно хладан и храбар. Мени воли као сина. Око 5 часова дође к мени и позва ме да идемо видети шта је горе. Нисам навикао бити у борби, па ми није било мило, али срамота одбити. Пошао сам али баш тада борба престаде. Би ми лакше, и „храбро“ се попнем до карауле. Ту сам видео гроб мајора Илића, хероја из 1876.године.“

     Бомбардовање Сјенице.„Ветар је пробијао до костију. Јахати нисам могао него сам пошао пешке. Пут очајан – пада ситна киша са оштрим ветром. Спуштамо се у Санџак, али корак по корак. Киша непрестано пада, а негде напред  на оштрим серпентинама заглавили се камиони па једва мрдамо.Спуштамо се у једно турско село, где нам Турци   износе куване кромпире по 50 дин. Распродали  су све јер нисмо цео дан ништа јели.   Пењемо се сада уз брдо, али такво брдо уз какво се у животу нисам пео као уза зид. Хладна киша сипи. Гурамо даље. Већ је мрак. Уморни, а кућа нема нигде близу. Решава се да ли да заноћимо на отвореном  друму или да продужимо путовање ноћу. Уморни смо и ми и коњи, да једва идемо, али ако би заноћили сви би се разболели, стока би поцркала.Решено је да се путује за Сјеницу без одмора. Пут се продужава, који ћу памтити док сам жив. Као метеоролог ни у једној књизи нисам читао о оваквој киши, каква је ту ноћ падала. Просто  се забадало у лице као игле. Омотао сам шал око главе, и на тај нчин заклонио један део лица. Путује се полако. Забрањује се галама, палење шибица,цигарете и слично.Зауставили смо се пред реком Увцем где се на мосту јако нагнуо један камион и седморица људи пало у воду. Захваљујући плићаку ништа им није било, сем што су се смрзли. Сјашио сам јер је топлије кад се иде пешке. Гурамо полако даље. Коњи једва вуку,пењемо се и спуштамо опет. Затим равница. На 2 км пред Сјеницом кваре ми се кола.  Спала шина  са предњег точка, а мрак као тесто, једва успевамо да га оправимо. И пут се наставља.

     Стигли смо у Сјеницу. Кркљанац прави. 2 часа ноћу а нико да нас  прихвати. После пола сата сазнајемо где је смештен Штаб и одмах идем тамо. Док сам сместио кола и коње и док смо се прикупили већ је зора.Сјеница турско место. Око 2-3 хиљаде становника. Лево се пружа велика пољана, која је Немцима служила за аеродром. Сместили смо се поред пољане у срески суд. 29.ти октобар 1944). Ту смо провели 8 дана. С Турцима смо се  сложили и они су нас снабдели храном, али по скупе паре.

     Ја сам лепо живео.

     7-ми новембар. Данас стичем право на осму групу. Тога сам  се сетио ујутру. Дао сам једном војнику да ми метне ојачање на чакшире јер су ми се мало излизале. Седим у соби у гаћама, док наједанпут јавише да кружи ниско амерички „Москита“ – авион.

    У СЈЕНИЦИ ИМА И МАСА НЕМАЦА КОЈИ СЕ СА  ОРГАНИЗОВАНИМ КОЛОНАМА ПОВЛАЧЕ ИЗ ГРЧКЕ.

   Свет се разбеже а ја навучем капут па онако у гаћама преко реке улетим у један обични бункер пун г..... Москитоси митраљирају колоне (немачке) дуж друма. У Сјеници паника међу мештанима јер је раније страшно бомбардована. Прође и то. Нагађају да ће иза ових доћи бомбардери. Живот се нормализује до један сат, док се не чу звук тешких америчких тврђава. Долазе право на Сјеницу. Настаје паника. Свет се разбежао на све стране, а нарочито преко пољане.Пошао сам и ја. Прва формација пролази без бомбардовања право изнад моје главе.У друштву сам са два поручника и два кочијаша од којих један има преко 60 година.Друга формација иде право на нас. Ја навијам десно да би избегао директни погодак, али осталима се осекле ноге. Нити да бежим даље нити да останем уз њих. Извадим табакеру и завијам цигару. Таман сам је ставио у уста, док наједанпут осети страшан звиждук и тресак. Незнам да ли сам пао или легао, само сам осетио да ме млазеви земље ударају и затрпавају. Био сам невероватно присебан, па сам после сваког млаза дизао леђа, да би олакшао терет земље.Прође тресак. Подигнем главу. Дим ништа се не види на два метра. Покушавам да устанем, али ноге су ми дубоко укопане. Осећам бол по целом телу. Једва да изађем. Окренем се око себе, и чујем јауке мојих пријатеља испод земље... Једва успевам онако контузован да их једног по једног извучем. Седе на брегу избачене земље и гледају огроман канал на 2,5 до 3 метра од нас где је пао тепих бомби, а са друге две стране на 10 метара дубоки кратер од тепих бомби.

     Пети наш сапутник, стари чича Дража Павловић из Бождаревца, је највише затрпан. Око њега сам се дуго мучио, док сам га извукао. Умро је у току ноћи. Бог да му душу прости.

   Ми покушавамо даље, јер се појављује трећа формација. Гледао сам дејство страшног товара на 300 метара од себе. Ужасно. Продужио сам преко пољане и сустигао СавуЋуковића. Сели смо код једне колибице, подигнуте на пољани. Немам код себе цигарета те потражих од Саве. За пола сата сам попушио 3 или 4 комада, а после се вратио према штабу.ПРОЛАЗИМ КРОЗ ТЕПИХ И ГЛЕДАМ СТРАШНУ СЛИКУ. НАЈСТРАШНИЈУ У ЖИВОТУ. УНАКАЖЕНИ ЛЕШЕВИ НАШИХ ВОЈНИКА И МЕШТАНА НА СВЕ СТРАНЕ. ТЕШКО МИ ЈЕ ГЛЕДАТИ АЛИ ТРАЖИМ СВОЈЕ ПРИЈАТЕЉЕ. НАИЛАЗИМ НА МНОГЕ. Гледам 20-30 оваца које смо купили за војску од којих су још 3-4 живе али укочено зуре без покрета.   

   Нисам  могао гледати страшну слику, него онако прљав продужим у штаб. Нисам ни знао како сам изгледао, док ми нису притрчали верујући да сам рањен, јер сам био прекривен блатњавом земљом па сам се мало очистио.“

      Брњица,Доње Лопиже,Доња Косатица,Прибој, Рудо.„Наредба је  пала за покрет после поноћи у 4 сата. Нисам могао да радим, него сам давао директиве мојим војницима за утовар и покрет. Пратиоц ме извештава да је један мој војник нестао, и да фале неке ствари. Бринуо сам се за војнике, а за ствари се нисам секирао.КАСНИЈЕ САМ ЧУО ДА ЈЕ ПОБЕГАО СА МНОГИМ ДРУГИМ ВОЈНИЦИМА.

     Крећемо 8-ог за село БРЊИЦУ.

     ПРОЛАЗИМО ПОРЕД КОСТУРА НЕМАЧКИХ КАМИОНА КОЈИ СУ СПАЉЕНИ МИТРАЉИРАЊЕМ.

     Собом носимо 5 лешева, и пун камион рањеника. Сахранили смо их свечано у селу.

     После два дан умире нам и мајор Др ВОЈА МИЛУТОВАЦ – ДРМАЏИЈА. Влада општа жалост јер је био омиљен у свим круговима.

     8-ог опет бомбардовање Сјенице. Још страшније. Причају да је сравњена цела варош.Овде је са исхраном још теже. Место хлеба се једе кромпир, а меса има у изобиљу, овчијег. Ја овчије не једем,али се лепо сналазим, јер у новцу не оскудевам. Заправо једем једанпут дневно, ретко двапут. Далеко смо од друма око 3 км, који често бомбардују. На Митровдан сам позван на више слава, али сам обећао да ћу поћи на ручак код К-та КОМБИНОВАНЕ БРИГАДЕ  кап.Гајића. Таман сам пошао са мајором Ђорђевићем и свратисмо у једну кућу, где су славили неки војници, и почели пити врућу ракију, кад наста паклена бука Москита. Склонили смо се иза једне колибе и посматрали дејство на друму (којим се крећу немачке колоне). Чују се детонације дуж целог друма. Дим се диже по целој дужини. Чим се мало умирило продужавамо код слављеника. Пролетали су још авиони, али смо ми јели и пили до миле воље.

     17-ог око 1 час крећемо на пут преко Сјенице за село ДОЊЕ ЛОПИЖЕ. Кола су претоварена, а ноћ тамна као пакао. У Сјеницу стижемо око 6 часова. Нема читаве куће. Сва варош прекопана од бомби. Пада снег. Кола једва иду. За пакост липовичка бригада уз коју су и моја кола креће се погрешним путем. Мучио сам се 2 сата преко разних пољана док смо изишли на прави пут. Снег пада у крупним пахуљицама. Блато на друму и поред друма. Коњи једва вуку. Долазимо до реке Увца, где је разрушен мост. Мора се преко воде, која је дубока око 40 см.Војници иду уз реку 1 км ради прелаза, а ми са комором преко реке. Мучили смо се два сата док смо прешли. Коњи уморни неће да вуку, па смо морали испрезати и састављати по 4 коња, да би се одавде извукли. Кренули смо уз брдо али једва мрдамо. Страшна узбрдица. Моја оба јахаћа коња дао сам Сави и кап. Алфиревићу, па не могу да упрегнем у четворо. Пронашао сам пар волова у једној кући и упрегао, јер ми је један коњ легао. Некако успевам са запрегом волова да изађем на брег, а одатле без волова. Дошао сам на км и по од стана где је штаб смештен, а опет заглавио. Мучимо се око пола  сата, кад дође један мој земљак, Савин пратилац са кочијама и помоћу трећег коња извучем се некако и дођем у штаб.Село ДОЊЕ ЛОПИЖЕ. Разбацане куће а у једној долини  црква и школа. Ту смо се сместили. ИАКО СУ СВЕГА ДВЕ КУЋЕ СВАКИ ДАН МОРАМО ДА БЕЖИМО ПО БРДИМА ОД АНГЛО-АМЕРИЧКИХ  АВИОНА. СВАКОДНЕВНО НИСКО КРУЖЕ ИЗНАД НАС. МОРАМО СЕ МАСКИРАТИ, ЈЕР МОГУ МИСЛИТИ  ДА СУ СЕ СКЛОНИЛИ НЕМЦИ...Чује се да на планини Златар има партизана. Наше две бригаде иду ради чишћења, а ми остајемо за 21-ви у 4 часа по подне.

     Данас ми је слава. Покрет је у 4 часа поподне. Несмемо славити у згради, него се договарамо слављеници и удаљавамо се 500 м у једну малу воденицу. Писмено сам позвао све пријатеље на славу. У ствари само на честитање. Тешко је набавити ма шта, јер је околина сиромашна. Сачувао сам свећу, а колач сам заменио јечменим хлебом, који сам добио од једног пријатеља. За ручак се спрема свињско месо са пиринчем. Пиринач сам такође чувао од раније. Тешкоће су за цигарете, али како одлично стојим са свима у корпусу добијем на поклон од два пријатеља непушача 7 пакла Тимока и Вардара. Добијем и од других поклона који су ми драги као злато. Мала лепа табакера, прибор за бријање, конзерву и др. Ове ствари ћу чувати као најдражу успомену.

     Отворили смо цркву, запалили свеће и усрдно се помолили Богу. Испало је мало и смеха. ПОП НАМ ЈЕ ПЛАШЉИВ, И НА ЗВУК АВИОНА БЕЖИ КАО ЗЕЦ. КАД ЈЕ БИО НА ПОЛА СЛУЖЕЊА ЧУ СЕ НЕКИ ЗВУК. НАРАВНО ОДМАХ ЈЕ ОТПЕВАО ЗАВРШЕТАК. Идемо у нашу воденицу, где смо се послужили са ракијом и кафом. Криво ми је што немамо више него литар ракије.Рекоше нам да ће један сељак донети, али тек око 11 ч и 1500 дин. литар. Не мари. Данас не жалим потрошити, јер  смо чули добре вести. САВЕЗНИЦИ ГУРАЈУ ПРЕМА НАМА. УДАЉЕНИ СМО ОКО 130 КМ ОД ЊИХ. ТАЈ ПУТ ЋУ ПРЕЋИ И БЕЗ ЈЕЛА АКО ЈЕ ПОТРЕБНО.

     Јављају ми да је стигла ракија и дувана. Одмах сам послао једног омладинца да донесе.

     АВИОНИ, МОРАМ У КАМЕЊАР. НАБИО САМ СЕ У ЈЕДНУ ШПИЉУ И САЧЕКАО НЕКО ВРЕМЕ. НИЈЕ ИМАЛО СМИСЛА ДА ОСТАНЕМ, ЈЕР СУ ГОСТИ ПОЧЕЛИ ДОЛАЗИТИ. Ех да си видео ту слику.Сечење колачаа испред мале сеоске воденице, а гостију преко 30.Почиње сечење славског колача. После обреда срдачно честитање. Весеље као да смо у хотелу. Слика се свима урезује у памет, а наглашавају да ће се идуће године сећати ове славе.Пред воденицом  је сељак донео ракије из које се точи и сви пијемо. Нашим Посавцима смешно како то носе ракију у кожи, али је слатко пију. Ручак је испао одличан. Сви су слатко јели и било је доста, сасвим доста за све.    Враћам се око 3 ч у штаб. Таман смо стигли, аКУКУРУЗАРИ изнад наших глава.Ловили су нас цео сат и БЕЗОБРАЗНО ПИКИРАЛИ ШВАПСКЕ КАМИОНЕ. ДИЖЕ СЕ ДИМ ЗА ДИМОМ. Цео пут је у диму и пламену.

     Крећемо из Доњих Лопижа по рђавом путу, али је већ пао  мрак.Почиње киша и прелази у снег. НА ДРУМУ ПУЦА ЗАПАЉЕНА МУНИЦИЈА И ПРАВИ ТАКВУ ГАЛАМУ КАО ДА СЕ ВОДИ ЖЕСТОКА БОРБА.Излазимо на друм али је закрчен. Густ снег са јаким ветром не да очи отворити. Зима срце пуца. Бар да можемо ићи, АЛИ УЗАН ПУТ А ОГРОМНИ (НЕМАЧКИ) КАМИОНИ СТОЈЕ ЈЕДАН ДО ДРУГОГА НА ОТВОРЕНОМ ДРУМУ.  

     Некако прелазимо око 2 км али даље не може.   Стојимо од 9 до 5 ујутру на отвореном друму. Чизме су ми пуне воде, али НЕМА ИЗГЛЕДА НА ПОЛАЗАК, ЈЕР НЕМЦИ НЕ НАМЕРАВАЈУ ДАЉЕ, ЈЕР И ОНИ НЕ МОГУ.

     Решавамо да кренемо без коморе, а да понесемо само важније ствари.Остају коморџије са два официра код коморе, али полако полазимо. Снег напада око 20 см, али на друму направљена каша, па једва газимо. Газимо непрестано у дугом раду без застоја. Ниски су облаци па смо мало мирнији, јер ако наиђу авиони нисмо ни способни за бежање. Никако стићи. Стално уз брдо низ брдо.Изнемогли од умора и глади спуштамо се стрмо у једну јаругу где је неко турско село. Сели смо пред прву кућу да мало одахнемо. Ту је  неки мајор Пауарис (?) К.нт овог сектора и дочекао нас је лепо, али тако је дочекивао и све друге који су били на власти. Ми смо свратили (интендант и благајна) у две куће,сиромашне,али срдачно смо примљени. Наложили су ватру и представили кромпир. Разгрејали смо се и мало поткрепили, али кад смо пошли за суседно село, били смо још неспособнији него кад смо сели.    

     У ДОЛИНИ СЕ ВИДИ ЛЕП МИЛЕШЕВСКИ МАНАСТИР, ГДЕ СМО ТРЕБАЛИ ДА СЕ СМЕСТИМО. НЕМЦИ СУ СЕ И ТУ СМЕСТИЛИ ИЗАМИСЛИТЕ УНЕЛИ У ЦРКВУ МАГАЦИН, ЧАК И У ОЛТАР. ТУ ЈЕ И ГРОБНИЦА СВ. САВЕ.

     Ми се пењемо уз  брег у село Д.(оње) Косатице. Мртав од умора улазим у топлу собу где је била прострта слама. Одморио сам се, али сам једва скинуо чизму. Десна чизма ме и нажуљала изнад пете и отекло. Били смо се набијени у једној соби као кутија сардина. Остали смо у Д.Косатици два дана. Овде сам узео за помоћника једног симпатичног и вредног потпоручника. Све чланове, од редова је стекао за заслуге, иако му је тек 22 године. Мене је заволео још од раније, и врло је сретан што је дошао код мене. Подсећа ме на тебе у свему.

     25-ог (новембра 1944, из Доње Косатице) полазимо за село Бању испред Прибоја. Пут је врло леп  (поред Лима) а време одличнио. Ноћ видна и топла. Сви захваљујемо Богу за ову етапу, јер смо страшно путовали по рђавом времену и уз брдо. Ја сам овај предео назвао:“Земља уз брдо“.   

     Ишли смо неколико километара, кад се чу иза брда с леве стране (преко Лима) јака пуцњава... Немци и партизани воде борбу. Ми идемо несметано долином Лима. Гледам Лим и пределе около и замишљам како би било лепо овде путовати ради уживања.

     Баш о томе размишљам а пуцњава поче и са десне стране иза нас.Обавештени смо да у овом пределу до Прибоја има доста партизана. АЛИ КАКО СЕ ДУЖ ДРУМА НАЛАЗЕ НЕМАЧКИ КАМИОНИ У ПОВЛАЧЕЊУ ИЗ ГРЧКЕ , ОНИ СУ ОСИГУРАЛИ ГРЕБЕН БРДА СА ОБАДВЕ СТРАНЕ. Ми настављамо даље.

     НАШИПИКИРАНТИ“ (ТАКО СЕ ЗОВУ ВОЈНИЦИ КОЈИ КРАДУ ИЗ НЕМАЧКИХ КАМИОНА) РАДЕ ПУНОМ ПАРОМ. О ЊИМА БИ СЕ МОГЛА КЊИГА НАПИСАТИ КАКО ВЕШТО И ДРСКО УЗИМАЈУ. Хвала богу што мене сви воле, па добијам стално цигарете од њих, иначе не бих имао шта да пушим.

     Мало пешачим а мало јашим, али више волим да идем пешке.Понео сам флашицу ракије, па пијуцкам уз пут, и то ми је као ињекција, и од умора и одзорта“.

     Поче да пуца и испред нас близу са десне стране. Метци звижде изнад наших глава, а ШВАБЕ РАСПАЛИЛЕ КАО ДА СУ ПРЕД СТАЉИНГРАДОМ. ТАДА САМ ВИДЕО ХРАБРОСТ МОЈЕ ОКОЛИНЕ. НЕКИ ПОСКАКАШЕ У ШАНАЦ ПУН ВОДЕ. ДРУГИ СЕ САГНУЛИ ДО ЗЕМЉЕ И ТАКО ИДУ. ЧУДНО ЈЕ ДА НИ ТРЕПНУО НИСАМ. ПРИПРЕМИО САМ СЕ ...И ИДЕМ НАПРЕД...ВИШЕ БИ МЕ УПЛАШИО ЗВУК АВИОНА, НЕГО МА КАКВА БОРБА. МОРАМ ПРИЗНАТИ ДА САМ СЕ ТИХ АВИОНА  ТОЛИКО УПЛАШИО ДА ЋУ И ПОСЛЕ РАТА УЗДРХТАТИ  КАДА ЧУЈЕМ ЊИХОВ ЗВУК.

     Наставља се пут. Наоблачило се и слабо се види. Долазимо до села Бање, али чујемо да га држе партизани. Ми продужујемо даље. Пролазимо кроз ПРИБОЈ у зору. Видимо пругу, и онако  мртви од умора ведре се лица, јер наилазимо на питомији крај. Једва идемо јер смо путовали 15 сати и превалили преко 45 км.

     Опет се пењемо уз брдо, али скоро вертикално. Кола сам ликвидирао, а ствари натоварио на коње. Тако су учинили сви у корпусу, само са колима иду рањеници и болница. Оклизнуо сам се и пао, али то није ништа, чак неће нико ни да се смеје, само ми један  рече: „Ти паде“.

     Пењемо се пењемо тако да смо прешли изнад облака. Богами не шалим се облаци остају испод нас. Један коњ ми се већ трећи пут преврће. Није научио на самар, јер је теглећи, а већ 18 сати вуче товар. Излазимо на једну раван, и ту мало растерећујемо коње а ми претресамо руксаге да би нешто нашли за јело. Хвата ме већ несвестица од глади. Сава је хвала Богу понео хлеба, кајмака и пршуте, мој пратиоциспикираонеколико конзерви па се лепо заложисмо. Још не знам где ћемо да се сместимо, је су куће разбацане по брду, да се од једне до друге не може ни пушком добацити.

     Легао сам на прње и одмах заспао. Војник ми донесе ћебе, па сам морао да се подигнем и да метнем испод себе. Спавао сам сат и по кад зову на покрет. Једва сам устао. Кренули смо даље и опет уз брдо. Мислим да би се до сада попео на небо. Дође мало и водоравно кроз шуму. Наилазимо на неке куће, у које се смештају војници. Значи да смо на месту.Капетан Алфиревић  је отишао напред и заузео за нас једну кућицу.Никад у животу нисам осетио такву олакшицу као сада. Једва стоварисмо ствари и намирисмо коње. Домаћица нам изнесе сувих крушака и ракије. Блаженство. Понели смо на коњу заклано прасе па смо приступил спремању вечере. Вечера је била права гозба за ова времена. Ја сам био гладан као пас. Посматрали су ме насмејана лица како слатко једем. Још је била салата од купуса. После овакве вечере и спавања од 12 сати устали смо сви расположени, тако да смо већ заборавили на јучерашњу муку.     Сањао сам те ноћас, а то је можда двадесети пут до сада. Овај пут сам те сањао као да се налазимо у двору и са неком принцезом разговарамо, а после путујемо сви заједно овим мојим путем кроз Санџак.

     28-ог полазимо за Рудо. Треба да се крене у 13 ч. Натоварили смо коње, поздравили се са газдом и кренули. Из овог села ми је жао поћи, јер до данас нисам срео овако честит и поштен свет.Нисмо одмакли ни пола километра, стиже наређење да се обустави покрет. Вратили смо се и тек растоварилиново наређење за покрет. Хајдеводу вари, воду хлади“. Кренемо најпре равно, па после низбрдо тако стрмо да су се кидали коњима кајиши. Сиђосмо до обале Лима, а даље равно друмом, а један добар део пута и пругом, јер је пут био пресечен.У мрак смо у Рудом. Мала али доста лепа варошица. Пуна је војске, па смо једва добили једну терасу, али захваљујући доброти домаћина уступа нам кујну, где смо преноћили. Спавали смо на патосу, али тако удобно као у перју.Хвала Богу сви се одлично слажемо који смо заједно. Већ сам ти описивао њих све. Ако останемо живи упознаћеш их све. Волимо се као браћа и делимо све.БАТА, мој помоћник толико је симпатичан да ми је по симпатији на трећем месту. Прво место заузима сестра, друго ти, а треће он. Данас ми баш рече кад смо пошли у посету К-ту групе корпуса мајору САШИ ( о овом човеку би се дало много писати, за њега не бих жалио погинути), да се од мене неће нипошто одвојити до краја рата, а кад дођемо у Београд да му будем гост првих 15 дана.Сада сам боље упознао и САВУ, и видео сам да је у стању много жртвовати (се) за пријатеље.Кап. АЛФИРЕВИЋСплићанин, иначе краљев гардиста је оличење доброте. Савин је класић, и с њим се стално свађа ко има више вашију.

     Да имам времена описивати поједине моменте и разговоре било би ти забавније читати те ствари, него остале.Сетићу се према садржини свих тренутака, па ако се састанемо причаћу ти опширно. Гаси се светло па морам прекинути. Покрет је ујутру у 6 ч. Вечерас су нам у собу  лепо уређеној наместили и поставили душеке на ћилим. Превртали смо се целу ноћ, јер нам је тешко било заспати на мекој постељи.

     Заборак, Чајниче, Горажде, с.Копачи, Рогатица.Тачно у 6 ч крећемо преко Лима у правцу Чајнича. Прва етапа ће  бити до села ЗАБОРАК.Овај пут није дужи од 20 км али нам је задавао највише муке.Мост на Лиму је био разрушен, и наше јединице направиле  су висећи. Да си видео како се клати кад се прелази. Прелазимо један по један па смо се задржали око сат и по. С друге стране сељаци продају јабуке и орахе. Снабдели смо се сви и целим путем крцкали.Већ је досадно и писати о овим брдiма, али брате досадише узбрдице. Пут је козја стаза а што је најинтересантније уопште не иду подножјем брда, него све преко самог врха.

     20 км смо путовали 13 ч и у 7ч смо стигли у село. Овде је село разбацано, али ми упадамо у једну кућу и смештамо ствари. Овај пут сам погрешио па обуо опанке, јер чизме нисам могао обући. Терен страшно блатњав, па сам падао на сваком петом метру. Сем тога нисам могао бити стабилан, па како коракнем вратим се назада. Псовао сам све могуће псовке, тако да су се смејали, а ја бих кукао од беса.

     Данас сам учинио једно добро дело. Командир штабне чете је веома окрутан и безобзиран према војницима. Тако да му је од 120 побегло 105. Довели му у састав око 30 омладинаца из Београда и још некевисеће деловедругих јединица и скупили око 80 људи.Људи не могу да издрже терор тако да и ја нисам могао гледати. Уз пут сам нашао кап.Стеву, и изложио му све, са појединим моментима, и саветовао да га одмах смени. Учинио је то одмах.

Ти војници су ме и до сада много волели, а сад ће замном и у воду и у ватру ако буде требало.

     Преноћили смо на патосу, али удобно јер имамо ћилим, а у соби  се ложило.

     1-ВИ ДЕЦЕМБАР (1944). НАЈАВЉУЈУ НАМ ВАЖНО САОПШТЕЊЕ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ У 24 ... ЈЕДВА ЧЕКАМО ДА ВИДИМО ШТА ЈЕ, ЈЕР ОКОЛО СЕ УПОРНО ТВРДИ ДА СУ САВЕЗНИЦИ У ФОЧИ. ТО ЈЕ ОКО 6О КМ ОД НАС.

     ДОБИЛИ СМО И ТО ВАЖНО САОПШТЕЊЕ. ПОДЕЛА ВОЈСКЕ НА АРМИЈЕ И НЕКЕ ПОЈЕДИНОСТИ УРЕДБЕ. О САВЕЗНИЦИМА НИ СЛОВА.

     Прешли смо у суседну кућу, јер нам је овде тесно. Приземна просторија са 6 чланова плус троје деце, чији концерт траје непрекидно. Ноћас сам те опет сањао. Ваљда зато што непрестано о теби мислим. Бати стално причам о теби. Чули смо да су у Београду масовна хапшења, да је стрељано 1.800 националиста, да је нека америчка мисија демонстративно напустила Београд, и да је Рузвелт уложио протест за недела која се чине у Београду. Све те вести гутамо,али су непроверене и не верујем сада ничему што сами не видимо, јер свакодневно чујемо хиљаде вести а сутра ништа.Ја мислим  само о теби, јер знам ако су комунисти мобилисали да се ниси ти извукао.

     Радио не можемо да слушамо. Јер смо дуго на терену, и немамо батерије, акумулаторе и друге потребе, а преко радио станица се слабо чује.МИ СМО И ДАЉЕ УБЕЂЕНИ ДА ЈЕ НАША СТВАР ПРАВЕДНА И ДА МОРА ПОБЕДИТИ АЛИ КАДА? ЗИМА ПОЧЕЛАОПЕРАЦИЈЕ ПРЕСТАЈУ, А КОМУНИСТИ ПО БЕОГРАДУ И ОКОЛИНИ ВРШЉАЈУ, ДОК МИ У ПЛАНИНАМА ГЛАДУЈЕМО И ПОВЛАЧИМО (СЕ)БОЛЕСНИ ЗБОГ ОСКУДИЦЕ И НЕУДОБНОСТИ.Ја већ осећам бубреге.Синоћ сам дуго са Батом сањарио о гарсоњери у Београду, посетама, које ћу учинити, и примити, о јеловнику и пићу, с чим ћу бити снабдевен, а када сам завршио видим горку стварност. Лежим на патосу у димљеној соби обучен и обувен, а цело тело сврби јер се од вашију не може истребити.Ракију пијем доста, јер тада не мислим на најгоре. Расположење ме служи пошто сам оптимиста, а годи ми и то што ме свако воли. Најпопуларнији сам у целом корпусу. И кад ја пролазим кроз колону зажвалавим одговарајући на поздраве. Војнику у овим тренуцима много значи лепа реч старешине и ја сам са свима брат. Умем да им дигнем морал, а нема га који од мене није добио цигару, ракије и сл.Ако немам одбијем на леп начин, па му је мило као и да је добио.

     3-ћи децембарнедеља.отишао сам у сеоску цркву и Богу се  помолио. Није било свеће да запалим, али Бог је добар па ће услишити молитву и без свећа. Овде смо се лепо осећали, јер су нам домаћини веома љубазни. Сео сам сам да сређујем косу, и пред завршетак уђе наредник са једном тројком и најави да су партизани у близини. Тројку нам доводи ради обезбеђења. Магла је притисла и ништа се не види, зато је тешко водити борбу. Заседе су постављене, али партизани нису дошли.

     Сутра дан у 1ч кренули смо за ЧАЈНИЧЕ.Пели смо се уз брдо обрасло густом  јеловом шумом. Диван предео,али пут лош, а наши коњи нису вични овом терену и слабо иду. Долази спуштање према Чајничу. У путу долази наређење да продужујемо за Горажде.У мраку пролазимо Чајниче, малу али колико сам видео у мраку, лепу

варошицу. Пут је леп и није тешко путовати. Пошто пут није осигуран, несмемо палити цигарете, али нама се пуши, па палимо без обзира на наредбу.Изнад нас на брду чује се по који пуцањ. Бата пали цигарету, а два метка пролетоше право изнад наших глава. Лепо се виде као варнице. Наставили смо као да се ништа не догађа. Већ смо уморни и гладни. Често се одмарамо.Око 2 ч стижемо на Дрину. Мост је био порушен али су га Немци мало оправили, па се могло прећи.

     Прелазимо у ГОРАЖДЕ. Овде сам разоружан после капитулације па ми је то место добро познато. Становништва уопште нема, а варош је пуна наше војске. Ми пролазимо даље. Изнемогли од умора, застајемо на друму.Легао сам поред наложене ватре и одспавао 2-3 сата.Око 6ч кренемо у суседно село КОПАЧЕ.ТУРСКО СЕЛО, А СТАНОВНИЦИ СУ ТОЛИКО УПЛАШЕНИ ДА СЕ ТРЕСУ ОД СТРАХА. МИСЛЕ ДАС ЋЕМО ПОЧЕТИ КЛАЊЕ,али ми смо тако лепо поступали, као у право српско село. Сада су задовољни и излазе нам у сусрет колико могу.Овде села  нису сиромашна, али како су стално борбе и мењање господара, није се сејало и нема скоро ништа. Направимо који качамак и то нам је гозба.

     Пуни смо вашију и по цео дан и ноћ чешемо се и требимо. До сада смо бројали, али већ се изгубио рачун и само се чује пуцкарање. Ове босанске су много крупније па када се притисне штрецне из њих по лицу. Ја се толико гадим њих да не могу ноктом да их убијем, него ногом или шибицом. У коси сам јутрос нашао 4 или 6.Киша пада и седимо у соби. Пошто смо сви нервозни, обично се препиремо и направимо паклену ларму. Претресамо  ситуацију, али за сада ништа добро.СЛУШАМ ЛОНДОН .... БОРАНИЈУ, А НИШТА О НАМА. ЗНАМО ПОЗИТИВНО ДА СУ САВЕЗНИЦИ У ТРЕБИЊУ, БИЛЕЋИ, МОСТАРУ, А ИЗГЛЕДА НЕ ИДУ ДАЉЕ. МИ НЕ ИДЕМО У ПРАВЦУ ЊИХ НЕГО ПРЕМА САРАЈЕВУ. Погледај карту па види какав смо пут превалили. Да смо знали од Пожеге  преко Ужица и Вишеграда, за 15 дана би били код Сарајева, а не би преживели овакве муке. Сачували би комору и имали свега. Овако не можемо ништа носити. Свеједно  Бог је проклео  Србина да се мучи и страда па ма где био.Волео бих нешто чути о Београду, него Бог зна шта. Знам да је страшно, али није горе него овде.

     7-ог децембра полазимо даље иза Рогатице. Опет идемо уз брдо, као уз оџак, док нисмо изашли на друм. За сада имамо лепо време, а око 1 ч поче киша. Пратила нас је немилосрдно цело време. Пролазимо  кроз босанка села, која више не постоје, и виде се само рушевине.

     СТИЖЕМО У РОГАТИЦУСРЕСКО МЕСТО, У КОМЕ НЕМА АПСОЛУТНО НИ ЈЕДНЕ ЈЕДИНЕ ЧИТАВЕ КУЋЕ. НИЈЕДНОГ СТАНОВНИКА У ЦЕЛОЈ ВАРОШИ СЕМ НЕМАЦА

     Ми идемо даље. Хвата нас мрак а киша непрекидно лијеуморни смо и гладни. Скрећемо у једну шуму, где треба да останемо. Кућа нема нигде. По мраку и блату истоварамо коње, огрћемо се ћебадима и тражимо дрва за ватру.Војници су пронашли неке греде и од тога правимо провизорне колибице. Некако смо провели ноћ, а сутрадан смо пронашли бољу грађу и направили боље колибе. Нашли смо и сено за коње. Коњи теже издржавају од нас и јутрос су осванула 3 мртва. И други су врло слаби и тешко нама ако стока поцрка, јер нећемо ништа имати на чему да носимо оно мало потреба што имамо.НЕМАМО НИШТА ДА ЈЕДЕМО. Понеко је понео понешто за јело, али то мора да дели са братијом. Пронашли смо неку њиву  са необраним кукурузом и набрали нешто. Пекли смо и јели само то. УСЛЕД ОВАКВИХ ПРИЛИКА СВИ СМО НЕРВОЗНИ И САМО СЕ ЧУЈЕ СВАЂА НА СВЕ СТРАНЕ. Сава и Алфировић се за мало не потукоше. Падале су увреде са обе странепсовке и сл. Сава је полетио неколико пута да га удари. Ми смо сви седели хладно, као да се ништа не догађа. Ја сам мотао цигарету лежећи. После 10 минута су се ућутали.

      Овде смо дошли ради акције против партизана, где смо требали бити главнина на фронту, али у путу смо добили наређење да остајемо као резерва.Због тога су узели помоћника Бату за водника у Штабној чети. Хтели су ми узети и војнике, а да даду старије људе, али с обзиром на мој пртљаг остало је по старом.

    Село Закомо,Соколовићи, планина Деветак, Хан Пијесак.Сада пишем само главније детаље, јер немам времена ни комоције, а скоро ни воље за писањем. Можда ћу извесно време и прекинути, па после ако останем жив и будем имао боље удобности по сећању писати.

     Данас је 20-ти (децембар 1944) и пишем ти са закашњењем од 5 дана, јер смо стално у покрету па нисам могао писати. Из ове шуме смо пошли у село ЗАКОМО, за  које су нам рекли да је партизанско. Види се само по нека жена, иначе нигде живе душе. Ми смо се сместили у једној шупи, али нам је било добро. Имали смо пасуља за кување, такође и кромпира, а на њиви  смо нашли необраног кукуруза, то смо брали и пекли. Увече је дошла домаћица koja je била избегла, са четворо ситне деце,јер су јој рекли да долазе усташе. Довела је и краву са телетомједино што јој је остало у кући.ТЕ НОЋИ СУ ЈОЈ НАШИ ВОЈНИЦИ УКРАЛИ КРАВУ И ТЕЛЕ. Ујутру рано упала је кукајући и саопштила да јој је украдена крава. Било ми је тешко па сам пожурио да је пронађен. Пронашао сам да су је украли војници из Штабне чете и теле одмах заклали, а краву повели напред, где је био одређен покрет у 8 ч. ПОВЕО  САМ ЖЕНУ С НАМА И У ПУТУ  СТИГАО ВОЈНИКА, КОМЕ САМ ОДУЗЕО КРАВУ И ВРАТИО ЖЕНИ. ЉУБИЛА ЈЕ КРАВУ КРОЗ СУЗЕ. А МЕНЕ ЈЕ ОБГРИЛА, БЛАГОСИЉАЛА И ЉУБИЛА У РУКЕ. ТАДА САМ СЕ ПОСВАЂАО С КОМАНДИРОМ ЧЕТЕ ЗБОГ ТОГ СЛУЧАЈА.

     Стигли смо у СОКОЛОВИЋЕ, где смо се сместили у кућу, где је била радио станица Врх.(овне) команде. Шеф поручник  САША мој одличан пријатељ из Земуна. У кући има 28 укућана. Сва шугава и једна девојка са запаљеним плућима. Ја сам је лечио па сам одмах стекао симпатије, и кријући од осталих добио ракије. Био сам одличног расположења, тако да сам увече дуго причао и шалио се на рачун Босанаца. Јадна девојка се толико смејала, да јој је било теже него нама кад нам касно саопштише да у 5 ч имамо покрет. Задржали смо се  дуго у разговарамо, а ујутру су сви устали у 4 ч да нас испрате. Овде смо ипак добро јели. Понели смо пасуља и телећег меса.

     Добили смо задатак да идемо у прву борбену линију ради чишћења терена. Овде се налази 27.партизанска дивизија, која је састављена скоро од самих муслимана. Налази се близу нас, а густа магла омета операције.Пењемо се на планину Деветак, где је стаза тако опасна, да су коњи стално падали. Морали смо их придржавати док смо једва изишли. Предео је овде савршен.Густа  црногоричина шума покривена снегом оставља савршен утисак. Овде је ведро, а иза нас огромна рупа испуњена маглом, личи на море. Окретали смо се и посматрали лепоту предела. Предвече стижемо до једног села у коме треба да преноћимо.Наједанпут испред нас поче жестока паљба. Наше претходнице наишле су на партизане и примиле борбу. Ми се склањамо у једну рупу са коњима, где је било и сена за коње. Преноћили смо тако под ведрим небом, а борбене јединице наставиле борбу. Пекли смо кукуруз уз ватру, и то је било све.Ујутру смо наставили пут, а овде смо оставили једног коња, који није могао даље. Заштитнице су имале чарке, а ми смо споро ишли даље.

     Предвече смо стигли у ХАН ПИЈЕСАК. Овде сама био за време рата, и видео лепоте овог места. Краљев двор са неколико лепих хотела и зграда сада је спаљена рушевина. Ни птица се не види акамоли човек.

     Полазимо у село удаљено 3-4 км. Опет борба а мрак већ пада. Овде се налазе 2-3 куће, у које се смешта болница и војници  из борбе, а ми опет без крова. Наложили смо ватре поред једне штале и скували добар пасуљ са телетином. Кували смо и качамак тако да смо се гостили. Свако је понео и по комад куваног меса, јер је испред нас све попаљено, и немамо шта добити.Једва се негде сретне по која жена, а људи нигде.

     Настављамо пут кроз шуму. Шуме су тако густе, да је размак од стабла  до стабла пола метра а висина појединих стабала достгиже 40 метара. Партизани су нас сачекали на једном брду и цео дан смо водили борбу. Заноћили смо у шуми опет под ведрим небом. Најгоре је што нам коњи немају шта да једу. Ми смо наложили ватру и скували пасуљ са месом. Остало нам је још око 2 кг кукурузног брашна па смо скували за пут.

     Сутра је Св. Никола (19.децембар 1944), слави поп Ђура и 2 војника. Кад смо устали добили смо од Ђуре по један прави Вардар. Замисли, већ смо пушили буквално лишће у хартији, а сада Вардар. ЈА САМ РАНИЈЕ ДОБИО ПАКЛО, АЛИ НИСАМ МОГАО ПУШИТИ, ЈЕР ЧИМ ЗАПАЛИМ ОНИ СЕ ПОСТРОЈЕ У РЕД ЗАБЕЗЕЦ“. Ишао сам у шуму да пушим. Најгоре је што су се сви навадили код мене, па сваки час неко од мене тражи. Сада је Саша, један војник, који такође слави, па кад сам му дао цигарету, очи у  му овлажиле, рекао је хвала, окренуо се и отишао.“

     СелоМајдан,рекаСпреча,околинаКладња.- „Драги мој Ранко. Данас је 30.XII (1944), а ја нисам писао пуних 10 дана. Сада не бих могао написати све шта сам препатио за тих 10 дана. Да сам могао писати све, требало би још један блок, па да ти опишем све муке. Описаћу ти само под каквим смо условима путовали а ти сам закључи како ми је било.За свих 10 дана ноћили смо под кровом. Зима је таква, да се свима ухватило иње на коси, бради и брковима. Терен је немогуће описати. На једном месту смо ишли гребеном косе, где можда нико никад није прошао. Ту смо ишли четвороношке, а коњи су падали у провалију један за другим. Ту смо изгубили скоро 20 коња. И ја сам изгубио једног. Сад имам 2.Дошли смо у село Мајдан где је водила борбу II  дивизија СДС (Српске државне страже).Сутрадан су ступили у борбу и наши. Како смо били у рупи, а партизани су држали висове изнад села, једва смо успели да на време избацимо комору на брдо. Борба се водила цео дан, и понављала се сваким даном. Људи су нам исцрпљени од умора, зиме и глади. Овде су партизани у много бољем положају од нас – познају сваку стазу. Становништво је потпуно комунистичко, јер су им овде главне базе још од 1941.год.

     Дошли смо до реке РЕКЕ СПРЕЧЕ 20-30 км јужно од Тузле. КОД ТУЗЛЕ ТРЕБА ДА СЕ ЗАУСТАВИМО И ОСТАНЕМО ДУЖЕ ВРЕМЕНА. Наједанпут стиже наређење да се вратимо натраг.Онако изнурени враћамо се, али било је болесника и рањеника који се нису могли макнути. Тражили су сами да остану, јер смо мислили да ћемо за два дан доћи опет у ово село. Међутим пронесе се  глас да су јаке партизанске снаге напале две наше јединице и разбиле их. Нашима је наводно нестало муниције. То је тешко проверити али све наше јединице иду назад у правцу КЛАДЊА и Сарајева.

     Наш корпус се сместио у једном селу североисточно од Кладња. Овде остајемо два дан где ти ово пишем.

     У борбама јужно од Тузле. У авалском корпусу била је и једна  особа женског пола која је бележила догађаје, односно водила дневник Име и презиме те особе је непознато, као ни шта је радила у корпусу. Могуће је да се ради о „Маци“, која је према писању свештеника Милована Поповића, и  његовог сина Здравка, била „метреса“  команданта корпусa п.пуковника  Трифковића.Уједном акту  Народног одбора Умке од 9.марта 1945 (који је у поседу писца ових редова), Анка Петричевић се води као  љубавница Свете Трифковића. А да ли су Маца и Анка Птеричевић једна особа, писац ових редова то није могао да утврди.Тај дневник нема ни корица, ни почетка ни краја. Оно што је сачувано у заплењеној архиви корпуса која се налази у Архиву Војно историјског института у Београду, то је  само неколико страница на којима су забележени догађаји од 17.до 30.децембра 1944.године, које гласе:

  17 децембар (1944). У зору корпус (авалски) продужава покрет ка Хан пијеску. Партизани су се у току ноћи извукли и побегли. Предвече стижемо у село ЈАПАГЕ, где смо услед малог броја кућа опет заноћили под ведрим небом крај ватре. Ноћ протекла као и претходна. Ватре су се димиле јер је пао снег па дрва влажна. Очи страдале.

     18 децембар.- У борбеном распореду корпус врши наступање против комуниста који су испред нас на положајима. После већ друге ноћи проведене под ведрим небом, неспавања и без одмора нисам се добро осећала. Појахала сам коња да не би изостајала. Пред борбу сјахала сам

И ЗА ВРЕМЕ ЦЕЛЕ БОРБЕ ТОГА ДАНА ИШЛА С КОМАНДАНТОМ.

Наши су успешно водили борбу и заузели положај за положајем и ако је терен ... врло тежак, високе планине и високе густе шуме.

        До мрака су заузети делови Велико и Мало  Игриште; на коси  нас хвата мрак, и где смо заноћили.

     Ово је трећа ноћ проведена под ведрим небом на снегу и у шуми. Сем дрва у свачему се оскудевало. Кукуруз и кромпир печени  на ватри једина су храна. Час два спавања поред ватре јесте једини одмор, после великих напора и умора.

     Наши и партизани на одстојању 50-100 мет. С времена на време посвађају се и окину по који рафал уз грдњу и псовку.

     19 децембар. После краће борбе ујутру, партизани се повлаче и беже са нашег правца наступања.(Главне снаге партизанске испред нас извукле су се још у току ноћи). Наш корпус наставља наступање и избија поподне у с. КРИВАЧЕ и РАЧА. Још мало стижемо у  ГРАБОВИЦУ, где смо ноћили.

      После три ноћи проведене под ведрим небом, у шуми крај ватре и дима, са једном страном тела које се греје и друге која се мрзне без одмора и спавања, село и топла соба, дуга ноћ, мир, одмор после топлог јела и боље вечере, унело је расположење у све војнике па и нас.

     20 децембар. Наступање настављено за село ТУПАНАРИ које је спаљено од усташа и сем неколико колиба није било ниједне куће.У те колибе смештена је болницаболесници и рањеници, а сви остали заноћили су крај ватре под ведрим небом.

     21 децембар.- Корпус је кренуо у ШЕКОВИЋЕ, чувено место где су комунисти првих дана грађанског рата имали своју базу ..... и штабове.Ту је Тито често становао. Између нас и Шековића  као препрека стајала је равница, река ДРИЊАЧА  са једним мостом.Прелаз преко реке комунисти су бранили са врло јаких положаја. Напад је трајао цео дан. Наши су напредовали али се Дрињача са свим трупама није могла прећи. Губитак је био са обе стране.

     22 децембар.- Напад на Шековиће наставља се и траје цео дан, али се не успева. Да би се Шековићи заузели потребно је жртвовати преко 100 војника. Обзиром да се Шековићи неће држати дуже време већ да се има одмах продужити ка СПРЕЧИ и ТУЗЛИ, одустало се од даљих напада штедећи непотребне жртве.

     Заноћили смо на истом месту и на истим положајима као прошле ноћи.

     23.децембар. Прелази се Дрињача ниже Тупанара и корпус пролази одмах за с. МАЈДАН где су већ стигле неке наше  јединице. И ово село је спаљено и има свега неколико кућа већ заузетих. Спавало се под небом. Ноћ је била хладна.

     24 децембар. Пред зору комунисти врше напад на једну нашу јединицу која брзо попушта. Зрна непријатељских оруђа већ падају међу нас. Ситуација врло критична. Наша посавска бригада хита на напуштени положај. После краћег и снажног противнапада комунисти су збачени са положаја и беже стрмоглаво у јаруге. Напад комуниста на друге делове положаја наставља се. Неке наше јединице попуштају и ситуација постаје поново критична.

     Наш командант поставља корпус у најбољи борбени распоред одлучујући се за напад. Цео дан води се борба.  Авалски корпус сам са својим снагама са две бригаде у нападу и једном у заштити леђа и неборачких делова, туче комунисте.

     Друге наше јединице и оне које су изгубиле своје положаје, под заштитом Авалског корпуса били су посматрачи  ... делом војне вештине. Главни положај т.зв. ДЕВОЈКА освојили су са свега 20 погинулих и 4 рањена, док је противник имао око 30 мртвих и више рањених. Комунисти беже. Корпус се спушта до села ОБРЧЕВАЦ ???.Становници овог села су Муслимани, они су скоро сви побегли од комуниста.После три ноћи проведене под ведрим небом, по јакох хладноћи и после три дана борбе и 1 дана марша, одмор под кровом у топлој соби и боља вечера били су веома пријатни.

     25 децембар.Покрет је настављен, али се убрзо наилази на поседнуте положаје од партизана. Стално су дочеци. Официри почињу да раде. Непријатељ је посео врло јаке положаје. Две наше бригаде, Посавска и Липовичка предузимају напад. Комбинована бригада је у заштити леђа. Све стране се морају обезбедити јер у грађанском рату може се бити нападнут са свију страна. Напад наших напредује. Посавска бригада заузима одређену косу. Липовичка бригада има тежи задатак али полако напредује. Пада мрак.

     Сазнајемо да су комунисти од јуче добили бригаду у појачање.

Сада су јаки 2 бригаде. Да се не би задржавали дуже и трошили муницију која се врло тешко набавља, корпус се одваја од непријазтеља и врши ноћни марш за (место) ДЈЕДИНА, општинаЖИВИНИЦЕ,пошта ЂУРЂЕВАК, са циљем да се састави са другим нашим јединицама..Ноћ је била хладна него икад раније. Умор је савлађивао. Људство је од умора и неспавања посртало.

     26 децембар. Преморени стигосмо у село  ДЈЕДИНА. Јединице које смо затекли напуштају село и крећу у напад. Ми се смештамо на њихово место, али се дешава нешто непредвиђено. Добијамо наређење да се цео корпус пребаци у с.ТАРЕВО, и то одмах. Предстоји дуг марш после заморне борбе целог дана и маршевања целе ноћи.Неки изјављују да не могу даље.И корпус ипак поподне полази и стиже у пола ноћи у с.ТАРЕВО. Смештај удобан, одмор непотпун јер је сутра требало опет даље.

     27 децембар.По подне (се) врши покрет, за село ПОТ  К...??? где је предвиђен одмор од 2 дана.Тога дана почиње моје боловање. У току марша ми је позлило. На рукама сам доведена до с. ПЕТАРИМА? ПЕТНАРИМА?

     28 и 29 децембар. Корпус се одмара у ТИТРАЦИМА ? Користим прилику да утврдим од чега болујем. Лекари су разних мишљења, али успевају да ме дигну из постедље и оспособе за даље маршеве.Последњи дан сам већ била здрава.(Доцније сам  увидела да сам само привидно оздравила а да болест чека своје време да ме веже за постељу и страховито измучи).

     30 децембар (1944). Полазимо и крећемо се огранцима планине КОЊУХ. Пут води преко испресецаног терена. Снег који пада већ неколико дана помало завејава стазе. Марш је напоран и спада у најтеже маршеве које смо имали досада. Ја страхујем да ме напад болести не сруши, али хвала Богу то се не дешава.

   Наш корпус је заштитница нашим јединицама и Врховној К.ди, која маршује истим правцем испред нас.

    У селу ВУКОТИЋУ једна група комуниста узнемирава нас и отвара  ватру на нашу заштитницу али је одбијена и напушта нас.

     Крећемо се десном обалом КРИВАЈЕ. Почиње пењање јужном падином самог Коњуха. Стаза је завејана а испод снега залеђена. Стаза је све стрмија, а лево амбис све дубљи. Река се више не види,већ се само чује њено хучање. Шума густа. „Пионирско оделење напредпреноси се дуж колоне. Пијуци, секире почињу да раде. Треба разбити лед и спречити клизање низ падину и сурвавање људи  и коња у провалију.

     Људи пролазе и са муком успевају да се одрже на стази. Први коњи пролазе, али убрзо колоном се преноси коњ поручника Н. Пао у провалију и тако стално.Војници се довијају скидају ћебад и простиру по стази.

     Врисак рањених и повређених коња из амбиса разлеже се падинама страшног Коњуха.

     Снег све више пада. Зима све јаче стеже. Старешине и војници спашавају што се спасти може. Одморнији и јачи силазе уз надчовечанске напоре у амбис и извлаче коње који нису погинули. Љубав војника према коњима верним животињама надјачава бојазан за живот. Призори су дирљиви и пуни страховања за те добре  животиње што носаху за време  тешких маршеваи борби ствари, оружје,храну, муницију, спрему и К-данте и оболеле и рањене војнике.

     Мањи број је спашен и извучен, већи број је остао на месту мртав или тешко рањен. Неки су извучени близу стазе и ту опет морали бити испуштени у провалију. Неки су срећно пребродили опасности и када су извукли коње и стигли на пет метара до стазе, коњи би опет склизнули у провалију и да се више не спасу. Војници и коњоводци често су са њима били одвучени у провалију. То су они који се не могаше растати од верних и добрих коња са којима су се сродили.

     Вече пада. Зачеље излази из шуме и напушта стрму падину Коњуха која се завршава још страшнијом провалијом. Наша колона је сада видно краћа.

      Чело улази у село НАБУКИЦУ (?) спаљену већим делом од комуниста. Број кућа је недовољан за смештај корпуса. Колона продужава кроз ноћ и вејавицу даље до следећег села. Људи са чежњом гледају мале куће и пролазе. Топле собе и парче хлеба њима је сада највиши идол. Неки се не могаше уздржати и уђоше. То не одговара правилима марша и војној дисциплини, али умор чини своје... Старешине враћају ради реда али их остављају, јер ће они сачекати зачеље колоне и опет стићи где треба ...“

     Овде се завршава сачувани део дневника Н.Н особе женског пола, и да поновим, вероватно се ради и „Маци“.

    На планини Требави.Настављамо са дневником благајника корпуса,који даље гласи:     

   Сада путујемо непрестано. Маршруте су врло тешке, јер смо уморни и изгладнели. Једва чекамо задњу маршруту.Додељена  нам је село ЛУКАВИЦА, где треба да останемо око 10 дана.Стигли смо баш на Бадњи дан. Ми смо се лепо сместили и ако је село муслиманско. Сутрадан сам отишао у српско село СКИПОВАЦ, али сам се већ осећао слаб. Жао ми је што нисам могао јести, јер је било свега у изобиљу. Вратио сам се око 6 ч и већ осетио прве симптоме грипа.Око 8 ч дође ордонанс, и рече ми да ме зове командант да хитно и неизоставно дођем у Штаб. Далеко је 3 км. Узјахао сам коња и једва отишао. Кад сам се вратио,легао сам, падао у несвест, бунцао и сл.

     На св.Јована (20.јануар 1945.година), рече ми  г.мајор Ђорђевић да идемо на славу код једне госпође 2,5 до 3 км далеко од нас. То ће ми, рече, бити корисно да се мало размрдам.Устао сам и пошао. Ишао сам  као на штакама,али сам се добро држао. Тамо смо се сјајно провели.Кућа је богата и модерна кујна одлична. Остали смо до 7 ч. Јео сам пилећу супу, подварак са пилетином, питу са кајмаком и палачинке. Мислио сам да то сањам у бунилу, тим пре што сам седео у плетеној столици.

     Наши су отишли пре 6 дана на положај код Градачца, где су се  појавили партизани,болница и неки делови штаба су остали овде. Болесника има преко 80сви су се разболели после доласка, када су се  мало одморили и најели. Др ГРЕБА је такође тежи болесник. Данас чујем да му је боље.

     Чули смо за краљеву деклерацију и говор Г. Черчила. То нас је охрабрило, али брига за вас мобилисане нас не напушта. Ја на тебе непрестано мислим.Дани пролазе без нарочитих догађаја. Хранимо се лепо. Гђа МИЛОШЕВИЋ  ми је послала разних понуда, а био сам још два пута код ње на ручку.

     Стиже наређење да пребацимо болеснике у Скугрић, село између ГРАДАЧЦА и МОДРИЧЕ. Треба пребацити око 150 болесника и наћи одговарајући број саоница.На саонице стаје 3 човека. У међувремену је умро од рањавања ађутант корпуса пор. МИША, који је са собом повео петнаестогодишњег сина. Ја сам морао дечака прихватити код себе.Сада има доста посла око организовања пребацивања болесника. Мора се ићи у две етапе, јер је Скугрић далеко. Срећом  командир тражи да дођем пошто се кап.Сава разболео, па ми је  кап.Стева рекао да је кренем као вођа пута са једним делом болесника. Наручено је 20-30 саоница, а тек други дан почеле стизати под двоје.Слао сам их у суседно село где је био наш човек који их је прихватио и припремао друге саонице за даље. Једва сам успео да пођем са задњих 10 болесника.Успут сам их накупио још 16, јер су сви упадали у сеоске куће, где су их сељаци хранили и пазили, па су нерадо ишли. Муке сам имао око њих. Да си видео колико сам се изменио, и од оног мирног ВЛАДЕ стрепели су кад их потерам. Имао сам само 3 пара саоница, а они немогу пешке ићи, па сам нешто претњом, нешто лепим успео да их пребацим до приватилишта, где им је било припремљено све. Овде сам преноћио, а у току ноћи стигао је и Др Греба са 15 болесника. Један му је умро у току ноћи.Сутрадан ми се прикључио и са 12  саоница и 40 болесника. Кренемо даље. Снег се почео топити, па смо  имали тешкоћа око саоница, али ипак смо лепо стигли у Скугрић.Стан су узели за интендантуру поред друма, где је био дућан а позади соба. Дућан служи као  магацин за намирнице а соба за спавање. Научио сам да будем миран, али овде стално долазе, и увек је као у кафани.

     Причали су ми појединости борбе код Градачца. Почев од Чиче па до последњег босанског четника сви скидају капу нашем корпусу. Чују се приче о нашим војницима како налећу на партизане и рукама отимају аутоматско оружје, а кад се воде заједничке борбе, ако наш корпус учествује, сви кажу:“Напред иду авалци, они ће нас извући“.Пре два дана око 4 чујутру навалила Калабићева комора из ГРАДАЧЦА где су се налазили и јављају да је 1.600 партизана напало Градачац. Сви су се повукли. Тај дан добијемо наређење да учествујемо у заједничкој борби. Наши су одмах отишли али место 1.600 нашли су групу од 15 цигана и муслимана који су безглаво побегли испред њих.

     Наши наилазе на мобилисане, који се у маси предају. Код нас их има већ тројица у чети, јер су из Посавине.Један ме познао из ВРАНИЋА и причао ми о свему што је учињено од нашег одласка до почетка децембра. Чуо сам да су сви Београђани отишли на маџарски фронт и да је у Срему страдало око 10.000 од Немаца. Несмем помислити да си ти био међу њима. Сањам те увек лепо и то ме теши да си жив. Можда си био сретан да останеш на оделењу пошто си једини који зна рад. У то верујем и то ме теши.

     Данас је трећи март (1945). Замисли већ цео месец нисам писао иако сам имао времена.  Сада ћу по сећању све да изнесем, пошто до пре неки дан није било нарочитих догађаја. Налазио сам се цело време у селу Скугрићу 7 км северозападно од Градачца и 7 км југоисточно од МОДРИЧЕ. Смештени смо по кућама, али прилично разбацаних. Штаб је на друму у средини. Интендантура има лошу собу и просторије за магацин.Овде се скупља храна и дели бригадама за сваки 5 дана.

     Чим смо дошли маса војника се разболела. Констатован ПЕГАВАЦ Ја  сам ти раније писао да сам имао јак грип, у ствари имао сам ТИФУС.Др Греба и капетан су га први донели. Војници се разбољевају у масама. Има доста смртних случајева

     Хвала Богу изгледа  да није код сваког типичан тифус, него нека лакша форма, такозвана рудиментарна форма. Та је форма ваљда била код мене, јер сам се после болести брзо опоравио иначе остају последице, тако да човек више од месец дана не може добро да иде, зуји у ушима и слабо се чује, и најзад многи поремете умом, што временом прође.Све је то било код мене, само благо и брзо је прошло.

     Кад би ти описивао случајеве смејао би се.Сви који се мало ојачају после причају да су били код куће, у Београду разговарали са краљем и сл. Један поручник из Београда прездравио и лепо се опоравио, каже да слабо чује и да га још боле ноге и хоће да се лечи  приватно јер га слабо пазе болничари. Каже:“Ето ми кућа ту, а приватних лекара има доста па ћу да се лечим приватно“. Нисам схватио јер знам да у селу и околини нема лекара, а незнам о каквој кући говори. Рекох да нема ту лекара,не слутећи да не влада умом. Их бре Владо има лекара колико год хоћеш“, каже мени. „Ето пре неки дан ми је овде била жена и синовац са аутомобилом да ме возе кући, али ме ови нису пустили“. Тек онда сам  био начисто да није при чистој свести. Такви много има али свима пролази.

     Село је лепо. Хране има доста а време лепо. Задовољни смо исувише после оне голготе коју смо прошли. Врховна команда је од нас удаљена 22 км. Да заборавио сам да ти кажем да смо у равници и да (се) равница протеже све до (реке) Саве. То нас је све обрадовало и душевно нахранило, јер су нам брда пола живота одузела.

     Пошао сам  колима по равном друму за В(рховну) К.(оманду). Радовао сам се да видим Чичу (Дражу Михаиловића), ђенерала Дамњановића, и моје пријатеље. Чича ме лепо примио и разговарао као са неким познаником. Распитивао се о стању здравља у корпусу, па кад сам му изнео стање и број оболелих од тифуса, дао ми је 500.000 куна за болницу.

     Дамњановић је изашао у ходник и разговарали смо више од пола сата. Наишао сам на доста познаника и стекао много нових.После неколико дана отишао сам опет са предлозима за унапређење.У суседном селу од Врховне команде била је тога дана пијаца, а у том селу налазе се два моја школска друга, од којих је један командант округа, а други командант среза. Нашао сам се са њима и тамо преноћио. Сутрадан сам се вратио у В.К. а затим кући.Од тада често идем јер имам највише пријатеља у В.К. и све послове најбрже и  најбоље завршим. Сутра опет идем.

      Пегавац коси на све стране. Хвала Богу ретке су борбе, јер ми не би сада имали с ким ићи на положај. Умиру многи. Међу њима има добрих пријатеља, али сам се изменио и све лакше подносим него пре. Постао сам нервознији, безобзирнији и строжи. Тешкоће и борбе су ме промениле и очврсле. У тежини сам достигао нормалну меру, имам 71 кг са гојзерицама, још да имам више одмора угојио би се.

      1.II (1945) Поред редовне дужности вршим дужност начелника Штаба, ађутанта и интенданта (Авалског корпуса). Све послове апсолутно обављам сам, јер су сви болесни,